! СПАШАВАЈУЋИ ГРАЧАНИЦУ – СПАШАВАМО СЕБЕ !

Текст 1 : Манастир Ћелије 2000 г.: Заблуда новог календара

Текст 2 : Архиеп. Серафим (Собољев): О новом и старом календару

Текст 3 : Насиље над Валаамом ( Покушај насилног увођења папског календара  у православни манастир)

+++++++++++++++++++++++++++++++++

1. Заблуда новог календара

Григоријанска реформа календара као средство папске експанзије

Питање ο Јулијанском календару и на њему заснованој Православној Пасхалији, која опредељује ритам живота Православне Цркве, поставља се као веома сложено и потребује расветљавање с астрономске, историјске, богословске и многих других тачака разматрања. Не постављајући овој расправи за циљ да се подробно зауставља на разматрању свеукупних питања у вези с Јулијанским црквеним календаром, покушаћемо да разјаснимо узроке распрострањених заблуда у односу према јулијанском начину бројања времена.

Свако ко се трудио да објективно разуме суштину календарске реформе папе Григорија XIII, не може а да се не зачуди постојаности мита ο фамозном научном преимућству Григоријанског календара. Овај мит, постајући већ опште место које није за оспоравање, почива мирно и не мање на вештој идеолошкој и квазинаучној папској пропаганди и сасвим неукој предрасуди њених вољних или невољних адепта.

У свом раду, посвећеном питању календара, ми смо већ приметили да само мало њих поима да, с формално-научне тачке гледишта, Григоријански календар нема баш никаквих преимућстава над Јулијанским, зато што су оба календара различита по својим принципима.

Познато је, да је Григоријански календар оријентисан на величину тропске или сунчане године, док је Јулијански на величину сидеричке или звездане године (услед гравитационог утицаја месеца и околних планета, дужина сидеричке године је мало већа од тропске – примедба уредника). Притом, тропска година, с којом су организатори григоријанске реформе по мери изједначили своју нову годину, постаје условном величином, умишљеном, премда и блиском за процесе, реално доживљене на Земљи, то јест за равнодневицу и сунчеву прекретницу (солстициј).

Напомињемо да је, почињући од времена Птоломеја (II век по рођењу Христовом), све до позног Средњег века, у астрономији, као и у погледу на свет, владао геоцентрични систем, сагласно коме би непомична Земља била центар творевине, око којег се окрећу Сунце и друга небеска тела.

Поимање тропске године, која почива у основи Григоријанског календара, повезано је са геоцентричном до-коперниканском теоријом. Тропска година износи тачно 365 дана, 5 часова, 48 минута, 46 секунди, што је време за које Сунце обави свој тобожњи обрт око Земље.

Наравно, свима је познато да се Сунце не окреће око Земље, него, обратно, Земља се креће око Сунца. Зато тропска година није реални период времена, него замишљена астрономска величина, имајући, уосталом, као што смо рекли, један директан однос према реалним процесима који се одвијају на Земљи, таквим као што су смене годишњих доба (пролеће, лето, јесен и зима) и другим природним појавама на нашој планети.

Што се тиче разумевања сидеричке године, оно је засновано на реалној величини једнакој пуном периоду кретања Земље око Сунца. Трајање сидеричке године чине 365 дана, 6 часова, 9 минута, 9 секунди; заснована на овој величини, јулијанска година траје 365 дана, 6 часова, што за 11 минута и 14 секунди прекорачује трајање тропске године.

Идеја ο годишњем окретању Земље око Сунца позната је већ астрономима Древног Египта, потом су је наследили питагорејци, да би међу њима постала увелико распрострањена. Касније, у III веку пре Христовог Рођења, ова је идеја била положена у основ учења старогрчког математичара и астронома Аристарха Самоског, кога можемо сматрати претходником Николе Коперника.

У епохи стварања Јулијанског календара (46. година пре Христовог Рођења), теорија Аристарха Самоског била је широко позната међу астрономима и научницима. Зато не чуди да су велики астрономи Созиген Александријски и други ствараоци Јулијанског календара положили у основу јулијанске године период пуног окретања Земље око Сунца, тј. сидеричку годину. Управо је ова реална астрономска величина и постала примером Јулијанског календара. Притом је неопходно приметити да је тропска (сунчана) година оријентисана на циклусе повезане, пре свега, са Земљом, док је сидеричка (звездана) година – на циклусе у вези са космосом у целини. У том смислу, у својој основи, Григоријански календар је геоцентричан, а Јулијански – космоцентричан.

Што се тиче астрономске тачности, ο којој тако воле да говоре присталице Григоријанског календара, важно је имати на уму да ће она за 25.765 тропских година заостајати за сидеричком или истинском астрономском годином за читаву годину. Зато се сва астрономска, као и историјско-хронолошка истраживања, која разматрају дуже временске периоде, спроведена по Јулијанском а не по Григоријанском календару (у астрономској терминологији, јединица за временски период се зове „јулијански дан“ – примедба уредника).

Ето зашто се многи истраживачи баве питањем због чега је уопште Риму била потребна реформа календара, с каквим циљем је папство кренуло на нарушавање вековима освештане црквено-саборне традиције? Могуће је наћи много објашњења за овај корак папе Григорија XII. Овде је присутна и жеља за влашћу, стремљење да се узвиси над другим вероисповедањима, као и покушај да се оснажи ауторитет папства, нарушен после Реформације и верских ратова.

Осим тога, недоумицу изазива и то што су реформатори Јулијанског календара почели сравњивати своју нову годину са тропском годином. Чиме је то могуће објаснити? „Све се објашњава веома прозаично“ – каже аутор једне занимљиве расправе, посвећене овој теми – „папа Григорије XIII и његово календарско окружење били су доследни приврженици Птоломејевог космогонијског система, што значи да тропска година за њих није била релативна астрономска величина, него изворно реално време кроз чији се проток Сунце окреће око непокретне Земље. За иницијаторе григоријанске реформе, сидеричка година једноставно није постојала, па чак и сама констатација овог астрономског факта и његово признање били су од Рима проглашени као јерес, која је повлачила за собом далеко не само теоријске претње – довољно је сетити се трагичног удеса Ђордана Бруна и Галилео Галилеја.“

Заслужује пажњу и чињеница да су многи истакнути савременици папе Григорија XIII, а међу њима такви знаменити научници као хронолог Скалигер, математичар Целзијус, астрономи Јосиф Витаниј и Местлин (учитељ великих научника Кеплера и Галилеја) – дали негативан одговор ο учешћу у пројекту припремане календарске реформе. Пројект реформе сматран је за бесмислицу и од многих европских универзитета, убрајајући Бечки универзитет и Сорбону.

Са своје стране, креатори Григоријанског календара и међу њима утицајни језуит – математичар Христофор Клавиј, одстранили су од учешћа у реформи све истакнуте астрономе и хронологе тог времена, који су, на овај или онај начин, изразили своју несагласност са припреманом новотаријом. Следствено таквој политици Рима, у кругу иницијатора календарске реформе, окупили су се почев од Клавија који се користио погрешним алфонсинским таблицама (у које Местлин и други истакнути научници нису имали поверења) и завршно са лекарем Лилијем и његовим изумом 300.000-годишњег циклуса. Ово последње „откриће“ подигло је велику буку, али никада није било објављено јер се показало као сасвим нетачно.

Мало ко сада полаже рачуна себи ο томе да је тадашња григоријанска реформа „носила провинцијско и жалосно обележје“.

Познато је да је својевремено и велики Коперник отказао да узме учешће у припреми календарске реформе, започете већ 1514. г. на Латеранском Сабору. Α затим, четрдесет година касније, после своје смрти која је наступила 1543. г, Коперник је постао „ћутљив, али опасан противник календарских заплета 1582. године, подривајући у корену већ навелико изрекламирану научност григоријанског календара. Јер ако се у самој ствари Сунце не окреће око Земље, него обратно, тропска година уопште није прамера за грађанску годину, што ставља под велику сумњу нетачност јулијанске године.

Коперниково учење претило је да разобличи псевдонаучност григоријанске реформе, отуда није случајно што је 1616. г. папа Павле V осудио идеје Коперника као противуречне „Светом Писму“. Коперникова књига „О кретању небеских сфера“, у којој је он изложио своју теорију, била је забрањена папским декретом од 5. марта 1616. године „да би се избегло ширење сличног учења на штету католичке истине“.

Све наведене чињенице дају основа да се говори ο ретроградности твораца григоријанске реформе, које је једна од последица била „покушај да се заустави, ако не сасвим спречи ширење коперниканских идеја у тадашњој Европи“.

Папски емисари, желећи да оснаже у време Реформације посрнули ауторитет папског престола, а такође борећи се за сфере утицаја, на све су начине уводили свој календар издајући га за нешто несумњиво „научно“. Треба признати да су, овладавши у то време умовима, рационализам са језуитском пропагандом учинили своје: календар папе Григорија XIII, упркос свему, прибавио је себи репутацију напредног и, као такав, неприкосновеног бројања година.

Стремљење ка власти увек је везано и са настојањем да се задобије власт над временом. Историја познаје многе примере „захвата“ такве власти; из најближих историјских догађаја можемо именовати Француску револуцију са њеним термидором. Рим је, снажећи свој примат и свој светски значај, пошао „против научне очигледности, против предања и канона Цркве. Наше страсти приморавају на уступак, разум, логику, знање. По свој вероватноћи, то се дешава не само са појединцем него и са целим друштвом, народом, штавише и са целом одвојеном (помесном) Црквом и културом“.

Организована религиозно-политичка сила папства могла је наметнути свој календарски стил практично свим земљама света, али то још ништа не казује ο њеној непогрешивости и пожељности. „Није у сили Бог него у истини“ – говорио је свети благоверни велики књаз Александар Невски.

Проблем рачунања времена, изазван григоријанском реформом, и до данашњег времена остаје нерешен. Ево више од четири века не престају несклади и несугласице у вези поретка литургијског живота, што је учврстило одвајање неправославног Запада од Цркве. У новије време, преузимање „исправљеног јулијанског календара“ од неких автокефалних цркава, довело је и до унутар-црквених несугласица.

Православна Пасхалија заснована је имајући у виду редослед новозаветних збивања, повезаних са последњим данима земаљског живота Господа Исуса Христа. У години крсне смрти Господње, јудејска пасха је пала у петак и суботу. У петак, 14. нисана (који, као и сада почиње по црквеном рачунању у четвртак навече), Спаситељ је био распет; у суботу Он је био у гробу, и у рано јутро првог дана недеље 16. нисана – васкрсао. Зато су збивања Страдања, смрти и Васкрсења Господа нашег Исуса Христа, нераскидиво повезани са јудејском пасхом. И већ од првог века хришћанства, ушло је у обичај да се Света Пасха празнује после јудејске пасхе. То је било овековечено од светих Апостола који су одредили да се хришћанска Пасха празнује после јудејске (7. правило светих Апостола).

Мењање редоследа збивања ο којима нам казује Јеванђеље значи њихово кварење. Новозаветна Пасха мистично символизује замену старозаветног жртвоприношења јагњета, жртвом Спаситеља нашег Господа Исуса Христа – Јагњета које је узело на себе грехе света (Јн 1,29). И када би се, због искључиво астрономских узрока, понекад дешавало да у старој Цркви истовремено падну хришћанска Пасха и пасха синагоге било је потпуно неприхватљиво да света Пасха претходи јеврејској. Ипак, само у периоду од 1851. до 1950. године следбеници Григоријанског календара празновали су Пасху 15 пута пре Јевреја и не само једном заједно с њима, на пример, 1. априла 1823. године, 17. априла 1927. године, 18. априла 1954. године, и 19. априла 1981. године.

Приврженици Григоријанског календара, свршавајући Свету Пасху пре Јудеја или заједно са њима, нарушавају један од основних канона Цркве. Они у потпуности пренебрегавају Седмо апостолско правило, одређење Никејског Сабора и Прво правило Антиохијског помесног Сабора.

318 светих Отаца Никејског Васељенског Сабора (325. године) донели су уредбу (орос) ο Пасхи, која забрањује да се она празнује с јудејима, на шта указује јасан цитат Првог правила Антиохијског сабора: „Сви који се дрзну да наруше одредбу Светог и Великог Сабора одржаног у Никеји… ο светом празнику спасоносне Пасхе, да буду одлучени од заједнице и одбачени од Цркве. Ако се пак неко од предстојатеља Цркве, епископ, или презвитер, или ђакон, после ове одредбе, дрзне да развраћује људе или смућује Цркве, нарочито да са Јудејима свршава Пасху, таквог свети Сабор од сада осуђује да буде туђинац Цркви, јер је учинивши тако постао не крив грехом за самога себе него и крив кварењем и развраћивањем многих. И не само да такве Сабор одлучује од свештенослужења, него и све који се дрзну да буду у заједници с њима, до њиховог извргавања из свештенства. Извргнути се лишавају и спољашње части којима су били причасни по светом и Божијем правилу свештенства“.

Јулијанског црквеног календара тврдо се држе Руска Православна Црква (у Русији и у иностранству), манастири Свете Горе Атонске, а такође Православне Цркве Јерусалима, Грузије, Србије и сви ревнитељи светоотачких завета, који – упркос многим притисцима – одбијају да прихвате нови стил.

Познати руски научник-професор Β. В. Болотов, чији је реферат одредио одлуку Комисије по питању реформе календара у Русији, овако се изразио у вези са тим проблемом: „Ја као и раније остајем одлучним поштоваоцем Јулијанског календара. Његова чиста и изванредна једноставност поставља његово научно преимућство изнад свих календарских исправки. Мислим да се културна мисија Русије по овом питању огледа у томе да још неколико столећа одржи у животу Јулијански календар и кроз то олакша повратак западним народима од никоме потребних григоријанских реформи ка неисквареном старом стилу.“

Поседујући унутрашњу цикличност положену у саму његову природу, Јулијански календар се пројављује, за разлику од Григоријанског календара – вечним календаром. Православна Црква, чувајући вековима освећен Јулијански календар, одбила је да се повинује лажи ο времену псевдонаучне новотарије. Није зато случајно да се њено време налази у сазвучју са космичким законима временске периодике и биокалендаром.

Врлине Јулијанског календара све више привлаче пажњу истраживача, који претпостављају да се „хипотетички календар будућности најпре замишља као… Јулијански календар“. Захваљујући томе што је он изразито јасно спојен са пулсирањем космочасова, будући веома близак временским трајањем (365 дана, 6 часова) двема, за земљу основним астрономским величинама – тропској години (365 дана, 5 часова, 48 минута, 46 секунди) и сидеричкој (365 дана, 6 часова, 9 минута, 9 секунди) ова чињеница је тим важнија, јер се биоритмичка ситуација на Земљи одређује управо овим двема астрономским годинама.

Осим тога, Јулијански календар је више од хиљаду и по година одређивао ритам живота народа Европе, укорењен унеколико и у генетичкој структури човечанства. Сагласно многобројним научним експериментима последњих година, обављеним на биолошким објектима разних нивоа, живућа материја, а заједно с њом и човек, показују крајњу осетљивост ка најмањим колебањима геомагнетног поља; при чему показатељи Земљиног магнетизма поседују веома прецизну периодичност, која је у вези са равнодневицом и солстицијем. Човек заједно са свим што је живо вибрира у такту колебања физичких поља космичке природе. Те вибрације у вези са редовним колебањима тачака равнодневице у Григоријанском календару немају правилну периодику, а то је у вези са невидљивим, но несумњиво постојећим „терапеутским ефектом“.

Григоријански календар, по коме живи савремено човечанство, поставља један неправилни и акосмични ритам. Зато је потпуно разумљиво да је он неодговарајући тим биочасовима и том биокалендару који су се (ови последњи – прим. прев.) дугим временом обликовали у човеку и сасвим је могуће да су сада поремећени.

Заслужује пажњу и ова чињеница да следствено мисли В. И. Вернадског да се ноосфера Земље слагала – и очигледно ће се и даље слагати са ритмом Јулијанског календара. Зато је „човечанству важно да не страћи то у многоме уникатно јединство“.

Римски престо, отпадајући од Васељенске Цркве, удаљио се и од васељенске истине: папство, намећући свој поглед на свет, заснован на геоцентризму, није давало предност метафизичкој страни питања. Земља, будући место Богоиспитивања, у самој ствари показује се као центар творевине, али центар не астрономски, него духовни.

Време – такође је творевина Божија. Господ савршава освећење твари, која се присаједињује Његовом небеском животу. У том смислу, може се говорити ο црквеном Јулијанском календару као ο икони тог освећеног времена. Профанација црквеног календара – то је покушај светотатственог оскврњења светиње, покушај извргавања већ освећеног из Небеског Царства у царство мрака.

Црква Христова сједињује временско и вечно. Ово се остварује пре свега у Тајни Евхаристије. Пребивајући у времену, Црква кроз стварно присуство Христово преображава време као што преображава и свет. Што се тиче разних мнења поводом Јулијанског календара, треба да укажемо на аргумент по преимућству: сваке године се јавља силазак благодатног огња на Гроб Господњи – чудо, које проистиче при сабирању многихиљадних ходочасника на Велику Суботу по Јулијанском календару. У њему нам треба видети мистично освећење ове 2000-годишње иконе времена.

Људмила ПЕРЕПЕЛШНА

* * *

На Сабору Источних Патријараха 1583. Константинопољског Јеремије, Александријског Силвестера и Јерусалимског Софронија са другим Архијерејским Синодима, изречена је анатема на све оне који следе Григоријански календар:

Пошто црква старога Рима, која као да се радује због сујете својих астронома, несмотрено изменила прекрасне одредбе ο светој Пасхи којих су се придржавали хришћани, и које су установили и одредили 318 Светих Отаца Првог Светог и Васељенског Сабора Никејског, које су поштовали хришћани свих земаља и по којима су празновали – тога ради појавила се саблазан. Јер су пред нашу Смерност стали људи Јермени, питајући ο пракси празновања, пошто и њих присиљавају да приме ове новотарије.

Због тога смо и морали да кажемо шта су ο овоме установили Свети Оци. Наша Смерност, размотривши ствар заједно са Најблаженијим Патријархом Александријским и Најблаженијим Патријархом Јерусалимским и другим члановима Синода, у Духу Светом, разјашњавајући оно што су ο овоме одлучили Свети Оци, одређује:

Ко не следи обичаје Цркве ο Светој Пасхи и месецослову (календару) онако како су нам предати од Седам Светих Васељенских Сабора, који су их за нас добро установили да их следимо, него жели да прати Грегоријанску Пасхалију и Месецослов, тај – пошто се, као и безбожни астрономик, супротставља свим одредбама Светих Сабора и хоће да их измени или ослаби – нека буде анатема, одлучен од Цркве Христове и сабрања верних. Ви, православни и благочестиви хришћани пребивајте у ономе што сте научили, у чему сте се родили и у чему сте васпитавани, а када буде неопходно и крв своју пролијте да бисте сачували отачку веру и исповедање; чувајте се и пазите ових, нека вам помогне Господ наш Исус Христос и нека молитва наше Смерности буде са свима вама. Амин.

* * *

По питању измене Свете Пасхе и Месецослова Кирил Архиепископ Константинопољски и Васељенски Патријарх 1756. године такође је изрекао анатему на оне који следе папску саблазан:

Најчаснији клирици наше Христове Велике Цркве и други најпобожнији јереји и најпреподобнији јеромонаси, појци у црквама нашег града, следбеници неботајника Павла, који говори: Ако вам неко буде благовестио супротно од овога што смо вам ми благовестили, макар био и анђео с неба, да буде анатема; ако је јереј или мирјанин да буде одлучен од Бога, проклет, и по смрти да не иструне него да пребива у вечним мукама. Камен и железо нека се распу и распадну – они никад и никако. Нека наследе губу Гијезијину и вешање Јудино; нека пребивају на земљи као Каин, стењући и дрхтећи; и гнев Божији нека буде на главама њиховим и удео њихов нека буде са издајником Јудом и богоборцима јудејима; земља нека се отвори и нека их прогута, као некада Датана и Авирона; Анђео Божији нека их гони са мачем у све дане живота њиховог, и нека подлегну свим проклетствима Патријараха и Сабора, под вечним одлучењем и у мукама огња вечног. Амиn.

Манастир Ћелије 2000. г.

+++++++++++++++++++++++++++++++++

Архиепископ Серафим (Собољев):

2. О новом и старом календару

Један од учених проучавалаца питања новог и старог календара, Е. Претеченски, каже да су се тек од Ренесансе на Западу, поред других научних питања, почели бавити и израчунавањем датума Пасхе. “ Нажалост – вели он – схвативши на једвите јаде, можда уопште не на прави начин, устројство Александријског канона, западни пасхалисти су убрзо пожелели да буду реформатори и уображено се латили испра- вљања тог прекрасно довршеног посла”. По речима Претеченског “да је епоха Ренесансе почела истовремено и на западу и на древном истоку Европе, да несрећне околности нису прекратиле образованост у древним хришћанским Црквама у Византији… да се александријска предања и образованост првих векова нису изгубили на Истоку, тешко да би било могуће остварити све оне промене које је извео папа Григорије XII”1 . Овим речима Претеченског треба додати да је појава календарске реформе папе Григорија XII условљена не толико чињеницом да западни пасхалисти нису правилно схватили и усвајили Александријски канон с његовим израчунавањем датума Пасхе, нити опадањем науке на Истоку, него превасходно њиховим неверовањем у Свету Цркву, тачније у то да у њој живи и делује Дух Свети, као извор сваке истине. Да је Римокатоличка црква имала ову веру, она не би, преко папе и својих у чених пасхалиста, почела да мења канонска правила на којима се темељи наша старокалендарска Пасхалија и кроз која правила је Дух Свети изразио истину која не подлеже измени. Имамо у виду пре свега 7. Апостолско правило: “ Ако неки епископ, или презвитер, или ђакон буде светковао свети дан Пасхе пре пролећне равнодневице заједно (одн. истовремено – прим.прев.) са Јудејцима, нека буде свргнут (лишен свештеног чина – прим.прев.)”. На ово се односи и 1. правило Антиохијског Сабора, које гласи: “Сви они који се дрзну нарушити одлуке светог и великог Сабора, који је одржан у Никеји у присуству најблагочестивијег и Богу најомиљенијег цара Константина, о светом празнику спасоносне Пасхе, нека буду одлучени од општења и искључени из Цркве, ако вођени жељом за препирањем остану упорни против добре одредбе. Ово је речено за мирјане. Ако се пак неко од предстојатеља Цркве – епископ, или презвитер, или ђакон, после ове одлуке усуди, на саблазан народа и на узнемирење Цркава, по своме поступати и држати Пасху заједно са Јудејцима, таквога свети Сабор већ сада осуђује да буде одлучен од Цркве, јер је не само себе греху изложио, него је био и узрок кварењу и изопачењу многих других. А свештене службе Сабор не лишава само њих, него и све оне који се после њиховог свргнућа усуде бити у општењу са њима. Свргнути се пак лишавају и спољашњих почасти које су, по светом правилу у Божјем свештенству, поседовали”. Наведено правило Антиохијског Сабора за нас је особито значајно зато што оно не само да забрањује празновање Пасхе заједно са Јудејцима него указује на то да је таква забрана изре- чена и у одлуци I Васељенског Сабора. Додуше, та саборска одлука није сачувана, али се о њеној садржини говори у познатој посланици цара Константина Великог, коју је он упутио свим епископима који нису присуствовали I Васељенском Сабору у Никеји. Свим овим канонским одредбама Православне Цркве морамо додати и 7. правило II Васељенског Сабора и истоврсно по садржини 95. правило Трулског Сабора, којима се утврђује на који начин јеретике треба примати у Цркву. “Оне који се из јеретика присаједињују православљу и броју спасаваних, прима мо по установљеном редоследу и обичају: арија нце, македонијевце, новатијане, који за себе говоре да су ‘чисти’ и ‘најбољи’, четрнаестодневнике или тетрадите и аполинаријевце – када они дају писмено (документ о исповедању вере – прим. прев.) и прокуну сваку јерес која не у чи онако како у чи света Божја ка то ли ча нс ка и а п ос тол с ка Цр к в а ; п р и м а м о и х запечаћу јући, то јест помазу јући светим миром најпре чело, потом очи, ноздрве, уста и уши, и запечаћујући их, говоримо: ‘Печат дара Духа Светог’”. Као што ви д и мо, овде се че т рнаестод невници, т ј. они хришћани који су празновали Пасху 14. нисана истовремено са Јудејцима, директно називају јеретицима и стављају се у исту раван са аријанцима и другим великим јеретицима, због чега се и примају у крило Цркве, ако се покају, тако што бивају помазани светим миром. Ето чему води одступање од канонских правила о времену празнова ња свете Пасхе. На основу цитираних канонских одредаба Православне Цркве, јасно је да их ми морамо сачувати неизмењене. Зато 21. правило Гангрског Сабора гласи:“Нека буде очувано у Цркви све што јој је Светим Писмом и Апостолским Предањем предато”. А у 2. правилу VI Васељенског Сабора каже се:“Никоме да не буде допуштено горе наведена правила Апостола, Васељенских и Помесних Сабора и светих Отаца мењати, или или укидати, или осим изложених правила примати друга, са лажним насловима, састављена од неких људи који су се дрзнули трговати истином”. Исто тако чврсто и неизмењиво очување канонских одредби заповеда и VII Васељенски Сабор у свом 1. правилу, које гласи: “Са сладошћу примамо божанска правила и свецело и непоколебиво држимо одредбе ових правила изложених од свехвалних Апостола, светих труба Духа, и од свих шест Васељенских Сабора, и од оних који су се помесно сакупљали ради издавања таквих заповести, и најзад, од светих Отаца наших. Јер сви они, једним и истим Ду хом просвећени, у за конише оно што је корисно. И кога они предају анатеми, и ми анатемишемо, и кога (предају) свргнућу, и ми га свргавамо, и кога одлучењу, и ми га одлучујемо”. Али из свих канонских правила која наведосмо, јасно је и то, у какав су велики грех пали римокатолици, кршећи свете каноне који нам забрањују празновати Пасху истовремено са Пасхом јудејском. То је грех хуле на Духа Светог, који се не опрашта ни у овом ни у будућем животу. Јер кроз свете каноне говори сам Бог Свети Дух, пошто су и догматске и канонске одредбе Васељенских Сабора доношене сагласно речима Светог Писма: “Изволи се Духу Светом и нама” (Д.ап. 15,28). А Божански Дух, заједно са Апо- столима, Васељенским Саборима и светим Оцима, није канонске истине установљавао зато да бисмо их ми потом исправљали и укидали, као тобож несавршене и погрешне. Такав однос према светим канонима је потпуно недопустив и богохулан. То и јесте кривица Римокатоличке цркве, која је, отворено кршећи и укидајући канонска правила, године 1805, 1825, 1853, 1854,… 1903, 1923, 1927. и многих других година празновала Пасху истовремено са Пасхом јудејском. Али то није све. Нови календар приморава Римокатоличку цркву да се противи Светом Еванђељу, нарушавајући ход еванђелске историје. Из Еванђеља се види да се хришћанска Пасха празновала после јудејске. Међутим, код римокатолика, због нове Пасхалије, не само да је понекад Пасха истог дана када и јудејска, него бива и пре јудејске Пасхе, као што је то било 1839, 1840, 1842, 1843, 1845, 1849, 1850, 1856, 1891, 1894. и многих других година. А 1921. године јеврејска Пасха је била 10. априла, а римокатолици су Пасху славили 11. марта, тј. скоро месец дана пре јеврејске. Но ако је за нас православне хришћане недопустиво, због поштовања канонâ, да прихватимо нови календар у свој његовој пуноћи, исто је тако за нас недопустиво прихватање новог календара и у компромисној форми. Овакав компромис се у последње време уочава у животу појединих Православних Цр- кава, а испољава се у томе да се Пасха празнује по старој Православној пасхалији, а да се сви непокретни празници славе по новом календару. Али такав мешовити календар је неприхватљив за православне, пошто он за собом повлачи нарушавање других црквених одредаба које се налазе у Уставу и које свето и непоколебиво треба да чувамо, као они који су увек послушни нашој Мајци Цркви. А грех новокалендараца је управо ова непослушност. Кад ово кажемо, имамо у виду то да они нарушавају одредбе Устава које се тичу непокретних празника. Црква је у “Типику” поставила одређене временске границеу оквиру којих се празнују они непокретни празници који падајуу току свете Четрдесетнице. Тако се, на пример, празник Обретења главе светог Јована Крститеља слави се од среде Месопусне недеље (најраније) па до уторка четврте недеље Великог поста (најкасније). Но ове оквире новокалендарци потиру, јер они све непокретне празнике славе дванаест дана раније. Исто се може рећи и за празник Благовести (25. марта). По Уставу (Типику) Благовести се празнују у раздобљу од четвртка треће недеље Великог поста па до среде Светле седмице. Међутим, са увођењем новог календара, време празновања Благовести је од петка прве недеље па све до четвртка шесте недеље Великог поста. Но овиме се не исцрпљу је грех новока лендара ца према правилима Цркве и њеног Типика. Преступање временских граница које су одређене као оквир за празновање великих празника води новокалендарце на даља кршења одредаба Типика које се односе на велике празнике. Црква је предвиделамогућност да неки велики непокретни празник падне у исти дан када и неки покретни празник, или у исти дан са одређеним данима Великог поста. За све те слу чајеве Црква је установила тачан богослужбени поредак. Но, рушећи постављене временске оквире, новокалендарци уништавају и установљени поредак Православне Цркве. Зато се код новокалендараца никада не могу празновати Благовести у дане Страсне седмице, нити може бити Кирио-Пасхе, односно празновања Благовести на сам дан Пасхе, чиме се отворено крши црквени Устав. Новокалендарци особито дрско крше Устав у погледу празника светих Апостола Петра и Павла. Света Црква тако поштује ове велике апостоле да је пре њиховог празника (29. јуна) одредила пост, који може трајати од 8 до 42 дана. Али са увођењем новог календара, овај пост се, супротно Уставу, увек скраћује. А када се Пасха празнује у периоду од 20. до 25. априла, Петровски пост се потпуно изоставља, јер за њега не остаје времена. Неко ће можда рећи да кршење Типика и није тежак грех, јер се ту не ради о одступању од догмата. Међутим, ни Христове речи: “Ако ни Цркву не послуша, нека ти буде као незнабожац и цариник” (Мт. 18,17) не говоре да се ради о кршењу догматских истина наше вере (одн. да Христос овде мисли на кршење догмата, прим. прев.). Па ипак, по сведочанству ових божанских речи, ко од нас буде непослушан Цркви, тај се одсеца од ње и ставља у ред тешких грешника, јер се у том слу чају одређује тешка казна – одлучење од Цркве. При томе, овај грех непослушности према Цркви, кршењем њеног Устава, новокалендарци врше отворено и бестидно. С тачке гледишта православне вере, за чеда свете Цркве овакав омаловажавајући однос према Типику је недопустив, исто као што је недопустиво и одступање од догмата и канонских правила. И то је сасвим разумљиво. Као што наше занемаривање догматских и канонских дефиниција и правила води одступању од Православља, истом одступању води и описано нарушавање Типика. На име, Типик је за нас свештени за кон, који нас руководи у нашем православном богоугађању кроз богослужења, празнике и постове. Типик је света књига, везана за име дивног сасуда благодати, преподобног Саве Освећеног, и прихваћена је у Православној Цркви као једна од основних књига.Типик није ништа друго него глас наше Мајке Цркве. Према том гласу ми се морамо односити не са омаловажавањем, него са безусловним и непоколебивим послушањем, ако желимо бити верни и одани светој Цркви и свим њеним православним нормама. Каква је последица тога што у вођењем новог ка лендара нарушавамо ову свештену књигу? Ако бисмо користили нови календар и на основу њега установили нова времена за своје празнике, постове и богослужења, самим тим бисмо сведочили да нови ка лендар носи собом пра вилно црквено рачу нање времена, а Типик – неправилно. И то иако знамо да је Типик створила Православна Црква, она Црква у коју су, као у неку богату ризницу, апостоли положили све оно што је истинито; и то иако нам је добро познато да су помену та кршења Устава вршили римокатолици, погружени у таму свакојаких јереси и заблуда . Као римокатоличка новотарија , која представља против црквену појаву, нови кале ндар не може донети Православој Цркви ништа осим смутње. Тако су га од самог почетка схватали његови први противници – Цариградски патријарх Јеремија II и помесни Цариградски Сабор који је он сазвао 1583. године. Све до данас нови календар представља принцип разједињавања православних и облик римокатоличке пропаганде, веома штетан по живот Православне Цркве. Стога, уколико бисмо, супротно вољи свете Цркве, прихватили нови календар, макар и у компромисној форми, то би нас могло до- вести у положај да сами помажемо ницању смутњи и поремећаја у нашем црквеном животу. А тиме бисмо сопственим рукама рушили ауторитет свете Православне Цркве. Но, као што бисмо починили тежак грех непослу шности према Цркви ако бисмо, одбацивши света канонска правила, прихватили нови календар у чистом облику, исто тако бисмо кренули тим пу тем непослу шности и ако бисмо, погазивши одредбе Типика, прихватили нови календар у његовом компромисном облику. Чим је папа Григорије XIII увео нови календар, одмах је, исте те године, Цариградски патријарх Јеремија II, заједно са својим Синодом, ос удио ново римско рач у нање као неса гласно са Предањем Православне Цркве. А следеће, 1583. године, патријарх Јеремија је сазвао црквени сабор на којем с у у чествова ли александријски патријарх Силвестер и Јерусалимски патријарх Софроније VI, и на њему је увођење грегоријанског календара у Римску цркву осуђено као противно канонима целе Васељенске Цркве и одлуци I Васељенског Сабора о начину одређивања дана свете Пасхе. Овај Сабор својом одлу ком, Сигилионом од 20. новембра 1583. год., позива православне да се чврсто и непоколебиво, до проливања своје крви, придржавају православног месецослова и јулијанске пасхалије, подвргавајући анатеми, одлучењу од Православне Цркве, све оне који би прекршили ову саборску одлуку. О овој својој одлуци Цариградски Сабор је обавестио све Источне Цркве, Московског митрополита Дионисија лично, Цркву Јонских острва, знаменитог заштитника Православља у западној Русији, кне за Константина Острошког, венецијанског дужда Н. Дапонтеа и папу Григорија XIII, који је и проузроковао црквену смутњу. И у следећим вековима Цариградски патријарси, као и цела Васељенска Црква, односили су се исто тако негативно према увођењу новог календара. На пример, Цариградски патријарх Калиник XI је, заједно са Антиохијским патријархом Атанасијем (1686–1728), сведочио да празновање Пасхе истовремено са римокатолицима, одбацивање правила Православне Цркве о постовима и примењивање правила Римске цркве представља издају Православља и одступање од светоотачких завета, што је погубно по чеда Православне Цркве, због чега је сваки хришћанин дужан да празнује Пасху и са њом повезане празничне дане и црквена времена у складу са праксом Православног Истока, а не инославног Запада, туђег нам по вери. Цариградски патријарх Кирил V у својој Окружној посланици из 1756. године, налаже страшна проклетства у привременом земаљском и вечном животу на све оне хришћане који би примили нови календар. С а ц и љ е м з а ш т и т е п р а в о с ла вн и х од п ри м а њ а новог календара, као највећег греха, Цариградски патријарх Антим VI је, заједно са другим Источним патријарсима: Александријским Јеротејем, Антиохијским Методијем и Јерусалимским Кирилом и њиховим синодима у Окружној посланици из 1848. године изразио је, у име целе Саборне и Апостолске Цркве, овакво исповедање вере: “ Код нас ни патријарси ни сабори никада нису могли увести нешто ново, зато што је чувар благочестија код нас само Тело Цркве, то јест народ, који је увек желео да сачува своју веру неизмењену и сагласну вери његових отаца. Да држимо исповедање како смо га примили од тих мужева – светих Отаца, да се одвраћамо од сваке новотарије, као ђаволског нашаптавања, а ко би се на тако што дрзнуо делом, речју или мишљу, такав се већ одрекао вере Христове, и већ је потпао под вечну анатему због хуле на Духа Светог, као да је Он тобож несавршено говорио у Светом Писму и на Васељенским Саборима. Дакле, сви што уводе новотарије: било јеретици било расколници, добровољно су се обукли у проклетство, као у ризу (Пс. 118,18), макар они били папе, или патријарси, или мирјани, па и анђео са неба – анатема му”. Године 1902-1904, на иницијативу знаменитог Цариградског пат ри јарх а Јоа к и ма III, ау токе фа л не Црк ве Цариградска , Јерусалимска, Грчка, Руска, Српска и Румунска, изјасниле су се, преко својих представника, за одбацивање календарске реформе папе Григорија XIII. На исти начин се изјаснио и Сверуски црквени сабор 1917–1918 године, који је донео одлуку о строгом придржавању старог календара за црквено рачунање времена. Доносећи овакву одлуку, Московски Сабор је прихватио мишљење професора Московске Ду ховне академије оца Дмитрија Александровича Лебедева који је, имајући у виду научно-астрономске и црквено-ка нонске чињенице, изнео став о погубности било каквог приближавања грегоријанском календару, дајући безусловну предност старом јулијанском календару. Нажалост, Свеправославни конгрес, који је 1923. год. сазвао патријарх Мелетије, одступио је од свештених традиција којих су се тако ревносно и свето држали Цариградски патријарси током више векова. На том конгресу је било одлучено да се пређе на нови календар. Православни народ у Цариграду се због ове противканонске новотарије страшно узнемирио и побунио, тако да је патријарх Мелетије морао да поднесе оставку. Без обзира на то, његов наследник, Цариградски патријарх Григорије, покушао је 1924. године да за непокретне празнике у веде нови ка лендар, оста вивши привремено, до са зива ња Васељенског Сабора, празновање Пасхе и од ње зависних празника по старој пасхалији. У “Еклезији”, званичном гласилу Грчке Цркве, и у неколиким руским новинама, он је у своје име и у име свог Синода објавио грамату о преласку Цариградске Патријаршије на нови календар. Под утицајем Цариградског патријарха Атанасија и Румунска Црква је та кође прихватила нови ка лендар за непокретне празнике. Но источни патријарси, Александријски, Антиохијски и Јерусалимски, заједно са својим Светим синодима,одлучно су одбили да промене постојећи црквени календар. Исто тако негативно су се према грамати патријарха Григорија изјасниле и друге Православне Цркве. Као одговор на ову грамату, с в е т и Ти хон, Патријарх московски и целе Русије, известио је Цариградског патријарха да, иако је примио од њега грамату о увођењу новог календара почев од 10 марта, у Руској Цркви се увођење новог календара показало немогућим због одлучног противљења верног народа. Сасвим негативно су се о увођењу новог календара изјаснили и руски архијереји у избеглиштву на саборима одржаним 1923, 1924. и 1925. године. Ми бисмо требали бити уз оне Православне Цркве које се строго и бескомпромисно придржавају старог календара у свом црквеном животу, поштујући канонске одредбе које се не смеју нару шавати, јер оне представљају један од основа постојања наше Православне Цркве. Уз то, нови календар поседује, како сведоче научне чињенице, много недостатака и, у сваком случају, даљи је од истине него стари календар.Зато је Научна комисија, коју је 18. фебруара 1899. године образовало Руско астрономско друштво у циљу проучавања питања реформе календара, објавила да “нема основа да се у Русији (а још мање у Цркви) уведе очигледно нетачан грегоријански календар”. Треба напоменути да је до скоро у астрономији коришћен јулијански, а не грегоријански календар. Амерички астроном Њуком се такође заложио за враћање на јулијански календар, који је једноставнији и прикладнији за астрономска израчунавања. За нас је веома корисно и занимљиво да знамо мишљење чувеног професора Петроградске Духовне академије Василија Васиљевича Болотова о новом и старом календару. У последњој години свог живота он је од Светог синода Руске Цркве изабран за делегата у тек образовану, при Руском астрономском друштву, Комисију за усаглашавање старог православног календара са новим. Професор В.В. Болотов је ово питање детаљно проучио не само са црквено-канонске и научно-историјске него и са свих других страна. Поседујући сва та научна знања, он је присуствовао састанку Научне комисије, на којем се разматрало питање увођења новог календара у Русији. И када овај скуп није могао да донесе јасну и недвосмислену одлу ку, а многи чланови комисије почели да заузимају став у корист новог календара, председник скупа је предложио професору Болотову да он иснесе своје мишљење. Професор Болотов је два сата говорио своје историјско слово, држећи у рукама астрономске таблице које је сам сачинио. Он је у потпу ности подржао стари календар. Његови аргументи у корист тог календара су били тако научни и непорециви, да је читав скуп донео одлуку да се остане при старом календару. Треба увек то да памтимо, а такође и да никад не заборавимо завештање које нам је у вези са новим и старим календаром оставио наш генијални научник Болотов. “Сам ја – говорио је он – зато сматрам да је промена ка лендара у Р усији потп у но непожељна. Као и раније, ја и даље остајем непоколебиви поштовалац јулијанског календара, Његова изванредна једноставност представља његову научну предност у односу на сваку исправку календара. Сматрам да се културна мисија Русије по овом питању састоји у томе да још неколико векова одржи у животу Јулијански календар и да тиме олакша и западним народима повратак са никоме потребне грегоријанске реформе на стари, неискварени календар”.

+++++++++++++++++++++++++++++++++

– Покушај увођења папског календара у манастир Валаам –

3. НАСИЉЕ НАД ВАЛААМОМ

Ово је прича о искушењима кроз која је прошло братство Преображењског Валаамског манастира, током прве половине XX века. Она нам у ова смутна времена, када у нашој Српској Православној цркви та иста јерес покушава на разне начине, да подрије српски светосавски завет, може послужити као пример, чему води новотарско нарушавање вековног поретка Цркве Божије. Промисао Божија је, у случају манастира Валаам, поново вратила вековни Црквени календар у богослужбени поредак. Тиме се показало да су модернистичке тенденције Васељенске Патријаршије биле само привременог карактера, мада је прошло неколико деценија пре него што је Православни поредак поново успостављен. Можемо рећи да се на примеру Валаама, показује како изгледа сукоб између воље човечије и воље Божије, када она прва крене насупрот друге.

Први корак који је успоставио основу за каснији напад масона и следбеника папског календара на манастир, било је проглашење независности Финске од царске Русије, у јесен 1918. године. Тадашњим разграничењем између Русије и Финске, Валаамски манастир, који се налази на Ладошком језеру, нашао се у Финској. Исте године, Финске власти проглашавају Православну Цркву за „Цркву националне мањине (руске)“, док је за државну „цркву“ проглашена лутеранска протестантска секта. По традицији Православне Цркве, Патријарх Тихон 29. јануара 1921. године објављује одлуку Руске цркве о давању аутономије (не аутокефалије) Финској Епархији, која се нашла у другој држави.

Други корак је било подизање Октобарске револуције од стране бољшевика у Русији, при чему је Руска Православна црква доспела у веома тежак положај. Подривању Руске цркве изнутра, услед роварења расколника, ткз. „обновитеља“ и „живе цркве“, придружио се својим роварењем извана, масон-патријарх Мелетије Метаксакис, који је у то време заузимао катедру Васељенске Патријаршије.

Он отима од Руске цркве територије у Финској, и потчињава их својој јурисдикцији. Патријарх Руски Тихон, који је привремено био уклоњен са своје катедре од стране совјетских власти, вративши се на свој положај, покушава да поврати отету Епархију под окриље Руске цркве, али у томе не успева.

1921:

19. октобра, донешена је одлука о преласку Финске Епархије на нови календар. 31. октобра, Свети Синод Руске Православне цркве шаље посланицу у којој се не даје благослов за промену календара. Али, ту посланицу, црквена управа Финске није уважила. Та неканонска ситуација, тј. насилништво и смутња која је завладала у Финској Епархији, неминовно се морала одразити и на братство Валаамског манастира. Иако се оно у почетку успешно одупрло духу новотарства и апостасије од Светог Предања Цркве, прво зло семе већ је било посејано.

14. новембра, манастиру пише Митрополит Руске Заграничне цркве, Антоније Храповицки, у духу очувања братства: „Због тога што је (Православна) паства у Фиској прешла на нови календар, не пристаје ни манастиру да се држи старог. Ако се не подчине црквеној управи, они ће затворити манастир. Куда да оду прогнани? Боље је сачувати Свету обитељ (манастирско братство), жртвујући познато рачунање дана, променити календар – али без нарушавања ни Светих догми ни канона.“ Недуго после тога, Архијереји Руске заграничне Православне цркве са седиштем у Сремским Карловцима, јасно су ставили до знања Финској црквеној управи да су они по Црквеним питањима највиша власт. То је проузроковало велико незадовољство и државних и црквених власти у Финској, након чега су потпуно прекинули комуникацију са „Карловчанима“. Сагласно са тим, и преписка између братства Валаама и Митрополита Антонија је престала.

1922:

5. фебруара, на Валаам се обрушава први скандал. У манастиру је дошло до немира, па је Архиепископ Серафим запретио позивањем полиције, што је довело до смиривања ситуације. На сабору Финске Епархије, исте године, намесник Валаамског манастира, јеромонах Јоасаф чита саопштење да ни једна помесна аутономна црква нема право да преузима на себе оно што је у искључивој надлежности Васељенског сабора. Нажалост, на то нико није обратио пажњу.

1923:

Те године, масон Мелетије у припреми „свеправославног конгреса“, сазива саветовање у манастиру Ватопед на Светој Гори. Циљ тог саветовања је било обезбеђење сагласности Православних аутокефалних цркава за провођење опште „календарске реформе“, тј. увођења папског календара. Представник Српске Патријаршије, Охридски Митрополит, Свети Николај Жички, се томе успротивио, сматрајући ту реформу поред осталог и узроком за разбијање литургијског јединства помесних Православних цркава, и одбио да саслужује са присталицама папског календара.

Исте године у мају месецу, масон Мелетије сазива „свеправославни конгрес“ на коме је учествовало „чак“ 6 Епископа, 1 Архимандрит и двоје мирјана. Након тог лажног саборовања, Мелетије шаље исто такво лажно обавештење Архиепископу Финске Серафиму и Патријарху Руске цркве Тихону, о наводном преласку свих помесних цркава на папски календар. На тај начин их доводи у заблуду, и због немогућности комуникације изазване комунистичком блокадом, Патријарх Тихон доноси одлуку о увођењу папског календара и у Руску цркву. Услед отпора народа и објективних проблема које је Руска црква у то време имала, провођење одлуке иде споро. У међувремену, Патријарх Тихон сазнаје да је Мелетијева објава лажна, и повлачи своју одлуку о промени календара. Из тог времена, остала је позната изјава старца Алексија Зосимског: „Ако Патријарх чак и десет пута буде прелазио са старог календара на нови, и враћао се назад, ми ћемо прелазити заједно са њим.“ Толику подршку и поверење у исправност поступака је Патријарх Тихон уживао у та смутна времена Руске цркве.

Првобитна одлука о преласку Руске цркве на папски календар је само појачала тензије у Валааму, тако да је Архиепископ Серафим неколицини монаха одредио епитимије, на основу „отказивања послушања“. Друго писмо Патријарха Тихона којим опозива увођење папског календара, стиже у Финску у време када је црквена управа разрешила дужности Архиепископа Серафима, и послала га у Коневецки манастир. Тиме се појавила још недна неканонска ситуација у којој су се световне власти директно уплитале у црквену јерархију.

У јулу месецу, Цариград шаље своју делегацију са циљем успостављања аутокефалије и устоличења новог „епископа“ Германа, естонског свештеника модернистичких гледишта. Архиепископ Серафим одбија сарадњу са тим посланством, и пише писмо масону Мелетију у Цариград, подсетивши га да аутокефалија није могућа у цркви са двоструком епископском катедром, и да Герман није канонски подесан за Епископа, јер се женио два пута, и да из тих бракова има једанаесторо деце, од којих је шесторо још увек малолетно.

То писмо је било повод да масон Мелетије потпуно одстрани „непожељног“ Архиепископа Серафима, под изговором да не зна фински језик. Успоркос неканоничности кандидата, без монашког пострига, он 8. јула поставља Германа за „епископа“, иако ни он није познавао фински језик. Два дана након тог срамног чина, масона Мелетија верни народ Цариграда избацује из патријаршијског двора и он је приморан да се склони на Свету Гору. Митрополит Антоније Храповицки пише како се неканонски „епископ“ Герман, у грађанском оделу, обријан и подшишан, шеткао улицама града, на саблазан Православним, и злурадост секташима лутеранима.

У Валааму су новог „епископа“ дочекали са неверицом и једва скривеном одбојношћу. Јеромонах Памво га описује у свом дневнику као човека који изгледа потпуно страно, обријан, како на левој руци носи два венчана прстена. Још наводи да му неки од отаца нису пришли да узму благослов, јер је био неканонски постављен. Германов одговор је било увођење репресивних мера: забране свештенослужења, измештаји у удаљене скитове, а петорица монаха су потпуно истерани из манастира и послани за Србију.

1924:

Васкрс 1924. и 1925. године, манастир је прославио по Црквеном календару. Пошто је братство озбиљно било узнемирено, игуман манастира, тражећи компромисна решења, покушавао је да смири ситуацију. Са друге стране, монаси верни Црквеним канонима и календару, на разне начине су покушали да се реше наметнутог неканонског „епископа“. Економ манастира, јеромонах Харитон се обраћао државним органима надлежним за верска питања, министрима, па чак и председнику државе Финске. Савет стараца манастира је такође слао молбе на разне више инстанце, и донео је одлуку да се пошаље молба Васељенском Патријарху да манастир добије ставропигијални статус, попут манастира на Светој Гори.

Државни органи су проблем календара сводили на политичко питање, уопште га не разматрајући као проблем исповедања вере. Оне који су били за очување Црквеног календара, сматрали су за русофиле. Како су државне институције, од проглашења независности Финске, гајиле изразиту русофобију, тежећи да из земље „истребе“ све што је сматрано „руским“, заговорници очувања традиције Православног календара, нису уживали њихове симпатије. Поред тога, значај, улога, место и углед Валаамског манастира у Православном свету је био велики, тако да је исход насилног увођења папског календара у тај бастион Православља био веома важан, и око свега је постојао велики публицитет.

Када су тројица монаха из предворја Валаамског манастира у Москви дошли по благослов код Патријарха Тихона, и упитали га да ли Валаам треба да празнује Васкрс по папском календару, он је узвикнуо: „То не може бити да Валаам почне празновати по новом, када је увек празновао Васкрс по старом!“ Пророчки је то рекао, јер су на Валааму празновали Васкрс по Црквеном календару чак и после евакуације манастира 1940. године.

Услед прогона монаха, у манастиру се појавио проблем обављања редовних свештенослужитељских задатака, као и редовних радова на манастирском имању. Зато је управа била приморана да доводи монахе из удаљених скитова. Та потреба за радном снагом је донекле помогла да се смање прогони оних који су били присталице Црквеног календара. Чак им је прећутно дозвољено да формирају свој храм у просторијама некадашње манастирске грнчарске радионице, где су могли да обављају службе по Црквеном календару.

Братство манастира се на све начине трудило да спречи појаву раскола, стремећи ка саборном јединству. И док су се монаси бацили на проучавања Црквених канона, црквену управу та, догматска страна проблема, уопште није занимала. Циљ који су пред себе поставили – очистити Финску цркву од било чега „руског“ – био је за њих виши чак и од здравог разума. Јеромонах Памво у дневнику пише да је црквена управа поштоваоце Црквеног календара називала „непокорнима“.

У време преласка Грчке Православне цркве на папски календар, преписку из Валаама са Светом Гором је водио јеромонах Јустинијан, ученик јеросхимонаха Михаила Попова, манастирског духовника. Преписку је водио са монахом Теодосијем, старцем из Кареје, и његовим учеником, монахом Никодимом. Старац Теодосије је својевремено био у преписци и са Светим Теофаном Затворником. Тако да су монаси Валаама били добро упознати са расколом у Грчкој Православној цркви, који је проистекао из увођења папског календара.

1925:

Током 1925-26. године, из манастира су истерана 42 монаха, који су се ту подвизавали по 20 и 30 година. Међу њима је било доста оседелих стараца, јеромонаха, са правом ношења напрсног крста. Тројица монаха су отишли по сопственој одлуци. Део истераних монаха је неко време боравио у напуштеној кући у Срдобољу, у свакојакој оскудици. Јеромонах Патапије, који се упокојио у тој кући, сахрањен је у Срдобољу, јер истерани монаси нису добили одобрење да га сахране у манастиру.

Коначну поделу у братству иницирао је грчки Митрополит Германос Стринопулос, који је у септембру дошао у Финску на позив црквене управе. Професор Глубоковски је тада упозорио братство да је „дошла змија која не уједа у пету, него у само срце; змија која је много напакостила свим Православним.“ По доласку Германоса на острво на коме је манастир, братство се разишло по околним шумама. Оци који су служили у саборном храму, одбили су да саслужују са гостима. Економ манастира се спремао да оде под изговором некаквог посла, али га је игуман спречио у намери. Онда су обојица саслуживали, једва сакупивши потребан број свештенослужитеља. Када је почело причешће, ипођакони су одбили да приђу и причесте се. Онда је архиђакон пришао једном ипођакону, ухватио га за оковратник и довео до Германоса, упитавши га: „Шта је ово владико, ево ваши служитељи не желе да се причести са вама?“ Германос се видно изменио у лицу, али није ништа одговорио. После службе, Германос је много говорио о црквеној икономији, али га нико није слушао. Након што су гости отишли, братство је одбило да саслужује са игуманом и економом. Уопште, мало који монах је долазио у саборни храм на молитву.

10. новембра, на острво долази истражна комисија. Формирање те комисије приписује се молби игумана Павлина да га разреше дужности. Монаси су оптужени за самовољни прекид црквеног општења са својим „архијерејем“, као и Васељенским Патријархом, кроз одбијање његовог представника Германоса, а и за произвољно тумачење канона везаних за пасхалију. Најугледнији монаси из братства су доспели на црквени суд:

– духовник манастира, схијеромонах Михаил
– намесник, јеромонах Јоасаф
– благајник, јеромонах Јероним
– начелник канцеларије, јеромонах Поликарп
– ризничар, јеромонах Митрофан
– декан, јеромонах Јона

Неки су добили забрану свештенодејства, а други послани у удаљене скитове. Њихова места су додељена монасима лојалним црквеној управи. То је довело до даљег губљења ауторитета игумана, и у даљем процесу инквизиторског посла комисије, установљено је да је 225 монаха против увођења календарских новотарија. Међу чуварима Црквеног календара су биле истинске духовне вође манастира, које нису биле спремне да продају своју верност Истини за положај у манастиру. Седамнаест монаха, који су претходних година дошли из Москве и Петрограда, тражили су да се поново освештају храмови које је својим присуством оскрнавио „епископ“ Герман.

Епископ Ладошки и управник Петроградске Епархије, Инокентије Тихонов, пише јеромонаху Атиногену у Валаам, децембра месеца: „Прелаз на нови календар, а поготово празновање Васкрса по новој, западно-римокатоличкој пасхалији, без одлуке Васељенског сабора, са једне стране, и напуштање Црквених канона са друге стране, је дело крајњег бесчашћа, које оне који су се дрзнули на такво нешто, изводи из општења и јединства са Црквом Христовом. Поступак већине валаамских монаха, који нису пристали да се одвоје од Цркве Христове, заслужује потпуно одобравање.“

У исто време, игуман Павлин пише Епископу Венијамину у Париз о промени става Митрополита Руске заграничне цркве, Антонија Храповицког: „Док је Архиепископ Серафим био на катедри, Митрополит Антоније је писао да је могућ прелазак на нови календар. По одласку Архиепископа Серафима, Митрополит Антоније је послао анатему онима који су прешли на нови календар. Писао је да Епископа Германа сматра за мирјанина, и да је у Цариградску Патријаршију ушла јеретичка банда. Саветовао је да им се не покоравамо, чак и по цену гоњења, уверен да ће у Србији наћи места за прогнане. Не даје благослов за молитве у храмовима који празнују Васкрс по папском календару. Послушавши Владику, неки су престали да одлазе на богослужења и причешћују се.“

1926:

Под притиском власти, смутња, раскол и прогони у манастиру су се повећавали. 22. октобра, полиција је отерала 30 монаха, присталица Црквнеог календара у Срдобољ. Монах Никанор пише: „Предали су нас у руке полиције наш игуман Павлин и наша манастирска браћа. Они су зарад привремене користи и страха човечијег, угушили своју савест, нарушивши Свете каноне Цркве.“

Ситуација је постајала све сложенија. Не може се рећи да су сви из новокалендарске братије били авантуристи и навијали за промене. Примера ради, јеросхимонах Јефрем Хробостов, који је изабран за духовника манастира уместо одстрањеног јеросхимонаха Михаила, није био апостата. Тај старац-пустињак је до 1917. године био духовник Великог Руског кнеза, и служио је у Смоленском скиту. Био је Руски патриота, али је сматрао да се треба подчинити законима оне државе, у којој се манастир, по промислу Божијем, нашао.

Нови економ манстира, Харитон, пише да је манастир доспео на веома опасан пут, и да већина монаха не признаје јерархију, тј. „епископа“ Германа и Васељенског Патријарха. Старци манстира су писали: „Ми, Валаамци, нисмо навикли на Црквене новотарије. Свети Валаам се увек строго држао светоотачког предања. Нас нико не пита о томе да ли желимо ново рачунање времена. Тешко је проводити реформу без убеђења и жеље за њом. Исто тако, није угодно падати у жалост. На штети је велико дело спасења, јер се због онога што је тешко разумљиво за наш прости ум, предајемо препиркама, свађама, мржњи и смутњи. Наше непослушање својој црквеној власти води ка духовном растројству и лишењу благодатног општења. А то води ка расколу. Због увођења новог календара, неки су спремни напустити обитељ и вратити се у Русију, где дивља безбожје (комунизам).“

У јуну, поново је прорадио црквени суд, на коме су сву браћу питали за однос према Васељенском Патријарху, „епископу“ Герману, игуману Павлину и новом календару. Неки монаси су, у простоти свога срца, изјавили своју оданост Руској Православној цркви, што је сматрано за виши степен преступа, и резултовало у протеривању из манастира и земље. Већина братства је изјавила да Васељенског Патријарха и Германа признају, али не желе да имају са њима евхаристијско општење, а игуману су послушни у свему, сем по црквеним питањима. Неки су називали ткз. „Финску православну цркву“ – расколничком, а „епископа“ Германа – мирјанином.

Судбина прогнаних монаха Валаама је била различита. Већина њих је некако успевала да се домогне Србије, одакле су се расули по целој руској дијаспори. Друга скупина се вратила у Русију и то углавном у Москву и Петроград. Пре или касније они су постали жртве совјетског комунистичког прогона.

1927

Те године, у братству Валаама које је бројало 310 монаха (не рачунајући послушнике), остало је 75 монаха који су се противили папском календару. Део њих се колебао. Једни су долазили на службе, други нису, трећи су долазили, али се нису причешћивали. Противници папског календара су били видљиви, јер се у дане празника по Црквеном календару нису бавили манастирским пословима. Тиме је манастир престао да постоји у смислу братства са једним уставом. Присталице Црквеног календара су се сво време ослањали на ауторитет Митрополита Антонија Храповицког, ког је поставио Свети Синод Руске заграничне цркве, са седиштем у Сремским Карловцима у Србији. У руским парохијама у Финској, многи су послушали глас Митрополита Антонија, и престали да одлазе у цркву. У Валааму је ученик прогнаног духовника манастира Михаила, јеромонах Тихон, тајно припремао Свете Дарове и причешћивао браћу верне Црквеном календару.

Писали су монаси молбе Митрополиту Јевлогију у Париз. Као одговор су добили некакво „средње решење“ по коме би требало задржати Црквену пасхалију, а увести папски календар за све непокретне празнике (месецослов који су анатемисали сабори из 1582, 1583, 1587, 1593, 1848. године). Саветовао им је и да признају „епископа“ Германа.

1927. године је започела нова инквизицијска чистка у манастиру. Кроз суд је прошло 46 монаха, а 13 се није јавило на позив. Оптужница их је теретила за „демонстративно наступање против вођства и духовних власти, чиме се нарушавао поредак и манастирска дисциплина“. Оптужени монаси су се озбиљно припремили, и на суду је у име свих оптужених, монах Јувијан прочитао „изјаву о црквеном суду браће Валаамског манастира“.

Та изјава је била најкомплетнији и најаргументованији опис мишљења и позиције монаха присталица Црквеног календара, од почетка прогона у манастиру. Писана је у смиреном и уздржаном тону, никога није анатемисала, нити проглашавала безблагодатним. У њој се нарочито говори о нарушавању канона пасхалије, од које зависи цео богослужбени циклус литургијске године. Наведени су примери где се показује да увођењем папског календара, настају велике канонске противречности и аномалије: 1926. године је потпуно изостао Петровски пост; током 56 година XVIII века, поштоваоци папског календара (римокатолици) су четири пута празновали васкрс у исто време када и јудеји своју пасху, а чак девет пута пре њих. Наведени су и цитати Светих Отаца који се односе на проблематику канона, јерархије и манастира. Примера ради, Преподобни Теодор Студит је писао: „Епископима није дата власт да крше правила (каноне).“ У изјави је, поред тога, писало да монахе не интересује политика, и да их руководи једино Црквена Истина, а завршена је молбом да се не врши насиље над религиозном свести и савести. О питањима која су интересовала црквени суд:

а) признање пореноса црквене управе Финске под јурисдикцију Васељенске Патријаршије,
б) признање „епископа“ Германа за поглавара цркве у Финској,
в) признање саме „Православне цркве Финске“, тј. њене аутокефалије,

монаси су изјавили да се на њих не односи питање признавања, јер је то питање више Црквене власти, док се они, по завету послушања, покоравају, али искључиво по сили канона. У складу са тим, а пошто је „епископ“ Герман три пута нарушио канон о пасхалији, и покренуо прогон монаха присталица Црквеног календара, отказује се молитвено општење са њим, до саборне одлуке виших Црквених власти. По питању монашког послушања везаног за живот у манастиру, они се покоравају свом игуману. Али, не могу да га и духовно следе, јер је он у молитвеном општењу са заговорницима папског календара. Наводи се пример Св. Теодора Студита, који је прекинуо општење са Патријархом Никифором, који је прекршио каноне, вративши у службу одлученог свештеника. Изјаву је потписало 30 монаха.

Суд је прогласио „кривим“:
– 9 свештенослужитеља којима је изречена забрана свештенодејства.
– 19 монаха који су добили забрану ношења мантије „док се не покају“.
– Преосталих 9 монаха су такође проглашени кривим, али су „због старости и слабог здравља ослобођени кривице“.

1930:

Те године је Финска почела разматрати могућност одвајања цркве од државе, и преласка цркве на сопствено финансирање. Због тога су се појавили приговори Валааму да не помаже црквеној управи економски, и не проводи мисионарску делатност међу становништвом Финске. Те године, манастир је имао 300 монаха и 100 радника мирјана, којима је исплаћивао плате. На саборовању су донешене мере које су требале да уведу више контроле у екномију манастира, а план је био да се отворе школе за децу на финском језику. Поред тога, започела је иницијатива да се у манастиру у богослужењима пређе на фински језик. Томе је допринело и 130 монаха Финаца који су током те године дошли у манастир, мада их је 64 убрзо отишло из Валаама.

1933:

У склопу увођења економских мера у манастирски посед, 2. априла је игуман Павлин разрешен дужности, а на чело манастирског братства, постављен је дотадашњи намесник Харитон. Он је током свог настојатељства, писао у свом дневнику: „Приближава се 40 година мог живота у овој обитељи. Промислом Божијим, на крају мог живота, било ми је суђено да дођем на чело ове обитељи, која замире, не толико материјално, колико духовно. Духовни распад се укоренио изнутра, а појављује се и напољу..“

1934:

21. марта, представио се Господу вођа монаха који су подржавали Црквени календар, бивши духовник манастира, јеросхимонах Михаил. Упокојио се у прогонству, живећи у једном острвском скиту, болестан.

1935:

23. маја, одржан је сабор „о очувању манастира Финске“, на коме су учествовали Архимандрит Павлин и игуман Харитон. Манастир је у то време имао слаб прилив младих монаха, тако да је братство полако почело да стари по свом просеку година. Тих година је манастир посетио и будући Патријарх Руске Православне цркве, Алексеј Ридигер. Манастир је на њега оставио велики утисак, и започео је духовну преписку са монахом Јувијаном. Та веза се одржавала сво време, до самог упокојења Патријарха Алексеја II.

5. септембра се упокојио Архимандрит Павлин, непосредно пред смрт пострижен у велику схиму. За живота, показао се као недорастао ситуацији у којој се налазио, самоиницијативно одводећи на суд монахе који су поштовали каноне и Црквени календар.

1939-1940:

Нова искушења пред манастир се појављују 1939. године, када СССР објављује рат Финској. 5. децембра започиње бомбардовање острва, а 20. децембра по извештају полиције, 70 монаха који нису имали финско држављанство, прешло је са острва на копно на мести Каннокоско. Преостали на острву су гасили пожаре, склањајући се од бомбардовања у саборни храм. Рат је завршен 12. марта 1940. године, мировним споразумом по коме је Совјетском Савезу припао приобални појас Кареље, и још једна област на северу Финске. У обе те области је већинско становништво било Православно.

Сама „Финска православна црква“ је претрпела велики материјални ударац, јер је на тим територијама било 17 Православних храмова, од 29 колико их је укупно било на територији Финске, и три (од укупно четири) манастира: Валаамски, Коневски и Линтулски. Услед померања границе између држава, пола милиона становинка који су живели на територијама које су припале Совјетском Савезу, добровољно се преселило на територију Финске. Међу њима, било је и 55 хиљада Православних.

1940-1942:

У марту месецу 1940. године, из манастира је евакуисано преосталих 205 монаха, који су ту остали са игуманом Харитоном. Монаси су примљени и размештени у Каннокоском, и предложено им је да даље иду за Америку или неке друге земље. Игуман Харитон пише: „Док је наша Финска слободна, никуда не идемо, делићемо и радост и тугу овде.“ Међутим, већ 1942. године су доживели велико разочарање у праведност закона Финске и њихово доброчинство према грађанству и монаштву, када су званичне државне власти отпочеле незакониту продају манастирске имовине у иностранству. У исто време, совјетске власти су прогласиле Валаамске монахе, који су пребегли у Финску, за непријатеље Совјетског Савеза. Тиме им је повратак био онемогућен. На крају, за потребе монаха, купљено је имање у Папиннијему, где је некадашња коњушница, претворена у 36 монашких келија.

Пресељењем манастира, није се променила позиција монаха који су поштовали Црквени календар. Основавши у Финској ткз. Нови Валаам, игуман Харитон није желео да у њега пресели и стари раскол. Пре него што је обновљен манастирски живот на новом месту, предложио је монасима верним Црквеном календару да успоставе евхаристијско и молитвено општење са новокалендарцима. Као другу опцију, предложио им је да узму део материјалног имања манастира, и даље сами почну да се брину о својој судбини (да се потпуно одвоје). Јеромонах Јоасаф, предводник старокалендарске групе монаха је одговорио да успостављање општења није могуће, али ни подела имовине. Тако су се сви монаси обрели у Новом Валааму.

Игуман је убрзо после тога добио писмо у коме се позива на покајање за свој петнаестогодишњи прогон монаха који су поштовали Црквени календар, због кога је гнев Божији и сустигао, не само Валаам, него и целу „Финску цркву“. У писму је писало да га чак ни то карање Божије није уразумило, и да и даље наставља прогоне. Јеромонах Јоасаф је, смирујући ситуацију, рекао игуману да то писмо није написано са његовим сазнањем, и не одражава мишљење целокупног братства верног Црквеном календару. Резултат целе ситуације је био такав да су монаси заједно ручавали у трпезарији, а одвојено се молили, све до 1945. године.

1945:

Питање јединства манастира је разрешено када је у јесен 1945. године, у посету Финској дошао Митрополит Лењинградски Григорије, са задатком да врати „Финску православну цркву“ у канонски исправну позицију у којој је била пре отимања Финске Епархије од стране масона-патријарха Мелетија. Долазак Митрополита је искористио игуман Харитон, објединивши братство преласком назад у Руску цркву.

Митрополит је 5. октобра посетио Нови Валаам, и у разговору са братством, установио да се код обе стране у расколу, ради о једном те истом греху – непослушности мајци Цркви. Игуман Харитон је до тада мислио да се само монаси верни Црквеном календару налазе у расколу, јер су себе сматрали потчињеним другој јерархији, тј. Архиепископу Серафиму, који се потчињавао Светом Синоду Руске заграничне цркве. Митрополит га је подсетио да је увођењем папског календара, под изговором „очувања братства“, дошло до раскола са Руском Православном црквом, и да су тиме и новокалендарци пали у раскол. Други грех Валаамаца је што су уопште дозволили да се раскол деси.

Резултат Митрополитове посете је био документ о сједињењу братства Валаамског манастира у Финској са Московском Патријаршијом. Текст покајања су потписали игуман и свих 127 монаха. Митрополит је прочитао разрешну молитву, и одслужено је свеноћно бденије. Саслуживали су са Митрополитом сви монаси без обзира на раније ставове. Монаси верни Црквеном календару су, после двадесетогодишњег неодласка у храм на богослужења, били потпуно заборавили поредак службе и током њеног извођења деловали збуњено.

1947:

Испунивши свој дуг према повереном му манастиру, игуман Хартон се упокојио 27. октобра, примивши пред смрт велику схиму. Неколико месеци пре њега, упокојио се бивши новокалендарац – јеросхимонах Јефрем. Још док је живео у Смоленском скиту, он је себи био ископао гроб, и користио га уместо постеље. Сахрањени су на гробљу Новог Валаама.

1947-1957:

Прилива нових монаха није било, и манастир се лагано гасио. Мирно и спокојно, у пуном сагласју, старци су поживели до 1957. године. Неколико година пре тога, црквена управа је покушала да нападне манастир, јер су сазнали да се Нови Валаам потчињава Московској Патријаршији, и позвала их је да то објасне. Тадашњи игуман Нестор је одговорио да у манастиру влада мир и спокој и да ће тако бити док су они живи, а када дође ново поколење монаха, нека га устројавају према власитом нахођењу и успоставе начин живота по својој вољи.

1957:

Наде у повратак Финске Епархије у окриље Московске Патријаршије се нису оствариле. Москва званично признаје аутономију Финске Православне цркве под јурисдикцијом Васељенске Патријаршије. 8. маја. У Нови Валаам долази Митрополит Хелсинкија, Николај Крутицки, и саопштава братству да су надаље дужни да се потчињавају аутономној Финској Православној цркви. Ако желе да остану под јурисдикцијом Московске Патријаршије, морају да се преселе у манастире Руске Православне цркве. То је веома ражалостило братство, посебно старе монахе, и 24 њих (од укупуно 60), изјавило је да желе да се преселе. Најмлађи је имао 59 година, а најстарији 84. Али, постепено су се примирили, и свега је неколицина њих било спремно да крене на пут. Међу њима је био и осамдесетогодишњи јеросхимонах Михаил, који је у време календарске смутње, тајно приносио частице Светих Дарова, којима је причешћивао монахе верне Црквеном календару.

Валаамци који су кренули на пут, настанили су се у Псковско-Печерској обитељи, где су се ускоро и представили Господу. Совјетске власти су биле сумњичаве према тим „људима из буржоаске Финске“, али их је старост сачувала од прогона.

Судбина Новог Валаама у Финској

1964. године, црквена управа Финске је одузела сва права игуману, сем права богослужења. Сво манастирско добро су разорили а шуму и стоку продали. Манастир су прво претворили у болницу, а убрзо су почели да наплаћују улаз ходочасницима. На крају су га претворили у туристичку атракцију. 1965. и 67. године, Нови Валаам је посетио познати Руски екумениста, Митрополит Лењинградски, Никодим Ротов. Њему је блажена Пелагија Рјазанска 1965. године прорекла да ће скончати као пас пред ногама папе, што се и обистинило 13 година после. Средином седамдесетих година прошлог века, у манастиру су била само двојица Руских монаха, Архимандрит Симфоријан и монах Акакије, који се упокојио у 110. години живота.

Данас, Нови Валаам и даље постоји, али као мало братство монаха Финаца. Око 12 свештеника који су имали прилику да се образују још у време руских Валаамаца, данас служе у Финској Православној цркви. Од 1977. године, богослужења се обављају на Финском језику, и по папском календару. У Новом Валааму се налази музеј Православне Цркве, где се чувају многе светиње, донешене из Валаама током евакуације са Ладошког језера. За прославу 800 година Православља у Финској, у Новом Валааму је подигнут Спасо-Преображењски саборни храм, по пројекту архитекте Финца, а освећен 5. јуна 1977. године. Данас манастир има 14 монаха.

Судбина напушеног Валаама у Русији

1940:

19. марта, Валаамски архипелаг је предан совјесткој војсци. У јуну је на острву отворена нижа војна школа. У августу су почели да пристижу први курсисти. Школа је имала две одвојене групе, које су се сместиле у манастирским просторијама. 19. септембра, полазници школе се укрцавају на неколико ратних бродова и напуштају острво.

1941:

20. септембра на острво се искрцава Финска војска. Одмах су организовали одбрану острва, а манастирско имање нису дирали. Тако је остало све до 1944. године. У међувремену, пар пута су руски ратни бродови прилазили острву, али су се удаљавали са првим плотунима артиљерије са острва.

1944:

19. септембра, Финска војска напушта острво, а нешто после тога, на пусто острву се искрцава неколико жена војника из логистичке подршке, које раде на организовању производње млечних производа за војску.

1949:

На острву је изграђена фарма.

1952–1984:

У том периоду се на острву налази дом ратних инвалида и старих особа. Манастирско имање пропада, услед нагризања времена, пожара и разинх других узрока. Било је покушаја да се острву да неки нови, световњачки живот, али су сви покушаји, Божијим промислом, пропали.

Оживљавање напуштеног манастира

1989:

18. септембра, Лењинградска Епархија од државе добија назад на употребу Преображењски саборни храм заједно са околним скитовима. За намесника обитељи постављен је Архимандрит Виктор Пјанков. Првих шест монаха, стигло је на острво 14. децембра, сместивши се у просторијама бившег дома инвалида. Са њиховим доласком, постепено је обновљен и духовни живот. Прво су почели са богослужењима у храму преподобних Сергија и Германа. Започета је рестаурација манастирских објеката.

1990:

25. маја, Митрополит Лењинградски и Новогородски, освештао је Спасо-Преображењски саборни храм. Исте године, сви манастирски поседи и објекти су враћени на употребу Руској Православној цркви. Манастир добија ставропигијални статус, и долази под директну управу Патријарха Алексеја ΙΙ.

1991:

У мају братство добија нетрулежне и мироточиве мошти валаамског подвижника и јеросхимонаха Антипе (помен 10. јануара).

1993:

У јануару месецу, на чело манастира долази Архимандрит Панкратије. Братство је у међувремену нарасло на 150 монаха. Обнављају се традиционалне делатности: бродарство, пољопривреда, клесарство, ковање, производња свештених сасуда, издаваштво духовне и црквено-историјске литературе, итд.

1996:

На празник помена преподобних Сергија и Германа, братство је посетио Патријарх Алексеј II, и поглавар Православне цркве Америке и Канаде, Митрополит Теодосије, који је донео на дар манастиру – честицу мошти преподобног Германа Аљаског, а Патријарх велику икону тог светитеља.

2000:

27. децембра, одлуком Светог Синода Руске Православне цркве, канонизују се новомученици и исповедници XX века, и међу њима и четворица Валаамаца.

2002:

17. јула, десио се велики духовни догађај – сусрет игумана атонског манастира Ватопед и Архомандрита Јефрема са братством и ходочасницима. Архимандрит је донео на дар чудотворну икону Богородице Свецарице (Пантанаса), направљену и освештану на Светој Гори, и мошти атонског подвижника Јосифа Исихасте.

Те године је освећен и први храм у Русији посвећен чудотворној икони Мајке Божије Валаамска, саграђен уз усрдне молитве целог братства на месту порушеног Никољског храма, унутар самог манастира, на месту где је та чудотворна икона пронађена 1897. године. Данас је Богородица Валаамска једна од највећих светиња манастира. Пред иконом се често дешавају чудесна исцелења.

2004:

22. априла, у манастир су враћене старе светиње – крст реликвијар са честицом мошти великомученика и исцелитеља Пантелејмона (Свети Пантелија).

2005:

Завршени су рестаурацијски радови на живопису манастира на укупној површини од пет хиљада квадратних метара. Патријарх Алексеј II, на празник Преображења Господњег, извршио је велико освећење манастира.

Манастир данас

Валаам има једанаест скитова. Свети Игњатије Брјанчанинов је писао: „Валаам, где можете видети гранитне стубове и високе планине, изградиће у вама велику духовну висину, са којом је могућ улазак у обитељ Раја.“ Данас у Валаам долазе на хиљаде ходочасника, ка том бастиону и живоносном источнику Православне вере, који је, Божијим промислом, задржао календар и каноне Цркве Христове, и поред жестоког напада масонско-папске јереси. За непуних 50 година, живот у манастиру је био потпуно угашен, да би поново васкрсао у свој својој пуноћи и Православној лепоти, по канонском реду и поретку, уз благословени календар и пасхалију потврђену Светим Саборима и Светим Оцима.