! СПАШАВАЈУЋИ ГРАЧАНИЦУ – СПАШАВАМО СЕБЕ !

Прилог историјату Светог Манастира Грачанице

Вишегодишњим  потапањем светиња, «духовних бања»  наших, по Савиној Србији, полако се брише наше Православно наслеђе, али слаби и унутрашња вера наша, а јача слабост, бесмисао и  очај! Потајно се потапа Истина СветоСавска, а увози се лажна представа  живота из јеретичке Европе, тј. Беле Демоније, како ју је наш свети Владика Николај звао. Лукаво «тиха» издаја Православља је у току! Благослов се полако премеће у проклетство! Заборависмо Светога Саву, једнокрвну и једноверну чуварку Православља – Русију, заборависмо Извор Воде Живе – Христа, и хипнотисани грехом нашим и ђаволом хоћемо поново у каљугу и бљувотину предхришћанског незнабоштва у коју се Европа (Бела Демонија) већ сурвала са «седмоструко већим душевним падом». Србине дошло се до корена вере твоје, хоћеш ли се заједно са својим свештенством тихо, празне немолитвене и немоћне душе, немих усана и скрштених руку, одрећи и целебног немањићког манастира Грачанице код Ваљева! Ако да – онда је то преломни тренутак за «почетак твог краја», ако ли не – онда Христос нам Воскресе и радост нам донесе!

«Овај народ

уснама  ме поштује

а срце им је далеко од Мене»

(Речи  Господње; Мар.7,6)

Историја  манастира Грачанице  Ваљевске = историја Србије       

Нашпим  немарним маловерјем и ђаволском  зависти ретко се којој великој  светињи нашој зна ктитор и година настанка, такав је случај и са манастиром Грачаницом код Ваљева, која има три слоја темеља (три пута обнављана), и ни за један се не зна време настанка.

Народно предање које никада није било далеко од истине, говори о три «брата Немањића», која су се решила да у непосредној близини, не гледајући један у другога, у славу Бога саграде три светиње, свако на свој начин. По завршеним радовима, пошто су цркве биле скроз различитих грађевинских стилова, највећу и најлепшу су посветили Пресветој Богородици (данас женски манастир Пустиња), затим Светом Архангелу Михаилу (манастир Грачаницу, био мушки, данас опслужује свештеник), и Светом Јовану (манастир Јовања, био мушки, данас опслужује свештеник).

1893. године Преосвећени Епископ Никанор Ружичић, који се у животу бавио и историчарким радом, испитујући стародрене летописе монаха представља нам могућност да су ове три светиње градила три старија брата светог Симеона (Стефана) Немање – Страцимир, Радомир, и Мирослав. Митрополит Михаило у својој књизи «Србска Православна Црква у Кнежевини Србији од 1874. године» говори о овој цркви «сазиданој у старо доба када је била манастир».

Оно што поуздано знамо је да је црква  делимично рушена од стране Турака, да је потом из олтарског дела израсла липа дебљине око 30cm, да је мноштво народа данима око 1817. године виђало свеће и кандила како горе на тој липи, те су сами сељани сопственим прилозима обновили храм, а за ово чудесно дрво оставили су сведочанство – пањ од липе који се и данас може видети у светом олтару.

1925. године Црквени часопис «Глас  Цркве» доноси опширан текст  старог проте Алексе Д. Јеремића  који је у овој светињи неко  време службовао, где се каже  да «народ Грачаницу сматра за место где Бог нарочито показује своју моћ и своју милост према онима који му се обраћају, и да тешки болесници нарочито посећују ту цркву и многи налазе исцељење».

И што је најважније, по сведочењу  старца Недељка из оближњег села Поћуте, чији је отац заједно са неколико богомољаца тих дана 1930-те године био у пратњи нашег светог пророка Владике србског Николаја, који је идући пешице из свога роднога Лелића ка манастиру Пустињи наишао поред Цркве Грачанице, задржао се дуго у олтару, уназад изашао из Цркве, рекао присутнима да је ово «велика светиња и да ће претрпети велико искушење». А када га је неко од присутних питао да му да благослов за поклоничко путовање на Свету Гору, Свети Владика Николај, указујући руком на Грачаницу, рекао му је: «Србине не мораш ићи на Свету Гору, ево ти Свете Горе овде». Одушевљен овим светим местом свети «Деда Владика» заповеда македонским неимарима који су тада градили његову Цркву задужбину у Лелићу да од истог материјала и истим стилом дограде кубе на овој светој Грачаници, јер га она није имала. Тиме нам је свети пророк Божији указао на прави пут, Дом Божији у страху Господњем обнављати и чувати, а не безбожно и охоло «премештати» и потапати.

Данас и даље многи народ сведочи  о чудесним виђењима у овој цркви, али пошто сада није време за детаљну  слику о овој светињи, навешћемо  само то чудо, да су радници који раде на изградњи акумулационог језера, којим би се потопила и ова «Нојева барка наших дана», 1987. године ископали мошти (кости) свих монаха, ктитора и добротвора који су вековима сахрањивани око саме цркве, како то налажу њихови прописи када се прави језеро, и да су ти исти људи после пет година «непланирано» вратили те кости и поново их сахранили код цркве, дакле «нешто»им се важно догодило, па «препуштају другима да исто покушају».

«Домаћи»  злочин који вапије на небо       

Почетак овог вишеструког злочина је 1909. година. Тадашње власти врше притисак на епископа жичког Саву, да пристане на рушење и наводно сатански-лицемерно  «премештање» овчарско-кабларског манастира  Преображење, ради градње пруге која би да пређе право преко цркве, заборавивши Господа који говори Мојсију: «Изуј обућу са ногу својих, јер је место на коме стојиш свето», заборавише да су и место светиња – света, да је сваки храм Господњи «мала светиња над светињама».

Напомена, притиском на једног епископа СПЦ, још тада су погажена основна правила Православне саборности и канона, јер није консултован Сабор епископа СПЦ. «Епископос» на грчком значи надзорник, то је највеће звање и чин пред Богом на овој земљи, наследник светих Апостола, он надзире и чува веру православну и светиње у својој епархији, и као такав има велику власт у Цркви и страхопоштовање међу побожним (свесним) народом. Али када се деси да епископ скрене са Православног пута, или почне да руши светиње Господње дате му искључиво на чување, јер су изграђене Божијом промишљу на Њиме изабраним местима, онда се обавезно у помоћ за заштиту зове Сабор свих Епископа, а на крају и побожни народ, који у духу Хришћанства, постом, молитвом или другим Богоугодним делима помаже, као тело једног организма Цркве Христове.

Пошто су сви Срби одбили да изврше, «премештање» манастира Преображење 1909. године, то су на жалост извели муслимански радници, али уз свакодневна Божија чудеса и казне – неколико муслимана  је постало ђавоимано (полудело), а  једини Србин – радник је погинуо.

До  «победе» комуниста 1945. године народ  се плашио о томе више и мислити, а пошто је комунизам велики народни  грех пред Творцем Промислитељем, поједини комунисти су вршили страховите притиске (истим методом) на поједине владике  да потписом «благослове» поред грешног смућеног народа србског потапање (наводно ради народног добра) све што је врагу мило, тј. свете манастире и гробља по Србији (нажалост све се ово и данас дешава!). Навешћемо овде само делић овог духовно-физичког злочина, потапане манастире: Овчарско Јовање, Пиву у Црној Гори, Чипље (обновљен 1490.) на Косову око кога је било највеће православно средњевековне гробље на Балкану, Бановиће код Тузле, Драговић у Далмацији, устврђујући да је и најмање језеро код Крагујевца 300м потопило Православно гробље, дакле, буквално свако језеро је злочин више, а данас у ђавољем плану су Студеница и Морача, и то све поред скамењених очију, скамењених грешних душа србских. Следеће је или Покајање и Ревновање за веру отаца наших, а ради деце наше – или сатанистичко отворено одрицање од Христа што је следећа ставка у плану ђавола, и пакао још овде на земљи, пакао душа, трећега нема.

Усрећисмо ли се, напојисмо ли се, умодисмо ли се, допадосмо ли се људима (?) газећи по заповестима и светињама Божијим? Праведни Суд Божији! Услед лењости нимало не истражујући детаље, износимо само оно што смо успут сазнали: за свето Јовање свети Владика Николај је рекао да ће дати Бог дана да «воде нестане и манастир се појави»; о Пиви се нисмо распитали; са језера Газиводе које је потопило манастир Чпиље и гробље, стварно народ пије воду – сада искључиво шиптарски досељеници и терористи; Бановиће код Тузле је такође у «муслиманским водама»; а Драговић је после педесет година, за време минулог рата освануо пун отпадака после рушења бране (обнавља се), а у оном маленом језерцету код Крагујевца често се даве туристи.      

Свака Црква има своје  Богом одређено место  и свог анђела чувара, и све ће те светиње  једнога дана васкрснути, само да ли са нама у  њима или избаченим  напоље у област паклену, питање је за свакога понаособ.      

Сећа  ли се ко у овој некада већински Православној земљи речи Светог Николаја србског  Србима кроз тамнички прозор: Србијо, не за Европом (Белом Демонијом), већ  за Христом… Србине, слушај Христа, а  не политичаре… Европа је јерес најпре папска, па протестантска, калвинска, суботарска, а свака јерес хришћанска гора је од незнабоштва… Страх јудејски усели се у нас, онај исти који је «у време оно» многе одвраћао од Христа, а друге чинио само потајним ученицима Његовим. Обузети тим страхом неки јавно одричу Христа и хвале Вараву (Барабу),  други окрећу леђа Цркви и удаљују се ћутке али празне душе, трећи остају Христови следбеници али само тајно, да их не би модерни гонитељи Христа искључили из својих ложа, као Јевреји из својих синагога… Поругали смо Крст, и пали смо под бич Некрста и под тиранију Робова… Много посрнусмо, али са Христом устаћемо.. Србине не дај свакоме да ти буде пастир… Поштуј добре свештенике своје као дете родитеље своје, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи. Поштуј, а не ружи; исправљај га, а не дели се од њега.      

Срби  вратите се својим духовним бањама (манастирима) и бићете исцељени; каже свети Владика  Николај, а ми данас  додајемо исцељујте  се у бањама духовним и чувајте их, а  не потапајте их – наследите благослов а не проклетство.       

Бране на проклетим местима       

Брана „Стубо – Ровни“ је почела да се гради негде 1987. године наводно са наменом пијаће воде, а касније (1992.) и за потребе ТЕ у Обреновцу (о  туризму се тада ћутало, потапање цркве се скривало или минимализовало, и није било могућности да се предлаже друга алтернативна места, тј. као и увек појединци су одлучили, а не народ). Тако смо наводно данас стављени пред «савршен чин» и ушло се у «брзу градњу», која се отегла готово 20 година (напомена – црква би наравно била сачувана да је брана само пар стотина метара испод садашњег места). Извршен је већ «шаблонски» притисак на тадашњег владику шабачко- ваљевског Јована, који је, кажу, усмено чак пристао на потапање Грачанице, али се нигде није потписао, али и да се потписао, крајње је време да се на основу црквених канона то ново, измишљено право чуварима Једне, Свете Саборне, Апостолске Цркве – ускрати. На жалост садашњи «епископ» Лаврентије, је, не потписао, већ без било каквог приговора «благословио», у Православљу непознато, «премештање цркве». Стога, мислимо да је грех и на свим епископима СПЦ чија је саборна дужност да једнодушно бране светиње Господње, а не да допуштају епископима појединачно расуђивање, јер је Епископ надзорник и чувар светиње и вере, а не њен самозвани Судија који сам умује не следујући Светим Православним Оцима, на чијим канонима почива Православље. А грех је и на побожном народу који се до јуче у црквама Господњим крштавао, венчавао, причешћивао, исцељивао, а сада препушта самим епископима да се боре са и даље безбожним властима. Поменимо један другога у молитви пре Господом, и тако охрабримо, «успротивимо се ђаволу и побећиће од нас».      

Како  су рокови пробијени и за 10 година, данас констатујемо следеће: сеизмолошке активности тла уопште нису праћене иако је то основно правило при изградњи брана да се годинама прате земљотреси свуда где се оне граде, а камоли у овом Мионичко – Крупањском трусном подручју. Дакле град Ваљево са својих 100 хиљада становника био би вечито у страху да због скрнављења светиње не оде и он под воду; будуће језеро значајно би променило климу ваљевске котлине (магле, влага, пад температуре); кречњачке стене су перпуне разноразних шупљина, питање водопропусности; влага могућег језерa уништила би и стари фрескопис манастира Пустиње. Како данас сазнајемо из добро обавештених кругова, ТЕ у Обреновцу трајно је одустала од финансирања (30% укупног износа) овог њима несврсисходног пројекта. А што је најжалосније у свему чујемо да се ова брана уствари прави због туризма, тј. хотела и спортова на води, чије смо нацрте имали прилику да видимо , а у прилог томе иде и градња великих спортских терена, у непосредној близини бране. Вероватно се због тога задњих година води јака кампања да се општина Ваљево (иначе пољопривредни) претвори у туристички крај.

Питања  за раскринкавање  лажи       

Где су Епископи СПЦ да заједничким напорима објасне и зауставе овај злочин, јер је боље да буде ако не на Црквеном, чак и на државном суду – него само на Страшном Суду.

Зашто побожни  народ, насамо, из љубави према вери Православној не поставља питања свом свештенству о овим општеправославним проблемима (?) и охрабрује га, а ако ради супротно св. Сави, онда и исправља га у заједничкој борби са «духовима таме». Свештенству је данас неопходна помоћ простодушне, чисте и верне СРБСКЕ душице, која кротка, воли сву твар, а истовремено заједно са Светим Фотијем Великим беспоштедно мрзи лаж, лукавост и кварење истинске љубави (па чак и ако се она подвукла под црну мантију). Наравно «све што чинимо да чинимо у славу Божију», са смирењем, у покајању, никада не осуђујући човека већ увек лажно учење или саблажњиво понашање. Није Православље некаква неразумљива вера, већ свима јасна и Светим Оцима у танчине објашњена, или се благословено поштује, или проклето гази. Исправљај, Србине, све што се отворено супроставља речи Светог Саве код свог свештенства, поправљај са љубављу, и лаж разобличавај, али не осуђуј никога већ га воли, а највише воли Христа Бога.

Зашто нико од епископа СПЦ не опомене  епископа Лаврентија због потапања светиње Грачанице, која је Богу истински милија и од храма Светога Саве који се, у Православљу небивало, гради од безбожничких, јеретичких, и ко зна каквих, Богу мрских «прилога»?

Зар се проклетство није надвило над  посрнулом, маловерном, млаком, разправослављеном Србијом, у којој се мирно продаје Косово и Метохија, проповеда нови сатанизам – екуменизам (јерес над јересима), потапају места духовног опоравка, саблазни цветају, проклете јереси и друге лажи се легализују, док се Истина Православна затрпава хиљадама «привидно занимљивих и исправних информација», и све то да «јадни папа са масонима» плаћа?

Није  ли врхунско лицемерје  да се у данима канонизације Светог Владике Николаја нигде не спомиње  и злочин паралелног рушења светиње Грачанице, чији је он ктитор? Хоће ли нам свети Владика у «Дан Онај» рећи: «Устима ме поштују, а срце им је далеко од Мене».      

Како  ћемо пред Господа ако се испостави  да је ова Грачаница Ваљевска најстарија и најчудотворнија немањићка  светиња, и да је можда и косовска Грачаница по њој добила име?

Србијо, послушај глас највећега међу нама Светог Јована Крститеља, и покај се јер се приближило Царство Божије, устани на молитву сузну Господу Правде, уздржавај се од зла ради себе саме и деце твоје, «уздржавај се од зла и чини добро». Чини добро, пре свега штитећи светиње своје – тиме и веру своју, да их ђаво с «твојим грехопадним благословом» више не скрнави. Дођи у Грачаницу Господњу и твоју, и приложи Му само једну твоју сузу, кажи Му да ти је светиња Његова неопходна, узнеси Му славу са темеља њених светих где стајаше и оци твоји, са темељног места које је Он Сам одабрао и чудима посведочио, помоли се Србијо у најстаријој Својој Грачаници са свим знаним и незнаним монасима чијим костима ђаво не да мира «поред нас» – али и «због нас» грехом скамењених. Грачаница је Христова светиња, а наша духовна болница, ако се не покажемо пред Господом жељни исцељења и молитве, нећемо више имати ни где да се на миру Богу помолимо, доћи ће, мало по мало, у светиње Божије јеретичка «мрзост опустошења на место свето», обесветиће све са «прећутним немолитвеним благословом нашим», продаћемо тако и Косово за тридесет сребрника, ми «Срби» извршићемо «други» покушај спаљивања Светог Саве на Врачару, ћутке примајући богомрског лукавог папу на свету земљу србску, грешним нечињењем добра немо ћемо отворити «вуку врата у тор овчији», из «страха јудејског». То је пут којим смо кренули, пут за пакао! Не дао нам Бог по делима нашим, већ као што су се претци твоји овде исцељивали, покајно посети, Србине, Грачаницу ову свесрбску, и брани је постом, молитвом, речју, брани је и на јави и у сну, не као косовску од шиптара, и белосветских моћника и твојих безбожних вођа издајника, већ што је најгоре од нових, невероватно лицемерних, нових «православних» издајника, и пре ђавола искажи жељу своју насушну за њом Господу, и у покајничким сузама Васкрни, Србине, у њој обасјан Христом, охрабри се благодаћу Божијом и, сетивши се неустрашивости Косовске, ускликни Христу, васкрсни радостослов, и «изађи пред Милоша» вечном песмом св. Ђакона Авакума, жарко љубећи Истину Небоземну – Христа Бога, а ледено мрзећи лаж, певај у васкршњој радости са свом децом својом: 

Срб је Христов – Радује се смрти!

И… грех и ђаво биће тако сатрвени, а смрт ће ти, брате рођени, Србине мој, бити капија која води у вечни загрљај Христов. Амин. 

С В Е Т О С А В Ц И   Ц Р К В И  М А Ј Ц И

На спомен светог Симеона Дивногорца 2003. године

 Последњи међу Светосавцима:                                                        монах Антоније