! СПАШАВАЈУЋИ ГРАЧАНИЦУ – СПАШАВАМО СЕБЕ !

Архиепископ Аверкије Џорданвилски

Отпуштање грехова,
Лажна “хришћанска” љубав
и свепраштање

Примите Дyх Свети: којима опростите грехе,
опраштају им се и којима задржите, задржани су.
(Јн. 20, 22-23)

„Нико нека не плаче због прегрешења, јер опроштај из гроба засија“ – слушамо у свештену и свепразничну спаситељну ноћ Васкрсења Христова, за нас толико радосне речи великога васељенског учитеља и светитеља, прослављеног црквеног беседника Светога Јована Златоустог.

И уистину! Међу најважнијим последицама великога дела искупљења човечанства, које је савршио тридневно из гроба Васкрсли Христос Животодавац – јесте управо и праштање или отпуштање грехова. Ето зашто је Васкрсли Господ, јавивши се у први дан по Васкрсењу ученицима Својим, предајући им мир, дунуо и рекао: Примите Дух Свети: којима простите грехе, опраштају им се и којима задржите, задржани су (Јн. 20,19-23).

А даље, из књиге Дела Апостолских видимо да су Свети Апостоли, проповедајући о Христу Распетом и Васкрслом из мртвих, одмах потом позивали своје слушатеље на покајање и на примање светога крштења ради остављења грехова.

Покајте се и да се крсти сваки од вас у име Исуса Христа за опраштање грехова: и примићете дар Духа Светога – позивао је Свети Апостол Петар многобројни народ који га је слушао у дан Педесетнице (Дап. 2,38). Покајте се, дакле, и обратите се да се очистите од грехова својих, говорио је он народу који се окупио око њега и Светога Апостола Јована након чудесног исцељења хромога од рођења (Дап. 3,19).

Бог сада заповеда свим људима свугде да се покају – казивао је Свети Апостол Павле у својој знаменитој проповеди пред Ареопагом – јер је установио дан у који ће се судити васељени по правди (Дап. 17,31).

Отуда се јасно види, да се нама то “праштање” о којем је говорио Свети Златоуст или “отпуштење грехова” не даје безусловно, него условно – услов је управо покајање (разуме се, искрено). Зато је Господ Својим ученицима, дарујући им власт да Духом Светим отпуштају грехове, уједно дао и власт да не праштају, и то очевидно онима који се не кају како ваља: … и којима задржите задржани су. Овом јасном и одређеном, чистом еванђелском учењу потпуно је противречна сада толико модерна пропаганда некакве псевдохришћанске љубави и безусловнога свепраштања, које покрива безмало све – и обухвата готово и непријатеље Христове, укључујући и несумњиве слуге долазећега Антихриста које се боре са Светом Црквом и самом вером у Бога! Такви лажни проповедници модернога псевдохришћанства веома су ради да за осигуравање својих положаја злоупотребљавају познате речи Господње: Не судите да вам се не суди (Мт. 7,1).

Та им је реченица особито драга, али им, свеједно, никако не смета да сами најсуровије осуђују све оне који се не саглашавају са њиховим лажиучењима, која уствари представљају тек веома лукаво искривљење еванђелскога учења – што је мамац којим смућују многе.

Да би се правилно разумеле ове речи Господње, треба имати на уму да је и сам Господ наш Исус Христос, Који је рекао: Не судите да вам се не суди, непосредно затим рекао и ово: Не дајте светиње псима нити бацајте бисера својих пред свиње, да их не погазе ногама својим и, окренувши се, растргну вас (Мт. 7,6).

А ко су ти “пси” и “свиње”?

Под “псима” и “свињама” Господ подразумева морално развраћене људе, неспособне за примање еванђелске Истине, којима је све свештено туђе и чак мрско, будући да вредност тога они не могу да схвате. То су морално пали људи, бешчасни и зли, који се еванђелској Истини само ругају и газе је, те се могу са гневом окренути и на њене проповеднике – не либећи се да им чак и о глави раде (види тумачења св. Јована Златоуста, епископа Михаила и других). Није ли јасно да речима “не судите да вам се не суди” Господ уопште не забрањује да се људи морално процене и да се направи разлика између добрих и злих?

И не само да забрањује, како ћемо видети даље, него чак и налаже да се то чини. Господ, тако, непосредно заповеда да се разобличи брат који је сагрешио. Ако ли ти сагреши брат твој, иди и покарај га насамо. Ако те послуша, добио си брата својега … (Мт. 18,15). Не само да се такав благоразуман и хришћански суд над братом који је сагрешио допушта, него се налаже да се у њега укључе и друга браћа: … Ако ли те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу да на устима два или три сведока остане свака реч (Мт. 18,16).

Али ни то није све! Уколико брат настави да упорно чини зло, треба о томе “казати” Цркви, односно црквеној власти, која је од Самога Господа добила благодатно право да “веже и разрешава”: … Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник (Мт. 18,17). Ове последње речи поразне су и савршено неприхватљиве за развраћену псевдохришћанску идеологију савремених пропагатора либералног, модерног неохришћанства, будући да су сасвим неспојиве са њиховим начелима. Но, допадало се то некоме или не, њих из Еванђеља нико избацити не може: јер то су речи самога Господа нашега Исуса Христа.

А како је могуће не обазрети се на њих?

Савремени неохришћани, међу којима сада има и учених богослова и многих високих јерараха, на право, истинско Христово Еванђеље уопште не желе да се обазиру, него самовољно фабрикују своје сопствено “Еванђеље”, како је то својевремено учинио и њихов идејни вођа, мрачна успомена – Лав Толстој.

Авај! За многе савремене “хришћане”, неутврђене у истинској хришћанској вери, то је – велико искушење, саблазан која их сасвим скреће са правог пута.

Не судите да вам се не суди! – како ово изгледа привлачно у кривом неохришћанском тумачењу: “Ја нећу теби сметати да грешиш, па ни ти зато немој мени!” Ето у каквом нам се ужасном, изопаченом, срамотном тумачењу предаје овај свештени текст у наше време!

Једно осуђивање је – грешно, а друго, како смо већ видели, не само да није грешно, него га Еванђеље и само налаже. И то је потпуно схватљиво: јер, у случају да ми никада, никога и ни у ком случају не осудимо, ускоро ћемо изгубити сваку способностда разликујемо добро и зло, те лако и сами можемо бити заведени на пут зла.

Највећи међу рођеним од жена, чију је светост и непорециву врлинску узвишеност посведочио и сам Христос Спаситељ, Свети Претеча Господњи Јован, видећи фарисеје и садукеје где му прилазе, говорио им је: Породи аспидини, ко вам каза да бежите од гнева који иде? (Мт. 3,7).

Шта је то? Грешно осуђивање?

Господ наш Исус Христос, Који је Својим следбеницима налагао да се на Њега угледају, говорећи: Научите се од мене, јер сам кротак и смирен срцем (Мт. 11,29), ипак је неретко, у вези са окорелим грешницима који нису желели да обрате пажњу на Његово Божанствено учење, употребљавао исти израз: породи аспидини, а често се и људима који су Га окруживали, а особито књижевницима и фарисејима, обраћао веома оштрим речима осуде: Роде лукави и прељуботворни! (Мт. 12,39), о, роде неверни и покварени, докле ћу бити са вама, докле ћу вас трпети? (Мт.17,17). Књижевнике и фарисеје Он је упорно називао лицемерима, безумнима, и слепима, змијама (Мт. 15,7; 16,3; 16,6-12; цела 23. глава), цара Ирода једном приликом назвао је лисицом (Лк. 13,32); корио је, по речима самога Еванђеља, и целе градове: Хоразин, Витсаиду и Капернаум, због тога што се не покајаше (Мт. 11,20-24).

Но ни то није све! Ми знамо из Еванђеља да кротки и смирени Господ, Који се потом молио за оне који су га распели: Оче, опрости им јер не знају шта чине (Лк. 23,34), не само да је користио строге речи осуде, него је неки пут прибегавао и веома оштрим физичким мерама: тако је два пута – на самом очетку Свога јавнога служења – и други пут на самом крају његовом, мало пре својих крсних страдања, прогнао трговце из храма. Свети еванђелисти пружају нам веома живу слику тих догађаја.

Не могући да трпи нечасну трговину која је организована у храму под покровитељством самих свештеника и чак уз учешће првосвештеника који су имали велики приход од продаје голубова, Господ Исус Христос, начинивши бич од узица, изагна све из храма и овце и говеда, а мењачима просу новац и столове испретура, рекавши при том продавцима: Не правите од дома Оца Мога дом трговине (Јн. 2,14-17).

А након Свога торжественога уласка у Јерусалим, уочи Својих страдања, Он наново, ушавши у храм, изгана све који куповаху и продаваху…, испремета столове оних који мењаху новце и клупе оних што продаваху голубове и рече им: Написано је – дом мој дом молитве нека се зове, а ви начинисте од њега пећину разбојничку (Мт. 21,12-13; Мк. 11,15-17; Лк. 19,45-46).

А шта је то?

Како је то далеко од оне псевдохришћанске љубави и свеобухватног “свепраштања” које проповедају савремени либерални неохришћани.

И хоће ли они, који су љубвеобилнији од Самога Господа, наћи да су ове речи и дела Безгрешнога Господа грешни и недопустиви, противречни Његовоме учењу – хоће ли их осудити толико омиљеним изразима као што су “мрачњаштво”, “реакционарство”, “мрачно средњовековље”, “инквизиција” итд?

Зар можемо и да помислимо да би наш Господ – Оваплоћени Јединородни Син Божји, Који је на земљу дошао ради спасења нас људи, како би нас научио Божанственој Истини и животу који јој је сагласан – ма у чему противречио Себи и поступао противно Сопственом учењу? О томе, јасно, нема говора: таква помисао била би незамислива хула!

Следећи пример Самога Господа, ни Његови Свети Ученици и Апостоли нису се бојали да, уколико је потребно, ”осуде” људе који су се упорно противили еванђелској Истини коју су они проповедали, прибегавајући неки пут чак и најоштријим мерама како би обуздали зло.

Тако је Свети Апостол Петар строго осудио Ананију и Сапфиру због преваре коју су починили: били су кажњени тренутном смрћу само због тога што су нешто утајили од цене земље коју продадоше, уместо да су све принели као жртву Цркви (Дап.5,1-11). Свети Првомученик Стефан отворено је пред свима, на заседању синедриона, осудио своје земљаке Јудеје, назвавши их тврдовратим и необрезаним срцем и ушима, оптужујући их за то да се свагда противе Духу Светоме, да су убијали пророке и, коначно, да су постали издајници и убице Самога Господа Исуса Христа о Чијем су доласку ти пророци јављали.(Дап. 7,51-52). Свети Апостол Петар осудио је Симона гатара за покушај да купи благодат Светога Духа за новац, рекавши му: Новци твоји са тобом да буду на погибао… јер те видим да си у горкој жучи и у оковима неправде(Дап. 8, 18-23). Свети Апостол Павле је, у време свога првога мисионарског путовања, строго осудио мага-лажипророка Варисуса или Елиму, који је проконсула Сергија Павла покушавао да одврати од вере у Христа. Рекао му је: О, препуни свакога лукавства и сваке подмуклости, сине ђавољи, непријатељу сваке правде! И казнио га слепилом (Дап. 13, 6-12).            Шта је то? Грешно осуђивање? Недостатак хришћанске љубави код апостола?

Исти тај Свети Апостол Павле, када су му Коринћани, новообраћени у веру у Христа, дојавили како се у њиховом крају појавио гнусни грех крвнога мешања – да неко има жену оца свога, није им на то рекао: ”Не судите да вам се не суди!” или: ”Зашто видиш трн у оку брата свога а брвно у оку своме не осећаш?” Не! Далеко од тога! Свети Апостол је истога часа осудио грешника, а исто је наложио и Коринћанима, строго одредивши и казну: Да се такав преда сатани на мучење тела, како би се спасао дух у дан Господа нашега Исуса Христа! (1.Кор. 5,1-5). Ни то није све! Свети Апостол Павле је потом заповедио Коринћанима да се уопште не мешају са блудницима, и не само са таквима, но и са зеленашима, отимачима, идолопоклоницима и са сваким који, називајући се братом (односно, хришћанином), остаје блудник, зеленаш, идолопоклоник, опадач, пијанац или отимач. Са таквима заједно и да не једете… и избаците злога између вас самих (1. Кор. 5,9-13).

Ова наведена места из Светога Писма требало би да су довољна да се види како треба правилно разумевати речи Господње не судите да вам се не суди, односно да се покаже како ове речи не искључују сваку осуду ближњега – ”’осуђивање” не само да је допустиво, него и неопходно, будући да га прописују и сам Закон Божји и савест, пошто истински хришћанин не може да се према отвореном злу и греху односи равнодушно, не примећујући га и мирећи се са њим, лукаво се изговарајући ”неосуђивањем”, ”хришћанском љубављу” и ”свепраштањем”.

Ваља добро знати и имати на уму да је истинском хришћанству сасвим страно погубно толстојевско учење о ”непротивљењу злу” (које је, успут, упропастило нашу несрећну Отаџбину Русију и вргнуло је у крвави ужас бољшевизма!): сваки истинити хришћанин – не мири се са злом, ма где и ма у коме га сретао.

Пример Самога Господа Исуса Христа и Његових Светих Апостола следили су затим током целокупне историје Цркве и сви истински хришћани, који су свагда осуђивали зло и борили се против њега и по цену тешких лишавања, па чак и самог живота. Тако су се са  злом мрачнога  незнабоштва  и  идолопоклонства борили свети мученици, не само пасивно умревши за Име Христово, но и одлучно осудивши, неки пут и веома оштрим речима и делима, идолопоклоничке заблуде и злочашће. Одлучно и безкомпромисно са лажиучитељима-јеретицима борили су се Свети Оци Цркве, никако их не сматрајући ”иномислећима” ( како је постало модерно изражавати се данас) према којима треба пројављивати ”трпељивост” и ”прилазити им са разумевањем”, но су их гледали као ”вукове грабљиве који не штеде стада”, по речима Слова Божјег (Дап. 20,29), те су их строго осуђивали на Васељенским и Помесним саборима, на све начине одвраћајући правоверне од општења са њима и предајући их анатеми.

Шта је то? Грешна осуда и одсуство љубави?

Не! То није ништа друго до потпуно исправна примена речи Светога Апостола: Какву заједницу има светлост са тамом? А какву сагласност Христос са Велијаром? Или какав удео има верни са неверником? (2. Кор. 6,14-15). И преподобни оци и матере наше – хришћански подвижници и подвижнице – ”осуђивали” су овај свет који у злу лежи самом чињеницом свога одласка из њега. Они су следили призив Слова Божјега: Изиђите из њихове средине и одвојте се и не дохватајте се нечистога и ја ћу вас примити, говори Господ, и бићу вам Отац и ви ћете бити моји синови и кћери (2. Кор. 6,17-18). А сада, у наше време циничнога и отвореног љутог безбожја, ми, као хришћани, верни Христу Спаситељу и Његовој истинској Цркви, не можемо да не осудимо са свом одлучношћу безбожнике и хулитеље, сурове богоборце који настоје да у целоме свету искорене веру Христову и да разруше Свету Цркву – који оскврнуше нашу Отаџбину и поругаше се нашим светињама. Не можемо да не осуђујемо и све њихове сатруднике, који их подржавају и садејствују учвршћивању њихове власти, помажући им у остваривању њихових адских замисли. Ми осуђујемо слуге долазећег Антихриста и самога Антихриста…

Зар је све то грешно осуђивање које Еванђеље забрањује, како настоје да нас увере савремени мудраци – неохришћани, преиспуњени некаквом необичном ”надљубављу” свеобухватним ”свепраштањем”? Нека не лажу на Господа и на Његово Свето Еванђеље? Нека не приписују себи, у својој фарисејској гордости и самообмани љубав већу од оне коју је имала Сама Оваплоћена Љубав – Господ и Спаситељ наш!

А како треба правилно разумети речи Господње: ”Не судите да вам се не суди”, прекрасно тумачи велики Отац Цркве Свети Јован Златоуст: ”Спаситељ овде не забрањује осуђивање за грехе уопште и не запрећује свима да то не чине, но само онима, који, и сами ипуњени безбројним гресима, прекоревају друге због некакви безначајних преступа. Христос овде указује и на Јудеје који злобно осуђују своје ближње због некаквих ништавних поступака, а сами, без гриже савести, чине велике грехе.

Дакле, забрањује се не осуђивање поступака ближњега и осуђивање његових лоших поступака само по себи, него зло настројење према ближњему човека који и сам тако греши, ако не и више, а не мисли о сопственом исправљању. Забрањује се не објективно ”суђење” о ближњем, не непристрасно осуђивање његовог лошег владања, него злобна оговарања и ругање који, како често бива, происходе из самољубивих и нечистих побуда – од гордости и сујете, зависти или злопамћења. Другим речима, забрањују се свака лична злоба и злурадост према ближњему који греши, а никако не праведна, начелна и непристрасна оцена његових поступака и владања, што не само да није противно Еванђељу, но је, напротив, чак и неопходно,  како  коначно  не  бисмо почели  равнодушно да се односимо према добру и злу и како зло, као последица тога, не би тријумфовало у свету. Стога тешко сагрешују они савремени пастири које би боље било назвати лажипастирима , који, под згодним изговором наводне хришћанске ”љубави” и ”свепраштања”, свесно или несвесно, уче своје стадо толстојевском ”непротивљењу злу”. Какво је то страшно, мрачно лукавство? Какво је то фарисејско лицемерје?

”Баш никога ни за шта осуђивати” – таквоме настројењу у савременом хришћанском друштву и стреме слуге долазећег Антихриста, како би могли лако и неометано да раде на стварању повољних услова за скоро зацарење њиховога господара у свету. Може ли у наше време иједном часном и савесном хришћанину да не буде јасно да је безусловно ”свепраштање” потребно само непријатељу Христовом – Антихристу, како би људи коначно изгубили осећај за разликовање добра и зла, како би се помирили са злом, прихватили га својом вољом а потом прихватили и самога Антихриста и не помишљајући на борбу? То није ништа друго до лицемерно, фарисејско лукавство непријатеља који је жедан наше пропасти!

Ако би се хришћанско свепраштање, којим нас је даровао Васкрсли Христос Спаситељ, простирало, да кажемо тако, аутоматски и на оне који не желе да се кају и да исправљају свој живот, Господ не би Својим Апостолима, а преко њих и свим њиховим прејемницима, пастирима цркве, дао заједно са влашћу да разрешавају грехе и власт да их свезују и не би им рекао, јавивши им се по Васкрсењу: Којима отпустите грехе отпустиће им се и којима задржите задржани су (Јн. 20, 23). Каква ли је, у ствари, безмерна и нерасудна дрскост сматрати се љубвеобилнијим од Самога Бога и ”исправљати” Еванђеље Христово, чинећи од њега некакво ”сопствено”.

Чувајмо се, браћо, како знамо од овога злога квасца савременога фарисејства! Борећи се одлучно и са најмањим пројавама зла и греха у сопственој души, не бојмо се да откривамо и разобличавамо зло свугде где се јавља данас – не по гордости и самољубљу, него једино – по љубави према истини. Наш је главни задатак у ово лукаво и бестидно време да сачувамо савршену верност и преданост еванђелској Истини и Началнику нашега Спасења – Васкрслом тридневно из гроба Христу Животодавцу, Победитељу ада и смрти.