! СПАШАВАЈУЋИ ГРАЧАНИЦУ – СПАШАВАМО СЕБЕ !

За Православне Барикаде

Како се трајање барикада Срба на Косову поклопило са нашим одбрамбеним, стражарским барикадама око Свете Грачанице, које смо, све до недавно, свакодневно одржавали, а, пошто нисмо имали ни времена ни средстава припомоћи им, чак, ни писаном речју дати свој трун прилога, ипак, знамо да ни сада није касно, јер, битно је да духовних барикада међу нама и сабраћом нашом на Косову никада није ни било

Пре свега – да је среће да су Православни Срби толико трезни, па да увиде да је главни извор греха нашега и одступања од Бога Живога управо у Патријаршији СПЦ, давно би се сви многих беда ратосиљали. „Свети Сава је распет пред Патријаршијом“ – громогласно је опомињао ава Јустин 60-их година, на зле последице греха тадашњег епископата, због шуровања са комунистима и јеретицима. Замислите колико је, већма данас, Свети Сава тамо невидљиво Распет – саобразно умножењу злодела потоњих Синода све до овог расколничког данашњега.

Да је среће, да Синодску Патријаршију окружимо барикадама, да около ње здушно кренемо у Светим молитвеним Литијама, све док се тај главни извор свих зала и искушења српских не загаси и Православље просија… А до тада, ова малобројна, већ годинуипогодишња, молитвена окупљања наша, биће видљив подсетник, какво се невидљиво Распеће и даље одвија пред Патријаршијом – са жељом да нам све невоље које следе, а које су последица неделања нашега пред Богом Живим, буду усмеритељ ка свенародном покајању. Знак, да се народ окреће покајању, биће ревносна брига за чистоту Православља на овом самом извору патријаршијском.

 Елем, сваки Косовски бој, па и овај данас, треба са наше стране, да буде борбен. Али, не добија сваки борац венац победни – него „само онај који се бори по правилу“ – како рече Свети Апостол Павле. А какво је Православно правило борбе наше?! Са вером у Бога за краља и отаџбину!!! „Са вером у Бога“ подразумева – покајање, Причешће и излазак пред непријатеља препуштени вољи Божијој – јер, може бити да ћеш га, уз гарантована рајска блаженства која ти он не може преотети, и физички победити, а можда и нећеш… како год Бог допусти – добро је. Молитва Богу, исповест и Причешће у Самодрежи Цркви, па онда за Праведним Лазаром у Косовски бој, против огромне силе непријатељске, смирен да се вероватно нећеш кући ни вратити, већ Царству Небесном приволети, и тиме Господа задужити да се Он Сам побрине о ближњима твојим.

Реално гледано, ми нисмо на духовном ступњу оних косовских јунака из Славног Боја, који су са Вером у Бога и познањем својих греха, знали да је непријатељ умножен, управо, грехом нашим, и ишли су да се крвљу од тога искупе, на добро своје и рода свога – па шта Бог да.

 Барикаде – о, дивног ли места за проповедање покајања народу нашему, дивног ли места за свенародне свештене Литије.

Косово нисмо својим војевањима заслужили, већ смо га на дар од Господа добили, онда када Православни завет крштења Господу дадосмо. Тако га ни сада, од непријатеља, не можемо преотети својим силама, јер Свето Косово нам не одузима албански непријатељ, већ грехом својим ми сами умножисмо непријатеље своје. А када покајањем усахне грех наш – усахнуће и снага непријатељима.

Пораз је пораз, само ако је без молитве и самопоуздањем заслужен. И молитве и борбе, и једнога и другога мора бити, ако ћемо се борити по Православном правилу, онако како се борише славни преци наши. И покајање и барикаде. Ако буду само барикаде, окусићемо очајање, а ако буде покајања, сваки наш пораз попићемо као лековиту епитимију, знајући да је крајња победа наша, победа Православна.

Ми смо због греха наших предани на вољу, у ропство, непријатељу. Ми се, правоверни, морамо борити, како би у нашем народу одржали опредељење отпора према вољи и духу непријатеља, али не би се требало нарочито оружано бусати наспрам непријатеља сада, ако ли нисмо у духовно дорасли Вери косовских јунака, којима је смрт за Христа била добитак, а, не – пораз. Желимо да свако по својим моћима саучествује и припомогне браћи нашој на барикадама косовским, на бранику отаџбине наше,  иначе ће сутра тај браник, праведно, бити у предсобљима одаја наших и неће бити ниједнога комшије да нам помогне.

Барикаде, о дивног ли места за беседе и проповеди о покајању, јер без свести о свом греху, сви порази који следе као плод његов, изледаће неподношљиви онима који Богу греше и Богу не верују. У Христу, треба истрпети у покајању и борбеном труду све поразе који нам лековито следе, а када се пројави свенародно покајање биће тада и васкрс православне Србије – како пророчки објављује Свети Николај у Небесној Литургији.

Спасење ће нам доћи од Бога кад се смиримо и признамо грех свој према Њему, доћи ће нам из Русије када она постане царевина, а до тада држимо се у молитви и борби, како би краткотрајне поразе ове, који нам неминовно следе безболније поднели. И, још, не може ни сама молитва помоћи нам без борбе, јер спремност на борбу и жртву – показатељ је ваљаности молитве. Ако не буде жртве, испрљаће се молитва наша, а ако се она испрља, нема нам изласка на светло покајања и следи нам Тарабића шљива.

Шиптари могу стићи и до Краљева, али ми ћемо им постављати све више и више барикада које ће, не само зауставити непријатеља, већ, оно најважније, проказати раслабљенима у роду нашем, да је Вера у Срба јака и непобедива, и да само треба до краја, до неминовне победе, истрпети ове покајно инспиративне лековите тегобе садашње…

Изгубићемо још по коју битку на земљи, али су зато Небеске победе све наше. Да смо ми грешни, победили Турке на Косову направили би, потом, царство греха, а српских плодова по земљи овој данас, не би ни било, јер би иструлели грешношћу својом досад. А, овако, ем, напунисмо Небо свецима, ем, нас Турци и Шиптари константно држе на оптималној температури како се не бисмо тотално укварили.

Нека дођу и Хрвати до Земуна, и Мађари до Београда, и Шиптари до Краљева, и Бугари до Ниша и Потурице до Рашке, само да се ми смиримо пред Господом и покајемо, а онда је одједном победа наша – јер „Господња је земља и све што је на Њој“, а ми смо баш Њега много увредили. Молићемо се Православном Богу нашему и борићемо се за наслеђе Његово у роду нашему, јер пораз без борбе је беспуће народу, свенародни очај, али, истовремено знајмо, да ни победа неће доћи од дела руку наших, већ од Вере покајаног нам срца.

Литије и барикаде, покајање и борба, Смирење и Вера – темељи су светле нам Наде. Дакле, још само мало трпљења искушења и чим се покајемо, доћи ће нам избављење из царске Русије, тако зборише многи свети прозорљиви старци наши. Када су старцу Тадеју забринуто рекли да ће наше власти да потпишу издају Косова, он је одговорио, отприлике, „дуне ветар и однесе папир – само да се ми, и појединачно, и као народ – покајемо и не бринимо“.

Молимо Вас, браћо наша, – Помозимо сабраћи нашој на барикадама косовским посетом или било каквом саосећајном утехом, ако ли се надамо да и нас све икада Господ Бог утеши.

 Истинољубље свима Вама!