! СПАШАВАЈУЋИ ГРАЧАНИЦУ – СПАШАВАМО СЕБЕ !

Вести са Православне страже:  Понедељак, 20. 06. 2022.г…

Свакодневно се одржавају и целодневни непрестани Православни протести испред назовивладе Србије…

И у доба глобалистичке репресије пројектом Корона вирусом…

Свакога дана непрестано за Православну слободу Србије узастопно већ 2220. дан по реду… И данас одстојасмо испред назовивладе Србије све очекујући нову Православно исповедну 320… (у току је борба за опстанак Литија) заредом Литију Београдом… Што ће рећи ВИШЕ ОД ПЕТ ГОДИНА ПРАВОСЛАВНИХ СВЕДОЧЕЊА ПРОТИВ ВЕЛЕИЗДАЈЕ испред тзв. „Владе Србије“

Кад у овоземним правилима важи изрека „ко чека тај дочека“ колико је то остварљивије за оне који чекају са Православном вером помоћ од Бога Живога и Свемоћнога..

+++

„Онај ко не изабере да пострада за Истину Божију, биће кажњен много болније страдањем које није изабрао.“Свети Марко Отшелник

+++

Комплетна сутрашња Житија Светих (звучни запис):

Св. Јефрем Антиохијски, и житија других Светих за 21./8. јун

ИстиноЉубље – свима Вама!

+++

Чедоморство (абортус), неверје и духовна погибељ

      ХОЋЕ ЛИ БОГ ПОМОЋИ ТАКВОМ НАРОДУ

Каква је будућност народа, који своје благостање гради  на легализовању смрти сопствене нејачи, дозвољавајући женама да своју живодајну утробу претварају „у кланицу нерођене дјеце“?

Према званичним подацима Института за јавно здравље, у Србији се годишње изврши око 20.000 абортуса, али незванични подаци показују да је тај број знатно већи и да достиже и 150.000.

У Србији се сваке године региструје 16.000 адолесцентских трудноћа, а више од 90 одсто њих је непланирано и нежељено и заврши абортусом, што представља велики ризик за репродуктивно здравље. Према званичним подацима Института за јавно здравље, у Србији се годишње изврши око 20.000 абортуса, али незванични подаци показују да је тај број знатно већи и да достиже и 150.000. Већина абортуса обавља се у приватним клиникама које често немају дозволу за вршење ових захвата, па их и не пријављују. По проценама лекара, абортус се у Србији обави код сваке дванаесте жене старости од 15 до 49 година.

Стопа намерних прекида трудноће у Србији двоструко је већа од стопе рађања и износи 2,8 побачаја по жени. Скоро трећина жена која се подвргне абортусу касније нема децу.

Страшан је податак да се сваки четврти абортус обави код жене која већ има четири и више намерних побачаја – каже гинеколог Миланка Маровић.

Званичне статистике говоре да је број киретажа које се ураде у државним клиникама значајно мањи него пре неколико година, а да се све већи број обавља у приватним ординацијама упркос великој разлици у цени. У државним клиникама за абортус је потребно издвојити око 100 евра, док приватне клинике за ову интервенцију траже неколико пута више.

Сваки абортус са собом носи ризик – како за репродуктивно здравље, тако и за живот пацијенткиње, а многе приватне клинике које обављају овај захват немају одговарајуће дозволе за то. Они абортусе изводе илегално, што још више увећава ризик од повреде, инфекције, крварења и трајног стерилитета… (Извор: „Блиц“)

+++

 АБОРТУС – убиство с предумишљајем !!!

ДНЕВНИК НЕРОЂЕНЕ ДЕВОЈЧИЦЕ…

Из љубави су ми родитељи дали живот. Тако ја мислим…

Настају моје прве жиле. Тело почиње да се обликује. Већ имам уста… Срце је почело да ми куца. Ко још може да посумња да ја – живим!

Не схватам зашто је моја мати забринута…

Ручице и ножице су почеле да ми расту. На рукама су изникли прстићи. Ускоро ћу њима почети да хватам. Кад изађем из утробе, додириваћу образе моје мајке…

Тек данас је моја мајка сазнала да ме носи у утроби… Пресрећна сам због тога. Једва чекам да видим лице својих родитеља…

Сада је већ сигурно да сам девојчца. Имам све органе, боље осећам околину. Коса и обрве су почели да ми расту… То ме краси… Очи, уши, нос… Гледам, чујем, миришем… Чујем како моји родитељи разговарају…

Некако су узнемирени. Отац вели:

“Кад ћеш већ једном да абортираш?”

Шта ли то значи? Можда се спремају да ми купе колевку… Мама, чујеш ли како ми куца срце? Оно куца и за тебе, вољена мајчице… У твојој утоби се осећам безбедно и срећно…

Мајко! Мајко! Где смо то? Шта је то? Шта то раде самном? Мајко помози ми! Неко хоће да ме ишчупа из тебе… То су ножеви… Мајко… Не дозволи да ме убију… Боли! Боли ме! Молим те… Помози ми!

“Госпођо изволите. Обавили смо операцију… Заметак је одстрањен.”

СТАВ ЦРКВЕ ПРАВОСЛАВНЕ

Црква не прихвата као мерило свога учења и проповеди – људска схватања. Она не говори од земље. Црква је носилац истине коју је проповедао Господ Исус Христос. Њени ставови су више, израз божанске премудрости. Њени ставови су увек сагласни са истинском науком о човеку, али не и са псевдонауком, приземном и демонизованом “научношћу“. У свему, свугде и свагда важи реч светог апостола Павла: Бог је истинит, а сваки човек лажа.

 Резултати антропологије, биохемије и биологије воде данас закључку да је побачај – убиство, с обзиром да се њиме прекида самостални живот, који постоји у пуном степену.

Ови савремени резултати науке истоветни су са древним учењем Цркве која каже: Плод је самосвојни и само-постојећи живот, индивидуалност са свима правима “од момента зачећа“. Прецизно разликовање „уобличеног“ и „необразованог“ (плода) за нас нема значаја, каже св. Василије Велики.

Резултат овог основног начела, које снажно подвлаче Свети Оци и Учитељи наше Цркве: Григорије Богослов, Атанасије Синаит, Максим Исповедник, јесте следећи:

Она која намерно уништава (плод) потпада под кривицу убиства (Василије Велики, канон 2).

Оне које дају траве за побачаје, убице су као и оне које примају чедоморне отрове (Василије Велики, канон 8).

Сарадња на побачају – сарадња је на убиству. Св. Јован Златоусти сматра сукривцем у греху убиства чак и мушкарца који је оплодио жену која врши побачај. Ево шта каже учитељ Цркве: Зашто сејеш онде где земља жели да упропасти плод, где је много бесплодности, где је уништење пре рођења? Јер чак ни блудницу не остављаш да буде само блудница, него је чиниш и човекоубицом! Зар не видиш како од пијанства долази блуд, од блуда прељуба, од прељубе убиство? Чак и нешто горе од убиства, не знам ни како да га назовем. Јер не само што рођеног уништава него га спречава и да се роди! Шта дакле? И Божји дар презиреш? И против Његових закона се бориш? И оно што је проклетство као благослов прихваташ? И радионицу рађања петвараш у кланицу деце? И жену дату ради рађања деце , за убиство припремаш? (Св. Јован Златоусти Омилија 24, на посл. Римљанима;  4, ПГ. том. 60, 626).

Ми не треба да заборавимо да је епитимија (мера прописана Црквом ради исцељења душе грешника) за убице најтежа, и у погледу трајања и у погледу строгости.

За Цркву Христову побачај или абортус или прекид трудноће није просто недозвољен етички чин. Без икаквог околишења и улепшања то је – убиство. Убиство најтеже врсте, јер се њиме лишава живота једно људско биће пре него га и окуси, и пре него се удостоји Крштења.

Људи који приступају побачају своје деце личе на Ирода који је поклао 14.000 одојчади да би био миран и спокојан у животу. Могло би се чак рећи да су и гори од њега, јер оних 14.000 деце нису била његова рођена деца. И сваки онај који  на било који начин учествује у страшном чину побачаја, без обзира шта сам о томе мисли, саучествује у делу убиства и носи велики грех пред Богом, који даје апсолутну заповест: Не убиј!

Шта треба чинити?

Можда ће нас многи осудити да овим хоћемо да наметнемо хришћанска схватања по овом тако озбиљном проблему,  и то једном свету који их не прихвата и који их пориче. Никоме ништа не намећемо нити презиремо, овако пишући, било кога. Свако има своја уверења и свако има права да се за њих бори. Но и Црква има своје уверење и своје хиљадугодишње искуство. Нико Цркву не може лишити права да изнесе свој став  и да га брани, као што и други бране своје ставове. Притом Црква има за своју свету дужност:

– да првенствено црквеном народу што исцрпније објашњава и износи свој став о побачају и своје вековно духовно искуство, на основу кога се она и они који су њени не могу односити према побачају другачије него као према убиству.

– дужна је да скрене пажњу духовницима ( свештеницима исповедницима ) да овом тако озбиљном проблему не приступају са неодговорном снисходљивошћу.

– духовници су обавезни да сагласно учењу, духу и вековном искуству Цркве, васпитавају своје верне, будећи код њих сазнање светиње сваког појединачног људског бића, од момента његовог зачећа до смрти и после смрти. Дужни су такође да код оних, који се на било који начин огреше о ту светињу живота, нарочито чедоморством, буде дух покајања, употребљавајући притом не само исповест и поуке, него, кад затреба, и строге епитимије. Главни циљ свега тога треба да буде, буђење савести и истинска поправка таквих, да престану од греха;

– пред онима који доносе законе и који су друштвено одговорни, Црква је обавезна да посведочи свој став и да им макар скреће пажњу на трагичне последице по човечност и људско достојанство уопште, озакоњења чедоморства и било каквог утилитаристичког манипулисања основним и најсветијим сферама људског бића и живота;

– црква не би била оно што јесте кад не би подвлачила и истицала да је било који метод чедоморства (побачаја), раван злочину, пошто су последице увек исте – лишење живота једног људског бића;

– црква је нарочито дужна да подсећа лекаре и бабице болничарке на страшну и свештену одговорност пред Богом и људским родом, и пред сопственом савешћу, на светињу живота сваког појединог људског бића, нерођеног и рођеног, које им је поверено, без обзира на његов узраст;

– саможртвеном Љубављу, откривеном и посведоченом Личношћу Богочовека Христа и Његовим богочовечанским делом, као својом суштином и садржајем, Црква је дужна да непрестано призива на, жртвовање себе и свог живота за ближње своје, као на једини истински и човека достојни начин људског постојања на земљи и на небу, и у свим световима. И да подсећа све и свакога да се жртвовањем других себи и свом саможивом задовољству, ма ко ти други били и ма коме узрасту припадали – у ствари сатанизује људска свест и савест и рашчовечује боголико људско биће. На тај начин трагични људски проблеми постају још трагичнији и неразрешивији.

Прожета и надахнута том саможртвеном богочовечном Љубављу Христова Црква, уместо на саможивост чедоморства, као на разрешење социјалних, економских и др. проблема, сада и увек, указује првенствено на богољубиву и човекољубиву чедност и уздржање. И на велику светињу Тајне целомудреног Брака, као символа – свепреображавајуће тајне Цркве.

Дубина вере, страх Божји, спремност на жртву и истински хришћански живот, најбољи су путоказ вернима за практично решавање овог тако озбиљног проблема. Очевидно преко онога што је сулудо у очима света, нарочито данашњег, похотом и надменом памећу заслепљеног – Бог дарује човеку и разоткрива најдубљу истину и мудрост живота.

НЕ УБИЈ!

Не чините грех убиства сопственог детета!

Не мислите да је абортус – нека безопасна операција, као што је одстрањивање крајника или вађење зуба. Наука тврди да се нерођено дете не може сматрати пуким делом тела своје мајке. Дете, ма како малено било, представља посебну личност. Живот човеков не почиње од момента његовог рођења него од момента зачећа. Налазећи се у мајчиној утроби, дете већ у четвртој недељи од зачећа има свој нервни систем, његова крв не меша се са крвљу мајке, оно има свој карактер, своје црте лица. Оно може да осећа љубав своје мајке, да се радује, да осећа страх, чује звукове. До друге половине XX века закони свих земаља оцењивали су абортус као убиство. Абортус такође представља покушај самоубиства. Медицина сведочи да је смрт потпуно вероватан исход за жену која је извршила абортус. Абортус се, осим тога, одражава на здравље потоње деце.

Али од свега најважније је то што убиство нерођеног детета представља смртни грех, за који ће родитељи давати одговор пред Богом.

Зато се немојте чудити, ако вам се после прекида трудноће можда распала породица, или вас је спопала нека тешка болест или нека друга несрећа. Не чудите се – то је последица детеубиства. Не може се материјално благостање градити на детињој крви! Не помрачујте своју савест, не узимајте на своју душу тако тежак грех! Не мислите да имате право да располажете туђим животом!

            БОЈТЕ СЕ БОГА !

Знате ли да:

– 18 дана после зачећа почињу да се осећају удари срца заметка и почиње да функционише сасвим посебан, његов сопствени систем крвотока.

– 7. недеље код нерођеног детета региструју се мождани импулси, оно има већ образоване спољашње и унутрашње органе, очи, усне, језик.

– у 12. недељи, када се по нашем законодавству допушта абортус, образовани су већ сви органи детета и предстоји им само да се развију. Дете већ окреће главицу, стиска шачице, прави гримасе, проналази своја уста и сиса прстић.

– абортирајући, ви ризикујете да останете стерилни или да касније рађате болесну и раслабљену децу.

 – вршећи операцију прекидања трудноће, лекар двоструко нарушава Хипократову заклетву. Пре свега, Хипократова заклетва директно забрањује сличне захвате, а затим нарушава се и прва заклетва медицине „не нашкоди“.

 – грех детеубиства лишава родитеља благодати Божије. У старини за такав чин жене су од Цркве одлучиване (ускраћивањем права на примање Светих Тајни Христових, тј. Св. Причешћа) на 20 година.

 – грех детеубиства вапије к Богу за казном и сматра се и горим од смртнога.

Убијајући нерођено дете, родитељи убијају себе. Уколико нерођени човек, као и човек рођен и одрастао, има своју бесмртну душу, после смрти родитељима неминовно предстоји сусрет са душама деце коју су убили!

ПЛАЧИТЕ ЗА СОБОМ И ДЕЦОМ СВОЈОМ ШТА ЈЕ ЧИНИТИ МАЈКАМА И ОЧЕВИМА КОЈИ САГРЕШИШЕ ПРЕД ГОСПОДОМ ГРЕХОМ ДЕТЕУБИСТВА

Најпре нека обоје исповеде у храму, на исповести свештенику Цркве Христове, свој тешки грех, и мајка која га је непосредно извршила, и отац који је, као њен супруг, за њега пред Богом такође одговоран.

Мајка нека више никада и не помисли да абортира и нека својој деци вазда сведочи о грешности побачаја. Своју виност пред Богом нека покуша да ублажи рађањем деце. Нека се моли Богу за своју умрлу децу и себе и мужа, и отац нека се каје и моли Господу за децу своју и супругу и самога себе у греху своме.

Грех је могуће покривати и добродетељима пред Богом. Нарочито, ако успе да од абортуса неког другог одговори, грешни родитељ може да нађе неко олакшање души својој. У сваком случају, родитељима одговорним за смрт детета у утроби мајчиној ваља да, чистећи се Покајањем, потпуније упознају живот Христове Цркве и њиме достојно узаживе…

МОЛИТВА ВЕРУЈУЋЕ МАЈКЕ МИЛОСТИВОМ ГОСПОДУ ЗА СВЕСНО ПОГУБЉЕНА ИЛИ УМРЛА ЧЕДА У УТРОБИ ЊЕНОЈ

(молитву написао отац Марјан Кнежевић, парох стављански)

Помени, Човекољупче, Господе,

Душе престављених слугу Својих

– младенаца, који у утроби

православних мајки умреше

или услед нехотичног поступка

или при тешкоме порођају

или свесно погубљени,

и који зато не примише свето Крштење.

Крсти их, Господе,

У мору Милосрђа Свога

И спаси неизрецивом Благодаћу Својом,

А мени, грешној (рећи име),

која починих убиство младенца

у утроби својој,

опрости и не лиши ме Своје Милости!

Боже, милостив буди мени грешној,

/земни поклон/!

Господе, помилуј чеда моја,

која умреше у утроби мојој,

ради вере и суза мојих,

по Милости Својој! 

ИстиноЉубље свима Вама!