Четвртак, 18. 04. 2024.г…
Комплетна сутрашња Житија Светих (звучни запис)
https://www.youtube.com/watch?v=P0774OLfkmM&w=560&h=315%5D
Св. Евтихије Цариградски, и житија других Светих за 19./6. апр.
ИстиноЉубље – свима Вама!
+++
Старац Пајсије Светогорац:
Ако ти овде (на земљи) иде превише добро, нешто није у реду са тобом!
Упркос појавама непоштовања према клирицима и монасима, Црква је неисцрпни извор чуда. Узима воду и она постаје освећена, узима хлеб и вино и они се претварају у Свето Причешће. Узима човека као глину и чини га богом. Међутим та чуда многи не виде. Јер, ако би их видели, не би омаловажавали ни мрзели Цркву Христову, него би јe волели и поштовали. И не би говорили о њој са презиром као што то говоре. Хришћанин има свој пут, а то је да подигне тежак крст у свом животу. Тешка је ствар ако кажеш како верујеш у Христа а да се добро проводиш у овоме животу. Јер, ако се добро проводиш овде, на земљи, нешто није добро са тобом, бринеш се за злато земаљско а не за ризнице небеске. Ако тако размишљаш, налазиш се далеко од воље Божије. Хришћански живот и добро провођење не иду заједно, јер то су различите ствари. Један пут дође код мене један познати доктор да поразговарамо. И његова жена је, такође, била доктор. Верујући су били обоје. Жалили су се на своју децу како они живе световни живот и не придржавају ни црквеног предања своје породе, чак шта више, томе се подсмејавају.
Означавају хришћане заосталима, прилагодљивима, неискренима, лицемерима и хулницима, будући да њихови животи не одражава њихових речи а дела која сами чине нису хришћанска. Чак су се противили освећењу (дома) које су њихови родитељи примали један пут годишње, а откако су одрасли више нису хтели ни да му присуствују. Лекар је деловао јако изморен и очајан због духовне инертности своје деце. Мислио је како су сви његови покушаји и покушаји његове жене били узалудни, промашени и да се нису дотакли деце. У једном тренутку доктор ставивши главу међу дланове као да је желео да сакрије своје лице од стида рече ми: Бојим се да нам је много новца учинило штету!
Питах га да ми каже како то мисли и овај ми је потпуном искреношћу одговорио како су превазишли сваку меру и накупили себи огромно имање, потпуно непотребно. Имамо три велике куће, каза. Једну за нас, и по једну за децу. Такође две викендице, четири скупа аутомобила, један чамац, уштеђевину и много тога. И настави: Деца су лоше васпитана и сада они нас оптужују како их изазивамо. Такође нам говоре како смо ми јако лепо венчали богатство са хришћанством. Питао ме је (доктор) шта треба да ради да поново нађе мир и јединство у породици? Рекох му да све то разделе сиромашнима и да за себе задрже само једну кућу, једну викендицу и своје плате. Преставио се је, променио боју, уплашио и разочарао одговором који сам му дао. Отишао је и није више долазио. Везао се је са “овим овде”, а не са “оним горе”. Због тога су и деца тражила неки други начин живота, другачији од онога који су им родитељи пружили.
Када чујем да постоји велико сиромаштво и немаштина много трпим и не могу да се молим. Не кажем да ако имаш две кошуље да подаш једну. То је данас необично и претешко за већину. Међутим, ако желиш да се називаш хришћанином и да поседујеш сва блага Божија, зашто се патиш и бринеш да стекнеш сувишак а не чиниш милостињу и добра дела? Да знаш да на песку зида темељ онај који има много новца и њиме себично управља не марећи за сиромаштво и несрећу других људи. Јеси ли икад видео мртвачко платно (којим се омотавају тела) са (нашивеним) џеповима? Све ће ОВДЕ остати. Само добродеље иде на небо.
Знаш ли зашто настају ратови? Због новца! Зашто богати не могу да ставе узду на своју халапивост, а сиромашни не желе да стекну неопходно већ завиде богатима на њиховој слави и богатству? Ваши џепови морају да буду отворени да се новци (о)крећу ка човекољубљу. Саблазан је имати пуне џепове новца који су пак концем зашивени.
+++
Свети Николај Казахстански:
Борба са страстима
Дакле, карактер подвижникове борбе мора бити углавном унутрашњи – духовни. Ради већег успеха ове врсте борбе подвижнику је несумњиво потребно много спољашњих помагала, метода и услова. Сама унутрашња борба по принципима духа, без учествовања тела, не може бити потпуно успешна: човеку је потребна и друга врста борбе – спољашња, која се састоји у извесним методама и помоћним средствима као што су спољашњи пост, уздржавање, молитва, бденије, удаљавање од света и томе слично. Спољашња борба је само помоћ за успешно искорењивање греха и насађивање добродетељи; а унутрашња борба са греховним покретима душе јесте главни задатак у животу. Зато су оне у заједничком послу изузетно важне једна за другу и неодвојиве.
Због превасходног значаја унутрашње борбе у односу на спољашњу оци-аскете указују на то да и оружје борбе наше не сме бити телесно, већ духовно и јако уздањем у Бога. Врсте оружја и својства којима се морамо опасати да бисмо водили борбу Господњу су следећи: вера је штит, који одбацује стреле похоти, умртвљује их страхом од будућег Суда; љубав је оклоп и не допушта ђаволским стрелама да продру до унутрашњег човека; нада је шлем – штити главу; мач духовни јесте реч Божија; појас – љубав према ближњима; обућа смиреномудрије; лук наш је подизање руку на молитву. Онај ко буде наоружан овим оружјем неће бити одведен у непријатељску земљу помисли.
Општи поредак борбе са страстима се дефинише општепризнатом тврдњом да се свака болест лечи онда када бива отклоњен њен прави узрок. Наше страсти јесу болест душе. Почетак стварања страсти представљају зле греховне помисли, које их чине владарима човека којег су поробиле. Зато главна пажња треба да буде усмерена на то да се оне истерају и да се не допусти стварање лоших расположења која започињу од помисли у нашем срцу. Борба зато треба да почне од помисли. Овај посао несумњиво треба да пада у удео људског ума који преподобни Макарије Велики признаје за јединог борца са злим начелом у области осећања и мисли, за борца који је прожет свешћу о сили и моћи, који може да победи порочне тежње и жеље. Он није нимало слабији од демонских сила. Ум уразумљује и усмерава срце и успављује природне помисли које се у њему рађају.
Делатност ума пре свега мора бити усмерена на разликовање помисли. У души, расуђује преподобни Макарије Велики, се сваког трена бори мноштво помисли. Од њих једне производи сама душа, друге сугеришу људи, а треће убацују демони. Подвижник мора умети да се разабере у свим овим мислима, да разликује добре и корисне од злих и штетних. У датом случају подвижник треба да се уподоби вештом ковачу новца који мора знати да разликује лажне монете од законитих. Фалсификат у датом случају потиче од ђавола, који често под маском доброг дела и добре мисли сугерише подвижницима нешто управо погибељно и варајући га обличјем добра доводи до потпуне погибељи. Душа је, каже Макарије Велики, у окружењу читаве шуме помисли које јој сугерише противна сила. Зато су потребни велика будност и пажња ума како би се разликовале туђе помисли које сугерише непријатељска сила… Помисли које круже треба одасвуда скупити у једно, разликујући природне помисли од лукавих. Пре него што је пао у грех у човековој души су биле само добре помисли, међутим, грех им је придодао још много лоших и страсних помисли. Једне и друге су се у тој мери међусобно помешале да је постало веома тешко одвојити једне од других. Помисли које одговарају чистој првосазданој природи представљају драхму јеванђељске удовице међу лукавим помислима. Душа сада не може сама да пронађе и да разврста своје сопствене помисли. Међутим, када буде упаљена светиљка и унета светлост у помрачену кућу душа ће увидети како су њене помисли покопане у греховној нечистоти и блату. Сија сунце и тада душа види своју погибељ и почиње да скупља своје помисли помешане са ђубретом и сваком прљавштином. Под светиљком и сунцем свети отац овде подразумева Духа Светог, Који уређује помрачени дом душе и који просвеђује ове, раније предивне помисли, које су данас међутим, покопане у греховном блату. Овај „незамаљски и велики“ дар разликовања помисли, највећи дар Божанствене благодати, преподобни Јован Касијан назива расуђивањем. Расуђивање по схватању овог оца није ништа друго до способност подвижника да у духовном делању иде средњим (царским) путем, да бира златну средину избегавајући крајности. У овом смислу оно означава духовно искуство, способност да се предвиде могуће последице познате намере или да се предузима само оно што води ка циљу који је постављен духовном делању. „У расуђивању“ каже преподобни Јован Касијан „се налазе премудрост, разум и смисао без којих се не може ни створити наш унутрашњи дом ни сакупити духовно богатство“. „Од свих добродетељи највећа је расуђивање“. То је дар, за који се треба молити Богу да га пошаље како би човек разликовао „шта је добро и шта је зло“, „како га не би обмануо ни човек ни ђаво.“ Управо зато подвижник и мора да се стара да стекне ову добродетељ, која, премда јесте дар Божији, захтева од самог подвижника добродетељ смирења. Истинско расуђивање се стиче само истинским смирењем.
! СПАШАВАЈУЋИ ГРАЧАНИЦУ - СПАШАВАМО СЕБЕ ! 
Постави коментар