! СПАШАВАЈУЋИ ГРАЧАНИЦУ – СПАШАВАМО СЕБЕ !

Вести са Православне страже:  Понедељак, 10. 04. 2023.г…

Свакодневно се одржавају и целодневни непрестани Православни протести испред назовивладе Србије…

И у доба глобалистичке репресије пројектом Корона вирусом…

Свакога дана непрестано за Православну слободу Србије узастопно већ 2453. дан по реду… И данас одстојасмо испред назовивладе Србије све очекујући нову Православно исповедну 361… (у току је борба за опстанак Литија) заредом Литију Београдом… Што ће рећи ВИШЕ ОД ПЕТ ГОДИНА ПРАВОСЛАВНИХ СВЕДОЧЕЊА ПРОТИВ ВЕЛЕИЗДАЈЕ испред тзв. „Владе Србије“

Кад у овоземним правилима важи изрека „ко чека тај дочека“ колико је то остварљивије за оне који чекају са Православном вером помоћ од Бога Живога и Свемоћнога..

+++

„Онај ко не изабере да пострада за Истину Божију, биће кажњен много болније страдањем које није изабрао.“Свети Марко Отшелник

+++

Комплетна сутрашња Житија Светих (звучни запис):
https://www.youtube.com/watch?v=P0774OLfkmM&w=560&h=315%5D
Св. Евтихије Цариградски, и житија других Светих за 19./6. апр.

ИстиноЉубље – свима Вама!

+++

СВЕТИ ЈЕФРЕМ СИРИН:

ПОХВАЛА У ЧАСТ СВЕТОГ ВАСИЛИЈА  ВЕЛИКОГ ОД СТРАНЕ

…Шта све није измишљао лукави велиар (тј. ђаво) да би одвојио Василија од горњега Царства! Раздражавао је цареве, кнежеве и народе, – а Василије је постао ослонац вјернима; подизао је у јарости све своје буре, – и ништа од тога нимало није смућивало пламеном окупаног мудраца; уздизао је немире преко својих слуга, јеретика, усмјеравао узбуркане таласе на Цркву, – и није могао потпопити брод Василијеве вјере; водио је са њиме битку јеретичким тумачењима; и истог часа је био дочекиван богословским догматима; наоружао је против њега Арија, као Голијата, – и био поражен његовом праћком из које је опалио три камена вјере; ударао је у стуб његов вјетровима зловјерја, јер су ријечи нечастивих биле вјетрови, али га није ни заљуљао, зато што се он оградио трима несавладивим зидовима Пречисте Тројице…

пуштао је на њега стријеле многобоштва, – и оне су истог трена бивале одбијане Јединоначалијем. Насртали су чопори лајућих паса, – и он их је рањавао жезлом крста; вукови су се опет одијевали у овчију коже, а он је не часећи ни часа разобличавао њихово лицемјерје; журила је неправда да га смути, – и истог часа бивала поражена његовом правдом. Невјерници су се надметали међу собом у опонашању његове вјере и учења, – и одмах је бивало показивано њихово зловјерје и нечастиви начин размишљања; настојали су да оставе утисак да његову одважност имају, – и тренутачно би се разоткривала њихова неразумност.

Пошто су и противници умјели да уважавају и поштују врлину и храброст, када се мучитељев син нашао у тешкој болести, замолише Василија да се помоли за њега. А када је Василије понудио услов: „Дај ми га, да га
приведем беспријекорној вјери и ослободим од свакојаког злочашћа Аријевих учења“, – и цар се сложио са тим, Василије одмах постаде заступник цара земаљског пред Царем Небеским, узнесе ка Њему обећање мужа и заузврат прими здравље дјетета. Али змије, чим видјеше дијете спасено, поново разложише вољу лакомисленог цара и, узевши му сина, крстише га водом, али не и Духом, учише га да одбацује Сина Божијега, овладавши њиме изнутра и облачећи га извана; извана се он обуче у Христа, а унутрашње Га расијецаше. Због тога после кратког времена узе Он дух од несретника, објавивши тиме незахвалност њиховог срца.

Све ово не би ниже од чудеса Илијиних, нити мање од знамења Јелисејевих. Као што су Илија и Јелисеј у живот враћали умрле, тако је и вјерни Василије молитвом отео од смрти онога који бијаше близу смрти. И опет, као што Петар умртви Ананију и Сапфиру који сакрише сребро, тако и Василије, државши мјесто Петрово и заједно са тим учествујући у Петровој одважности, разобличи Валента који украде своје обећање, и сина његовог предаде смрти. Од тог времена ови биједници и сам невјерни цар падоше духом и бијаху у великом метежу.

И ко ће како доликује описати кише чуда које је блажени и вјерни Василије показао у стварности? Пошто дакле ми немамо могућности да препричамо толико мноштво заслуга Василијевих, не говорећи о свим, показаћемо само како су и неодушевљене ствари ратовале за овога мужа.

Како је пород јехиднин (Мт. 3:7), као стријелама непрестано погађан његовим ријечима и чудесима, употребљавао све начине да истријеби са лица земље праведника, замислише злочестиви да моле цара да се он ухапси и пошаље у заточеништво. „Тешко нам је и да га гледамо“ (Прем. 2:15), – говорили су они, – зато што нам се силно супротставља ријечју. Зато, царе, док је Василије ту, наша вјера неће имати успјеха“. И цар, понукан њиховим ријечима, намјери да га пошаље у заточеништво. Али тршчано перо не издржа да служи незаконитој намјери, и одмах се сломи, уразумљујући безумника да намјерава да почини велику дрскост против слуге Христовог, који проповиједа Једино Божанство – Оца и Сина и Светога Духа, и који је као бијесне псе разобличавао оне који не мисле или не тврде тако. А када син заблуде, безосјећајнији и од неживог пера, није схватио то, и када је узео друго перо како би потписао указ о хапшењу и тиме запечатио лукаву своју намјеру, увидио је тада да и то перо не може да поднесе учешће у злом дјелу које је овај пожурио да изврши. Зашто журиш, царе, да у туђу земљу пошаљеш онога у коме борави Онај Који све испуњава? Ради чега се прихваташ да савладаш несавладивог? Зашто из града изгониш небеског грађанина? Ако и треће перо узмеш, видјећеш да ће и оно да се поломи, неће издржати, неће саучествовати са тобом. Тако заиста и би. Тада јавно свима би објављена побједа, и као побједнички споменик непобједивом послужила су три пера, која постадоше заштитници проповиједника Јединосуштне Тројице. Рука је хитала да обзнани казну, а пера су задржала узалудну његову усрдност. И као што је жезло Мојсијев посрамило све врачаре и остале чаробњаке египатске, тако су и пера истог часа у ништа претворила замисао нечастивих и синова таме. 

Како да те опјевамо, блажени оче Василије! Ти остима пробадаш и прогониш заблуду, разумно се запућујеш заједно са пчелама и странствујеш по ливади Богонадахнутог Писма и тамо слијећеш за нас на цвијеће пророчко, пијући росу апостолску, живот јеванђеоски, и увијек засједаш у уља врлине те од њих нама правиш Божанствену награду; ти премудро у Духу Светом производиш мед божанствене и беспријекорне вјере; ти нас учиш да занемарујемо лукаве осе и узносиш вјеру до самог неба; ти си вапио, као Давид: Колико су слатке грлу моме ријечи Твоје, слађе од меда устима мојим (Пс. 118:103)

ИстиноЉубље свима Вама!