Објављено од стране: ИстиноЉубље | 25. октобра 2018.

Упокој Господе душу врата нашега Драгана… БЕСЕДА О ПОКАЈАЊУ – Свети Владика Николај… Комплетна сутрашња Житија Светих (звучни запис)…

Вести са Православне страже: Четвртак, 25.10.2018.г…

Упокој Господе душицу новоупокојеног слуге Твога Драгана

Новоупокојени Литијни нам сабрат и Грачанички помоћник брат Драган Пантелић (окреће колач, десно истакнут на слици) као један од Славара прошлогодишње Славе Светога Архангела Михаила код тренутно му потопљене али и вечно благословене и чудотворне Светиње Грачанице

На дан Светих мученика Тараха, Прова и Андроника, СВ. Мартина епископа, Светога Козме Мајумскога а уочи празновања Светога Флорентија, Никите Исповедника- упокоји се у Господу брат наш, ближњи наш који нас је све бригом својом тешио како и колико је могао, онај који је био прошлогодишњи Славар Светиње још увек безбожно потопљене Грачанице, хитри приложник Литија и Грачаничких стражара у свему што би брижно приметио да недостаје, и најзад, оно што је успео свој србској браћи и сестрама да подари то је скромно, разговетно-побожно ишчитавање свих Житија Светих које је приредио Свети ава Јустин а које смо објављивали на ИстинЉубљу без потписа трудбеника овога како би му се у вечности Христовој највише урачунало. (Услед лењости наше, ускоро ћемо објавити и Јеванђеље са Посланицама, Псалтир и Љубостињски Стослов- које је брат Драган одавно молитвено-ревносно ишчитао али смо ми заказали у приређивању за објављивање. Поменућемо и једну његову слабост и страст коју је победио минулих дана, слабост и страст према дувану која је била вишедеценијска бољка- али коју је јуначки и безусловно оставио у последње време, тако да са исповешћу и Причешћем уз краћу болешљивост задњих дана- надамо се да ћемо добити пред Господом још једну утеху и молитвеника за нас грешне који још нисмо дорасли Вечног Царства а виси нам претња вечне пропасти недовољно покајаних душа. Није ли и велики Фјодор Михаиловић Достојевски кога је ава Јустин називао Петим Јеванђелистом, робовао страсти дувана, али се у последње дане од ње одвојио на Промишљу Божијом чудесан начин, и потом брзо упокојио.

Господе Боже наш  Православни, Боже отаца наших, Боже живота нашега допусти испунити жељу и нас грешних да се Драган наш добри и драги нађе у Царству Твоме са Фјодором Твојим и Свима Светима Твојим… да се међу њима нађе и брат наш Дејан (Ашковић) који нас је окупљене око Светиње Грачанице и Литија исповедних- раније напустио и Милости Твојој бесконачној у Правослвљу Светом приступио… То је жеља нам велика, мада из уста недостојних и речима неуким и јефтиним… јер нам молитва није била као у брата Драгана који је знао благодарити и благосиљати молитвено сваког свог саговорника да га понекад готово ниси могао дочекати да заврши у изливима добрих жеља срца свога за све ближње своје… Опрости Боже и нама и њему све и надомести све недостатке и доврши све започето и код Грачанице и на непрестајућим Литијама Благословом у Вечности Светог Царства Твога- да се у свему прослави Свето Име Твоје из уста свег народа Твога Амин.

+++

Свакодневно се одржавају и целодневни непрестани Православни протести испред назовивладе Србије…

Свакога дана непрестано за Православну слободу Србије узастопно већ 955. дан по реду…И данас одстојасмо испред назовивладе Србије све очекујући нову Православно исповедну 137. заредом Литију Београдом, субота, 27. oктобра 2018.г. у 15:30 испред зграде „Владе“

Кад у овоземним правилима важи изрека „ко чека тај дочека“ колико је то остварљивије за оне који чекају са Православном вером помоћ од Бога Живога и Свемоћнога…

+++

„Онај ко не изабере да пострада за Истину Божију, биће кажњен много болније страдањем које није изабрао.“Свети Марко Отшелник

+++

Комплетна сутрашња Житија Светих (звучни запис):

Св. муч. Флорентије, Св. Никита Исповедник, и други Свети (26./13. окт.)

+++

Свети Владика Николај:

БЕСЕДА О ПОКАЈАЊУ

Испуни се време и приближи Царство Божије:
покајте се и верујте Јеванђеље.

(Марко, 1, 15)
  

Данас је, браћо, умрло петнаест људи у овоме граду. И јуче и прекјуче умрло је по петнаест. И сваки дан умире по петнаест. То је просечан број умирања у Београду. Нека је то само петнаест суза – замислите, колико језеро суза за пола столећа! Те горке сузе су со живота, која чува живот да се не уквари. Те горке сузе држе баланс огромном терету смеха, уживања и греха у овом граду. Тако су драгоцене и нежне људске сузе, над мртвима. И оне се лију сваки дан и сваку ноћ, без престанка; лију се из очију мајки и отаца, жена и мужева, деце и пријатеља. Јер се капија гробља сваки дан отвара – док се капија смрти никад и не затвара – и кроз ту капију износе сваки дан петнаест људских бића из овога живота само у овоме граду.

Петнаест дневно! То значи – цео један батаљон за два месеца, а шест батаљона за једну годину дана. Израчунај, човече, колики је данак само у људима и сузама платило човечанство за овај живот само за твога века, сети се, да је то само један део цене твога живота, научи се поштовати живот, и свој и туђ, као најскупљу ствар, коју је животодавни Бог могао дати свету. И сутра ће умрети петнаесторо, међу којима можемо бити ја и ти, пријатељу мој. Замислимо, да ћемо ја и ти сутра вече лежати не у својој постељи него на Новом Гробљу, два метра дубоко под земљом. У том случају упитајмо се, шта би ја и ти требали да чинимо за ово још неколико преосталих часова на земљи?…

Да ли да проведемо ово кратко време на забавама и у позоришту? Или у бројању својих новаца и драгог камења? Или грдњи својих суседа и критиковању туђих дела? Или у једењу и пијењу и облачењу у нове хаљине и у презирању оних, који немају такве хаљине? Да ли ће то све олакшати терет од хиљаду ока земље, који ће сутра вече навалити на тело наше? Или да смишљамо освету својим непријатељима, који ће се и сами морати ускоро уврстити у једну петнаесторицу пред капијом гробља?

Но пре него дамо ма какав одговор несметнимо никако с ума, да ћемо ја и ти сутра вече бити гнила земља под земљом, савршено непомични, безгласни и бездихани. Запитајмо се, да ли нема нешто боље и важније од свега побројаног? Можда ћеш ти рећи, да је важније од свега побројаног борити се против смрти, и пустити сутрашњу петнаесторицу нека путују без нас, а ми ћемо кроз годину или две, или педесет, са другом петнаесторицом? Но како ћеш се борити против смрти? Гле, смрт не зна за партије, да би те као свога партизана штитила и помагала у жељи твојој. Смрт стоји над партијама и народима, над старошћу и младошћу, над здрављем и болешћу, над смехом и сузама. Она има свој часовник, који се ни мало не слаже са нашим часовником. Када ми кажемо “време је“, она каже „рано је“; када ми кажемо „рано је“, она каже “време је“. Отуда је и борба против ње онако исто бесциљна као борба против поларне звезде, да би се преместила са севера звезданог поља на југ.

Бринући о овоме ја сам нашао један одговор који хоћу да ти предложим вечерас. Ти си свакако чуо за хаџије и хаџилук? И сада у нашој земљи има много презимена, која почињу са речју “хаџи“. У раније време људи су много путовали у Свету Земљу, колевку наше вере, да се поклоне светињама хришћанским. И у наше дане тај обичај, мада се смањио, није ишчезао. Па ја мислим да ти предложим, да ја и ти поступамо пред смрт онако исто како поступају и ове хаџије, ови поклоници, пред полазак за Свету Земљу. Јер гле, и ја и ти остављајући овај свет и пригибајући се пред капијом смрти полазимо за једну свету земљу, за онај други свет, који стоји ближе Богу, који је источник овога живота и у коме место сунца светли сам Бог својом непосредном светлошћу.

А ево како поступа човек, који се спрема за Свету Земљу на поклоништво. Прво пости и усиљено се Богу моли дан и ноћ; посећује цркву и причешћује се. Па онда чини милостињу, помажући бедне и невољне. Па онда иде по селу од куће до куће и прашта се са свима, молећи пријатеље, да га помињу у молитвама, и непријатеље, да се одобровоље према њему и опросте му све увреде и неправде. Поред тога он избегава сујетна весеља и забаве, избегава смех и многоречивост. И, при самом поласку, облачи се у сасвим ново одело, благосиља све, који остају у селу, и сроднике и несроднике, и пријатеље и непријатеље, и проси благослов од свију. Јер, гле, полази грешан човек у Свету Земљу, као у ближе присуство Божије, па испуњен страхом и трепетом стара се да се препороди, очисти и обнови, да би се удостојио присуства Божијег.

Све то што поклоник чини пред полазак у Свету Земљу, може се изразити једном једином речју – покајање. И све то, пријатељу мој, ја предлажем теби и себи у овим предсмртним часовима нашим пре него ступимо ногом у најсветију земљу, у најближе присуство небеских кола, уврстимо се у поклонике Бога и његових светих ангела.

Када се велики Мојсеј приближавао Богу на високој гори Хориву, чује он неки надземаљски глас: Не иди овамо. Изуј обућу своју с ногу својих, јер је место где стојиш света земља.( II.Мојс. 3, 5). Заповест „изуј обућу твоју с ногу својих“ значи много више него изути обућу с ногу. Дубоко духовно значење ове заповести јесте: препороди се, очисти се, обнови се. Овде се пак говори о обући зато што обућа представља, по нужности најнечистији део одела нашег. Али кроз то се мисли на сву нашу нечистоту, како спољашњу тако – и нарочито – унутрашњу, душевну. А место оно назива се светом земљом не зато што би та хоривска земља била сама по себи света него због тога што је она у томе тренутку, када се Бог хтео срести са смртним човеком и приближити човеку – због присуства Бога Светога – постала света. Јер заиста, цела ова многозрачна и многочиста васиона не би имала сама по себи ни један атом светости, и била би једна обична слепа мрља, када светлост њенога вечнога Творца не би просијавала кроз њу и давала јој ореол мучеништва и васкрсења.

И ми се приближујемо светој земљи. За оне, који ће имати да проведу на овом животном путу по земљи још неку стотину или неку хиљаду дана, сваки дан означава један корак ближе ка тој светој земљи, но за мене и тебе, пријатељу, за мене и тебе, које ће смрт сутра протерати кроз своју капију са осталим своји стадом, ах – за нас је сваки сат, сваки минут један крупан корак ка тој новој, непознатој и светој зељми, из које се поклоници више не враћају. Ми се већ налазимо у свом последњем дану, на свом последњем кораку. И пред нама, одмах ту стоји купина што огњем гори и не сагорева (Мојс. 3, 2), вечити и неугасиви пламен Бога Живога. И у овоме свечанопм часу, када стојим пред смрћу, када морамо да се приближимо тој горећој купини, ми чујемо глас – чујемо га јасно, ако нам дух није глув и заглувљен светом – „Не иди овамо. Изуј обућу своју с ногу својих, јер је место где стојиш света земља“. Ништа нечисто не улази у тај пламен а да га пламен прима у себе и држи у себи. Држи у себи: у неисказаној светлости и радости, у неисказаној моћи и светости!

Јасно је, да је овде реч о души а не о чизмама и опанцима, јер ни у чизмама н и у опанцима неће човек изаћи пред лице Божије. Посмотримо, стога, у што смо ми обукли душу своју. Па ако нађемо, да је душа наша обувена у грех и обучена  у грех, брзо свлачимо с ње такву опасну одећу и обућу, да не би и душа, заједно са својом запаљивом одећом, изгорела у пламену и страшном пожару Купине, што вечно гори и не сагорева. То се зове покајање. И то покајање ја предлажем и теби и себи као једино озбиљно занимање у предсмртним часовима нашим. Па било, најзад, да ћемо умрети сутра или прекосутра, или кроз десет или педесет година, свеједно, покајање се препоручује као врло хитна ствар. Јер, заиста, сви дани нашега бављења овде на земљи јесу предсмртни дани. То и јесте разлог над разлозима, због кога су пророци и учитељи вере и благочешћа журно и неуморно призуивали к покајању све људе подједнако, без разлика стања и узраста, како старе тако и младе, како болесне тако и здраве, и како многомоћне тако и слабомоћне. Јер смрт има часовник који се никако не слаже с нашим часовником, те када ми кажемо за некога рано је да умре, она каже: време је. Када пак ми кажемо: време је, она одговара: рано је. А после смрти нема ни покајања ни изговора.

Када је сам Цар над царевима и плодоносни Господ над Господима отворио своја божанска уста да учи, Он је призвао народ на покајање: Покајте се, јер се приближи царство Божије.

Прва апостолска проповед после силаска Духа Светога почела је речима: Покајте се  (Дела Апост. 2, 38).

И Црква Христова, све од тих бурних времена апостолских и мученичких до дана данашњега, истицала је и истиче покајање као почетак човечијег спасења. Покајте се и верујте у Јеванђеље! Глас Христов постао је глас цркве, који се неодољиво хори кроз векове и векове. Покајте се!

Читајте животе великих светитеља и богоносних отаца цркве, и наћи ћете увек покајање на почетку њиховог светитељства. Без покајања нема светитељства, јер без покајања нема хришћанства. Као што прозор на кући служи за две потребе: да кроза њ изађе нечист ваздух и уђе чист, тако и кроз покајање излази из човека зли дух и улази Дух Свети.

Највећи светитељи у историји били су највећи покајници. Марија Египатска била је кроз шеснаест година најдрскија развратница, коју је Египат запамтио. Но једнога великога дана, стојећи у храму Гроба Господњег у Јерусалиму, она осети сав стид и нискост свога живота, и из дубине њене душе потекне гнушање против себе саме, против својих безумних грехова, против целе прошлости своје. Отворио се нагло прозор, свеж ваздух прострујао је у загушљиву собу и наједанпут открио разлику између трулежи и свежине. Јер где је сама трулеж, ова се не осећа као трулеж; и где је сама свежина ова се не осећа као свежина.

Од тога тренутка почело је покајање велике грешнице, а с покајањем и њена вера у Јеванђеље. Јер без осећања своје грешности човек не може ни осетити потребу у Јеванђељу. Највећма пожели човек воду за купање онда када осети и сагледа нечистоту свога тела. Тако и човек, тек када осети своју грешност и када га гнушање према грешној нечистоти своје душе почне гушити, може имати огњене жеље за духовним купатилом, за Христом и Христовим Јеванђељем.

Слично је било и са блаженом Таисом и блаженом Пелагијом. Обе су оне биле чувене грешнице и обе су оне покајањем ољуштиле, крмељ са својих духовних очију, те су прогледале и виделе себе онакве какве су у ствари биле, а не онакве какве су се дотле чиниле себи и свету око себе. Са гађењем и ужасом погледале су оне на свој дотадашњи живот, као што би човек са гађењем и ужасом погледао на сплет змија у својој постељи. И тргле су се. И у очајању од многог ђубрета и загушљивог смрада свога живота почеле су се мити и чистити постом, молитвом и покајничким сузама. И Дух Свети, без кога се нико не може ни очистити ни осветити, очистио је и осветио ове две покајничке душе,  као што је очистио и осветио и хиљаде других душа, које су му покајањем отвориле прозор на себи и призвале Га на дело очишћења и освећења, дело Њему најдраже на овоме свету.

Сличан случај био је и са блаженим Августином, кога је његов разврат довео био до очајања и до помисли на самоубиство. Само благодарећи моћним материнским молитвама и горким сузама мајке му Монике, Августин се избавио од коначне пропасти, којој данас и у овоме граду срљају многи премноги млади људи. Кад су га грех и очајање довели до саме ивице пропасти, где човек има да бира једно од двога: или покајање или коноп за вешање из руку ђавола, који ходи за сваким развратником и очајником с конопом у руци – као што је случај са многим лажним момцима и лажним девојкама у овоме граду – тада је блажени Августин храбро одгурнуо од себе демона разврата и очајања и почео се кајати. И од развратника временом је постао светитељ, од прљавог сасуда, сасуд части. Од очајника постао је јунак, који је улевао, као што још улева јунаштво у многе очајничке душе.

Покајањем се исцелио и разбојник Мојсеј. Пошто је извршио многа убиства и разбојништва, он је напао, са дружином, на један манастир, да и ту покуша свој наопаки занат. Но ту се десио преврат у његовој души, и наличје његовог живота постало је лицем а лице неличјем. И као што је он дотле био безобзиран у нападу на друге људе, тако је од тада постао безобзиран у нападу на себе самога. Наиме, почео је самога себе кажњавати и глађу и жеђу, и затвором и шибањем, и гнушањем и самопогрдом, док тим оштрим методом, а с помоћи Божијом, није успео да скине са душе своје дебелу кору земље, и да осветли душу своју благом и тихом светлошћу Духа Божијега.

Покајање је духовна бања у којој су се купали сви творци највећих дела у хришћанским народима. Сви су се они очистили покајањем, и зато су могли друге помоћи у очишћењу. Сви су се они до пепела понизили, и зато су до неба били узвишени. Њиховб број тешко је избројати као што је њихову величину тешко измерити. Од многих покајника – светитеља – и саграђена је црква Христова као једна палата од многог тесаног камена (Ефес. 3, 19-22).

Но ви можете рећи, да вам ја набрајам само старе примере покајања, који за наше удаљене дане не могу више послужитит примером. Ви можете, даље, рећи, да сви побројани примери припадају не само удаљеним народима и племенима, који су живели у сасвим другим приликама живота. На ову примедбу ја бих се усудио рећи: Истина је, да су се у многоме измениле спољашње прилике; да је се изменио начин саобраћаја, начин осветљења, начин писања књига, начин опхођења човека са човеком, начин одевања, начин рада и рата. Све је то другачије данас него што је било у Египту у време Марије Египатске, или у Риму у време Августина. Али две ствари, браћо моја, нису се измениле: Бог и пут ка Богу. Бог је данас исти као и онда, и пут ка Богу и данас је онај исти. Ко данас жели писати књигу, тај не штави више јагњећу кожу за пергамент нити урезује слова ножем у дрво или циглу као негда, но узима перо и папир, и пише. Али ко се данас жели отрезнити од чулног пијанства и узићи духом Богу, тај мора проћи ону исту муку покајања, кроз коју су прошли Света Марија, Василије, Григорије, Макарије, Августин и сви свети. Ако ли пак мислите, да разлика по крви и народсности чини покајање релативним а не апсолутним условом спасења, онда вам рећи морам, да су светитељи ваше крви и народности пењали се истим путем ка Богу као и светитељи из Египта, Палестине, Сирије, Јерменије, Грчке, Бугарске и Русије.

Тако Свети Сава Немањић старао се, да у свему усвоји пример свога великога имењака Светог Саве Освећеног, који је био друге народности и живео на седам стотина година пре њега у Палестини. Пут и једног и другог Саве савршено је исти, уколико се тиче васпостављања богообразног унутрашњег човека – исти метод, исто самоваспитање, иста дисциплина духа. Све је то исто код обојице, јер је код обојице била иста жеђ духа и исти циљ живота.

Отац нашега Светог Саве, цар Немања, био је човек ваше крви и вашега језка. Па ипак, када је цар Немања, у самопробуђењу духовном, почео да се уздиже Богу, он је ходио оним истим путем – како у делатности за цркву Божију тако и у испосништву – којим су ходили многи хришћански кнежеви и велможе разних других народности, других језка, других обичаја и других времена. Гле, и он је, као Србин, морао ступити на уску стазу покајања као и сви они остали властодршци из других народа и других времена.

Па како су ходили Свети Сава и Немања, тако су ходили и многи други људи и жене из њихове народотворене и државотворене династије. Пут спасења за све њих значио је пут покајања. Сви су они кроз покајање спасавали душу своју, и својим благим примером учили народ свој. Већег и благочестивијег примера, заиста, нису они могли дати своме народу. Јер кад се вође народне кају, онда се и народ каје, и благослов Божији тада спушта се на земљу, окупану и очишћену покајањем. Када пак вође народне отврдну у гордости својој, свађа и раздор завлада и њима и народом. Самоубиство и лудило јесте крај таквих вођа, а забуна осиромашење и духовно и физичко, пропаст и ропство јесте крај њиховог народа.

Но ако ви приметите, да су и ови моји примери сувише застарели за вас; да је то било у Средњим Вековима; да сте ви људи модернога доба и да вама није јасно, да је покајање данас, тако нужно како је било у временима старих благочестивих царева српских и светих патријараха, ја ћу се послужити примерима из наших најближих дана и из ваше најближе околине.

Пре само неколико дана био је код мене један трговац, који ми је испричао о себи отприлике следеће: наследио сам трговину од оца, и желео сам, да је на све начине увећам. Нисам при том бирао ни начина ни средства. Варао сам људе, потурао лажни новац, клео се криво при продаји и куповини, узимао огроман интерес од дужника, закидао од свакога и тврдичио према свакоме. Но док сам ја био потонуо сав у своју трговину уложивши у њу и тело и душу, ђаво се увукао у моју кућу с друге стране и почео је рушити из темеља. Наиме, жена ми се предала разврату, а син јединац презревши и мене и мајку одбегне од куће незнано у свет. Једне недеље предвече седео сам сам у кући покрај прозора и размишљао о својој трговини, док чујем жагор и разговор два човека на улици под прозором. Један од њих питаше другога: где смо сад? А други објашњаваше: ово је кућа тога и тога газде, ту смо. Чувши моје име рећи ће опет онај први: Бог да прости његовог честитог оца, а овај бездушник најбоље би учунио, кад би скинуо са дућана фирму свога оца па написао: ђаво и компанија. Да је гром ударио тога часа у моју кућу мање би подејствовао на мене од ових речи. Те ноћи, по мраку и киши отишао сам на гроб свог оца и провео ту до сванућа у плачу и јецању. Сутрадан сам напустио све и отпутовао у један удаљени и усамљени манастир, где сам провео, ево, годину дана у тешком кајању, посту и молитви. Данас сам сасвим други човек. Нашао сам душу своју, једино благо своје, и почео сам да мислим и бринем о спасењу своје душе више него о свему у свету. Мене је ова прича јако изненадила. Није ме изненадила сама по себи но због своје сличности причама из живота неких покајника и светитеља, који су живели пре петнаест столећа.

Једнога дана дошла је к мени једна жена и кроз плач испричала ми мрачну историју свога живота, тако мрачну историју, да би је стидно било поновити и у крчми а камоли са овога светог места. Док је она причала своје црне грехе, ја сам у памети превртао историју многих сличних грешница из древне хришћанске прошлости. И не само да су греси ове савремене грешнице личили на грехе древних грешница него и њено скрушено и одлучно покајање сасвим је личило покајању оних првих.

Негда када сам ја био са службом у једном планинском селу, сећам се, дошао беше један школован пуноглав празноглав – каквих није мало у овој земљи, и какви вазда угрожавају мир и морал народа – да на збору говори народу о правима човека. Говорио је надуго и нашироко, говорио је из туђих књига и туђих мозгова. Када је, најзад, завршио свој жучни говор, сељаци су остали молчањиви као стене. Он приђе једном средовечном и дубоко замишљеном сељаку и упита га, шта он мисли о правима човека. А овај ће дубоко уздахнути и рећи: Зашто мене питаш, господине? Ја сам грешник над свима грешницима; мени не треба никакво право, мени је потребно покајање, господине. Ја немам право ни да се грејем на овом Божијем сунцу, нити да дишем овај Божији ваздух. Видим, да и ти у твом говору не смеш никако да споменеш име Божије, ваљда од страха од Њега. Куд и камо сам ја, грешни, недостојнији узети име Његово на језик свој.

Изговоривши ово пуноглавом господину, тај сељак стаде и поче говорити људима о потреби покајања као првој потреби свакога човека и васцелога народа, и о томе, како би се људи лако погодили око права и уредили све ствари како ваља, само када би се сви покајали за учињене грехе. Сељаци су слушали његов говор са запрепашћењем и одобравањем. А господин из далека напусти збор са гневним гунђањем и оде из наших планина.

Хиљаде људи нису се од дугогодишњих ратова савршено ничему научили сем дрскости и себичности. Али ја сам познавао једнога домаћина из Шумадије, који ми је исповедио, како се тек у рату научио страху Божијем, за који раније није знао. Вративши се из рата у своје село као резервни официр он је почео позивати људе на покајање, и успео је каже, да педесет домова излечи од свакога греха и порока. И сада продужује најживље, да цело своје село приведе покајању, а кроз покајање чистом и светом животу хришћанском. Нико га за то не плаћа, нити он – Боже сачувај – и очекује икакву плату од људи. Истинска ревност према Богу гони га на ово благочестиво дело. Када сам га ја навлаш запитао, шта он мисли о многим питањима, која данас узнемиравају ову земљу, он ми је кратко одговорио: Сва су та питања споредна и нерешива, докле год се главно питање не реши; а главно је питање, покајање народа пред Богом. И сви остали примери покајника и покајница из садашњег живота и друштва, који су мени лично познати и које вам ја не бих могао до сутра побројати, невероватно су слични класичним примерима, које је црква забележила и за углед вернима истакла.

Где год има греха ту може бити и покајања. А где год има људи, ту има и греха. Исти су греси и данас какви су били пре две хиљаде година, и исти је лек од свих греха. А лек – почетни лек – од свих греха јесте покајање. То је прва духовна медицина, која се даје оболелом од греха. Иста је нечистоћа на земљи данас каква је била и пре две хиљаде година, и иста је и вода, што пере нечистоћу. Замислите, да путујете од Солуна до Владивостока, и да се успут прашите и прљате. Хоћете ли се у Солуну прати од прашине водом а у Владивостоку петролеумом, или ћете се на целом прашњавом путу прати водом? Наравно, водом. И ход човечанства кроз историју јесте једно дуго путовање. И на том дугом путовању човечанство се праши и прља вазда истом прашином, и мије вазда истом водом. Прашина, то је грех, а вода, то је покајање.

Покајање је, браћо, буна човека против себе самога. Ту буну подиже човек онда када осети непријатеља у себи самом. Докле човек живи у самообмани, да су сви његови непријатељи ван њега, дотле се он не буни против себе. Али када се једном отворе очи човеку, и он сагледа лопове и разбојнике унутра у своме дому, тада он заборави оне, који му дом нападају споља и употребљава сву снагу да избаци оне који су непозвано упали и засели унутра. Смешан би био војсковођ, који би бранећи један град видео, да се непријатељ подземним ходницима увукао у град под маском војника тог истог војсковође, па остао равнодушан према томе и продужио пуцати са бедема градских на непријатеље око града. Јер шта му помаже сав напор против спољашњих нападача, када непријатељ под видом пријатеља унутра у граду краде и пљачка, руши и пали, уноси неред и незадовољство, ствара раслабљеност сила и очајање по целом граду? Не бори лли се он у том случају за непријатеља против непријатеља? Не штити ли већ освојени град? Не брани ли се сулудо од смрти испред себе, док му смрт несметано иза леђа диже вешала и намиче замку на врат?

Исто тако необазриво поступамо и ми у одбрани душе своје, јединог драгоценог града свога. Јер док ми водимо силну спољашњу борбу за заштиту нашег живота, дотле зли духови изнутра краду нашу душу, страсти је заваравју и трују, а пале и руше непоштедно све оно што су добре силе и благе добродетељи у нама саградиле. Наши греси и злочини уносе неред у душу нашу, помрачују ум наш, испуњавају срце наше никад незасићеним незадовољством и стварају скраја у крај раслабљеност духовне силе наше. И као свршетак свуколике борбе за наш драгоцени град поклапа нас трома рука очајања, која нас приморава на предају града, – ваистину на предају душе наше ђаволу. Самоубиство! Тако ми неопрезни генерали, упропашћујемо и предајемо град, од Бога нам поверен на чување!

Још је покајање, браћо, стид човека пред чистијим од себе. Човек у прљавом оделу стиди се човека у чистом оделу. Човек са прљавом душом, стиди се човека са чистом душом. Можемо злобно и пакосно колико хоћемо нападати на човека чистијег од себе, но ћемо га се у потаји увек стидети. Један осуђен у београдском казамату рекао ми је једном приликом: Ја мрзим сваког поштеног човека, али га се стидим. Некакав учен човек, који је писао против науке Христове, исповедио ми је, да кад год је у друштву он напада Христа и Његову науку са великом дрскошћу; али кад год остане сам, спопада га неисказиви стид од личности Господа Исуса. Стид, вели, а потом и страх. Како ли је тек морало бити са грешницима, који су стајали лицем у лице са Христом.

Какав ли је стид морао сагоревати цариника Закхеја, када је Господ неочекивано посетио његов дом, испуњен грешно стеченим богатством? Колико радостан толлико и збуњен од стида морао је он бити пред најчистијим бићем, које је икад прекорачило праг његова дома. Иако Господ није захтевао никакву жртву, гоњен унутрашњим стидом Закхеј је сам узвикнуо: Ево пола имања даћу сиромасима, и ако сам кога оглобио вратићу онолико четворо (Лк. 19, 8).

Какав ли је стид морао пећи оне вребатеље туђег греха, који су довукли неку жену браколомницу пред Исуса, да би је Овај осудио! Исус не осуди него пресуди: који је међу вама без греха нека најпре баци камен на њу… А кад они то чуше, покарани будући од своје савести, излажаху један за другим почевши од старешина до последњих.(Јов. 8, 3). Речи чистога огњено су угљевље на глави нечистих. Или, постарајте се да схватите стид жене грешнице, која сва потресена од виђења пречистога Сина Божијег као сасушен лист од јаког ветра код ногу његових плакаше. (Лук. 7, 38).

Или, помислите на стид слугу, послатих од фарисеја и главара народних да ухвате Исуса – помислите на стид њихов од себе и своје мисије када су се нашли лицем у лице са Богочовеком! Вративши се од несвршеног посла бише упитани: зашто га не доведосте? А њихов сав одговор беше: никад човек није говорио као овај човек. (Јов. 7, 32, 45).

Сетите се још Натанаила. Будући далеко од Христа он се подсмеваше онима који му причаху о Месији из Назарета: из Назарета може ли бити што добро! А чим га обасја присуство самога Христа он узвикну: Рави! Ти си Син Божји, Ти си цар Израиљев! (Јов. 2, 45).

Па се опомените стида Петровог после трикратног одречења свога Учитеља! Опомените се како је петао запевао, када је Господ у том часу из двора саслушања; како се ћутке обазрео и  кротко погледао Петра, и како је покајани Петар горко заплакао (Лк. 22, 62).

Још опомените се покајаног разбојника на крсту, и његовог злочестог друга, коме је он добацио: Зар се ти не бојиш Бога? Тешко је у историји људској наћи драматичнији тријалог од овога на Голготи, где се три човека у самртним мукама представљају један другом; где се представљају један другом као херолди три различита света: ада, неба и земље. Никада, за никада није са мање речи више речено.

Сетите се свих ових и сличних примера из Светога  Писма и пожурите, да се ви застидите пред Господом Живим и да се покајете за све зло што сте учинили. Јер, заиста вам кажем: Како је живи Христос стајао лицем у лице с Петром и Натанаилом, тако Он стоји овога часа и пред вама, само у неизмерно већој слави, сјају и моћи. Кад би Га ви могли видети, ви бисте се брзо застидели. О кад би га само могли видети! Но разлика онога времена и овога јесте у овоме: онда су грешници прво видели лице Исуса Христа, па се онда застидели и покајали, док ми данас морамо се прво застидети и покајати, да би могли видети лице Његово. Он је близу свакога од вас, ближи од ваздуха у плућима вашим, и ближи од крви у срцу вашем. Зауставите се пред Њим у стиду и окупајте душу своју покајањем, и видећете Га.

Покајте се, браћо, јер се заиста приближи царство небесно. Јер никад нису била немоћнија царства него данас, никад немоћнија да животу људском даду неку високу вредност и неки достојан смисао и циљ, а камо ли да га засладе неким непролазним добром и да га преобразе радошћу и светлошћу.

Грешили су преци ваши, грешили сте и ви. Од двоструког греха, двострук терет на животу вашем. Покајте се, дакле, да синови ваши не би понели троструки, а унуци ваши, четворострук терет.

Само се ви престоничани покајте и видећете убрзо, како је покајање заразно; видећете како ће се сав наш народ покајати. Народ наш угледа се сада на ваше грехе и пороке, на грехе и пороке своје престонице, на њену себичност, на њену нечистоту и безбожност. Тај исти народ још брже би се угледао на врлину своје престонице. Јер није само грех заразан, заразна је и врлина. Са роптањем и жалошћу следовала је душа нашег народа свим вашим путевима, који воде ка Богу. Ништа пластичније ни умилније нема од душе једног мученичког сељачког народа. Зато се она тако лако и лаковерно и криви и исправља. Само се ви, престоничани, покајте и видећете чудо од народног покајања, какво је свет ретко виђао у историји својој.

Надима вас, можда, ваш ретки успех и ваша велика држава. Заиста, неће вас Бог на Страшном Суду питати ни о једном ни о другом, него ће вас Он питати о души вашој, која сада гнили у греху и у пороку. Неће Бог од вас тражити тапију вашег имања нити мапу ваше државе, него ће тражити од вас душу вашу, која је Њему драгоценија од свих блага, и свих цивилизација земаљских. Не можете сада ништа видети; али када се покајете откриће вам се страшна истина: да сте тежином хладних идола својих имања, свога царства и своје сујете згњечили душу своју. Још мало, мало, па ћете је сасвим самлети у пепео. И пепео ће бити развејан по безданој тами, где је шкргут зуба једина музика и болови једино осећање.

Како би се могли бездушни надати на помоћ Божију? Како ће се моћи застидети пред лицем Христовим бездушни, чије ће лице бити угашени угаљ? Ирод и Кајафа нису се могли застидети пред лицем Христовим, јер им је лице било угашени угљен. Ако и ви не можете да се покајете знајте, да и ви припадате партији Ирода и Кајафе, да сте и ви Христоубице као и они, и да ће и ваш крај неминовно бити као и њихов. Јер је један и исти крај свих оних, који Христа познаше па одбацише.

И сутра ће петнаест људи из овога града окусити смрт и прећи у вечност. Ко нам јамчи, пријатељу мој, да међу ових петнаест нећемо бити ја и ти? Да завапимо што пре покајничку песму: „Покајанија двери отверзи ми жизнодавче!“ И похитајмо да бар ове предсмртне часове испунимо покајањем, искреним и сузним покајањем за све почињене грехе:

за немилосрђе које показасмо према беднима;

за клетву коју изрекосмо за ближњега свога;

за похоту која унесе нечувену трулеж у срце наше;

за лењост коју показасмо у добром раду и милости;

за лакомост којом погазисмо пост;

за самољубље којим смо сневали направити себе дивовима, па се направисмо кепецима;

за лаж, крађу и многоречивост;

за богозаборав и богоборство;

за тврдовратост и сваку опачину.

Покајмо се тако дубоко и истинито, да би покајањем опрали цео живот свој, те да би били чисти као јутарња роса и као први зраци сунчеви што падају на јутарњу росу. Самопокајање, истина, није довољно за спасење, но без њега се спасење не може ни отпочети. А ко сврши покајање, томе ће се казати шта треба даље чинити. Покајмо се, да би Онај, који је примио и покајаног разбојника као првог госта за Својом рајском трпезом у царству Своме примио и нас. Да би нас Он, Свемилостиви и Свеблаги, помиловао на бурном и страшном Суду Своме, по превеликој милости Својој, свагда моћној од греха људских! Њему јединоме нека певају славу и хвалу ангели на небеси и људи на земљи, у вечној пуноћи радости и хармоније, сада и све векове. Амин        

Говорена уз пост, у Саборној цркви у Београду, марта 1923. год.


Responses

  1. Почивај у миру Драгане..


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: