! СПАШАВАЈУЋИ ГРАЧАНИЦУ – СПАШАВАМО СЕБЕ !

Вести са Православне страже: Понедељак, 24. 05. 2021.г…

Н А Ј А В А: Ваљево, уторак, 25. мај 2021., Градски трг у 18:00 час.

Сутра је нова Литија Ваљевом за спас потопљене Грачанице и оправослављење окупиране Србије

Док у Београду једна сабраћа непрестано свакодневно Православно-исповедно сведоче против окупације, једном месечно  одлазимо и у Ваљево да Литијом Богу се помолимо и геноцидну масонску брану Ровни, тај мач проклетства и штете над градом Ваљевом, разобличимо.

Иначе, паралелно… Свакодневно се одржавају наша непрестана Православна сведочења против опште издаје а испред назовивладе Србије у Београду…

Свакодневно за Православну слободу Србије узастопно већ 1878. дан… И
данас одстојасмо испред назовивладе Србије све очекујући нову 264. 
по реду,  суботњу Православно-исповедну Литију Београдом…

                    +++           

„Онај ко не изабере да пострада за Истину Божију, биће кажњен много болније страдањем које није изабрао.“Свети Марко Отшелник

                    +++

Дакле, сутра је и нова, 72-га по реду, месечна Православно-исповедна Литија духовно уснулим Ваљевом (уторак, 25. мај 2021. Градски трг од 18:00 часова)… Литија за Истину Христову у данима када се србска Црква и Отаџбина системски понижавају и уништавају, и док се Косово завршно продаје, патријарх србски изјављује да је у симфонији са глобалистичким марионетама на власти Србије… Стога, нико нема Благослов да седи у кући и мирно гледа општу издају, јер речено је у Светом Писму: „Богу се треба већма покоравати него ли људима“ (Дел. ап. 5:29)… Нити се, пак, уздамо у своје малене моћи, нити се смемо неоправдано изговарати као да то није наша Православна обавеза и исказ вољне припадности Оцу нам Небеском… Јер, нећемо у дан Суда дати одговоре што патријарх, епископи, духовници и интелектуалци нису боље и више чинили у овим данима општенародне издаје. Mада је највећа одговорност на њима, ипак је главно наше Православно питање – да ли смо ми сами јавно, колико можемо по својим моћима, сведочили Веру Православну и указивали својим необавештеним ближњима на лажна учења и лажне учитеље како они не би душом пострадали.

     И зато, не будемо ли дела сведочења и исповедања Светог Православља имали, нећемо се много разликовати од фарисеја који се молише јавно да их људи виде; пред очима света испуњаваху форму Закона, а срце им беше далеко од Господа Истине и не марише да Њега познају и да се сажале пред страшним Распећем Његовим. По Закону, праше чаше, клупе и жбанове, а Самога пророкованога Христа Бога нити тражаху, нити Га познаше, већ Њега не желећи познати, иако знајући о Његовој савршеној Праведности и исцељењима народа од свих недуга – Распећу Га препустише.

    Стога и није довољна само молитва без одбране и сведочења Истине Православне; јер да су нам молитва и добра дела били онако Православно-исповедни какви би требало да буду – не би сада екуменизам плавио Црквом србском, не би Грачаница била под водом, а Отаџбина нам била распродата окупатору од непријатељима инсталираних нам лукавих домаћих изрода, политичких замајивача нашег поробљеног народа. Значи, и молитва – за покајно поправљање и стицање Благодати Божије, али и добра дела и сведочење Истине Христове јесу добра примена Благодати са Свете Литургије која се не сме закопавати у песак земљољубља, маловерја и самопоштеде…

Мајска Литија Ваљевом, уторак, 25. мај Градски трг од 18:00 часова 

ИстиноЉубље свима Вама!

    +++

Комплетна сутрашња Житија Светих (звучни запис):

Св. Епифаније Кипарски, и житија других Светих за 25./12. мај

ИстиноЉубље свима Вама!

+++

Свети Игњатије Брјанчанинов:

Мир Божији

    Мир Божији је – удео светих Божијих; посредством светог мира хришћанин који је прешао стазу покајања мири се са Богом, са свим околностима, са свим ближњима и са самим собом; он постаје син Божији по благодати (Мт. 5,9).
    Мир Божији праћен је очигледним присуством Духа Светога у човеку; он је – дејство, плод Духа Светога.
   Онај ко је стекао мир Божији у себи, способан је и за друга коначна блаженства: за добродушно трпљење, са радошћу, срамоте, клевета, прогонстава и свих других искушења.
   Онај ко је стекао мир Божији не плаши се спољашњих узнемирења: на тасовима његовог срца благодатна утеха уништила је сву вредност онога што је на земљи велико и сладосно, као и сву тежину онога што је на земљи болно и горко.
   Благодатни мир Христов, којим се подвижник уводи у чисту молитву, у потпуности се разликује од обичног, спокојног и пријатног људског расположења: уселивши се у срце он окива узнемирујуће покрете страсти и уклања страх не удаљавањем онога што је страшно, него блаженим и одважним стајањем у Христу, при чему страшно није страшно, како је и Господ рекао: Мир вам остављам, мир Свој дајем вам; не дајем вам га као што свет даје. Нека се не збуњује срце ваше и нека се не боји (Јн. 14,27). У миру Христовом скривено живи таква духовна сила, да он њоме гази сваку земаљску патњу и искушење. Ова сила се позајмљује од Самог Христа: У Мени мир имате. У свету ћете имати жалост; али не бојте се, Ја Сам победио свет (Јн. 16,33). Призиван срчаном молитвом, Христос шаље у срце духовну силу која се назива миром Христовим, која је умом недокучива, речима се не може описати, а на несхватљив начин схвата се једино блаженим опитом. Мир Божији, – говори апостол хришћанима – који превазилази сваки ум, сачуваће срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу (Фил. 4,7). 

    Таква је сила мира Христовог. Он – превазилази сваки ум. То значи: он надвисује сваки ум створења – и ум људски, и ум Анђела светлости, и ум палих анђела. Он, као дејство Божије, ауторитативно и Божански управља помислима и осећањима срца. Приликом његовог појављивања беже све демонске помисли и осећања која од њих зависе, а људске помисли, заједно са срцем, ступају под његову свесвету управу и руководство. Од сада он постаје њихов цар и чува их, то јест пази да буду недодирљиви за грех, у Христу Исусу. То значи: он мисли непрестано држи у јеванђелском учењу, просвећује ум тајанственим тумачењем тога учења, а срце храни хлебом насушним, који силази са неба и даје живот свима који се њиме причешћују. Свети мир, приликом обилног дејства свога, наводи ћутање на ум и привлачи душу и тело да у највећем блаженству окусе од њега. Тада се прекида свако кретање крви, сваки њен утицај на стање душе: настаје велика тишина, у читавом човеку осећа се некаква фина студен и чује се тајанствено учење…
    Хришћанин који је прожет светим миром и кога тај мир чува постаје недодирљив за противнике; он је приљубљен уз наслађивање миром Христовим и опијајући се њиме заборавља не само на греховне насладе, него уопште на све земаљско, и телесно, и душевно. Исцељујући напитак! Божански лек! Блажена опијеност! Тачно тако: како би другачије могао да изгледа почетак обнављања човека, ако не као благодатни осећај мира, којим се саставни делови човека, разједињени грехом, опет сједињују у једно! Без тог претходног дара, без тог сједињења са самим собом може ли човек да буде способан за било какво духовно, Божанско стање, које гради свеблаги Дух Свети. Може ли се у разбијеној посуди, пре но што она буде поправљена, било шта похранити?
    Осећај мира у Христу, као и свих благодатних дарова уопште, почиње да се пројављује пре свега на молитви, као на оном делању током кога подвижник побожношћу и пажњом бива понајвише припремљен за примање Божанских утисака. Касније, када на известан начин постане нешто што хришћанину припада, он га стално прати, стално га и свуда подстиче на молитву која се савршава у одаји душе, указујући издалека на духовне непријатеље и клеветнике, одбијајући их и поражавајући својом свемоћном десницом.
Мир Христов је извор непрестане умне, срчане, душевне, благодатне, духовне молитве – молитве која се деловањем Духа Светога приноси из читавог људског бића; мир Христов је постојани извор благодатног смирења Христовог које надвисује људски ум. Неће погрешити онај ко каже да је благодатна молитва – благодатно смирење, и да благодатно смирење јесте непрестана молитва.
    Не само тело, него и крв неће наследити Царство Божије. Но, будући да је Царство Божије у нама, из тога треба да закључимо следеће: док год се у нама осећања срца буде и бивају праћена покретима крви, дотле смо далеко од духовног дејства које потиче од Бога. По духовном, Божанском дејству крв умукне и настаје «тишина велика». У душу се спушта тај свети мир који превазилази сваки ум и није својствен нашој палој природи, него је дарован и дарива се од Господа. Он у ум, срце и тело слуге Христовог излива свештено спокојство, сједињујући та три дела у једно и изводећи их пред Христа, погружене у бездан смирења, доведене у стање «у Христу». То стање припада обновљеној природи.
Мир Христов који превазилази сваки ум и сједињује у једно човека расеченог грехом, мир Христов који читаво наше биће испуњава недокучивом силом и небеском сладошћу почиње да се спушта у душу онда када се она очисти од страсти чувањем заповести Христових и благочестивим подвигом. Да бисмо сачували мир Христов у себи, да бисмо га обилно окусили, да бисмо се њиме изменили од старог у новог човека – неопходна је усамљеност. Благо остављено покрај пута нужно мора бити покрадено и разграбљено.
Силан је мир који потиче од дејства Духа Светога. Ко може да се супротстави његовом утицају? Пред њим беже страсти; од његовог дејства ум и срце се селе на небо. Човек се у свему мири са Богом. Она као да почиње да плови неизмерним пространством духовног мира и схвата да је заповест Божија широка веома. Мир Христов је усавршио мученике и преподобне; он хришћанина ослобађа власти тела и крви, он истрже греховну страну из душе и тела, он уништава насилни утицај демона на душу и тело, и у хришћанина уводи особине Христове – кротост, смирење, благост. Душа која је осетила те особине почиње да осећа чудесно спокојство – залог и зачетак вечног покоја праведних у насељима вечног блаженства. 

ИстиноЉубље свима Вама!