! СПАШАВАЈУЋИ ГРАЧАНИЦУ – СПАШАВАМО СЕБЕ !

Вести са Православне страже:  Среда, 28. 10. 2020.г…

Свакодневно се одржавају и целодневни непрестани Православни протести испред назовивладе Србије…

И у доба глобалистичке репресије пројектом Корона вирусом…

Свакога дана непрестано за Православну слободу Србије узастопно већ 1673. дан по реду… И данас одстојасмо испред назовивладе Србије све очекујући нову Православно исповедну 234. заредом Литију Београдом… Што ће рећи ВИШЕ ОД ЧЕТРИ ГОДИНЕ ПРАВОСЛАВНИХ СВЕДОЧЕЊА ПРОТИВ ВЕЛЕИЗДАЈЕ испред тзв. „Владе Србије“

Кад у овоземним правилима важи изрека „ко чека тај дочека“ колико је то остварљивије за оне који чекају са Православном вером помоћ од Бога Живога и Свемоћнога..

+++

„Онај ко не изабере да пострада за Истину Божију, биће кажњен много болније страдањем које није изабрао.“Свети Марко Отшелник

                           +++

Комплетна сутрашња Житија Светих (звучни запис): Св. мученик Лонгин Капетан, и житија других Светих за 29./16. окт.

 

ИстиноЉубље свима Вама!

+++

Старац Јосиф Ватопедски:

П О К А Ј А Њ Е

Желео бих да кажем нешто више о покајању, јер сам приметио неке проблеме у мом личном животу и у монашком животу уопште. Током ових дана поста, приметио сам да монаси, из неискуства, имају времена да се баве безначајним стварима. Када сам их упитао зашто то чине одговорили су ми да су „имали мало слободног времена, нису имали шта да раде.“ Ово је нека врста високоумља, а можда и показатељ слабе вере. Немате шта да радите? Можда сте обавили додељено послушање и имате слободног времена? Онда, идите у келију. Ваша келија је радионица која преображава вашу личност. Зашто не одете и не клекнете тамо? Зашто не ударите челом  о под и рукама о груди, које су место обитавања и добрих и лоших представа? Зашто не закуцате на врата нашег слатког Исуса? Зашто не куцате, не иштете, не инсистирате, све док вам Господ не отвори?… Зашто седите беспослени, уместо да читате? Монаси су богослови. У доба Византије, на универзитету у Константинопољу, постојали су сви факултети осим богословског, који је био забрањен. Богословље је постојало само по  светим манастирима. Није сматрано делом општег образовања. Тицало се искључиво монаха. Они су били ти који су добијали просветљење и откровење. Постајали су богослови онда када су долазили у личан контак са Господом. Зашто не бисмо онда и ми, на овом нашем универзитету, учили и дању и ноћу и постали прави богослови? Из сопственог искуства шзнам, и инсистираћу на овоме без попуштања, да монах прима исте мере милости када учи у потпуној тишини своје келије као и када се моли. Ја инситирам на овоме, јер сам током свог живота то осетио не једном, него много пута, милошћу нашег Господа Исуса Христа. Желео бих још нешто рећи о овоме. Овде је потпуно применљив закон утицаја. Немогуће је да Оци, чије посредовање монах иште и списе њихове са вером и жаром проучава, немају никаквог  утицаја на њега. Свети Оци су били оци и настављају да буду оци; такође они љубе Бога чију “слику и подобије” носе, и траже прилику да на нас пренесу благодат, коју су стекли кроз сопствену борбу. Будите уверени да читањем и проучавањем њихових дела, очинска љубав њихова и на нас делује. Хајде да се вратимо на питање покајања. Често се дешава да подвижник не може да победи своју стару природу, упркос томе што мрзи и њу и своје страсти. Према традицији наше Цркве ово стање се сматра “покајањем.” Оно престаје да буде то чим особа одустане од борбе и каже: “Ја не могу више. Нема наде за мене.” Ово се назива “очајање.” Црква осуђује овакво стање и сматра га “хулом” на Духа Светога. Црква оваквог члана сматра богохулником, јер се таквим ставом одриче доброте Господа Исуса Христа. Ни под којим околностима не смемо дозволити да наша вера ослаби. Особа не сме да помисли да је не могуће достићи дубину покајања, на које Господ позива. Ми ћемо ово постићи уз благодат Господа Исуса Христа. Покајање није могуће постићи само путем људских напора и трудова. Такво размишљање указује на самољубље и свети Оци су га осудили. Св. Макарије Велики каже да човекова воља има једино довољно снаге да се одупре ђаволу. Ако ђаво подстиче човека: “Уради ово,” човек једино може да каже: “Не, нећу то да урадим.” Толико далеко човек може да оде. Даље од тога је удео благодати. То је разлог зашто наш Исус наглашава: “Без мене не можете чинити ништа.” (Јован, 15:5) Дакле, не смете никада дозволити да ваша вера ослаби. Никада немојте дозволити себи да имате мало вере, јер ми “ходамо у вери.” Немојте говорити: “ Никада се нећемо ослододити страсти, никада нећемо достићи обожење, никада нећемо моћи да подражавамо Оце.” Ово је богохуљење. Ми ћемо их подражавати, јер то желимо и пошто је тако, Господ ће нам у томе помоћи. Ако истрајемо у вери и не посустанемо у нашим напорима, свакако ћемо успети. То је истина. Наши Оци не прихватају други пут. Било који други начин размишљања јесте “очајање.” Не постоји: “Ја овако не могу даље.” Зашто не можете даље? Ми добијамо снагу кроз Господа нашег Исуса Христа. “ Све могу у Христу, који ми даје моћ.” (Филипљанима 4:13) Апостол Павле употребљава реч “све” да не бисмо дали места сумњи, нико да не би рекао “Ја не могу.”  “Ако је Бог са нама, ко ће против нас? Ако нас Господ оправдава, ко ће нас осудити?” Обратите пажњу на границе покајања, како је откривено у Писму. Петар пита Господа нешег: “ Господе, да ли да опростим до седам пута ономе који ме увреди?” Петар је у то време био несавршен, јер није још увек примио благодат просветљења и размишљао је као обични људи. Са гледишта строгог Мојсијевог  закона, за себе је мислио да је милостив. Није желео да опрости једном већ седам пута. Исус, објашњавајући дух Цркве рече му: “Не седам него до седамдесет  пута седам.” Господ је желео да нагласи да покајању нема краја.

 

ИстиноЉубље свима Вама!