! СПАШАВАЈУЋИ ГРАЧАНИЦУ – СПАШАВАМО СЕБЕ !

Вести са Православне страже:  Уторак, 09. 08. 2022.г…

Свакодневно се одржавају и целодневни непрестани Православни протести испред назовивладе Србије…

И у доба глобалистичке репресије пројектом Корона вирусом…

Свакога дана непрестано за Православну слободу Србије узастопно већ 2263. дан по реду… И данас одстојасмо испред назовивладе Србије све очекујући нову Православно исповедну 327… (у току је борба за опстанак Литија) заредом Литију Београдом… Што ће рећи ВИШЕ ОД ПЕТ ГОДИНА ПРАВОСЛАВНИХ СВЕДОЧЕЊА ПРОТИВ ВЕЛЕИЗДАЈЕ испред тзв. „Владе Србије“

Кад у овоземним правилима важи изрека „ко чека тај дочека“ колико је то остварљивије за оне који чекају са Православном вером помоћ од Бога Живога и Свемоћнога..

+++

„Онај ко не изабере да пострада за Истину Божију, биће кажњен много болније страдањем које није изабрао.“Свети Марко Отшелник

+++

Комплетна сутрашња Житија Светих (звучни запис):

Св. муч. Јулијан Далматински, и житија других Светих за 10. авг./28. јул

ИстиноЉубље – свима Вама!

+++

Свети Владика Николај

О ГРОБЉУ

По Православном народном схватању

– Ово су цитати из беседе – комплетну беседу можете прочитати ОВДЕ –

Као и Литургија тако и поштовање гробова упорно се одржало у хришћанству ево кроз пуних 19 векова. А поштовање гробова израз је поштовања предака, „отцев и братиј нашеј ко вјере скончавших“. Колико је њих? Кажите ми, колико је живих становника у вашем граду или селу, па тај број помножите са 50 или са 100, сходно старости вашега града или села. Ако ваш град броји 10.000 становника, град упокојених може да броји милион…

…Сав онај огромни народ упокојених црква рачуна у своје чланове исто онако као и оне који сад живе на земљи… И ако труне, ипак је драгоцено оно што се ту чува. На гробљу труну тела, као што сва семена труну у земљи пре него што изникну у сасвим новом оделу. Сва она трулеж од крви и прах од костију предака наших, отаца и браће наше, васкрснуће једнога дана, у слави и сили, и обући ће се у ангелску красоту и бесмртност. Отуда гробља не предстваљају за хришћане места обичног гноја и праха, пропасти и ништавила, но хранилнице /чуваонице/ нечега врло драгоценог, најдрагоценијег у свету… . Јер нити су они мртвији од нас нити ми живљи од њих пред Дародавцем живота…

…Докле год иде Његов животворни дах, иде и живот, и у кругу томе све је живо, осим оно што Он намерно одлаже да оживи. А то је баш случај са телима „пре нас починулих отаца и браће наше“. Животворни и неодољиви дах Божји не оживљава сада тела њихова него одлаже њихово оживљење до дана Општег Васкрсења, чекајући нас и синове наше, те да све заједно васкрсне у живот бесмртни…

…Сахранити значи сачувати. Гробље је, дакле, хранилница, или чуваоница. Чега? Наших ближњих, отаца и браће наше, највећега блага на земљи, блага Божјега. Свако друго материјално благо на нама и око нас не вреди једнога гробља хришћанскога, ни најмањега. Иако изгледа, да је прашина  прашина, то јест да су сви минерали и све немуште ствари уопште на крају крајева онаква иста прашина као и гробна прашина од костију наших отаца. Али није иста. Јер ова је намењена васкрсењу и животу а она је обречена на смрт…

…У наше дане скована је једна грозна реч — мртвачница. Та грозна реч треба као да замени ону народну реч — хранилница, усипалница и спаваоница! Но та реч, мртвачница, одговара потпуно целом материјалистичком менталитету неких људи после рата. И да су хтели они нису могли употребити другу реч, реч народну. Јер језик и нехотице исказује оно што је у срцу и у уму. Језик је издајник срца. Језик је њихов објавио смрт, која влада у мислима њиховим, у философији њиховој…

…Покојници не протествују, што се градови живих шире на километре, а неки живи протествују, што се градови упокојених шире на метре. Једни од ових протестаната захтевају, да се многа гробља прерију и обрате у паркове. Други опет, једномишљеници ових паркомана, траже, да се тела наше браће и отаца и деце огњем сажижу. Ватромани! „Из разлога здравствених“, вичу једни. „Из разлога економских“ криче други. „Из разлога естетских“, говоре трећи. У самој ствари све из једног разлога  неверовања у живот и васкресење а веровања у смрт, у свемоћ смрти…

…Јер тешко је наћи лепши призор на земљи него што је храм и гробље око храма. И за просто незнабожачко око то представља лепоту, а кудикамо више за онога коме је дат разум да разуме смисао тога сједињења храма са гробовима. Храм представља и смрт и живот, смрт Христову из љубави према човечјем роду и васкрсење по свемоћи Божјој. Храм означава, дакле, тријумф љубави, тријумф живота над смрћу, и коначно васкрсење тела упокојених народа Божјих /тј. пробуђење и оживљење онога свештеног праха испод гробних плоча/. То не може бити! говоре материјалисти. И ми кажемо: то не може бити вашом силом и вештином…

…Ми чекамо два догађаја: упокојење и васкрсење, а они само један  васкрсење. А кад се догоди оно најважније, и они ће учествовати у њему онако исто као и они који се затеку још у телима где гмижу по гробовима предака својих. Тај најважнији догађај, и за њих и за нас — најважнији у целој огромној драми свега човечанства — јесте Опште Васкрсење. И земља ће се тад затрести као што се затресла кад је Христос васкрсао…

…Довољно је знати, да постоји обострани утицај како малога града живих на велики град упокојених тако и обратно…

…А ишчекивање је Општи Васкрс фамилије Божје, родбине Христове. Најречитији израз тог ишчекивања преставља богомоља на гробљу. Храм на гробљу није „мртвачница“ него радосна вест како будним тако и успаваним. То је застава победе где изгледају сви побеђени; тријумф живота усред ћутљивог праха и голих костију; огњено слово обећања Божјег, где изгледа све безнадежно. Још од древности хришћанска гробља су била око цркве, и црква у гробљу. Да су гробља сматрана светињом као и сам храм о том пише професор Универзитета г. др. Лазар Мирковић у својој Литургици: „Места где се сахрањивало сматрала су се као света, и стари цареви протегнули су право азила цркве /т.ј. уточишта прогоњенима/ и на гробља. Повреда гробова сматрала се као оскврњење светиње, које се тешко кажњавало“. И римске катакомбе служиле су и за олтаре и за гробове. Јединство гроба и олтара садржи основну хришћанску мисао о жртви и васкрсењу…

…Са смрћу није свршио човек као човек, него је само свршена његова привремена улога у овом телесном животу. Смрти је циљ, да раздвоји душу од тела, и да држи обоје тако раздвојено до времена њиховог сједињења у васкрсењу, у Општем Васкрсењу. Гроб је постеља успаваног праха телесног, који ће као преображен — слично песку што се у огњу преображава у стакло — устати на глас неба, да вечно живи. Трулење тела символ је одсебљавања и потпуног предавања Богу на милост. А Божја милост учиниће од праха отаца и браће наше оно што је најбоље и најжељеније, т.ј. оживеће тај свештени прах и приближити га сасвим Себи. Тај прах, кроз кога је жива душа певала, и плакала, и славила Творца, и показивала доброту према суседима својим — тај прах свештени опет ће послужити за орган живота, орган песме и славе и доброте…

…Гробља су спаваонице деце њене, усипалнице многих милиарди отаца и браће наше, хранилнице свештенога праха њиховога, најчудеснија гардероба, где се чува порфира од крви и меса, порфира у којој су становале времено душе најмилијих наших, и у којој ће — само у још улепшаној, очишћеној и васкрслој — опет становати. У ту свету гардеробу биће положена ускоро и наша тела. То треба да нас радује а не жалости. Јер ми одлазимо у већу државу живих него што смо били. Број наших сродника у пратњи ништаван је према броју оних који нас тамо дочекују. Тамо ћемо се сјединити са оцима нашим и братијом. „А шта је тако добро и тако красно но живети браћи скупа?“ Заједно са милиардама браће наше ми ћемо почивати — чекајући. Чекајући док сва деца наша, унуци и праунуци — колико их Творац жели да има — прођу наш пут на земљи и легну уз нас. Зато је разумније радовати се томе него жалостити се, радовати се онако као што се радујемо кад полазимо из наше бедне паланке у неки велики град о чијој смо красоти и чистоти и многољудности само слушали. А град упокојених највећи је град што постоји у овоме свету, и највећа држава, где нас чека безбројна родбина наша и — загрљај Оца отаца наших. Ми смо више странци и усамљеници у овоме свету него што ћемо бити у свету упокојених. Докле се негатори циља смрти ужасавају од смрти ми хришћани, као деца Христа васкрслога, кличемо: „Гдје ти је, о смрти, жалац?“ Ускликнимо, дакле, с љубављу и утројмо: Христова „побједа прождрије смрт“ /I Кор. 15, 54-55/.

ИстиноЉубље – свима Вама!