Вести са Православне страже: Уторак, 27. 09. 2022.г…
Свакодневно се одржавају и целодневни непрестани Православни протести испред назовивладе Србије…
И у доба глобалистичке репресије пројектом Корона вирусом…
Свакога дана непрестано за Православну слободу Србије узастопно већ 2304. дан по реду… И данас одстојасмо испред назовивладе Србије све очекујући нову Православно исповедну 333… (у току је борба за опстанак Литија) заредом Литију Београдом… Што ће рећи ВИШЕ ОД ПЕТ ГОДИНА ПРАВОСЛАВНИХ СВЕДОЧЕЊА ПРОТИВ ВЕЛЕИЗДАЈЕ испред тзв. „Владе Србије“
Кад у овоземним правилима важи изрека „ко чека тај дочека“ колико је то 
остварљивије за оне који чекају са Православном вером помоћ од Бога Живога и Свемоћнога..
+++
„Онај ко не изабере да пострада за Истину Божију, биће кажњен много болније страдањем које није изабрао.“Свети Марко Отшелник
+++
Комплетна сутрашња Житија Светих (звучни запис):
Св. мученик Никита, и житија других Светих за 28./15. сеп.
ИстиноЉубље – свима Вама!
+++
Преподобни отац Георгије Витковић, највећи србски монах пустиножитељ последњих векова, био је свим својим животом сведочанство испуњене речи „Не живим више ја него Христос живи у мени“. Сећајмо се бар онога што је Бог оставио забележеним кроз записе и предања појединих очевидаца, у овом случају о. Мојсија Светогорца:
ПРЕПОДОБНИ МОНАХ
ГЕОРГИЈЕ СВЕТОГОРАЦ (ВИТКОВИЋ)
1920. – 1972.
…о небеском устројству и Промислу Божијем отац Георгије мало је прорицао. Прорекао је рат који сад имамо (1991-1995.г.) и рекао је: „Много ће пропатити Србија, сем најтежег. Сем највеће штете пропатиће“. И још је рекао: „Биће Православно Царство. Руси, Срби и Грци ће завладати и то за дуго времена… Цитат из књиге Отац Георгије подвижник са Атоса, аутора монаха Мојсија Светогорца
Монах Георгије (Витковић), рођен је у Херцеговини у селу Мируши, срез билећки 24. септембра 1920. године. Крстио га је у манастиру Добрићеву, јеромонах Тимотеј. На крштењу добио је име Бранко. Рано је остао без родитеља, па је о њему бригу и старатељство узео на себе његов сродник из фамилије Митар Витковић…
Основну школу, Бранко је завршио у Билећи са одличним успехом 1932. године. После неколико година 1939. уписује се у инжињерску подофицирску школу, коју је завршио такође са одличним успехом 1941. године.
Почетком рата 1941. буде заробљен као војни обавезник и спроведен у Италију. После две године пребегне у Француску, а 1946. пређе у Немачку, где је у Баварској у Ландекуту завршио осми разред гимназије и матуру. Затим 21. јула 1947. добија и диплому зрелости.
Ускоро потом, уписује се на машински и електротехнички факлутет. После завршених испита 23. новембра 1952. г. са врло добрим успехом, прекида ове студије и одлази у октобру исте године на Православни теолошки институт Светог Сергија у Париз.
У међувремену, дошло је до његовог познанства са оцем Митрофаном Хиландарцем, који се тада, као цивил Милан такође налазио у Минхену. Отац Митрофан даље вели, да је у Богенхаузену, „Дедињу“ баварског града Минхена, била наша Православна Црква, где је служио познати по духовности и мисионарским проповедима прота Алекса Тодоровић, Драгачевац, родом из Неглишара. Сваке недеље и празника у тој цркви могло се видети на богослужењу десетине а понекад и стотине Срба верника. Већином су се ту састајали Срби, ратни емигранти, који су се међусобно познавали, а особито припадници Љотићевског Збора. Понекад би код њих, у ту цркву, повремено долазио и један млађи, непознат наш земљак Србин. Он је својом појавом привлачио на себе пажњу оца Митрофана (Милана) као и осталих. Но, својим држањем, он је одбијао од себе, јер се понашао некако изоловано и неутрално, па су мислили да је то неки особењак, иако је био студент електротехнике.
Међутим, свештеник, који је тада у Минхену служио био је отац Алекса Тодоровић. Он је на тог младог и многима непознатог и ћутљивог студента, снажно, као духовник утицао, да га је ускоро упознао са многим Србима и њиховим проблемима, који су се око тог храма окупљали на службу Божију, а и на међусобне разговоре и савете са оцем Алексом. Тај студент, сазнали су, да је родом из Херцеговине са Поповог Поља и да се зове Бранко.
После једног вечерњег богослужења, Бранко Витковић упознао се поближе са Миланом (касније монахом Митрофаном) и још неколицином који су ту око цркве живели. У разговору с њима почео им је објашњавати како он, као електротехничар доживљава Православну веру, и како гледа на Небески домострој. Његове црне очи прелетале су често преко ликова својих саговорника и плениле их. Сви су видели да тај млади човек доживљава велики духовни преокрет. Можда је баш тај сусрет Бранка и Милана био одсудан за њихов будући живот. Од тада, Милан њега посећује у његовом студентском скромном стану, где дуго разговарају о Светим Оцима монаштва. Не дуго после оваквих разговора, Бранко одлази у Париз на Теолошки институт Светог Сергија. Међутим, његова душа се не задовољава ни на том месту студентским и градским животом. Монашки, већ опредељен, он хоће и тражи ближи и стални молитвени контакт с Богом. Град није за то погодан. Зато он тражи друго место, манастир, молитвену пустињу попут светог Саве. Да ли ће то бити Света Гора или које друго место?…
Тако Бранко одлази из Париза месеца августа 1954. у Палестину да се прво поклони Гробу Господњем и осталим светим местима, а затим одлази у посету манастиру Светог Саве Освећеног, недалеко од Јерусалима. Тамо жели да остане као искушеник у манастиру. Игуман и братство те свете обитељи примају га, и дају му послушаније да буде водич за странце. Пошто је познавао неколико европских језика, он је ту дужност добро обављао, премда је очекивао да ће у манастиру имати већи мир, без странаца. Као искушеник, добио је одмах благослов игумана да носи мантију то јест подрасник, па се брзо пронела вест да се Бранко тамо замонашио. Међутим, по промислу Божијем, што је било и на његову срећу, али и на мали подвиг, он је ускоро морао напустити тај, познати у Православљу, грчки манастир. Као странац постао је сумњив јорданским властима, и без икаквих оправданих разлога, они га избаце преко границе у Сирију. Како у Сирији има и Православних хришћана, он потражи Православну Цркву да се помоли Богу за помоћ шта даље да ради.
Био је без новца. Вече се приближавало. Стао је у угао цркве, коју је све више испуњавала вечерња тама и молио се. Неко му је пришао са неколико упућених речи, које он није могао добро да разуме. Пружио му је руку ради поздрава, и у стиснутој шаци нешто оставио. Када је изашао напоље видео је да има у руци 10 фунти стерлинга. То му је било све од новца што је тад имао захваљујући дародавцу којег му је Бог послао.
У размишљању после молитве у цркви куда ће, прва мисао у том тренутку била му је Света Гора. Тако је и учинио. Успут сврати у Цариград ради дозволе. Са тако мало новца није могао рачунати да ће му бити довољно до Свете Горе. Зато се он одлучи те пође у Цариград пешке. Путовао је више дана. Када је дошао у Цариград пред Васељенску Патријаршију, није се осећао толико уморним од пута, колико му је било тешко кад је чуо да не може брзо добити дозволу, за коју ће бити потребно вишедневна процедура. Овај светогорски путник и њен будући житељ и подвижник, прихватио је то мирно, као Божији испит његове вере и смирења. Зато он, исто тако мирно одговара да ће све то време, сачекавши, провести на степенншту Патријаршије. Такав његов став и упорност изазвали су код Патријаршијског службеног особља негодовање. Но, он је остао при своме. Стајао је и седео на степеништу Патријаршије, молио се Богу и чекао исход. Његово такво упорно држање изазвало је код пролазника љубопитљивост и радозналост, а због сталне молитве и поштовање. На тај начин, он је са многим питањима и примедбама провео и први и други и трећи дан. Потом, уместо дозволе он добија писмену препоруку за Атину, да би отуда „редовним путем“ прибавио хартије и документа за Свету Гору.
Тако се наставља пешачење, а и фунте су се морале мењати ради пута и хране. Атина је постајала све ближе. Када је најзад ступио у тај велики престони град Грчке, упутио се уМинистарство спољних послова, у оделење за црквена питања у које спада и Света Гора.
Тамо му је речено, да се пријави у избеглички логор „Ловрион“, одакле ће моћи да прибави потребне папире за Свету Гору. Но, он се, као и у Цариграду није сложио са одлагањем. Зато је седео на степеништу поменутог министарства и, ћутећи у себи молио се Богу. На такав његов став и полиција је реаговала. Но, он је трпељиво остао при свом.
Ту је имао срећу што се у Грчкој поштује раса коју је он носио на себи, па је сва његова процедура убрзана. Тако је овај нови Светогорац Србин из Херцеговине, без дугог чекања, примивши потребне исправе, из Атине кренуо преко Тесалије и Халкидике за Свету Гору Атонску, где је допутовао 1955. године.
У Хиландару је Бранко примљен од Стараца из управе братства са радошћу као добродошао нови искушеник, први међу тројицом четворицом младих искушеника, који су очекивани да дођу или су тек дошли, те да се новим снагама подмлади Хиландарско братство. Сви су у манастиру у искушенику Бранку приметили способног, образованог и веома побожног младог човека спремног за свако послушаније у тој светој обитељи. Осим присуства на свакодневном богослужењу, он је строго обављао и своје келејно правило са много метанија. Његов пријатељ, поменути отац Митрофан у свом описивању живота тог ревносног искушеника вели: да је стогодишњи монах отац Сисоје, чија се келија налазила на спрату испод Бранкове, знао за његове подвиге и био забринут за његово здравље и даљи исход и духовни развој. Његова беспоштедна ревност, није трпела застој и границе.
Хтео је, спремајући се за монашки ангелски образ, да попут светих светогорских монаха подвижника уздигне се целим својим бићем у ангелске висине. Зато и није хтео да брине да угађа свом телу и телесним потребама, већ се у крајње исцрпљујућим подвизима трудио како да угоди само Господу. У таквој духовној ревности провео је у Хиландару пуних осам месеци.
У то време, по казивању игумана оца Тадеја, дошао је у Хиландар са тројицом искушеника из Србије јеромонах Наум Миљковић, сада као великосхимник Стефан. У Хиландару су тада монаси живели у идиоритмији. Такав начин живота био је установљен у Светој Гори од пре много година, и мањи је број манастира остао у општежићу. Подсећао је на пустињачки или скитски начин живота. Сви су монаси били обавезни да учествују на богослужењу у главном храму, са послушанијем, које им управа манастира додели, али нису учествовали у заједничкој трпези. Свак се хранио према свом нахођењу и духовном узрасту од оног што му је дохијар у дохији давао.
Такав начин живота често се није свиђао новопридошлим монасима и искушеницима, па су изражавали жељу или за општежићем, или за пустиножитељним животом, како живе усамљени многи монаси по разасутим келијама Свете Горе. У Хиландару, у том правцу, у то доба најусмеренији су били Бранко и Наум. Не могући остварити такву своју жељу у манастиру, Бранко се једног јутра појави у Управи пред Старцима Хиландара. Учини пред иконом Пресвете Богородице и пред њима по један поклон, и смирено али одлучно изјави, да га пустиња неодољиво вуче, те замоли за опроштај и благослов за путиножитељни начин живота. Потребе су биле велике да Бранко остане у Хиландару, али знајући га из неколико протеклих месеци у каквим је подвизима водио свој живот и слушајући ове његове речи пуне одлучности и поуздања, хиландарски Старци тешка срца дају му благослов да пође из манастира тим путем, који је много опасан без опитног духовног вође.
Бранко Витковић је као искушеник, још у Палестини имао благослов да носи монашки подрасник. Док је био у Хиландару, он би повремено, поготово о празницима одлазио изнад манастира од „Спасове воде“ уз један планински поток, стазом око два километра, до познате Хиландарске келије Света Тројица. Сав овај простор око келије, све до манастира, као и по другим местима Свете Горе, покривен је ситном шумом и познатим светогорским мирисним жбуњем и рузмарином. Ову келију подигао је свети Сава.
Доментијан је у њој живео и писао, а такође и многи други хиландарски подвижници, монаси, све до оца Илариона, који је у тој келији подвизавао се негде до почетка 20-ог века, где му се сада тешко и гроб назире. Иако је ова келија са црквицом веома значајна као светиња, сада је она толико оронула од времена, да је без обнове готово неупотребљива. Ипак, Бранко се одлучио да му то свето место буде макар привремено, почетно подвижничко пребивалиште.
Отац Тадеј Штрбуловић, који је у то време дошао из Србије у Свету Гору, у Хиландар каже, да су тада и Бранко и јеромонах Наум Миљковић повукли се из Хиландара у неку од Келија на исихастички, подвижнички живот. Наум оде у манастир Свети Пантелејмон, где га Руси замонаше у велику схиму и даду му ново монашко име Стефан. Отац Стефан не остаје дуго у Светом Пантелејмону, већ се повлачи у пустиножитељни, зилотски део Свете Горе, Каруљу. Бранко се настанио изнад Хиландара у келији Свете Тројице. Замонашио га је отац Стефан у малу схиму и дао му монашко име Георгије. Доцније ће отац Георгије примити од Руса велику схиму у манастиру Пантелејмону.
Самоћа и пустиножитељни живот за младог монаха новопочетника, веома су опасни, yато им је неопходан опитни старац, који има веће и дуже духовно искуство у подвижништву.
То је одмах, још првих дана и месеци осетио отац Георгије у Келији свете Тројице. Зато се он одлучује да данима иде и прокрстари светом Гором тражећи себи духовног Старца и учитеља у том, молитвеном пустињачком ходу, с бројаницама у левој и штапом у десној руци, с нешто мало сувог хлеба (сухарки) и две три књиге у торби, посетио је он многе светогорске манастире, келије и познате искусне монахе и духовне Старце подвижничког живота. Кад би га савладао умор, задржао би се крај неког планинског извора, да се мало у хладу одмори, утоли жеђ планинском водом и глад сухаркама, а прочитаном којом светоотачком или јеванђелском поуком да се духовно освежи. Више би пута тако крстарио Светом Гором, док у „Новом Скиту“ (Неа скиту) није себи нашао духовног оца у Старцу Јосифу.
Овај старац светог живота, познат је целој Светој Гори по свом духовном искуству. Код њега отац Георгије остаје око шест месеци. Старац Јосиф дао му је једну келију, која је припадала његовом маленом духовном братству. У тој келији, удаљеној стотину метара, коју чини једно, доста запуштено оделење, подвизавао се тада отац Георгије. Под руководством старца Јосифа, он се ревносно учио исихастичким подвизима, који су неопходни за монаха, који се одлучио да живи пустиножитељним животом. Када је дугим и упорним вежбањем савладао „непрестану молитву“, која се зове још и духовна, срдачна или Исусова молитва, он је савладао суштинску молитву исихастичког живота Светогорске мистике. То је најкраћи пут небу и Богу, али и најтежи и најопаснији.
Апостол Павле, испуњен Исусом и Исусовом молитвом уздигао се до трећег неба (II Кор. 12, 1-10), свети Антоније Велики, свети Макарије, Исак Сирин и још неки од светих отаца имали су дар такве духовне снаге и молитве, да су постали велика светила Цркве Христове, али их је веома мало. Таквим примерима хтео је да следи и отац Георгије Витковић.
После неколико месеци овај увежбани подвижник, с благословом свог духовног старца Јосифа, удаљавао се из њиховог скита, али не за стално. Једно време, боравио је у Кареји у Посници Светог Саве. Затим одлази у Русик, где је наш свети Сава замонашен. За дужи боравак у Русику добио је одобрење од управе руског манастира Светог Пантелејмона.
Желио је да се настани у напуштеном конаку тог старог руског манастира крај пирга на коме је свети Сава примио монашки постриг, када је из Србије са руским калуђерима http://www.ходоцасник.орг 4дошао у Свету Гору. Ту, у скромној својој келији, крај самог пирга, подвизавао се отац Георгије и у капели пирга палио кандило светом Сави. Сматрао је да је његова свакодневна света дужност а и част, да се ту подвизавајући, пали кандило нашем најомиљенијем светитељу и просветитељу, који је на том месту од руских духовника примио монашки постриг и отпочео прве монашке подвиге. Одатле је, са пирга, и своје пострижене власи послао своме оцу и мајци у Србију.
Угледајући се на светог Саву, отац Георгије прима такође од руских духовника, ту, у њиховом манастиру монашки постриг велике схиме, и многоструко повећава своје молитвене монашке подвиге. Његова храна за један дневни обед био је осушен и, мало водом наквашени хлеб. Суботом је кувао и за недељу неко дивље зеље и траву са зејтином за два оброка дневно, и то је рачунао бољом, празничном храном. Свету тајну причешћа примао је сваке друге или треће недеље.
Молио се непрестано на бројанице са 300 чворова провлачећи их између палца и кажипрста. По 20 таквих бројаница, требало је да окрене у току дана уз изговарање Исусове молитве. Та молитва била је усклађена са ритмом дисања и откуцајима срца. Повезана са умом и дисањем, молитва се сводила у срце, где се ум сабирао и ослобађао подвижника од расејаних мисли и искушења, која му чине дух одсутним. Осим тога, будни стражар светосавског кандила да се не угаси, чинио би дневно и пет стотина метанија.
Нема ни једног занимања на свету које изазива толики замор и исцрпљеност, као овај пустиножитељни, нити подвига као овај што је. То је неко правило као норма за пустињака, која се не сме подбацити. Међутим, оцу Георгију чинило је радост оно што је преко тога. Тиме је он желео да посведочи своју љубав према Господу, и да таквом врстом мучеништва постане сличан свом заштитнику светом Георгију.
Таквом врстом подвижништва, отац Георгије постао је чувен међу монасима Свете Горе, а и ван граница светогорских. Код њега су често долазили млађи монаси да размене искуство и да се посаветују, па су са дивљењем и радошћу одлазили од њега обогаћени новим искуством, и о њему често причали као примеру монашког подвижништва.
Свог духовног оца, старца Јосифа кад год би могао посећивао би, исповедао му своје духовно стање и праксу, и богатио се новим старчевим искуством. Посећивао би Хиландар и братију, а тако и друге светогорске манастире, као и поједине познате духовнике по скитовима и келијама Свете Горе. Посећивао је обично манастире, скитове и келије за које је знао да се радују његовој посети. И то је све чинио некако изненада.
Отац Митрофан, говорећи о оцу Георгију и његовим подвизима каже: „Тако је наш пустињак живео више од две године пре нашег сусрета у Кареји. Зато је мени у првом тренутку било тешко да га препознам. Уместо некадашњег кршног Херцеговца, преда мном је стајала једна прилика средњовековних аскета какве се могу видети на фрескама“.
Такође, отац Арсеније (Агатон), као и о. Митрофан и други хиландарски монаси било да су у Кареји или у манастиру, о оцу Георгију причају чудесне ствари. Тако, отац Митрофан, као његов познаник још из Немачке, позивао би га често, док је био у Кареји, на духовне разговоре и да му буде гост. Отац Георгије није одбијао такву братску љубав, али је долазио изненада, кад би га пут нанео, као случајно. За њега су гостопримство били духовни разговори, не јело и коначиште. На то, он није обраћао пажњу.
„Од свега што је оца Георгија карактерисало, отац Митрофан каже, на мене је највећи утисак чинила његова радост. И оне две прве моје године проведене у Кареји, као и свих година до пре пар месеци, кад сам га последњи пут видео, из њега је избијало оно радосно усхићење, само њему својствено. И то увек: и кад је бивао у благодатном стању, и у стању сухоте, то су стања која пустињачки живот неизменично прате“.
Једном приликом, отац Георгије отказао је оцу Митрофану гостопримство са преноћиштем у конаку на Кареји, и то на њему својствен пустињачки начин, иако је било толико празних соба. Он је отишао у крај дворишта, у једну шупу, где је увек, кад би навраћао, остајао на коначишту.
Увече после дужег разговора отишли су у конак на отпочинак. Међутим, у освит зоре, када је о. Митрофан изашао из конака у двориште, које је као и конак на најлепшем месту у Кареји, одакле је и најлепши поглед на Атон и највећи део Свете Горе са манастирима и осталим монашким келиотским насељима, он је угледао пред собом оца Георгија, како га раширених и подигнутих руку, са светлим лицем и крепким гласом поздравља: „Христос воскресе, оче мој Митрофане!“ Пун унутрашње радости, прича отац Митрофан, која се изливала преко заосталог осмеха на његовом озареном лицу, приђе ми, док сам ја стајао беспомоћан. Како да му отпоздравим кад данас није ни Ускрс ни недеља? „Ми смо деца Васкрсења, узвикну он. Нама монасима без ускршње радости није могуће ни живети ни спасти се, зато кажи слободно: Ваистину воскресе!“ и ја стидљиво за њим понових те речи.
Никад ми пуноћа људског живота није била тако очигледна, као у том тренутку, а наш велелепни троспратни конак није тог часа стизао ни до прага оне убоге зградице, у којој је отац Георгије пробдио часове протекле ноћи.
О њему је слично говорио и отац Арсеније (Агатон), кад га је отац Георгије посећивао у Кареји као антипросопа.
Једном приликом, кад смо били у посети Светој Гори и Хиландару, нас неколико посетилаца заноћили смо у том конаку у Кареји. Однекуд, то вече дође и отац Георгије.
Док смо ми вечерали у кухињи за трпезом, он се није дохватао до хлеба и јела, већ нам је свима причао о богоугодним стварима и делима. Кад је дошло време да пођемо на починак, отац Арсеније пошао је са нама, носећи лампу да нас распореди на спрату по собама. Пошао је и отац Георгије. Видео је своју собу, и док смо ми мислили да ће се и он припремити за починак као и сви остали, њега је нестало.
Ујутру рано, када смо устали ради богослужења у цркви, отац Арсеније нам је уз послужење, слично оцу Митрофану причао, да је отац Георгије целу ту ноћ пробдио у дворишту на молитви или иза конака, у једној старој шупи претрпаној дрвима и другим предметима. Видео га је на сред дворишта, између црквице и конака како се, сав озарен, под звезданим небом, моли. Чим је приметио оца Арсенија, у једном изузетном молитвеном усхићењу, окренуо се и раширених руку позвао га на јутарњу молитву да се заједно моле Господу. Волео је природу, и ноћи је проводио у молитвеном бдењу, напољу, у тој Божијој прекрасној творевини, макар било и веома хладно. Дан је обично проводио у молчанију у својој келији, или у душеполезном разговору са светогорским поклоницима и посетиоцима, који би били упорни да га пронађу и посете.
Таквима би се он прво показао као јуродив; натрпао би себи око врата и на главу неких прљавих крпа од поцепаног одела и веша, ноге би искривио, као да је хром и дефектан и у ногама и у лицу, а са великим крстом на грудима. Тако маскиран, појавио би се пред своје госте, који га у Русику, пред конаком на клупи, уз три стабла из једног корена, чекају да се појави. Та три стабла, са дивном, увек зеленом круном, имала су за њега значајну симболичну вредност. Кад би оценио у својим посетиоцима да то нису обични, радознали туристи, већ побожни поклоници светогорским светињама, који га с поштовањем траже за савет, он би спустио своје чудновато јуродиво бреме, исправио се, сео међу њих, или стојећи говорио би им о Богу, о вери, о побожности и о свему хришћанском што их интересује, док се не уморе. Тад се могло осетити да из њега избија вулкански интензивно, духовно „пражњење“.
Док разговара, очи су му обично затворене, а лице озарено. Ако посетилац није дорастао за разговор са њим, онда би одлазио смућен, са главом пуном кошмара и зујања, па би тражио нову прилику да дође к њему и боље се објасни. А, ако је разговор и пријем с њим био добар и јасан, онда су најчешће код посетиоца у животу настајали судбински преокрети, па би радост њихова била обострано велика. Најлепше, што се у контакту са монасима на Светој Гори може доживети, по мишљењу оца Митрофана, био је, сусрет са оцем Георгијем на светогорским стазама, почев од Русика.
На том месту пред конаком старог Русика, на молбу оца Митрофана почео је отац Георгије с њим дужи разговор, који му је остао у сталном сећању. Прво му је показао на неколико метара од те клупе са трокраким зимзеленим дрветом, једну уздигнуту мермерну плочу, која им је то вече светлуцала на месечини, ограђена гвозденом оградом. Затим му објаснио, да је то био олтар на којем су Турци одсекли главе тројици монаха овог манастира и бацили их овде у бунар из којег је, после тога, израсло ово дрво са три стабла из истог корена.
Црква је затим, убрзо срушена, само је остало то ограђено место где је био олтар. После краће паузе, као одговор на ово што су видели, отац Георгије почео је говорити о Светој Тројици и нашем односу према Њој, кроз мучеништво. Даље, отац Митрофан вели, да, ма како покуша да то објасни неће бити оно што је тада чуо од оца Георгија. Али, основна је мисао била та, да се Светој Тројици не може прићи без слободе, а слобода се стиче кроз мучеништво, у борби против греха.
Кад сам пошао у Грчку на постдипломске студије 1971. прво сам отишао у Свету Гору, да се, ето, први пут поклоним тамошњим светињама. Тада сам са оцима Атанасијем Јевтићем, Артемијем Радосављевићем, Иринејем Буловићом (садашњим архијерејима) и још неким нашим студентима, посетио готово све манастире и скитове у Светој Гори за три недеље дана.
У то време, отац Артемије и Иринеј позову ме да посетимо у Старом Русику и оца Георгија. Нисмо га нашли у манастиру, иако смо га позивали више пута и чекали на клупи код већ поменутог трокраког дуба. Онда смо продужили кроз шуму, поред велике цркве путем низбрдо према Светом Пантелејмону. Негде на половини пута, сретнемо ми једног монаха где иде узбрдо према нама, са торбицом од кострети на рамену и штапом у руци како журно иде према Русику. Поменути оци први му се јавише и поздравише га на грчком, јер га нисмо познавали, и он тако исто на грчкомотпоздрави нам. Али, убрзо сазнадосмо да је то отац Георгије, јер је видео да долазимо од Русика, па се сви са њим поздрависмо апостолским и монашким целивом и почесмо српски разговарати.
Тада нам отац Георгије рече, да је већ сазнао за наш долазак код њега и да је сишао у Дафни да купи нешто чиме би нас почастио. Али, ето, вели, Пресвета је Богородица хтела да се нађемо овде.
Затим смо с њим почели духовне разговоре. Говорио је доста брзо, енергично и врло надахнуто. У говору је каткад са српским језиком мешао по неку реч грчког, француског или неког другог од језика које је знао. Од тадашње његове, веома корисне поуке и говора, сада се сећам оног детаља кад је говорио о хришћанском животу и упоређивао га са монаштвом. То нам је говорио веома живо и сликовито помоћу свога штапа, кад је упоређивао монаха и војника с пушком. Док сваки хришћанин, вели, пред Богом се односи и понаша као слуга пред господарем или као војник пред својим владарем; кад га позову, он војничким кораком прилази, поздравља их, прима наредбу и војнички одлази на извршење заповести. Тако слично чини и сваки хришћанин. Међутим, монах који је ради Бога и спасења свога оставио и родитеље, и породицу, очеву имовину и сва друга земаљска добра, он се односи и понаша према Богу са великом љубављу и слободом, као мезимче према своме оцу. И Бог њега прима као своје најмлађе „миљенче“, са највећом очинском љубављу, и нуди му праву очевину са Његовим Сином Јединородним Царство Небеско.“
Из оваквог, отприлике, схватања монашког живота оца Георгија, било нам је много јасније, зашто је он дошавши у Свету Гору постао добровољни сиромах и пустиножитељни боготражитељ; да путујући по Светој Гори често се потуца од манастира до манастира, од келије до келије, од скита до скита; у великој беди и сиротињи, без пристојног и макар једнодневног најскромнијег оброка, на даскама и асури без пристојне постеље за одмор, са тако похабаном и увоштањеном одећом, коју нико не би пожелио да има и да је носи.
Јасније нам је да тај јуродиви монах тиховатељ (исихаста) кроз такве, верујући Богу најугодније подвиге, као миљенче и мезимче тражи свога Оца; тражи га у пустињи далеко од света, јер у свету га не може лако наћи од вреве и светског метежа, а пустињска тишина Свете Горе за монаха тиховатеља је благодатно место да упозна Бога, као свог вечног Оца, Творца и Спаситеља.
Повремени боравци оца Георгија по запуштеним и напуштеним светогорским келијама, говорили су му да, иако је рођен на земљи није сталан становник земље, већ неба. Зато се он најдуже и задржао у Старом Русику (Светом Пантелејмону), где је крај самог пирга обитавао, а на пиргу, у црквици молио се и стално држао запаљено кандило светом Сави, у коме се он и о. Георгије замонашио у велику схиму у маленој црквици, осећајући ту, у највећој мери, благодат и дух нашег великог светитеља. Остало време проводио је у сталној молитви и молитвеном расположењу по разним обитељима и пустињским местима Свете Горе. Схватио је цело ово Свето полуострво Атонско, као један велељепни Храм Божији и као његову молитвену келију, које је окружено морским водама а покривено плаветним и звезданим небом Божијим. Зато је и природно да се подвижник, као што је отац Георгије, најрадије и као најслађе молио под кровом тог звезданог храма што се зове Света Гора. Својим примером, он и све друге монахе зове на ту заједничку молитву, као што је звао оца Митрофана, о. Арсенија и многе дурге монахе и житеље Свете Горе. Његов молитвени ехо допире и до нас монаха данас, ма где се ми налазили, да му се молитвено придружимо, ради добра и спасења нас и нашег народа.
Иако се предао овако тешком, усамљеничком и подвижничком животу, отац Георгије није био задовољан својим духовним достигнућима. Зато је често говорио и оцу Митрофану и другима, да је киновијско житије много благополучније од пустиножитељнога, коме нема краја. Јер, у манастиру човек може своје врлине и слабости да контролише на браћи својој,
и да од прилике зна где се налази. У пустињи је то немогуће. Зато подвижник, живећи сам у пустињи, мора се држати сталне умне молитве као „дављеник сламке“.
Тако, стална молитва у срцу удружена са постом, били су оцу Георгију главни помагачи и јемци, да ће благодат Божија све друго допунити и уредити. Он молитву није посматрао као нашу моралну обавезу, већ као наше најузвишеније право, да сваког часа разговарамо са небом нашом вечном отаџбином, са Оцем нашим небеским, од кога нам зависи сваки дах у овом животу.
Тако гледано кроз оца Георгија, као молитвеника јасно је колико смо сви ми мање више, немарни да схватимо вредност молитве; колико ми људи не знамо и не умемо да се молимо, што чини и доприноси да свакодневно губимо свој природни духовни мир и радост, као највеће богатство у нашем животу на земљи.
Као образован монах са знањем шест језика, отац Георгије много је читао и много знао. Кроз своје молитвене подвиге стекао је велико духовно искуство и поседовао чисту мудрост опитних стараца Свете Горе. Поред монашког исихастичког подвижништва, које је за њега било „Свјатаја Свјатих“, он је познавао и све друге области нашег црквеног учења. За чистоту вере био је безкомпромисан и готов да поднесе сваку жртву, али није био фанатичан. Једино, кад би видео своју Православну браћу и сабраћу да се баве „овејаним“ екуменизмом, који нема православну светоотачку димензију, зилотски би подигао свој глас и приказао то као јерес.
Отац Георгије, све личне проблеме лако је решавао својим духовним искуством, па је помагао и другима. Тешко му је падало то, што је тада лакше могао разговарати о религиозним и сличним темама са Грцима, Русима и другим народима него са својом браћом Србима, и то највише, због њихове у то време, комунизма површности, немарности и индиферентности, како за верске и националне ствари, тако и за многе друге, које су од горућег значаја за биолошки и духовни опстанак нашег народа. Због тога се отац Георгије у многим светогорским ноћима, под звезданим небом свесрдно молио, као и пред кандилом светога Саве, да Господ и свети Сава подаре Немањићком соју Србима, скори почетак духовне и националне обнове. Можда бисмо то сада могли схватити да је његова таква молитва већ услишена.
Кад сам пред Малу Госпојину 1972. године, дошао из Атине у Свету Гору са грчким монасима, да посетим келију Старца Јосифа у Новом Скиту (Неа Скити) и да, по препоруци нашег оца Амфилохија и Артемија останем код њих неколико дана, користио сам се њиховим богатим духовним искуством, а посебно искуством старца Јосифа. Тада још нисам знао, да је код њих био отац Георгије и да га је овај честити старац светог живота духовно руководио. Код њих сам провео неколико дана по њиховом типику, у духовним саветима и разговорима, у молчанију и читању књига духовне монашке сарджине.
Уочи Мале Госпојине, сабрали су се сви монаси из Новог Скита, Свете Ане, суседних келија и манастира на агрипнију (свеноћно бденије), ради храмовне славе главног саборног храма, који се налази на средини овог скита. Црквене песме певане су грчки, свечаном и лепом византијском мелодијом. Монаси појци, смењивали су се сваких десетак минута. И то је трајало, негде, увече од 7 сати па до ујутру у 5 сати. Црква је била пуна монаха и побожних посетилаца, а олтар пун седих стараца и нас млађих свештенослужитеља монаха.
По завршетку Свете Литургије, на којој су били началствујушчи Старци Јосиф и Спиридон, а затим и други игумани и јеромонаси у саслужењу нас десетак; обавили смо трпезу љубави по светогорском обичају. Све је било изузетно свечано и у духовном благољепију, како се може само у Светој Гори видети и доживети. Није случајно отац Георгије изабрао баш тај свети кутак Неа Скити, да се уз светог старца, познатог целој Светој Гори оца Јосифа духовно стабилизује.
Пошто је требало следећег дана да путујем према Кареји, где сам мислио да ћу видети и оца Георгија, старац Јосиф ми је предложио да претходно посетим келију оца Георгија, коју му је он дао за боравак. Та келија удаљена је за две до три стотине метара од њиховог скита. Добио сам кључ и једном стазом упутио се према келији. Кад сам дошао, пред вратима келије стајала је висока клупица, направљена од обичне даске уместо сточића. На клупици се налазио покривен бокал с водом и у некој поклопљеној чаши мало шећера у коцкама, да се посетилац може сам послужити кад нема домаћина, поготово то добро дође кад је посетилац жедан и уморан. То је стари обичај код свих келиота у Светој Гори.
Послужио сам се ради благослова, откључао врата и у келији уместо поздрава отпевао тропар светом Георгију. Келија је имала само једно, одавно неокречено одељење. Унутра се налазио један мали сто и на њему Свето Писмо. Лево од врата уза зид, налазила се још једна шира клупа дужине кревета, прекривена једним старим ћилимом, који је уместо јастука покривао половину трупчића. На тој клупи се налазила и једна веома дуго ношена кошуља. На источном зиду стајала је икона пресвете Богородице. То је био сав инвентар ове келије, у којој се пола године подвизавао отац Георгије. Мене обузе нека туга, ваљда због те усамљености и што нисам нашао ту оца Георгија. Разгледам келију и око келије, целивам икону Мајке Божије и кажем: „Збогом оче Георгије!“ Закључам врата на келији и вратим се у скит, у келију Старца Јосифа, која је имала више просторија и црквицу читав манастир са три четири сабрата.
Сутрадан, после јутарњег богослужења, са благословом старца кренем малим светогорским бродом до пристаништа Дафни, које је имало неколико различитих продавница и других зграда, где су углавном монаси. У тим њиховим продавницама може се купити икона разних, крстића и других црквених ствари. Затим хлеба и основних намирница, као и материјала за монашке одеће и друго.
Тек што сам изашао са брода, угледам, међу многим другим путницима и монасима старог игумана Серафима из Руског маиастира Светог Пантелејмона. Само што ириђох да се с њим поздравим, а он ми рече: – Аћец Иоани, ви знаеће што аћец Георгије умерл? Ја, занет другим утисцима а изненађен овом неочекиваном вешћу збуњено и зачуђено упитах: – Кад је умро и од чега? – Ми јево вечером похороњили = ми смо га јуче сахранили. – Он отравилсја грибами он се отровао печуркама. На његово питање, изразио сам жељу да посетим гроб оца Георгија, и отац Серафим рече, да ће за сат два, јеромонах Висарион поћи горе у Русик камионом по дрва. Тако одемо заједно бродом до Светог Пантелејмона, а онда убрзо пођем камионом са оцем Висарионом и младим монахом Серафимом, тек пристиглим из Русије, те заједно кренусмо у Русик, где је отац Георгије провео пуних 12 година.
Кад смо стигли у манастир, оци сапутници показаше ми одмах с јужне стране цркве према олтару свежу хумку гроб обузет високом травом, с крстом на коме пише: монах Георгије.
Са тугом у срцу поклоних се пред његовим гробом, целивах надгробни крст и учиних мали помен. Затим, отац Висарион показа ми цркву велику и обновљену, а потом стари конак, где је при улазу у ходник чесма, под којом је, хладећи се, умро. Шумски радници, рече, видели су га на два дана раније повијеног и наслоњеног на дотрајалу, иза конака ограду.
Сутрадан, дошли су у манастир неки посетиоци, странци. Не дочекавши да се о. Георгије појави из отвореног конака, сами су ушли унутра. Страшан призор. Са запрепашћењем, видели су пред собом, испод чесме, исквашеног, склупчаног и свега поцепаног и упокојеног оца Георгија. Свакако да су дошли с намером да га посете и да са њим разговарају о својим проблемима, а ево, како су га нашли. Одмах су сишли у манастир Пантелејмон и о томе обавестили игумана и братију. Истог дана изашло је неколико монаха и јеромонаха с лекаром и установили да је отац Георгије јео отровне печурке гљиве, и њима се отровао. Опремили су га, опевали и сахранили по светогорском обреду и обичају.
Отац Висарион показао ми је и келију и пирг са црквицом, где се отац Георгије молио и кандило светом Сави палио. У келији и ходнику видело се да је крв повраћао и да се много мучио. Чак и раса на њему била је сва подерана, кад су га нашли под чесмом, где се хладио. У келији било је неколико старих богослужбених, светоотачких и других вредних књига, као и неких ту преосталих ствари све је било доста разбацано, постеља веома скромна. На прозору неке старе, похабане, наслеђене завесе. У дугом ходнику видело се да манастир има доста келија, али на жалост све запуштене, обрушене и неупотребљиве за становање. У келији покојника мученика, отац Висарион ми је показао и остатак свежих печурака бело-сиве боје, којима се, из незнања, отац Георгије отровао.
Други пут у његовој повести Хиландару из Старог Русика стиже благослов – пре осам столећа, када је тамо замонашен свети Сава и 31. маја (13. јуна по новом) 2005.године, када су из тог древног манастира пренете у српску лавру мошти блаженог монаха Георгија Витковића (+1972). У молитвеној благодарности и тишини, преносу моштију је присуствовало петнаестак чланова хиландарског братства, као и монах Порфирије из манастира Симонопетре.
Мошти оца Георгија бакарне боје показују да су и Господу били угодни његов многотрудни и мученички живот, и подвиг непрекидне молитве. Да је узрастао “у човјека савршена, у мјеру раста пуноће Христове“ (Еф. 4,13).
Хиландар га је после тридесет и две године дочекао са тихом радошћу и ненаметљивим звонима са своје куле. И са уверењем да о. Георгије стиже у правом часу: да учврсти веру у неопходност страдања, тумачећи пламен у коме су гореле зидине као огањ у коме ваља да сагори и преобрази се све времено у човеку. И да објасни како његова велика жртва сада даје вишеструки род у несумњивим предзнацима хиландарског духовног пролећа: “Заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенично павши у земљу не умре, једно остане; а ако умре, много рода роди“ (Јов. 12,24).
Извор – Ходочасник
! СПАШАВАЈУЋИ ГРАЧАНИЦУ - СПАШАВАМО СЕБЕ ! 
Оставите одговор