Вести са Православне страже: Субота, 22. 7. 2017. г…
Непрекидне суботње Литије – За слободу Православне Србије
Запловила Београдом и 71. Православно-исповедна Литија наша
Велика је врућина била на 71. заредом суботњој Православној Литији нашој, али то није омело оне којима здравље и материјалне могућности дозвољавају да и ове суботе сведоче о окупацији лажима, заблудама и лукавим домаћим издајницима – и врха србске државе и, тиме последично, врха србске Цркве… А где су нам остали родољуби, то не знамо прецизно… да л’ се мешкоље по климатизованим собама, или пријатним излетима у природи, или су, пак, решили на пун провод по Медитерану да би на крају бежали од поплава, земљотреса и пожара који их тамо прогоне… што и није чудо, господо, јер Oтаџбину вам и Цркву србску разарају – а ви бисте да летујете; страдају ближњи и материјално и духовно од домаће издаје – а ви мислите само на то да је вама потаман, и вас не дотиче издаја рода свога…
Напоменули смо да, иако је ово 71. узастопна Литија улицама Београда, нико нас није ни сликао, а ако нас је неко негде и поменуо – представљао нас је као борце само против потапања Грачанице, избегавајући да и напомене о свим разобличавањима комплетне србске политике због растурања србске привреде, наметања корпорацијског тероризма над потлаченом „нејјефтинијом радном снагом у Европи“, форсирања саблазног екуменизма и слизавања са папистима у србској Патријаршији, гажења две Православне Светиње из 4. века асфалтом Коридора 10 код Беле Паланке… Наравно, поменусмо и две конкретне сцене из протекле недеље које прецизно говоре о дубини опште издаје. Прво, тутшкасти заменик великоиздајника А.В., тзв. министар спољних послова Ивица Д., рече јавно да је долазак папе био већ договорен, папа пристао, али су у последњем тренутку морали да обавесте папу да одлажу… јер се плаше свега у србском Православљу. Можда су се баш уплашили оне прве Литије наше када је народ здушно викао патријарху Иринеју пред Патријаршијом: „Нећемо папу“… Кажу домаћи издајници и екуменисти „папа ће нам сачувати Косово“. Може бити да то и може, али нас Православнима оставити неће; јер сетите се планираног у Ватикану олујног егзодуса Срба из Крајина, сетите се 700.000 жртава у Јасеновцу и, додатно, 250.000 покатоличених тада, па још десетина хиљада покатоличених од Олује наовамо јер су уцењивани свачим у новој НДХ, формираној од белосветских секташа и масона 1995. г… На све ово Јулин питомац, сада црнохуморни министар војни, изјављује да је небо над Србијом безбедно чувано – само што не каже још да не бринемо јер нас држава сама из својих кемтрејлс авиона запрашује свакодневно испреплетаним хемијским траговима… Рекоше још и да нам Американци поклањају авионе Ф-16, ваљда оне исте којим су нас бомбардовали… Од оволиких домаћих издајника ускоро можемо очекивати да нас у славу свестких масона и антихриста, а њихових ментора, услужно улизички сами бомбардују нашим авионима…
Испред Патријаршије се опоменусмо великог узнемирења два истакнута патријаршијска певача у симфонијском патријаршијско-државном хору, наравно, Иринеја Буловића и, приде, Драгослава Бокана, који су написали дугачке оштре текстове на сајту СПЦ против оних што као „нападају цркву“; а у ствари прикривајући да их је највише узнемирила истинољубива констатација новинара „Новости“ Ратка Дмитровића да је учешћем у, непримереној Православљу, мешовитој епископско-бискупској комисији о Степинцу, београдска Патријаршија, свесно или не, пристала да занемари суштинску одговорност Ватикана за све злочине над Србима у НДХ (јер су и Павелић и Артуковић, и Францетић, и многи други у врхушки НДХ имали заједничко једно: сви су били завршили ватиканске семинарије и школе)… И уместо да Х(К)рватска бискупска конференција на челу са папама и Ватиканом одговара за удружени злочиначки подухват геноцидног свеопштег клања и покатоличавања србског народа, овде се сами србски кењкави епископи укључују у распаву о улози једног од њих а под председништвом и прихватањем завршне пресуде самог папе на крају. Ето, то је озлоједило екуменисте у Патријаршији, и то они зову „нападом на цркву“, а у ствари ради се о следећем: Ратко Дмитровић није ни епископ а ни духовник, али јесте србски Православац, те иако је управо приличило епископима и духовницима да овако што истинољубиво и црквоградитељно кажу – ни од једног то не чусмо… Е, управо ту долазимо до оне констатације преосвећеног блаженоупокојеног митрополита грчког Августина Кандиотиса: „Одбрана вере данас је пала на народ“… хоће рећи, свештенство и епископати су углавном данас, у временима највеће саблазни и издаје Цркве и Православних Отаџбина наших, – затајили и, окамењујућим ћутањем пред понудама и претњама, стопили се са духом овога века („који у злу лежи“)…
И… таман се по овој врућини покренусмо од Патријаршије уз молитвено појање, тек што уђосмо по устаљеној траси у Кнез Михаилову, ни не приметивши да је полиција која нам је „обезбеђивала“ пријављени скуп – нестала, бануше однекуд некакви заглушујући бубњари иза којих је ишла осмишљена бројним заставама (Словеније, Турске, Румуније) а без иједног натписа (ко су и шта су) бучна група омладине што их је у ритму пратила… Један једини полицајац је рекао некима у Литији да се померимо да они (театрално) прођу, притом несмотрено признавши да нису очекивали да је ова група већ довде стигла… Испред те групе вођене у трансу бубњева је ишао један од њих који је дрско гурао у страну народ из Литије… а онда се ту уплео неуздржљиви полицајац Риста, нераздвојни пратилац николе Алексића, да истога полива водом и да му се уноси у лице. Наравно, и Никола је у томе још једном показао да није истога духа са народом Литија, већ је једва дочекао да избезумљено сикће на једну жену… Све то, очигледно, осмишљено искушење, где се полиција „случајно“ повукла, један из бубњарске групе провоцирао и то баш на два посетиоца Литије који су по природи радикално агресивни, није дуго трајало…
Међутим, како је г. Никола Алексић већ раније опомињан овде због неправославних иступа и међ народом на Литијама и на другим јавним иступима, ово искушење ћемо применити као опомену и искористити на добро… Што ће рећи: Објављујемо овде да г. Никола Алексић није део Православних Литија и више неће ићи са нама у групи све док се на делу не уверимо у његово оправослављење (тачка). Јер, у свакој породици се зна шта је главно, а Литије наше су више неголи породица. Литије сведоче Православни лик Христов, смиреног духа Истину Његову у време многоликих обмана. Стога, нико овај годину и по дана сведочећи Православни труд неће извргавати порузи својим самовољним иступима, јер смо досад хиљаду пута опоменули да не сме бити агресије са наше стране ни у најмањем, да не сме бити дружења са масонима и секташима (г. Никола А. је у удружењу масона Дејана Лучића, дружи се јавно и са промотерима јоге Светланом Велков и Мирославом Кишом) и да не сме своје неправославне прелести са све својим „астралним искуствима“ преносити појединцима из народа на Литији… Стога, да не бисмо праштањем једном уздрмали многе, овде се завршава учешће г. Николе и његовог г. Ристе у Православним Литијама, те за њихове било какве иступе не одговарамо и до уразумљења заједно нећеме литијно ходити…
О овој теми говорисмо отворено и испред Ненародне скупштине, јер мало ли је других партијских, студентских, патриотских протеста који чине у том духу, на свој самопоуздан, површно православан, начин а без свецелог надања на Бога и саветовања са поукама Светитеља наших?! Зато нам и нема општенародне слоге јер темељ није сведочење и поуздање на Православног Христа Спаса нашега… А сада када покушавамо поставити баш такав темељ јавних сведочења против су готово сви, па чак и међу оно мало долазећих на Литије има оних који се са нашом основном и истрајном Православном поруком не слажу, већ би да буше по своме… Пазите, после вишеструке опомене нема поправка, већ се својим испадима још и руши пажљиво и истрајно сведочећи Православно истинољубиви дух ових Литија… Порука Литија се гради годину и по… и сад ћеш ти то све једним поступком, сав истинољубиви мир наш заједнички, да бациш под ноге, и још не признајеш грешку, него онога ко те опомиње зовеш, именујеш, ненормалним (!?). Нико то нема право чинити, јер овде се не ради ни о каквој епској србској неслози, већ о различитом духу, Православном и неправославном. Стога поменути двојац више ни неће бити део нас све док не принесе дела Православног уразумљења, саборности и мира благодати Божије, а све како не би својим досадашњим немиром упорно заражавао и друге око себе… Притом, ко жели да му се придружи у његовом опонирању основне поруке Православних Литија ових и његовим агресивним инстант методама борбе за слободу без претходне борбе за народно оправослављење и побожност – слободно то нека чини – али не више међу здушном Саборном Православном Литијом овом… Јер замислите да оволико дуго сведочите о страшно осетљивим питањима јереси и раскола, и осталих прелести и у врху србске Цркве и србске Отаџбине где многа браћа наша живе у заблуди и умишљајима, а да међу собом притом имате својеглаве певчеве што све сами знају, све сами могу и бучно кукуричу своју песму усред побожног народа кога све ране свога рода боле и једину наду имају на оправослављење ближњих и помоћ Божију… Сетите се само и оне друге двојице који случајно не издржаше и рукнуше да буче баш када нам је патријарх изашао на балкон да разговара, а после чега се он затечен и повуче у своје одаје. Стотину пута смо поновили да смо ту да сведочимо Истину у временима лажи а Истине нема без Смирења и Духа Светога; стога или се смиримо у служењу томе Благословеном циљу, или је ред да се и сами склоните ако видите да својим немирима урушавате саборни побожни циљ других… А ако то не осећате сами, ево, принуђени смо покушати помоћи вам да осетите, а све ради главног Православно побожног циља Литија наших због кога и јесмо једнодушно већ седамнаест месеци непрестано на улици…
Нови Слободни србски Дневник приказан на 71. узастопној Православној Литији Београдом говорио је о систематском окупационом раозоружавању народа и фиктивном наоружавању колонијалне државе ове, затим о саблазним мешовитим епископско-бискупским комисијама о Степинцу, форсирању неке нове масонске преваре преко серија, споменика и музеја посвећеним Немањићима… А на крају поменусмо и главно искушење србског народа – а то су самовоља, нестрпљење и неслога. Јер за слогу је потребна не само Истина Христова на уснама већ и њени милосрдни и покајни уздисаји смиреног срца Православнога, служење Истини и ближњима по поукама Светих отаца и никако другачије… Укратко нема искреног смирења и истинољубља, па зато нема ни слоге јер нема Благодати Божије на самовољним свезналицама које су неретко само формално заоденуте Истином а без печата смирења, а управо стога ће све ове невоље и издаје и трајати док свенародно уистину све то не постигнемо… Како рече један наш духовник скоро: – Па како очекујете више људи на Литијама да сведоче Истину када нема у великој већини духовништва и народа искреног покајања и повезивања на Благодат Божију… Нема покајања, џаба истина само на уснама, џаба љубав само у песмама; докле је милост највећа према нама самима дотле ће ближњи јако да страдају због нас око нас… Али, ето, и ми смо нечији ближњи… Стога, све је праведно што год да нас снађе јер заслужили смо и много грђе…
Тако, устаљено редоследно… допловисмо на овом нашем седамдесет и првом Православном „годишњем одмору“ и до завршне станице наших Православно-исповедних Литија, испред окупационе „Владе Србије“… Јер ништа нема утешније када својој узбурканој савести даш било шта да се мало умири као сведочанство да си бар нешто покушао урадити насупрот општој, свесној или несвесној, издаји србске Цркве и Отаџбине… Послужисмо се за покој душе Надежде (мајке наше сестре Љиље), отпојасмо заједничку испраћајну песму и молитвено се поздрависмо до идуће суботње Литије и свих осталих свакосуботњих Литија до покајања и ослобођења, заветоване нам од Светих Предака наших а сада небивало изнутра окупиране, Православне Христове Србије….
Богу нашему, Пресветој Тројици Православној, на Свему Слава и Хвала и сада и увек и у векове векова Амин.
ИстиноЉубље свима Вама!
