! СПАШАВАЈУЋИ ГРАЧАНИЦУ – СПАШАВАМО СЕБЕ !

Вести са Православне страже:  Понедељак, 10. 10. 2022.г…

Свакодневно се одржавају и целодневни непрестани Православни протести испред назовивладе Србије…

И у доба глобалистичке репресије пројектом Корона вирусом…

Свакога дана непрестано за Православну слободу Србије узастопно већ 2315. дан по реду… И данас одстојасмо испред назовивладе Србије све очекујући нову Православно исповедну 335… (у току је борба за опстанак Литија) заредом Литију Београдом… Што ће рећи ВИШЕ ОД ПЕТ ГОДИНА ПРАВОСЛАВНИХ СВЕДОЧЕЊА ПРОТИВ ВЕЛЕИЗДАЈЕ испред тзв. „Владе Србије“

Кад у овоземним правилима важи изрека „ко чека тај дочека“ колико је то остварљивије за оне који чекају са Православном вером помоћ од Бога Живога и Свемоћнога..

+++

„Онај ко не изабере да пострада за Истину Божију, биће кажњен много болније страдањем које није изабрао.“Свети Марко Отшелник

+++

Комплетна сутрашња Житија Светих (звучни запис):

Св. исповедник Харитон, и житија других Светих за 11. окт./28. сеп.

ИстиноЉубље – свима Вама!

+++

СТАРАЦ ДАНИЛО КАТУНАКИЈСКИ:

ВЕЛИКИ ПОДВИЖНИК НА СУРОВОЈ СВЕТОГОРСКОЈ КАРУЉИ

Старац Данило Катунакијски: Прочитао сам у Паладијевом Лавсаику за аву Ора: „Живео је у пустињи, хранио се биљем и корењем, пио је воду када би је нашао, са молитвом и појањем није престајао“. Мислим да се овим речима може тачно исказати подвижништво оца Филарета.

Монах Филарет Каруљски (1872-1962)
(Фотографија из 1954)

Био је један од мирисних цветова који расту на стенама Каруље! Заиста је био љубитељ врлине (на грчком Филарет значи љубитељ врлине). Увек је ишао босоног...

Једног дана наш старац, о. Геронтије, желец́и да га искуша да ли његова велика љубав и простота од Бога или од гордости, му је рекао:

„Оче Филарете…“
„Благословите, старче“.
„Ти си лицемер! Пред нама се појављујеш босоног и у поцепаној мантији претварајући се да си смирен и понизан!“
„Старче“, одговорио је он понизно сагињући главу, „ја јесам лицемер! Али шта да радим да се излечим?“
„Обуци ципеле и среди се“.
„Нека је благословено, то ћу учинит старче“.

Учинио је пред старцем велику метанију и удаљио се. Одмах је отишао и нашао неке похабане старе ципеле, узео их је под пазух и када је дошао пред врата наше исподнице, обукао их је и ушао унутра! Ово му је било веома болно, јер је ходао толико година босоног да су му табани отекли и није могао да носи ципеле за дуго време. Али, као што видите, послушност и смиреност чине чуда! Врлина се види када ти брат приговара, а ти се пред њим смириш без поговора. Ђаво изгара од таквог понашања…

„Сада, заиста! Сада си стварно смирен монах“, рекао му је наш старац.
„Благословите старче, благословите“, одговорио је и начинивши метанију, удаљио се ходајући попут детета…
Монах Филарет Каруљски (1872-1962)
(Фотографија из 1954)

Поред испосница је никло дивље зеље. Брао га је, али иако му је било преко потребно, доносио нам га је говорећи:

„Једите, оци. Божије је и треба да га једу они који су нашли милост пред Њим, а не лењивац попут мене!“

Једног дана пролазило је тамо један у мантији, представљајући се као ђакон. Запале су му за око старе књиге подвижника, па их је украо. Отишао је, одневши књиге са собом. Стигао је у Дафну, не знајуц́и да на царини претресају све који одлазе. Тамо су га дакле ухапсили!

„Одакле ти ове књиге?“, питали су га.
„Продао ми је отац Филарет са Каруље!“

Лагао је да би се оправдао и наставио се своју страшну клевету:

„Он је крадљивац антиквитета! Продаје старе књиге!“

Полиција је дошла овде у пустињи да испита случај. Потом су, по наговору овог препреденог човека, подигли тужбу против светог пустињака! Тако нам је једног дана стигао позив за суд, јер сва пошта пролази овде. Пустињаци не знају за те ствари, али се и иначе не баве животним стварима. У позиву су га звали да се појави пред судом! Известили само га о томе а он нам је рекао: „Не знам куда треба да идем. Молим вас да ме одведете“. Ми смо урадили што је требало, дали смо му неку одец́у – јер његова једина мантија је била исцепана од тешког подвижничког живота – и тражили смо од једног познатог адвоката да му помогне. Дали смо му и нешто мало пара да оде до Солуна да му се суди. Коме? Ономе коме ни Бог, како понизно сматрамо, нец́е судити „у онај дан“. Један небески човек, који одише мирисом подвижништва! Поред свега тога свети пустињак нам је рекао: „Ја ц́у из послушност према држави иц́и, како су ми рекли, да ми суде“. Отишао је у Солун онај који није изашао са Свете Горе педесет осам година! Педесет осам година пустињак овде на Каруљи, једући само мало зеља и пијући Божију водицу! Овај благословен човек, који је достигао вискок степен врллине, отишао је и сео на оптуженичку клупу. Како је тамо било не знам. Никад нисам ни ишао то тих врата… Само сам запамтио оно што нам је причао тај благословен старац. Позвао га је дакле главни судија:

„Монах Филарет?“
„Ја сам тај бедник“, одговорио је понизно сагнувши главу.
„Зашто си продао ове књиге?“
„Нисам их продо, брате! Ево, пролазио је овај брат и узео их да их прочита и сигурно ће их вратити. Ја верујем у то…“
„Треба да се закунеш оче, да би ти се веровало. Такав је протокол у суду“.
„А, не кунем се јер у Светом Јеванђељу каже «да се не кунете низашта»!“
„Али оче, мораш да се закунеш“.
„А како се то ради?“
„Стављајући длан на Јеванђеље“.

Отац Филарет је тада учинио три велике метаније пред светим Јеванђељем и целивао га са поштовањем, пиајући их:

„Јел то довољно?“
„Није оче, треба да ставиш руку на Јеванђеље и да кажеш „кунем се…“ итд“.
„Не могу да се закунем“
„Али ако се не закунеш, иц́и ћеш девет месеци у затвор…“
„Нека идем у затвор хиљаду пута! Ма овде очекујем вечну осуду од Бога за моје грехе, па да бринем за само девет месци затвора?“

Присутан је био и лажни ђакон – сав надувен од своје величине и стила – непоколебљив у својој сјајној мантији. Имао је адвоката, који је изрекао гомилу лажи. Између осталог, адвокат је питао:

„Како је могуц́е, господо судије, да украде овај изабрани свештеник књиге ово одрпанца? Да ли је могуће? Можда су му требале? Невероватно..“

Да не дужим, уз ова лажна сведочанства и извртање истине, ослобођен је углађени лопов а осуђен врли подвижник, који се представио у сиромашној мантији, без умешности лажи и наравно без заклетве. Изречена је дакле осуђујућа пресуда и полицајац га је повео у затвор! Одговорни за то нису били дирнути овом сценом, али су били дирнути слушаоци у судници. Сакупили су на лицу места износ који је био потребан да се подвижник ослободи од затвора. Захвалио им се у својој простоти и отишао срец́ан, вративши се овде на Каруљу, на место свог дугугодишњег подвизавања. Захваљивао се и нама на нашој оскудној помоц́и: „Хвала вам, оци“, рекао нам је, „молите се да се спасем вечног затвора!“ Између осталог био је одушевљен адвокатом кога смо послали да га брани. Пун врлина пустињак, имајући увек добре мисли, свуда је видео само добро и стално препричавао импресиониран:

„Тај адвокат је имао Божијег Духа са собом! Баш како је рекао, тако су се ствари догодиле“.
„Старче“, рекао сам, „то је његова струка…“
„Не, благослови оче, имао је Божијег Духа“ инсистирао је старац!

Питао сам га:

„Старче, како вам се чини свет после педесет осам година које сте провели на Светој Гори?“

Добар човек који је у свему види добро, има је као што смо рекли само добре мисли. Старац Филарет је дакле одговорио:

„Шта да вам кажем оци, сви људи тамо су веома добри. Сви трче и раде на свом спасењу, а не као ја лењивац и грешник који седим на овим стенама и не радим како би требало, како је воља Божија!“

Рекавши то је ушао у испосницу, хвалец́и Бога што му је на крају живота дао ово искушење за спас душе, како је непрестано говорио.
Када је достигао дубоку старост, позвао нас једног дана у своју испосницу. Отишао сам са оцем Акакијем. Пун радости нам је рекао:

„Добродошли моја децо! Добро је да сте дошли, јер ме овде нец́ете више видети! Вечерас одлазим… Али хоћу пре тога да ми нешто учините“.
„Шта хоћеш, старче?“
„Да ми појите! Нешто што ће развеселити моју душу“.

Појали смо а старац је плакао од радости и стално се крстио. Када смо завршили, рекао нам је:

„Сада, још једну ствар – желим да ми појите „химну“ Богородице, „Достојно јест“! Али ћемо појати усправни, као кад певамо државну химну!“

Устао са са муком. Био је попут скелета. Кожа му је била скоро провидна. Након појања, са сузама радосницама, сав дирнут нас је загрлио, пољубио и рекао нам:

„Децо моја, други пут се овде нећемо видети! Опростите ми, опростите ми!“

Сви смо плакали. Једва смо се растали. Отишли смо потрешени. Ујутру су нас обавестили да се упокојио! Као што је и сам рекао… Издубили смо рупу у стени и сахранили га, као што је и заслужио… Угасила се, а то кажем по љуском схватању, једна звезда светогорског монаштва на Атоском небу. Оставила је међутим иза себе светли траг строгог подвизавања. Да имамао његов драгоцени благослов.

Понекад милосрдни Бог допушта искушења на човека, пред крај његовог живота, а да би постао још бољи и за пример другима. Тако је и отац Филарет издржао без поговора и добио награду од Господа. Јесте ли видели господине Мелиносе, како је ђаво покушао да намучи човека подвижника, пуног врлина, али га је милосрдни Бог прекрио Својом благодети и уместо да му душа претрпи штету, везала се још више за Бога? Још више је заволео Бога и са још вец́им жаром га је славио.

Манолис Мелинос – писац, теолог

ИстиноЉубље – свима Вама!