! СПАШАВАЈУЋИ ГРАЧАНИЦУ – СПАШАВАМО СЕБЕ !

Свештеник прегазио свог црквењакa (додатно усклађено са чињеницама)

Овај страшан, за све нас опомињући, догађај који ћемо описати збио се у другој половини девете деценије прошлога века. Тема је чудесни  животни пут старог црквењака Грачаничког Радивоја Ковачевића, који је у чистоти и побожности, али и врло необично завршио свој овоземни животни пут у својој дубокој старости од око 90 год и као што ћемо кроз то и видети, велике опомене Божије свима нама – шта нам је чинити ако ли ћемо да живимо по Вољи Љубави Божије.

Пре свега, препричаћемо животну причу овога побожнога старца коју је радо и често причао пред многима услед њене велике душекорисности. Свима је, наиме, често јавно сведочио о свом младићком преобраћају у Веру, што је, по моме присећању, изгледало овако:

Негде одмах после првог светског рата, у првим данима слободе, он се, тада као непобожан младић, враћао са друштвом са неке младићске ноћне седељке ка својој кући, и то путићем који је водио низбрдо спуштајући се ка самом Светом Грачаничком Храму. Понеки од другова су му били припити али он не. Када су били близу а повише Цркве, сви се намах расанише и престравише, јер је, у то глуво доба ноћи, кроз прозоре Цркве избијала необично јака светлост и чули се милиони умилних гласова који поју некакве химне од којих су им се „истовремено и кости ледиле и душа радовала“. Другови му као скамењени од страха осташе као укопани на свом месту а једино се он усуди да отвори двери и крочи у Цркву. Не би му дано да види анђеле, али зато песма не престајаше док, при том,  виде и многобројна кандила по Цркви упаљена, као што се пале у току саме Свете Литургије. Пошто се тада стропошта на под вапијући Господу да га помилује од дотадањег безумља и прими завет његов да Му од сада предано служи, виђење упаљених кандила и песма се полако утулише… Другови му отад посташе побожни а он се заветова да свег живота свог постане Црквењак Грачанички.

И шта би… Године 1984 свештеник грачанички, у времена када се увелико претило али и мирило са могућим  рушењем и потапањем Цркве, возећи свој аутомобил у непосредној близини Цркве, при чему му је на задњем седишту лежала фасцикла са тадашњим потписаним уговором са градитељем бране ЈП „Колубаром“ о споразумном рушењу Грачанице у замену за новоизграђену Цркву, зажеле успут да се колима поигра са својим старим црквењаком кога је у пешачком ходу поред пута приметио. Залете се колима ка њему са намером да га мало уплаши, свирнувши му и нагло закочивши пред њим., па да у смеху настави пут… Али, авај кочнице отказаше и старац од силног ударца убрзо на рукама свога свештеника премину!!! Таква света и честита старина, која цео живот послужи Богу и Цркви Његовој Грачаничкој, како заврши живот свој у позној деведесетолетној побожној старости…

Ова опомена Божија која се десила је утицала да Владика (тадашњи) Јован, који се на почетку сложио са разменом Грачанице за нову Цркву коју је нудила ЈП Колубара у замену, не стави свој потпис на поменути уговор. Тако да данас поседујемо Уговор између Владике Јована и ЈП „колубаре“, који је од предузећа печатиран и потписан, али на месту потписа Владике Јована стоји само епархијски печат, али потписа НЕМА.

Прођоше године потом, опомена која се десила, до смрти Владичине се очувала у Његовој савести, те он и поред великих притисака, потом, никада није хтео што слично потписати…  Али, нажалост, поменути, грачанички свештеник се временом заборави и 1991 г. он сам са својим Црквеним одбором потписа са нападном ЈП „Колубаром“ издајнички акт у коме им, наводно, предаје Цркву Грачаничку у власништво у замену за нову Цркву коју би Колубара подигла на оближњем брду са пропратним објектима. (У том срамном уговору стоји и следеће: ЈП «КОЛУБАРА» ће о свом трошку срушити све објекте  на старој локацији по завршеној сеоби  и истраженим радовима. Уколико се то уклањање објекта реши на други начин онда ће се то регулисати анексом уговора – овај Уговор у целини можете погледати под категоријом Документи, а под насловом ЦО Грач.док.1991/3г.).

Шта се даље десило свештенику не знамо, али, да је приносио велико покајање због страшног удеса са црквењаком, као и да је после пар година сакупио свој Црквени одбор да повуче потпис и поништи безакони уговор, те да је због тога од стране епископа Лаврентија, против своје воље, из Грачанице уклоњен – чињеница је.

А што се деке црквењака Радивоја тиче, верујемо, да му је Бог душу давно простио, него да се ми молимо честитој праведној старини овој да нас одозго молитвено ободри и „сачува нам памет да се не обрне“ од Господа Христа јединог Спаса нашега и од Воље Његове проказане нам кроз Православну Веру и Светиње Његове.

Старини јесте тада дошло време његовог преласка али нама свима све ово је очигледна опомена да у Вољу Божију поводом Грачанице не дирамо. Грачаница је Њиме благословена као лечилиште и спасавалиште вечних душа људских, па, иако није за поређење, замислимо када би неко једну елитну болницу рушио да би место ње изградио фабрику воде. Ни да живимо у Сахари не би имали изговора за ово безакоње вечних последица а камо ли у земљи која је међу првих десет у свету по богатству питких вода.

Православљем, Правоживљем и Грачаницама да светлимо свету, то нам је једини Удео, па макар на том богоугодном делу и помрли од жеђи – слађа ће нас вечност чекати! „Где је вера наша!?“

+++

По законским прописима есхумуирали мошти, па их насупрот закону исти поново вратили

Сличне опомене се десише и онима који прекопаше монашко гробље унаоколо Цркве Грачаничке 1989 г. и однеше 250 нађених моштију, те их држаше пар година у гаражи Истраживачке станице Петница. Иако по закону, при изградњи акумулационог језера сва гробља морају бити есхумирана!? Треба, дакле, питати те раднике Завода зашто поново те мошти, они сами који су их и откопали и однели, поново и вратише, те, уз Олтар Грачанички им масовну гробницу озидаше и мошти ту поново похранише – кад их, по „њиховом закону“, морају одатле (сада, пак, неки други) поново уклањати.

+++

Радник Завода на „истраживању“ Цркве ментално оболео

И, још… Када је Завод 2002 г. упослио једног муслимана и једно наше малолетно(око 18 год.) дете да отпочну са „истраживачким“ прекопавањем Цркве, тј. скрнављењем ради рушења, и када, пре него што их народ побожни у томе спречи, успеше за пар сати обити фасаду са Олтарског дела Цркве, деси се још једна страшна опомена… шта је било са муслиманом не знамо, али наше дете је ментално, потом, оболело… Даће Бог и да оно буде прво исцељено у дан када Грачаница коначно узторжествује у овом боју са богоборцима, са „људима овога века којима је бог-трбух и удео само овај живот“, али, опет, људима које покајање може сваког трена повратити у загрљај Христов  – не стога што их Христос и сада не жели загрлити, већ стога што они упорно Његову Руку са себе стурају са ђаволом се занимајући и „тикве садећи“, и ка вечној муци гордих несвесно ходећи… Стога да и не помињемо овде какав страшан овоземни крај доживеше неколики директори Јп Колубаре која гради ову доказан проклету брану над главама житеља Ваљева, а који се измењаше током више деценија од када овај сатански пројекат траје дишући својим охолим богоборством и константним економским аферама.

„ИстиноЉубље“ – Свима Вама!