! СПАШАВАЈУЋИ ГРАЧАНИЦУ – СПАШАВАМО СЕБЕ !

Мале су нам снаге али, са надом у Бога, посустати нећемо. Ево, предлажемо Вам онолико колико смо претходних дана успели истражити о болним скрнављењима Светиња наших које су још увек, под велом тајни и страха, скривене у народу ваљевског краја. Страх из комунистичког – „времена скрнављења“, верујте, још увек је овде присутан, а, када томе придодамо „капитални“ интерес државних власти да, по што – по то, прогурају своју трасу нове пруге, као и велику временску дистанцу од времена ових кобних збивања, тешкоће нам у овоме не мањкају, те, стога, и могуће грешке, које нам се или подкрадају или подмећу, није могуће избећи. Али ћемо, ипак, с Божијом помоћју, у овим првим нам корацима истраживачке Православне борбе и новинарства узрастати заједно са Вама, и могуће грешке, одмах по схватањ, одмах овде и кориговати. Све оно што смо ново, до сад непознато, открили, подвућићемо у даљем тексту – у коме смо укратко изнели и све што се о затираним Светињама до сада сазнало.

Ваљево 21(8).12.2011 г. На светог Патапија, Состена…

 Свети кањон реке Градац разорен „змијом“ безбожне железничке пруге

За сада су 4 Манастира пронађена у Кањону Градца, који представља малену компактну монашку државицу, са једним великим матичним Манастиром у подножју кањона и многим манастирима узводно. (као што је и, потапањем угрожена, оближња  Света Грачаница – мати-манастир многим мањим манастирима чији се темељи проналазе узводно у кањону реке Сушице).

1. Темељи манастира Градац на „Крушиковом“ стадиону

Поглед са западне трибине к југу, на зиду стадиона је табла која означава место темеља Цркве, а пруга је одмах онај насип изнад. Трећа слика је поглед из супротног смера, са пруге ка северу

Залуђени или застрашени комунизмом „радници – ударници“ су, те 1952, донели само пар надгробних плоча које су ископали приликом копања терена стадиона „Крушик“, а које су они сматрали битнијим. Међу њима се налазила и плоча из 1312 г. монаха Јефрема(пре монаштва – Ђурђе) који је прво био великодостојник на двору краља Драгутина а потом се замонашио у овом манастиру. Ти радници су посведочили тадашњем директору музеја да су гробове прекопали али да су дебеле темеље указаног Храма „морали разнети динамитом“.

По сведочењу В.К. при копању „ударника“ од севера ка југу се ишло све дубље, и око јужног гола данашњег стадиона почели су наилазити на гробне плоче са костима(вероватно монаха). Све се то вршило у „ударничкој“ еуфорији у првим годинама после рата када је лудило идеологије али и терор комуниста био на високом степену. Господин В.К. сведочи да је ископаних костију и гробова било неколико десетина, отприлике у пределу данашње јужне атлетске стазе стадиона и простора јужног гола. Нажалост, приметили смо да неке детаље господин В.К. и даље скрива, да ли из срамоте или страха – не знамо.

Оно што је најважније: све од Светиња на шта је наиђено је и до темеља ископано и бачено на северну и северозападну страну стадиона, на десној обали ушћа реке Градац у Колубару. По сведочењу некадашњег директора стадиона -цокло од старе северне ограде стадиона било је направљено од надгробних плоча, и када су осамдесетих реновирали ограду уклањајући стару ради подизања нове, човек каже – да толике камаре змија на једном месту и њихов заглушујући пискави врисак никада касније ни на филму није видео.

Цео тај насип од остатака прекопаних Сетиња који је ширио зараван обале око стадиона и дотеривао расуто ушће реке Градац, није био подзидан тако да је 1962, по праведној казни Божијој – када његовим светињама начинисмо подзиде, ограде и друге објекте, река Градац поплави већи део града Ваљева, сруши две фабрике, а овај скрнавни насип унаоколо стадиона, већином, однесе низводно коритом Колубаре!

1985 вршена су местимична, површна, археолошка испитивања, приликом којих је констатовано да је величина Светиње била 24 пута 18 м., да је поред гроба монаха Јефрема – Ђурђа, пронађена и једна богата сводовима од сиге украшена гробница спремана „или за краља или патријарха“. Да је велики део Храма уништен изградњом атлетске стазе(на коме је, како смо видели било и велико гробље). А недалеко од Храма су пронађени предмети и керамика из 4 и 10 века.

Нажалост, још и пре комунистичког минирања темеља Цркве, већ је преко зараслог Олтарског дела темеља, вероватно у незнању, био прокопан канал ширине 1,5 м. за наводњавање баште Ненадовића која се налазила на месту данашњег терена. Иначе, Ненадовићи чија је кућа била двадесет метара од затрпаних темеља Цркве, имали су поред куће огромну вишестолетну липу и једну родну јабуку, и нису давали ни деци да један листић уберу – давали су и користили само оно што са дрвета отпадне. Какав духовни пад народа, од такве побожности – па, све до данашњег ишчуђавања једног човека који посећује богослужења: „темељи Цркве су давно разрушени – па зар ћемо грађане лишити спортског стадиона“!?

Јужни остатак темеља Манастира се налази уз саму јужну ограду стадиона, где су смерали саградити и јужну трибину – али их је нешто омело. На удаљености од око 20 метара од ове јужне ограде ударена је 1970-тих пруга Бг-Бар(без било каквих археолошких испитивања!), а сада се додатно, нова траса нове пруге планира убацити у овај Свети простор између.

Како ћемо касније увидети колико је све „змија“ путање пруге БГ-Бар разорила монашку државу и многе Светиње кањона Градац, обавештавамо све, да је једини Богоугодни излаз из свега греха овога данас – измештање скрнавних пруга кроз Ваљево и Кањон Градца(!), превасходно због заштите Светиња Божијих, али и због археолошког локалитета истраживања самих корена србских на овим просторима, али и због буке и немира којима, житељима Ваљева, ова пруга деценијама пакости.

Наравно, пре свега овога апелујемо на савест Светосавског свештенства СПЦ да изврши притисак на државу како би се Светиње Божије вратиле у власништво Цркви и тако на Литургијском молитвеном камену темељцу овде доградили и остали каменчићи које ће у покајању, за обнову срушене Светиње, народ наш Господу у Светом равослављу овде приносити.

2 и 3. Манастири Ћелије – и Нови и Стари

О Манастиру Ћелије, који је следећи познати манастир у кањону Градца узводно, већ је писано доста, а и сама монашка животност, најбоље сарађује Господу на Његовој заштити.

Рећи ћемо, додатно, само да између поменутог темеља манастира Градац(на стадиону) и, узводно, манастира Ћелије, постоји и једно место у кањону реке које се зове, веровали или не, Анатема( = проклетство). На том месту се константно одавна дешавају смртни случајеви приликом купања у реци, у виру или тамошњој омаленој брани – тако да претпостављамо да је и ту нека Светиња Божија поругана.

Даље, подно манастира Ћелије налази се лако уочљиви железнички мост чији су стубови постављени на сред једног Манастира за који се претпоставља да су то старе Ћелије, јер се на тој страни супротној манастиру Ћелије налазе многе пећине испоснице по којима је доњи а и горњи манастир, највероватније, добио име.

Поглед са југа на м. Ћелије и на прва два стуба моста која су разрушила Светињу. Трећа – поглед са самог стуба над Светињом. 

Зид од тесане сиге иде унаоколо огромног стуба основе 4 пута 3м. Трећа, поглед са стране Ћелија – два стуба над Светињом.

Воденичар који је пре Другог рата имао воденицу поред темеља ове Светиње, својој деци, коју смо контактирали, није дозвољавао да се играју на тада видљивим обрисима Цркве, нити да тамо бацају какав отпад, говорећи им да је ту древни Манастир био.

Прича коју смо о овом манастиру недавно објавили, извод из књиге г. Др. Божина Јаневског, а коју смо сада детаљно проверили, претрпеће неке мање измене. Наиме, како нико од народа са ове Ћелијске стране реке није сачувао сећање на Манастир порушен пружним мостом, већ само понеки мештанин села Бранговић поврх литица супротне стране, те, како ни једна од старијих монахиња у Ћелијама није ништа о том знала, некако се тако удесило, да тек на крају о томе упитамо и игуманију Гликерију, која нам је разрешила све недоумице.

Мати Гликерија сведочи да су комунисти прво хтели трасирати пругу преко данашњег манастира Ћелије, али када је Свети ава Јустин устао са монахињама насупрот њима, као лав, спреман и да погине за Светињу Божију ако устреба – те су они, стога, променили трасу и спустили је нешто ниже Манастира Ћелије. Међутим, тамо доле, копајући темеље за стубове моста на супротној страни реке Градац ископали су и камену плочу Светог Престола, резбарени у камену стуб који ју је носио, и још неке црквене ствари и над свиме тиме излили два бетонска стуба и у њихов бетон убацили пронађене Светиње – запретивши радницима да не смеју никоме о томе причати.

Нажалост, радници су своје црвене пословође своје послушали, и о свему ћутали наредних годину дана, када су, текј, аву Јустина обавестили о том злочину. Мати Гликерија каже да је ави било јако тешко на души што на време није сазнао све то како би им се супротставио, и да је због тога плакао наредних годину дана. И тако некако, нису више ширили причу о томе чак ни међу сестрама, чувајући их од дугорочног и очима видљивог извора душевног бола и туге.

Аутор ових редова је и сам био подни поменутог моста и пронашао трагове зида од клесане сиге, усред њега два огромна бетонски стубови у основи 4,5 пута 3 метра, а унаоколо пуно нечистоћа избачених из воза – на месту Светом. Да ли је ово духовна слика данашње Србије, да се за темеље које је Бог кроз побожност Светих одређивао не боримо већ их нечистотама својим скрнавимо, а нове храмове често зидамо и на нечистим местима само да се не би спорили са моћницима који су нам преотели Светиње Чудотворне од Бога нам на спасење и бригу поверене.

4. Новопронађени манастир у Бранговићу повише Ћелија

Потом смо посетили и новопронађени манастир на стрмини кањона Градца 2 км узводно од м. Ћелија. Археолози тврде да је пронађена основа за трон епископа у склопу Цркве и да је Црква била део војног утврђења. Ово је класична многоучена небулоза „стручњака“, јер је Црква осредње величине, и налази се окружена одбрамбеним зидинама којим се штитио манастир.

На оваквој литици, где се једва стоји а камоли хода, и све то узводно од неколиких манастира, не може бити никаква тврђава већ, већи међу околнима, – Манастир, јер би овде класичан војник на дуже време боравећи клонуо духом и без непријатеља због суровости природног окружења. Једино у чему се можемо сложити са археолозима је њихова процена да је ова Црква из, пазимо – 6. века! Овај манастир је повезан са манастиром срушеним жел. мостом путељком кроз литицу у народу познатим као „манастирски пут“.

Литица на којој је ограђен манастир у Бранговићу. Друга и трећа, река Градац у понору а пруга се назире улево.

Одбрамбени зидови ограђују неколико хектара стрмине. Трећа – види се место Цркве(удесно) и малена кућица у дну кањона са друге стране пруге(тунел) и реке

Црква из 6. века поглед са истока, па, изнутра са запада ка полукружном Олтару, па, поглед одоздо, прво су помоћне одајице на стрмини па повише је Црква.

Колико ли је још Светиња монашких било у овоме кањону онда када су наши Преци били побожни а земља благословена – не знамо, само знамо да је историја србског рода од стране непријатеља и домаћих им најамника увелико скривана, а да у Светом кањону реке Градца комунисти и други садањи синови овога „антихришћанског века“ пругама, бранама и објектима свога користољубља и властољубља покушавају скрити најсветлије примере Христових путоказа у нашему роду србском.

Ако ће се у најпоруганијој Светој Софији у Цариграду служити последња Литургија пред Страшни други долазак Христов – служиће се и у овим Светињама Градца и Грачанице уз помоћ Анђела чувара ових Светиња и молитава покајаног рода нашега, који ће спасоносно покајање, верујемо, пронаћи кроз надолазећа велика искушења која нам праведно следе сходно великим гресима нашим.

И, опет, због душа наших и деце наше, ради откривања трагова и путоказа Светих нам Предака у роду нашем – скрушено се молимо Богу и смело захтевајмо пред моћним људима измештање пруга и брана из Светих гора србских у овоме делу Србије – Светим кањонима река Градца и Грачанице(Сушице).

Истинољубље свима вама!