! СПАШАВАЈУЋИ ГРАЧАНИЦУ – СПАШАВАМО СЕБЕ !

Извод из књиге: „ГРАЧАНИЦА, ЦРКВА и НЕКРОПОЛА КОД ВАЉЕВА“, аутора Игора Стојића, ИСТОРИЈСКИ ИНСТИТУТ, едиција СТУДИЈЕ, Књ. 5, Београд 2010.

ЗАВРШНА РАЗМАТРАЊА

            Сумирајући напред изложене резултате, намећу се одређени закључци везани за време настанка храма Св. Михајла у Грачаници као и његове судбине кроз векове. Велики хендикеп представља непознаница шта се крије испод пода цркве, што је у овом случају можда од кључног значаја. Њена једноставност и необичан изглед можда би се могли приписати скромном градитељском умећу и донекле сложеним приликама у којима је највероватније настала. Вести из турских докумената насталих средином XVI века потврђују да се ради о манастиру. У то време или нешто раније могло би да се смести и време настајања храма.

Област западне Србије у средњем веку није делила исту судбину. Док је њен северни део углавном зависио од односа Србије и Угарске и Србије и Босне, дотле је њен јужни део припадао српској држави од оснивања. Области између Дунава и Саве, као и подручје Колубаре и Мачве, у то време називане су Сремом.

Током XIII века ова територија представља стално место сукоба и размирица Србије и Угарске, тако да Мађари средином века оснивају Мачванску бановину. Пошто није имало тврђаву, у угарским изворима нема спомена Ваљева, које је било један од тргова преко којих је водио пут од Босне до Рудника и Београда. Краљ Урош I упада у Мачву 1268. године и бива поражен. Крајем 1384. године Мачванску Бановину добија на управу Драгутин, и њоме влада до смрти.

И кроз XIV век настављају се сталне борбе око Мачве. Од 1316. године Милутин води ратове са мађарима са половичним успехом. Кнез лазар поседује неке области али се не зна тачно од када, углавном он наставља да буде Жигмундов вазал. Тек после 1402. године и битке код Ангоре, када се деспот Стефан Лазаревић приближава Угарској као вазал, Мачванска бановина прелази под српску власт. Иако је споразумом у Тати 1426. године било договорено да се после деспотове смрти наведене области врате Угарској, бива враћен само Београд.

Ваљево као и оближњи град Бела Стена, са рушевинама Крупњем и Зајачом налазе се под влашћу деспота Ђурђа.

Сва је прилика да је црква у Грачаници вероватно настала средином XV века. У исто време почиње формирање некрополе и њеног најстаријег слоја сахрањивања. Овај слој документован је групом гробова, слободно укопаних у земљу, без налаза, који се налазе јуђно уз зид цркве. Овом слоју одговарао би и одређен број јама које су садржале материјал XV века.

Са падом деспотовине 1459. године, турска власт се шири до Саве где се од Шапца прави погранична тврђава за упаде у Угарску. Убрзо затим ово утврђење заузима Матија Корвин и проглашава га седиштем Шабачке бановине, која са Београдском, Сребреничком и Јајачком чини баријеру турском напредовању.

Београд, а са њим и Шабац и свакако и Ваљево падају под Турке 1521. године. До тог времена постоје само спорадични помени села које касније улазе у састав Ваљевске нахије па се да закључити да се турска власт у овом крају успоставља тек деведесетих година XVI века.

Границе Ваљевске нахије која је била у саставу Смедеревског санџака, омеђене су са севера Савом, на истоку Колубаром и Љигом, на југу планинским венцем од Сокола до Рудника. А на западу водомеђом Јадра и Колубаре. Те границе углавном трају од XVI до XIX века. За овај крај је карактеристично да је био под слабом исламизацијом. То се углавном објашњава постојањем одређене самоуправе на челу са народним старешинама, кнезовима и примићурима.

Одрази таквог стања могу се приметити на некрополи која у време обнове Пећке Патријаршије добија највећи обим. Овај слој сахрањивања карактеришу надгробне плоче са представама крста и једна са урезом штапа, што највероватније сведочи о постојању сеоске власти, кнеза или кмета. Цео овај слој датован је новцем XVI века.

Током друге половине XVI века, Турска бива захваћена кризом. Нарочито после убиства Мехмед Паше-Соколовића 1579. године, у Османлијском Царству корупција и анархија узимају маха. Намети за сељаке постају пет до осам пута већи, што се одражава на појаву хајдучије. У турско-аустријском рату (1593-1606) крећу прве буне и устанци.

Средином XVII века од турских зулума страдају нарочито манастири.

Као и увек до тада Срби се стављају у службу Аустрије у рату са Турском 1683-1699. године не би ли остварили сан о ослобођењу од туђинског јарма, али и као много пута проливају своју крв за туђе интересе. Године 1688. Аустријанци у великом налету освајају Петроварадин, Сланкамен и сам Београд. У то време и у Ужицу долази до препада устаника. И Ваљево, све до Карловачког мира, пада у руке час Турака час устаника и Аустријанаца.

У мају 1717. године обнављају се ратна дејства Хабзбуршке монархије и Османлијског царства у северозападној Србији. Током децембра 1717. године забележени су сукоби око Шапца и Лознице. Јуна 1718. године српски устаници и Аустријанци заузимају Ваљево. У погледу цивилне управе Србија бива подељена на 11 дистрикта од којих је један Ваљевски за који се зна да је био добро насељен.

Време аустријске окупације на грачаничком гробљу констатовано је постојањем зграде бр. 3 за коју се претпоставља да би могла бити манастирски конак. Овај слој сахрањивања садржи релативно мали број гробова и такође би му одговарале надгробне плоче, североисточно од апсиде цркве, које су неукрашене. По свему судећи могли бисмо у ову групу гробова уврстити и гробове у сектору 1 који су неправилне оријентације.

У лето 1737. године обнављају се непријатељства. Већ у децембру Ваљево бива похарано. Када је нешто касније пало Ужице, судбина Ваљева бива запечаћена. Од Београдског мира па до почетка нових сукоба крајем осамдесетих година, Ваљево тавори под турском влашћу. Тада бивају разрезани огромни намети и расељено становништво.

Уочи Ваведења 1787. године покушај Аустрије да се уз помоћ Срба заузме Београд пропада. Већ следеће године Аустрија објављује рат Турцима. Српски добровољачки одреди „фрајкори“ бележе у то време велике успехе и потискују Турке на југ. На западу Србије, кнез Алекса Ненадовић очистио је од Турака ваљевски крај и гонећи их доспео до Чачка. У то време највероватније страда и црква у Грачаници.

Почетком XVIII века, вероватно 1817. године црква бива обновљена и овом слоју сахрањивања одговарају гробови са надгробним плочама које носе натписе овог времена. Како је већ и напоменуто, црква бива још једном поново обновљена 1930. године и од тада функционише до данашњих дана.

Као што се из наведеног може видети, Грачаничку цркву кроз векове њеног постојања пратиле су многе невоље и разарања. Према досадашњим истраживањима утврђено је да се ради о цркви за коју свакако постоји нада да се овако занимљив културни споменик ипак неће наћи под водом и тако са собом заувек однети драгоцене податке до којих би се могло доћи. Остаје још могућности да се подаци о овом комплеку допуне, самим тим и донесу закључци који ће расветлити истину о овом несвакидашњем храму.

Коначно наше градитељско наслеђе није толико богато да би се овакви споменици тек тако препустили уништењу.