Објављено од стране: ИстиноЉубље | 4. децембра 2020.

Литија Београдом бр. 239., субота, 5. децембар 2020. (НАЈАВА свако-суботњих, четири и по године одржаваних, Литија)

Вести са Православне страже: Петак, 4. децембар 2020. г…

ЧЕТВОРОИПО-ГОДИШЊА ЛИТИЈА ЦЕНТРОМ ОКУПАЦИОНОГ БЕОГРАДА

Алармантно важни дани и недеље пред сваким Србином који проклето учествује или срамно ћути, у до детаља обзнањеној, ВелеИздаји Космета и све Србије…

 +++

(Притисни: ОВДЕ: УРГЕНТНО: Детаљан план епохалне издаје Великоиздајника Вучићија и Дачија и ОВДЕ: О велеиздаји се не гласа на изборима или референдуму)   

+++

НАЈАВА: Непрекидне београдске Литије за Православну слободу Србије

Нова 239-та узастопна суботња Литија наша окупираним Београдом

Субота, 04. децембар 2020. г. испред Владе РС у 15:30 часова

Траса Литије: Сутра у 15:30 ч. од Владе Србије полази 239-та заредом суботња Православна Литија ка Патријаршији, Ненародној скупштини и лажљивом РТС-у

Устаљени програм свакосуботњих Литија: Окупљање 15:30 ч. испред назовивладе Србије, уводно обраћање oкo 16:00, полазак Литије 16:10, обраћања – испред Патријаршије 16:45, испред НеНародне Скупштине око 17:50, испред лажљивог РТС-а око 18:10, и потом, повратак на централно место непрестаних Православних протеста испред назовивладе Србије око 19:00 часова.

Богом нам добродошли, док времена за сведочење Истине и наде за Васкрс Грачанице, а тиме и наде за слободу Православне Србије, јоште има!

+++

Свакодневно се одржавају и целодневни непрестани Православни протести испред назовивладе Србије…

Свакога дана непрестано за Православну слободу Србије узастопно већ 1710. дан по реду… И данас одстојасмо испред назовивладе Србије све очекујући нову Православно исповедну 239. заредом Литију Београдом, субота, 5. децембар 2020.г. у 15:30 испред зграде „Владе“Што ће рећи ВИШЕ ОД ЧЕТРИ И ПО ГОДИНЕ ПРАВОСЛАВНИХ СВЕДОЧЕЊА ПРОТИВ ВЕЛЕИЗДАЈЕ испред тзв. „Владе Србије“

Свака исправна духовна борба има за темељ Истину, тј. Православље. Без Православља нам Спаса нема , браћо Срби, а Православље је данас усред Србије, и то подло изнутра, са свих страна нападано и разарано… Зато, неће нас временске прилике ни било какви други изговори оправдати за срамно ћутање када нам непријатељи разарају и Цркву и државу, и свештенство и народ… Трудимо се за спас душе своје и ближњих својих да се не би остварило оно: „Ко не мисли о општем добру – ући ће му невоља у дневну собу“…

Православни протести у, од лицемерних политичких „хришћана“, окупираној Србији испред зграде „Владе РС“ трају свакодневно још од 9. марта 2016. године, док, притом, сваке суботе од 16:00 часова испред „Владе“ крећу наше Православне Литије улицама центра Београда… а у ову суботу ће нам бити, Богу хвала, и 1711. дан по реду

Нове суботње Литије центром отуђеног од Православља престоног Београда:

Нема прече потребе данашњице – од одбране Православља и Грачанице!

   Јеванђеље почиње речима Христа Бога: „Покајте се јер се приближило Царство Божије.“ А покајање је искрено само код оних који Бога траже и Једино у Светом Православљу га налазе, Православље чувају у смиреном срцу, желе Га на добро вечно свима ближњима, али и бране Га пред онима који лажу о Њему а све ради вечнога спасења своје и душа својих ближњих, наравно, уз непрекидну тугу и рат против греха свога… 

БОГОМ ДОБРОДОШЛИ! ДОКЛЕ ЈОШ ВРЕМЕ ИСПОВЕДАЊА ПРАВОСЛАВЉА ТРАЈЕ, ДОКЛЕ НАС ЈОШ НЕВОЉЕ КОЈЕ НЕМИНОВНО СЛЕДЕ ЗА СВЕНАРОДНИМ НЕПОКАЈАНИМ ГРЕСИМА ПРОТИВ ЦРКВЕ И ОТАЏБИНЕ НИСУ ПРЕПЛАВИЛЕ!

+++

„Онај ко не изабере да пострада за Истину Божију, биће кажњен много болније страдањем које није изабрао.“ Свети Марко Отшелник

+++

Комплетна сутрашња Житија Светих (звучни запис):

Св. мученица Кикилија, и житија других Светих за 5. дец./ 22. нов.

ИстиноЉубље свима Вама!

+++

З а б е л е ш к е   са   С в е т е   Г о р е

Sveta Gora | Atos Hilandar | Grcka izleti i obilasci sa letovanja

Ко је једном био на Светој Гори гледа на свет другим очима. Немогуће је напустити Свету Гору а остати исти. На Светој Гори је све домаће, православно. То сам снажно осетио за време литије. У нашем расцрковљеном свету литија, обилазак око вољених зидова цркве – је увек питање, изазов за спољашњи свет, увек је корак на сцену где може да те види ко жели. Литија се увек претвара у демонстрацију. На Светој Гори нема радозналих. Сви су православни и сви знају због чега су овде. А ако је неко неправославан доспео до Свете Горе он показује уважавање ка Православљу. Заједно смо ишли да се помолимо управо на том месту где су спаљени монаси који су одбили да приме католицизам. Без гурања, без прављења кругова и чудних погледа са стране. Нисмо ишли да доказујемо некоме нешто, већ да се помолимо. То је било толико природно, да нам се чинило да смо ходали у кућним папучама. Светост на Светој Гори је – животна норма. То није чудо, нити задивљујући догадјај који излази ван оквира свакодневнице. У манастиру Григоријат у цркви на гробљу непрекидно се осећа благоухање, које долази из кострунице испод цркве. У костурници су остаци монаха који су живели и упокојили се у манастиру. Нико не тражи медју остацима баш оне који благоухају. Нико се не диви чуду… Оно што одмах упада у очи је грандиозност културне традиције на Светој Гори. Велика присутност јединствене древне архитектуре, средњовековних живописа и икона, старих књига и одежда, освечених вековним Богослужењима, својствених само светогорским манастирима, освећених свећама и кандилима, одсуство струје у многим манастирским зградама – и све то нису музејски експонати већ реалан живот. Керозинске лампе, те временске машине, пале се увече не ради тога да би се створила атмосфера деветнаестог века, већ зато што је то једина постојећа врста осветљења. Невољно се појављује осећај као да учествујеш у снимању “Клуба биоскопских путника” или неког филма “Натионал Геограпхиц”. Струја може да се уведе, али светогорски монаси имају тако трепетан однос према традицији, да то нико неће урадити без посебне потребе. И није ствар у керозинкама већ у осећају да нас Православље превазилази, да ми не владамо њиме, већ нам је просто припала част и радост да живимо у њему и чувамо Задивљујућа је обавештеност светогорских монаха о далеким земљама, светим страним народима, савременим догадјајима, политици, култури итд. Одувек ми се чинило да су се светогорски монаси оградили од спољашњег света забранама и строгим регламентацијама посета полуострву, да су формирали своју посебну православну планету и сакрили се на њој од свега спољашњег, да би остали само са Богом. Али у ствари многи читају новости хришћанске мисли, живо се интересују за оно што се дешава на Земљи. И више од тога, многи Светогорци желе некако да утичу на спољњи свет: пишу књиге и чланке, снимају проповеди, желе да воде дискусије са онима који живе тамо, у свету. То ми је и остало несхватљиво. Можда удаљени од света, монаси га изучавају некако споља, не погружавајући се у страсти нашег света, и способни су својим непомућеним умом јасно да одвоје добро од зла? А можда је интересовање за спољашњи свет различито: неко се интересује за политику, а неко ко није Рус зна о руским светитељима више од мене. Удаљени скит једног од манастира. Четири житеља, три цркве. Развалине, прашина, пиљевина. Скит подсећа на рушевине средњовековног замка. Једна црква се руши. Али монаси нису оптерећени да све доведу у потпуни ред. Раде три-четири сата дневно, остало време се моле, читају, служе Богослужења. Литургија се служи сваког дана. Кажу да док нису почели да служе Литургију сваког дана, непрекидно су имали проблема са доставом хране и других неопходних ствари. Сада све доспева у потребно време, и ништа им не недостаје. Чини се да је таква истинска монашка усредсредјеност живота на молитву – једини начин да се преживи због присуства тих рушевина. Један од поклоника је кратко рекао: “Да, да би се овде живело треба знати молити Време на Светој Гори је другачије. Лепљиво, као да стоји. Можда од обиља утисака, а можда од непрестаног прерачунавања с византијског времена на обично. А можда је истина што кажу искусни поклоници то духовни феномен. У сваком случају осећај времена се јако мења, и има га много више.  Лутати по запуштеним келијама и ходницима – као да се хода по гробљу. Чак је интересантно. На гробљу је обично све мање-више исто: крст и гроб све поравнавају. Келије се разликују по времену напуштања, степену запуштености, скупљеним предметима, који су остали. Свака келија је као гроб – мртво сведочанство живе прошлости. Али уопште није тужно гледати на то. Јер живот монаха није у томе, и смрт – није у нестајању. Просто пресељење из једне келије у другу. У то чини се уверава чак и то да у напуштеним келијама влада ред, ништа није разбацано. Буквално као да је неко узео само оно најнужније, завео ред и преселио се на друго место. Нешто највредније и најдраже што доношиш са Свете Горе је сећање на сусрете са људима, посебно са светогорским монасима. Али то сећање не само да је вредно већ је и лично, и човек не жда га износи на свеопште посматрање. И светост је тиха и не тражи да с неким разговара, и верујем да свако са Свете Горе носи сећање на такве сусрете. Верујем да Мајка Божија не дозвољава ниједном поклонику да напусти Свету Гору без одушевљавајућег и окрепљујућег сусрета са светошћу. Неко понесе са собом речи о којима ће размишљати цео живот, јер посебну снагу тим речима придаје особа која их је изоговорила. Неко ће се сећати неописивог осећаја који имаш од блискости према човеку, када није важно шта он говори, када се може само гледати у њега и купати у зрацима његове светости.  


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Категорије

<span>%d</span> bloggers like this: