! СПАШАВАЈУЋИ ГРАЧАНИЦУ – СПАШАВАМО СЕБЕ !

Свети Владика Николај

МАЛЕ ЗАПОВЕСТИ А ВАЖНЕ КАО И ВЕЛИКЕ

Неимар Цркве Православне је Дух Божији Свети и Животворни. У Његовој грађевини нема малог и великог, нити важног и неважног, него је све велико и све је важно. Колебљивце у вери познаћете најлакше по тoме, што они одмах почињу препирку око тога, шта је важно а шта неважно у вери. Но на томе путу, ђаво им не даје одмора него им трпа у руке све ређе и ређе решето, кроз које они пропуштају прописе Цркве, одредбе Сабора, савете Отаца, па и саме заповести Христове, док најзад не пропусте све, и док у решету не остане само сам ђаво. Ако је такав решетар закона Божјег свештеник, видећете га како на послетку напушта олтар Божији и иде на световне послове; ако ли је пак мирјанин, видећете га како скончава као одступник од Бога. Међутим, сам је Господ рекао: Ако ко поквари једну од овијех најмањих заповести и научи тако људе, најмањи назваће се у царству небескоме.

И зидару једне обичне грађевине од камена и цигле, криво је кад неко приђе грађевини и исчупа једну циглу говорећи: Ова цигла није важна, без ње се може бити. Како да не буде криво Духу Божјем, стрojитељу најчудесније, најкрасније и најтврђе грађевине у историји времена с краја у крај – стрojитељу Цркве Православне – како да не буде Њему криво кад неко од смртних, који се јуче родио и који ће сутра сићи у гроб налази мане Његовој грађевини и говори: Ово не треба! Ово није важно, ово треба ишчупати и одбацити! Онај који тако говори срди не само Духа Божјега, него и све оне свете и духоносне људе, кроз које је Дух Божји стројио, утврђивао и украшавао Цркву Божју на земљи. Тај и такав човек навлачи анатему на себе, анатему под коју падају сви духоборци, то јест сви они људи који се противе Духу Божјем.

Зато вас молим, браћо, ради спасења душа наших, да не правите разлику међу заповестима Божјим, него да се трудите, да их све испуните по сили својој. Ако ли се пак огрешите ма и о најмању заповест, да се покајете и да исправите живот свој. Непотребан пред Богом постаје онај који се огрешио о неку заповест Божју, а не постаје непотребна та заповест о коју се он огрешио. Јер таква је извраћена природа људска, да кад се човек огрешио о неку заповест Божју, омрзне ту заповест и почне војевати против ње, место да војује против себе самога, као преступника заповести Божје. Нека нико не говори: Ја идем у цркву и причешћујем се редовно, зато могу да живим невенчано; или, ја постим све посте, зато не морам да делим милостињу; или, ја делим милостињу, зато не морам да постим; или, ја чиним добра дела, зато не морам да држим сву веру.

Испуњење једне заповести не ослобађа од дужности према другој заповести. Ко се огрешио о једну заповест, крив је за све, то јест, крив је као и онај ко није испунио ни једну заповест, ако се не покаје. Све се заповести морају признати и поштовати као врховни закон, испуњавали их ми или грешили се ми о њих. Ако их испуњавамо, тиме ми васкрсавамо душу своју и припремамо тело своје за Храм Духа Светога, као што су чинили светитељи; ако ли се грешимо о њих, ми се кајемо, лечимо, исповедамо, али заповести остају заповести.

Све су заповести дате ради лечења и васкрсења душа наших, а знамо поуздано, да ко испуни једну заповест Господњу, осетиће се душом здравији, снажнији и радоснији. Но ко не испуни заповест и виче против те заповести личи на телесног болесника, који болује од грознице и виче против лека и не узима лек. Таквога болесника, сви ће сматрати безумним. И у духовном лекарству сматраће се безумним, онај ко одбацује заповести Божје, па ако и од тога не осети корист, онда ћете бити у праву да вичете против тих заповести. Но ми знамо, сви они који испунише заповести, не само не викаше против њих, него благодарише Богу за духовно оздрављење, које добише од испуњења тих заповести.