Петак, 19. 04. 2024.г…
Обавештење о одбрани Литија Београдом
+++
Комплетна сутрашња Житија Светих (звучни запис):
Св. исповедник Георгије Митиленски, и житија других Светих за 20./7. апр.
ИстиноЉубље – свима Вама!
+++
Старац Јосиф Исихаста:
Закон промене у нашем делатном животу
“У сваком разумном суштаству долази до безбројних промена, и промене се дешавају у сваком човеку, у сваком тренутку његовог живота.”
Када су нас приликом различитих промена узрујавали неочекивани преокрети, блаженопочивши Старац нам је расветљавао тајну тих појава и исцрпно их објашњавао, полазећи увек од светоотачког опита. Често је нашу пажњу обраћао на тему промене и говорио: “Дужни сте да приликом промене одважно поднесете две етапе, које су уједно и најважније. Као прво, будите непоколебиви кад се оне обруше на вас и кад у вама изазову преокрете. Као друго, потрудите се да разазнате узроке који су их изазвали.”
Према речима Макарија Великог, постоје четири основна узрока промена (не треба изгубити из вида и различита уплитања страсти и сатанских дејстава, која их само појачавају и изазивају):
1) природни узроци, повезани са климатским условима који мењају човеково расположење;
2) начин исхране који не одговара нашој телесној грађи, што такође мења расположење;
3) грижа савести изазвана прекомерношћу или недовољношћу обавеза наложених изабраним уставом, као и несређеним животом у којем духовни закон допушта снажан потрес, да би се човек пробудио;
4) сам ђаво који по допуштењу Божијем напада напредног из зависти према њему.
Таква је природа промена, чије особитости могу бити корисне, уколико се правилно употребе.
Промене и искушења су међусобно тесно повезани, при чему ово прво може изазвати друго и обрнуто. При том и једно и друго може користити разумним људима или их пак може водити ка напретку. Без обзира да ли је искушење узрок промене или је обрнуто, долазимо до истог закључка: морамо их се супротставити мудрољубљем (тј. философијом) и трпљењем. Свети ава Марко запажа: “Патње које се дешавају људима су пород њихових сопствених порока. Али, ако их поднесемо уз молитву, опет ћемо умножити своја добра.”…
У тајну промене укључена су и искушења која долазе “здесна”, што нарочито важи за оне који се правилно подвизавају. Када човек потпуно свесно изврши заповест или учини неко друго добро дело, он неминовно мора очекивати да његов труд буде запечаћен. Многи су без роптања подносили труд извршења заповести. Међутим, услед своје неопитности нису могли да поднесу искушење “стављања печата на њихов племенити труд”, због чега су претрпели губитак.
Обраћајући изузетну пажњу на те осетљиве моменте, блаженопочивши Старац нам је с тим у вези често говорио: “Као што дани смењују ноћи, тако и успехе смењују искушења којима бивамо испробани!”
Приликом пробе која следи за добрим делом, човеково трпљење сведочи о његовој добровољној и свесној намери, о томе да он то дело није прихватио случајно него по слободном избору и ради извршења заповести Божије. То је само једна страна, док се друга састоји у томе да у њему нарасте сећање на Бога. Његово умно делање на неки начин добија добро умножавање. Напротив, онај што малодушно прихвата искушење које је уследило за делом самим тим је изгубио поузданост чврсте вере какву је поседовао раније и допустио да његовим умом услед пораза овлада заборав.
Према речима блаженопочившег Старца, тамо где су присутни љубав и уздржање а такође и покајање и молитва, ишчезава свака тешкоћа и сумња.
На самом почетку, када покајник започиње свој духовни подвиг, промене га у потпуности паралишу. То се дешава уколико губи наду, не знајући и не претпостављајући да се, као по природном закону, одиграва промена, посебно кад је он сам пажљив и када са своје стране не даје никаквог повода за њу (промену). Старац нам је увек говорио: “Приликом добрих промена, трудите се да задобијете још боље и, као Давид, призивајте Бога, да би вас се опоменуо онда, кад сами будете заборавили на себе.” Као последице промене јављају се заборављање Бога, потпуна слабост удова и одсуство воље за било какво добро дело. Размишљајући о томе, Пророк је рекао: Ни у старости ни кад оседим немој ме остављати, Боже (Пс.71;18).
Осим тога, Старац нам је објаснио и следеће: “Не треба бити у заблуди и мислити да се та сува и необлагодаћена стања могу одагнати дружењем с људима, сусретима и шалама. Она се могу одагнати једино трпљењем, молитвом и надом. Младима ће помоћи размишљање о будућности, тј. о смрти и Вечном Животу, а посебно размишљање о божанској икономији (Домостроју, Промисли) о спасењу света.”
Када смо Старца упитали да ли је он и у којој мери претрпео такве промене, рекао је следеће: “Ако бих вам сада описивао своју борбу са њима, не бисте могли да поднесете моје казивање! Међутим, доброта Божија и наша Господарица, Пресвета Богородица, која је увек била моја заштитница, давали су ми неку чврстину и упорност, тако да нисам устукнуо. У том случају највише помажу и спасавају сузе. Све зависи од доброте Божије!”
Други пут је причао: “Страх такође изазива промене. Међутим, почетницима већу штету наносе предубеђења неких људи који су им привидно блиски, исто као и ненаклоност ближњих. Када се у близини налази човек који те осуђује или клевета и ти знаш за то, онда, ма колико да се трудио да избегнеш промене, оне готово сигурно почињу. Међутим, уколико том човеку опростиш и помолиш се за њега, онда се након болне ране може успоставити равнотежа.”
На почетку нашег пута, једну од највећих утеха предствљало нам је то што је Старац исцрпно објашњавао својства непрестаних промена које су, по свему судећи, неизбежне у нашем свакодневном животу. Са становишта почетничке ревности или, тачније речено, “почетничке побожности”, како је назива свети Јован Синајски, промена до које долази у нечијем карактеру изгледа веома чудно. Код неопитних и неуких она изазива нелагодност. Они не схватају на који је начин дошло до промене, не само у њиховом душевном стању него и у телесним удовима. Покушавају да у свом личном животу пронађу скривене узроке и не могу лако да их открију будући да, са свога становишта, ништа нису пропустили. Због чега онда промена? Одакле сувоћа, равнодушност, слабост, неприродан умор у свим телесним удовима, због чега вене молитва? Па ипак, све се то дешава!
Прародитељски пад оставио нам је својеврсни вирус наследне болести, раздвојеност личности, обележја пропадљивости, појединачне пројаве смрти и саму смрт. Међу свим тим видовима пропадљивости и непостојаности налазе се и “промене и обрти”, како их називају оци Цркве. И управо те промене изазивају ненормалне појаве о којима је претходно било речи. Та урођена обележја изопачености наше природе постала су, на неки начин, наши нераздвојни непријатељи. То су злотвори који су у стању да нам нанесу бескрајну штету, уколико не будемо бдели и супротстављали им се.
По мишљењу Светих Отаца, и промене се могу поделити на природне и стечене. Оне које су стечене припадају двема категоријама, од којих је једна гора од друге. Природне промене су непрестано присутне у човековом карактеру, без обзира да ли он то жели или не, па чак и ако их се клони и ако у то улаже све своје снаге. Као што смо рекли, то је наследна болест која се појавила после прародитељског пада. До стечених промена долази услед одређених узрока и повода. Њихова прва категорија, која је безазленија, потиче од природних утицаја као што су болест, начин исхране, клима и лукави демони. Промене које припадају другој групи јављају се услед наше сопствене кривице. Када човек побуни против себе сопствену савест, а то се дешава из најразличитијих разлога, његово расположење мења се и независно од његове воље.
У првом случају, када су у питању природне промене које су тако честе, осим вере не постоји ниједан други начин да им се супротставимо. Ако, према речима апостола Павла, вером ходимо а не гледањем (2.Кор.5;7), не тражимо доказивање чудима, не обраћамо пажњу на чувства и остајемо равнодушни према свему, ма шта да се догађа, у том случају не обраћамо пажњу на оно што осећамо усред дневне жеге или ноћне свежине и занима нас само то да усрдно и без роптања поднесемо тежину свог крста, да испунимо закон заповести и сопствени дуг, сагласно ономе што је речено: Иде и плаче који носи семе да сеје (Пс. 126;6). Праведно је да трудољубиве и обремењене творитеље заповести прати утеха. Па ипак, у овој суморној “долини суза”, где искупљујемо своју кривицу која је узроковала изгон, промене су као вирус болести којим се нарушава нормалан поредак, слично као што се могу мењати и временски услови у атмосфери. Промене, међутим, имају и другачији, тајинствени смисао. Спаситељски Промисао Божији регрутовао је природне симптоме промене да би постали васпитна средства која служе преображају и усавршавању чеда Божијих. Када Бог призове душу на богоипознање и потчињеност, Он јој дарује Своју благодат у виду ревности, вере, преданости и осталих њених пројава које доносе радост. Када човек положи “заклетву” и у својству војника пође у рат под заповедништвом Дароватеља, Он му онда привремено одузима Своју благодат и оставља војника самог, јер жели да искуша његову веру. Да ли ће он наставити своју битку и своје делање или ће се вратити натраг? Промене се појављују управо у току тог привременог одузимања благодати. На тај начин, присуство промена у нашем животу има још једно значење. Нека је слава човекољубљу нашег благог Владике, који је искористио вакцинисање вирусом пропадљивости и смрти да би одгајио и поучио Своја чеда!
У другом случају, када преовлађују промене које нису повезане с природом и када се благодат не удаљује сама по себи ради искушавања будући да је удаљују наше сопствене кривице, неопходна је велика пажња да би се грешка исправила пре него што штета постане још већа. У том случају, до грешке углавном долази из следећих разлога: или од немара и запостављања обавеза, или од уображености која је отворила пут гордости. Тад су неопходни смирење, труд, пост, бдење, дуготрајна молитва сједињена с дубоким смирењем, сагласно речима Псалма: Види јаде моје и муку моју, и опрости ми све грехе моје (Пс.25;18) и Смирих се и спасе ме (Пс.116;6)
Присуство благодати у души, које је наш главни циљ, захтева од човека христолико понашање и племенитост у правом смислу те речи јер смо, према речи апостола Павла, Христови (в. Гал.5;24). Свако одступање од таквог расположења сматра се издајом доброг исповедања (в. 1.Тим.6;12), чији је исход удаљавање благодати. Управо због тога морамо пазити да је сачувамо у души. Уколико се она из било ког разлога удаљи, искреним покајањем морамо је поново призвати.
Сећам се да сам једном допустио себи извесну грешку. Претпостављам да се то догодило услед моје неопитности. Требало је да ову своју грешку исповедим Старцу. Он је и сам знао за њу, тако да ми је после мог искреног покајања рекао: “Хоћу да уложиш додатни напор да би удовољио благодати * коју си ражалостио својом небрижљивошћу.” Старац ме послао на далек пут од наше каливије у Малом скиту свете праведне Ане до Кареје. Требало је да се вратим северном страном полуострва, кроз Лавру и Кавсокаливију. Овај задатак је изгледао као извршење неког послушања. У суштини, била је то епитимија, наложена ради трудољубља, које је делатни услов покајања. Ето како су ови духоносни старци знали да превазиђу неусаглашеност људи с божанском праведношћу, јер су веровали речима Псалмопојца: Пре страдања свога лутах, а сад чувам реч Твоју (Пс.119;67) и Добро ми је што страдам, да се научим наредбама Твојим (Пс.119;71). Захављујући овој спасоносној казни, поново сам добио место у оквирима спасоносног Промисла Христовог и могао сам да запевам победничке песме: Нек се обрате к мени који се тебе боје и који знају откривења Твоја и Добро ми је што страдам, да се научим наредбама Твојим (Пс.119; 79 и 71).
За Старца је сваки догађај у нашем животу био повод да нам говори о свеспасоносном Промислу Божијем, страница у васељенској владавини творевином посредством бесконачног и очинског старања нашег Хранитеља – Бога и Оца. Као што смо већ поменули, блажени Старац је тежио томе да нас научи да заузмемо право место у оквирима свеопштег кретања и зависности од недреманог ока Божанске Премудрости и праведности Онога кроз Којега све постаде и без Њега ништа не постаде што је постало (Јн.1;3). Старац нам је говорио: “Ако будете били свесни тога, онда ћете и без напора у животу постићи извесну непокретност која ће вам осигурати сталан мир, јер на тај начин нећете никога ни због чега кудити и осуђивати, макар то био и сам сатана. Научите се да самоосуђивање сматрате најважнијим средством напретка и да непосредно гледате на источник греха јер, према речима аве Марка, ‘све невоље имају узрок у самовољи… и нико човеку није такав непријатељ какав је он сам.”
! СПАШАВАЈУЋИ ГРАЧАНИЦУ - СПАШАВАМО СЕБЕ ! 
Постави коментар