! СПАШАВАЈУЋИ ГРАЧАНИЦУ – СПАШАВАМО СЕБЕ !

Руше цркву Грачаницу због спортова на води

… „ Мештани села Стубо, Доња Брезовица, Ровне и свештенство не дају своју цркву. Нема никаквог измештања. Страшно је то да се усред Србије дешава Косово, само што нам овог пута цркве не руше Турци, Латини и Албанци, него наша браћа, Срби. Овде је реч о језеру које треба да обезбеди воду за пиће и хидроелектрану „Каленић“. Ако избаце из пројекта спортове на води, црква би остала где је одувек била. Треба само мало добро воље и ревизија пројекта – каже инжењер Јордан Дражић, чија је породица деценијама крштавана у Грачаници.

За старине Светомира Ђукановића и Недељка Живановића цео живот везан је за Грачаницу. Светомир је у њој појац од 12. године. Појао је из љубави а нису га заплашили ни комунисти. Недељко зна само једно: „Отац ми је био богомољац Светог владике Николаја и не дам ову цркву“. „Не дај Боже да се приче испуне! Од 1945. нас лажу, а крај се не види. Два нам ножа у срце забијају. Ем је руше, ем је премештају. То не може! И човек пре него што седне гледа где ће сести. То је за нашу Грачаницу одлучено од давнина“ – истичу старине у глас.

Предео изнад Ваљева испуњен је манастирима, па је у народу познат и као српска Света гора. Храм који стоји на путу ка замишљеним пројектима – Ваљеву као граду с најбољом питком водом или потенцијалној туристичкој атракцији, посвећена је светом архангелу Михаилу. Од оснивања претпоставља се у 15. веку, то је био манастир. На том простору је око 250 монашких моштију. Тридесетих година цркава је опчинила владику Николаја, који је потом од материјала намењеног за задужбину у Лелићу, сазидао ново кубе. За ову светињу везана су многа чуда која народ преноси кроз генерације: светлост, звоњава, исцељења… Једна од ретких цркава која покрива парохију са око 400 домаћинстава, а о празницима и на недељној служби пунија је него већина у Београду. Данас јој прети иста судбина као и манастиру Морача, а коју је, уз велике напоре, бар на неко време избегла Студеница…“ (ПУЛС, субота-недеља, 30. новембар – 1.децембар 2002)

Брана ће загадити изворе питке воде

 …“У будуће акумулационо језеро сливаће се муљ, лишће и метали из пестицида и вештачких ђубрива. тако да је употребљивост такве воде крајње дискутабилна. Истовремено, таква вода из језера ће кроз кречњак загадити подземне воде и врела Градац и Пакље, која Ваљево снабдевају најквалитетнијом водом у Србији. Ваљевци морају бити свесни да добијају потенцијалну хидрогеолошку бомбу над главом јер нису урађене ни анализе утицаја акумулације на сеизмичност и микрокииматске односе – упозорава геолог Драган Петровић.

С њим се слаже и инжењер Јордан Дражић, који је у отвореном писму критиковао власти да се не обазиру на бројна упозорења експерата из Инжењерске коморе. Да ли ће наше потомство да пије барску воду пуну фекалија или најквалитетнију изворску са врела Пакље? Век акумулације „Ровни“ биће 30 година, а након тога преко 80 одсто њене запремине биће муљ који ће остати трајни загађивач подземних вода – каже Дражић упозоравајући да је будућа брана претња и за древне манастире из раног средњег века на том подручју, рецимо Грачаницу, која би требала да буде потпуно потопљена, и Пустињу.

У случају пуцања бране „Ровни“ могући водени талас у Ваљеву достизао би до четвртог спрата зграда, уништавајући све пред собом у дужини од 30 километара низводно. И да је најбезбеднија, како тврде њени пројектанти, неко треба да се замисли како ће Ваљевци живети са сазнањем да вам је изнад главе „бокал“ са пет милиона кубика воде – упозорава Драган Петровић.“ (Ваљевски геолози и инжењери упозоравају, Блиц 23. 2. 2008.)

Еколошка бомба над Ваљевом?

… “Светска искуства говоре да већ после неколико година долази до стварања велике количине муља у акумулацији, а да се после 30 година, она претварасју у блатишта пуна пестицида, тешких метала и другог материјала који ће се тешко очистити. Другим речима Ваљевци добијају потенцијалну еколошку бомбу и тога морају бити свесни.

– Без анализе утицаја будуће акумулације на стабилност терена, сеизмичност, микроклиматске промене, утицај на речни ток Колубаре, као и подземне воде читавог њеног алувијона, не треба тврдоглаво остајати при ранијим плановима.Ту анализу требало би да уради Институт за геологију….“ (Напред, 20. децембар 2007. стр. 7)

Блиц, уторак, 17. децембар 2002.

Црквена делегација ваљевског села Грачаница код владике Лаврентија

 

Црква ће бити измештена

 СОКО-ГРАД – (Владика Лаврентије шабачко ваљевски је непосредно пре овога текста потписао уговор са ЈП Колубаром о размени древне Грачанице у замену за новоизграђену цркву, са пропратним објектима, на оближњем брду, недалеко од Грачанице – прим. уред.)   …против премештања богомоље побунио се део верника на челу са монахом Антонијем, из манастира Црна Река у рашко-призренској епархији. Они су спречили раднике Завода за заштиту споменика из Ваљева да отпочну са истражним радовима.

– Пре 20 година, мој претходник владика Јован, и представници Црквене општине, постигли су споразум да се црква, због изградње бране, премести на другу локацију(ово је ноторна лаж – прим. ИстиноЉубља). Али, и тада, и сада, договор је да се прво уради нова богомоља, иста као и садашња, да би верници имали где да се Богу моле, па тек онда да се приступи измештању старе. Због тога су радници Завода за заштиту споменика тражили да отпочну са истражним радовима, међутим, појавио се неки монах, ко зна одакле и подбунио део народа и направио проблем без проблема. Ово није први случај да се богомоље измештају, јер је најважније сачувати их. Састаћемо се још једном са представницима СО Ваљево, Завода за заштиту споменика и инвеститором радова и сигурно ће проблем бити решен – рекао је за „Блиц“ владика Лаврентије.

Блиц, петак, 20. децембар 2002.

Монах Антоније о измештању манастира из Грачанице код Ваљева

Црква није власништво владике

 ВАЉЕВО – Велика је лаж да се православне светиње у којима се служи света Литургија прекопавањем могу самовољно „истраживати“ и још је већа лаж да се светиња може „премештати“. То се код наших светих отаца зове скрнављење и то не смемо никад прихватити, већ насупрот појачати молитве, посте и свакодневна посећивања наше Светиње Грачанице – каже за „Блиц“ монах Антоније из манастира Црна Река, а родом из  Ваљева, поводом одлуке да храм у Грачаници код Ваљева, због изградње бране и хидроакумулације Стубо-Ровни, буде измештен на другу локацију.

Монах Антоније објашњава да се „света места не могу овако скрнавити и, као што Високи Дечани не могу бити код Новог Сада, тако и наша Грачаница може бити само ту где већ јесте“.

Коментаришући да је епископ шабачко-ваљевски Лаврентије дао благослов овдашњем Заводу за заштиту споменика да отпочне радове на техничком истраживању грачаничке цркве који претходе њеном измештању на другу локацију, монах Антоније каже да Црква није споменик, а држава њен власник да би могла да одлучује о томе. Владика Лаврентије је монах и мора да поштује монашки завет који каже да ништа није његово, значи, не може сам да донесе такву одлуку јер Црква није његово власништво. Синод СПЦ, тврдим, не зна шта се дешава и треба се запитати зашто и како многа писма која је Црквени одбор Грачанице упутио Патријарху нису стигла до њега. Од 227 свештеника у овој епархији ни један се није усудио да дигне глас против овога скрнављења. Чак и да Црквени суд одлучи да се манастир премести, то не може док не пита народ који се моли на овом Светом Месту – наводи монах Антоније.

Он је подсетио да је у овом веку „због немоћи црквених личности у време комунизма“, већ потопљено Јовање и Преображење у Овчарској клисури, задужбина Свете Јелене у Газиводама, манастир Драговић у Далмацији, Бањани код Тузле и манастир Пива.

– Епископи који су то „благословили“ као да је црква њихова, заборавили су свој монашки завет. Црква Светог архангела Михаила је много старија од 17. века како наводе у ваљевском заводу. Отац Никифор је 1893. године испитујући летописе монаха који су одвајкада били на овом подручју, дошао до закључка да су три манастира код Ваљева, Грачаница, Пустиња и Јовања, задужбине старије браће Стефана Немање и о томе постоје документи у САНУ – каже монах Антоније.

Александар Лома- Ваљевска Грачаница – Нешто о  њеној прошлости и будућности 

„Наводно, ново акумулационо језеро (што веће, то боље!) отвориће неслућене могућности за развој туризма. Јесте да ће бити потопљене најлепше речне долине и клисуре, најплодније земље, имања и домаћинства, и понека од ретких старина које су нам остале, али ћемо моћи да уживамо возајући се изнад свега тога чамцима и једрилицама! Неко можда и хоће, ја за себе знам да свакако нећу. Прави туризам за мене је био, и остао: поранити ујутру, кренути пешке стазама без издувних гасова, кроз шуме и поља, по могућству уз неку бистру реку, попут Јабланице, свратити успут у неку стару воденицу, каква беше на ушћу Сушице, и стићи до неког места какво је Грачаница, као што су обичавали наши стари у доба пре аутомобила и осталих благодати модерне цивилизације …“ (ревија „Колубара“ фебруар 2003., стр. 24-26)

„…Осведочили смо се да црква арханђела Михаила није случајно подигнута ту где је, него да су место и посвета храма пажљиво бирани једно према другом. Тако је и са другим сличним споменицима прошлости; монументални и раскошни, или сасвим скромних димензија и облика, они су, по правилу, тесно срасли са околним пределом, па нам се чак понекад чини као да из њега органски израстају. Непознатим градитељима Грачанице вероватно не би пало на памет да је подигну на новој локацији која јој је одређена….“ (исто,стр.26)

Е.В. – Језеро „Ровни“ ће потопити Грачаницу, „Блиц“, 26.1.2010. 

ВАЉЕВО – Најстарији православни храм у Ваљеву, црква Грачаница у Тубравићу, биће највероватније већ на пролеће потопљена када почне да се пуни хидроакумулација „Ровни“. Елаборат о њеном преношењу на другу локацију није урађен, а на интернету је покренута петиција да се црква сачува од потапања.Храм посвећен Светом архангелу Михаилу, у народу познат као ваљевска Грачаница, датира из времена Немањића. Потписници петиције на адреси: http://www.thepetitionsite.com/1/sacuvajmo-valjevsku-gracanicu/, а њих има из Србије, САД, Велике Британије, Еквадора, Пољске, Хрватске, Русије, Грчке и Аустралије, наводе да је и поред тога што је Завод за заштиту споменика културе прогласио ову цркву објектом од друштвеног значаја, „на крају ипак дао дозволу да храм буде срушен“.
– Природна богатства и културна баштина Србије немерљиво су значајнији и вреднији од вештачког језера. Поготово што језеро попут оног које треба да се створи у том делу Србије може да изазове промену микроклиме – кажу потписници петиције.
Директорка Завода за заштиту споменика културе у Ваљеву Весна Ћирић каже да не постоји никаква одлука да Грачаница буде срушена. Она објашњава да Закон о заштити културних добара каже да за случај да постоји општи интерес да то добро нешто угрожава, као што је то у овом случају хидроакумулација „Ровни“, ради се елаборат оправданости измештања културног добра.
– Још 2002. године инвеститору изградње, ЈП „Колубара Ровни“, наложено је да уради елаборат истраживања Грачанице, на основу којег би била урађена студија о начину њеног измештања, преношење реплике у деловима или прављење реплике од материјала који се скида са објекта. Елаборат, међутим, до данас није финансиран, а Завод нема ту слободу да некога уцењује и каже да акумулације, која је проглашена за општи интерес, не може бити. Ја бих била најсрећнија када бих знала да вода неће доћи до тог нивоа, али прорачуни говоре да хоће, а најскарадније што може да се догоди једном културном добру јесте да га вода потопи – каже Весна Ћирић, додајући да је измештање Грачанице ипак могуће.
Још у јуну 2008. године, епископ ваљевски Милутин упутио је писмо Влади Србије, Синоду СПЦ и градским властима, у којем апелује да се пуњење акумулације „Ровни“ заустави на коти 333 метра, како би се од потапања спасила та светиња.
Његов апел остао је без одговора, али се касније држава, финансирајући наставак подизања бране са више од 700 милиона динара у прошлој години, „изјаснила“ да ће висина акумулације бити на пројектованој коти од 364 метра, што је изнад крова Грачанице. Најзад, и представници Министарства за инфраструктуру и ЈП „Колубара Ровни“ најавили су да ове године почиње пробно пуњење акумулације.

Будимир Нововић, 31.1.2010.:

„…Ваљевски хидрогеолози, који су уз подршку својих колега из најпрестижнијих српских институција били од почетка против изградње акумулације, такође сматрају да је њене пројектоване габарите неопходно кориговати и ниво воде заустави на коти 333. Инжењер Драган Петровић објашњава да због игнорисања струке код градње „диносауруса“ као што је акумулација Ровни проблеме је било немогуће избећи. Он и његове колеге страхују и због потенцијалних накнадних невоља, на шта су упозоравали у више наврата локалну и републичку власт, као и инвеститоре, да ситуација буде вишеструко погоршана.

– По ко зна који пут тражили смо да се уради студија о утицају будуће водене акумулације на микроклиму и човекову околину. Посебно смо упозорили на то да ће од ње бити угрожене изузетно квалитетне племените подземне воде и извори који су један од најдрагоценијих ресурса ваљевског краја. Предочавали смо искуства са сличним бранама у свету које се по правилу у времену од 30 година до те мере девастирају да постају обичне баре са водом најгорег квалитета. Упозоравали смо и на безбедносне околности, јер се брана налази на сеизмички активном подручју, али и на њену економску нелогичност, јер по мом дубоком убеђењу, уз протеклих 20 година, колико траје њена градња, биће потребно још толико да се обезбеде средства и изграде цевоводи до корисника – наглашава инжењер Петровић, који каже да прича о акумулацији Ровни још није завршена…“

Влада Арсић-Последњи Божић  најстарије Грачанице

„…Поуздано се зна да је црква некада била и манастир. Пронађена су многа гробна места монаха, а сачуван је и печат на коме пише „братство манастира ваљевска Грачаница“. И на бронзаном звону, за које се претпоставља да га је 1836. године даривао кнез Милош Обреновић, урезано је да реч о поклону манастиру у подгорској Грачаници.

Најстарији сачувани запис о храму светог архангела Михаила направио је Јоаким Вујић 1826. године. У њему се наводи „да је парохијска црква села Тубравић, Стубо, Кунице, Брезовице, Сушице и Ровни, те да је манастирска црква зидана од ломљеног камена, заливаног живим кречом“. У апсиди олтара, испод малтера, својевремено је откривен и бледуњав траг старих фрески, још један од непобитних доказа старости цркве.

Све ово допринело је да Републички завод за заштиту споменика културе 1997. године прогласи овај храм за споменик културе од друштвеног значаја…“

Добривоје Урошевић-Последњи дани Ваљевске Грачанице: 

„…О могућем периоду настанка Ваљевске Грачанице говоре и археолошки налази из периода 15. и 16. века пронађени током истраживања којим је руководио др Ђорђе Јанковић, доцент Филозофског факултета у Београду. У близини цркве налази се средњовековно гробље које народ назива „мађарско”, док се уз оближњи поток налази „Вигањ” чије име указује на некадашњу рударску и ковачку активност у овом крају.

– У кањону реке Сушице налази се мала пећина испосница, док се на брду Параћ налазе трагови некрополе са надгробним споменицима-стећцима од којих се један налази и у порти Ваљевске Грачанице – каже Жељко Јеж, археолог из Ваљева…“   („Политика“, 19.7.2008.)

Јован Јањић- Духовни потоп ( Ваљевска Грачаница):

„На дан Светог Јована Златоустог (26. новембра) у порти цркве Светог арханђела Михаила у селу Тубравићу, познатијој као Ваљевска Грачаница, окупило се доста верника из Ваљева и околних села, а са њима и монахиња манастира Ћелије и монаси и свештеници из оближних манастира и цркава. На ово окупљање позвали су их крампови радника Завода за заштиту споменика културе из Ваљева, који су претходног дана започели обијање малтера са фасаде цркве чије се трајање рачуна вековима.
Сви су одмах разумели шта говори тај звук крампа: оно о чему се говорка већ петнаестак година, да ће ова црква бити порушена, потопљена или премештена на друго место, због изградње бране и језера на оближној реци Јабланици.

Из овог језера, замишљеног да се оформи међу овдашњим брдима која би требало да повеже земљана брана висине од око 75 метара, предвиђено је да се водом за пиће снабдевају Ваљево, Лајковац, Уб, Мионица, Лазаревац и друга места низводно, па и термоелектрана која се гради у Каленићу код Уба. А да би се ово језеро изградило, онако какво је замишљено, неопходно је да се потопи на стотине хектара њива и шума, више десетина сеоских домаћинстава, део пута Ваљево – Бајина Башта, па и црква Грачаница..“  ( НИН, 5.12. 2002.)

Владимир Крстић- Последњи дани Ваљевске Грачанице: 

„…Мирослав Крстић из села Тубравића, кога са бадњаком затекосмо  крај цркве, каже да нема писаних трагова  о томе када је настао овај храм. Све  што знају, вели, наследили су од предака, од оних који су се овде одвајкада крштавали, венчавали и, напослетку, на онај свет одавде и испраћали. Предање каже да га је обнављао краљ Драгутин, крајем 13. века, што значи да потиче из знатно ранијег периода. Крстић се сећа и да је отац Рупник, давно упокојени овдашњи парох, тврдио да се на деловима некадашњег иконостаса, око глава светитеља, могла видети винова лоза – обележје немањићког фрескосликарства. Буде ли срушена у њеним темељима ћемо пронаћи и хрисовуљу, златнопечатно слово, које непобитно сведочи и о времену настанка и о самом градитељу. Међутим, ма колико и то било важно, биће то слаба утеха за оно што неповратно губимо.

Храм је вековима био и црква и манастир, али  се верска служба у њему никада није прекидала. Паљена је и пљачкана, делимично и рушена, али као да је тек сада суочена с највећим искушењем. Невоље су почеле почетком осамдесетих година прошлога века, када су потребе Ваљева и околних градова условиле да се гради хидроакумулација. Одлучено је да то буде на атару села Ровни, месту најпогоднијем за подизање бране, на неколико километара низводно од храма. На почетку се, међутим, потапање Грачанице није помињало. По првобитној замисли, каже наш саговорник, брана је требала да буде висока четрдесетак метара, што није угрожавало цркву. Проблеми ће, показало се, настати знатно касније.

Током година, упоредо  с бројним проблемима на самом  градилишту, расла је и висина замишљене  бране. Са висином од 75 метара, на коти на којој се „лествица” коначно  зауставила, брана не само да удвостручује укупну површину земље под водом, већ ствара и бројне ризике од могућих хаварија. А о томе ће се, верују овде, тек „ломити копља” по Ваљеву и околини…“  („Илустрована политика“)