Вести са Православне страже: Уторак, 12. 04. 2022.г…
Свакодневно се одржавају и целодневни непрестани Православни протести испред назовивладе Србије…
И у доба глобалистичке репресије пројектом Корона вирусом…
Свакога дана непрестано за Православну слободу Србије узастопно већ 2168. дан по реду… И данас одстојасмо испред назовивладе Србије све очекујући нову Православно исповедну 310… (у току је борба за опстанак Литија) заредом Литију Београдом… Што ће рећи ВИШЕ ОД ПЕТ ГОДИНА ПРАВОСЛАВНИХ СВЕДОЧЕЊА ПРОТИВ ВЕЛЕИЗДАЈЕ испред тзв. „Владе Србије“
Кад у овоземним правилима важи изрека „ко чека тај дочека“ колико је то 
остварљивије за оне који чекају са Православном вером помоћ од Бога Живога и Свемоћнога..
+++
„Онај ко не изабере да пострада за Истину Божију, биће кажњен много болније страдањем које није изабрао.“Свети Марко Отшелник
+++
Комплетна сутрашња Житија Светих (звучни запис):
Св. мученик Ипатије Гангрски Чудотворац, и житија других Светих за 13. апр./31. мар.
ИстиноЉубље – свима Вама!
+++
ПАРТРИЈАРХ КОЈИ СЕ НИЈЕ БОЈАО ВЛАСТОДРЖАЦА
Дана, 07. маја 1950. године, упокојио се изненада патријарх Гаврило (Дожић). Око смрти патријарха Гаврила, као и око смрти његовог претходника на патријаршијском престолу Варнаве (Росића), као и око смрти његовог наследника Викентија (Проданова) постоје сумње да су насилне. Ова чињеница осликава колико је значајна позиција српског патријарха. Властодршци који су у Краљевини Југославији покренули процес одбацивања Православља кроз конкордат са јеретичким Ватиканом, који су потписивали Тројни Пакт са нацистима и фашистима; властодршци, немачки нацисти, који су за време окупације тражили сервилност и сарадњу од стране српске јерархије ради сузбијања герилског отпора; властодршци комунисти и њихови ментори са истока и запада; нису имали мира док нису покорили јерархију Српске Цркве, и посебно, институцију српског патријарха.
– 10. маја 1939. патријарх Гаврило је положио камен темељац за зидање храма Светог Саве на Врачару –
Патријарх Гаврило је био човек старог кова. Он је доживљавао себе и своју улогу онако како су је вековима доживљавали достојни пастири епископи Свете Православне Цркве и која је најбоље осликана речима Светог Писма: Богу се треба већма покоравати него људима (Дела. Ап. 5,29).
Патријарх Гаврило, је живео у времену када је Српска црква била «начета» јеретичким модернизмом са запада, али је етос и став патријарха Гаврила и поред свих искушења тога времена био дубоко православан. Он се на нимало лаком путу православног патријарха у многим делима показао као прави духовни принц и чувар Православља. Он се, на «православном конгресу» 1923. у Цариграду, који је организован да би се успоставила доминација Цариградске патријаршије над Црквом православном, одлучно супротставио претензијама цариградског патријарха Мелетија постављеног од Британаца који је желео, између осталог, да за Цариград присвоји Српску цркву у дијаспори.
Већ у време краља Александра постојала је идеја да се уместо капеле на Ловћену изгради маузолеј без крста. Својим залагањем код краља, патријарх Гаврило је успео да испуни заветну жељу митрополита Петра (Његоша) и да на Ловћену, ипак, буде изграђена капела. Касније ће комунисти ову капелу срушити.
Овај јерарх Српске Цркве, који је рођен на подручју Доње Мораче био је и један од посланика црногорске скупштине који су новембра 1918. однели одлуку Црногораца о уједињењу са Србијом. И у томе можемо видети оданост православном јединству овог човека Цркве, који је претпостављао народно јединство локалној нарцисоидности, сујетној особини којом се одликују данашње генерације Срба. Знао је патријарх Гаврило да онај «ко неће брата за брата, он ће туђина за господара».
Непокорност и одвратност према злу и неправди, патријарх Гаврило показао је и приликом потписивања Тројног пакта. Не мислимо притом на пакт Дачић-Ештон-Тачи, већ на онај који су представници Краљевине Југославије потписали са нацистима уочи Другог светског рата. У обарању овог пакта, патријарх Гаврило је уложио велики напор и није се заустављао на простим теоријским саопштењима. Он је, поводом пакта, говорио кнезу Павлу:
Црква ово не може примити… у тројном пакту ми видимо опасност поробљавања… све наше традиције су у опасности и наша национална осећања увређена… Србин неће да буде роб. Под вођством својих свештеника Срби су се борили против Турака и основали своју државу, па и данас, када смо поново у опасности, опет Црква хоће и мора да поведе борбу.
Наравно, Хитлер и његови нису могли опростити патријарху Гаврилу овако одлучан став. Њима су били потребни сервилни Срби, они који су без националног идентитета и самопоштовања. Први корак у расрбљивању Срба било је бомбардовање Народне библиотеке у Београду. Други корак је хапшење две најутицајније личности Срба, хапшење патријарха Гаврила и светог владике Николаја. Патријарх је био ухапшен већ 25. априла 1941. То је било друго упадање у ропство овог достојног јерарха Српске Цркве. Први пут је био заробљен током Првог светског рата, када је робовао у Мађарској и у Улцињу.
Током немачког заробљеништва нацисти су покушали да придобију патријарха, да га приморају на сарадњу. Очигледно је да од овога није било ништа, те су и њега и владику Николаја превели чак до злогласног логора Дахау. Патријарх Гаврило, био је једини поглавар неке цркве који је био у немачком заробљеништву током Другог светског рата.
Своју оданост свом народу патријарх је још једном доказао тиме што се вратио у земљу коју су у међувремену окупирали интернационалисти комунисти. Док је свети владика Николај кога је чекала сигурна тамница и сваковрсни линч у комунистичкој Југославији кренуо путем изгнанства, патријарх Гаврило се вратио у отаџбину. У отаџбини га је дочекао терор према Цркви који патријарх није могао мирно да посматра.
Патријарх Гаврило је слао представке и протесте комунистима као да се радило о озбиљним људима, а не о корумпираним разбојницима какви су се комунисти често показивали, нарочито према Цркви:
На подручју где је непријатељ срушио двеста педссет (250) цркава дижу се данас, динамитом у ваздух преостале богомоље. На подручју ослобођене отаџбине несметано и некажњено се оскрвњавају српске црквене светиње; без суда убијају српски свештеници, премлаћују српске владике и онемогућава им се општење са паством…, – каже патријарх у својој жалби комунистима.
Очигледно је да патријарх није могао лако да спречи ово спољашње иживљавање над Црквом, али је могао, и у томе није одступао, да спречи унутрашње иживљавање. Наиме, комунисти су ускоро показали своје намере да они одлучују о саставу епископата. Тако им се 1947. није допао Дамаскин Грданички који је био изабран за Митрополита загребачког. Броз је послао, не Млађана Ђорђевића који је као специјални саветник Бориса Тадића рушио владику Артемија, већ свог шефа кабинета Љубодрага Ђурића који је тражио од патријарха Гаврила да се повуче одлука и изабере друга личност.
Ђурић је патријарху пренео Брозове “поздраве” и замерку што се Сабор није консултовао са властима око избора Дамаскина кога, наводно Загреб неће прихватити. Патријарх га је лепо саслушао, а онда буквално истерао из зграде Патријаршије. Броз, упоран у својој намери не одустаје, већ шаље Александра Ранковића, али и овај пролази попут Ђурића. (протојереј Саво Јовић, Утамничена Црква)
* * * * *
Патријарх Иринеј и његово време. Нови однос према окупаторима данашњег патријарха огледа су у саглашавању са клирицима који радо примају окупатора. Васкрс 2013. у манастиру Дечане. Шиптарски сепаратисти и амерички “амбасадор” били су званични гости ове обитељи.
Очигледно је да Београдска патријаршија и патријарх тада, за разлику од данашњег времена када се са наследницима комуниста патријарх Иринеј слаже и договара, нису имали баш идиличне односе. Патријарх Иринеј је и награђивао представнике нове тоталитарне власти у Србији и био награђиван од истих разним одликовањима (награђивао Шутановца, награђиван од Дачића), што се за патријарха Гаврила ни у сну не може замислити. И по томе се види да су озбиљне разлике у доживљају Православља од епског патријарха Гаврила и садашњег патријарха Иринеја који се залаже за учешће Србије у пројекту Европске Уније.
* * * * *
Једна од главних заслуга за црквени поредак патријарха Гаврила, који га је можда коштао и главе, је и однос према стварању «Македонске православне цркве». Комунисти су тражили по сваку цену стварање ове организације, а патријарх се упорно држао канона и црквених правила. Тек после «изненадне» смрти патријарха дошло је до мекшег и предусетљивијег односа јерархије СПЦ према овом проблему и комунистима.
На крају, наведимо и једну чињеницу која је важна из угла посматрања савремених проблема и изазова: патријарх Гаврило (Дожић) био је и учесник Свеправославног саветовања у Москви 1948. које је осудило екуменизам. Његове речи на том скупу су:
Последњих година појављују се у Православној Цркви разна стремљења која изазивају оправдане стрепње за чистоту њеног вероисповедања и за њено догматско и канонско јединство.
После упокојења патријарха Гаврила долази до првог избора патријарха на који ће одлучујуће утицати комунистичка партија и држава. После њега долази и до безрасудног хрљења Београдске патријаршије у друштво са јеретичким организацијама на западу, и на крају, у чланство у индеферентни према истинама вере екуменистички савез. Да ли се може рећи да је смрт патријарха Гаврила значила и прекретницу, престанак епохе у којој је Српска црква аутономно од државе деловала, могло би да се расправља. У сваком случају Српска црква и српски народ, који данас, на почетку 21. века живи у епохи себичњаштва и саможивости, дужан је да се према овом јуначном јерарху односи са великим поштовањем и пијететом, као према човеку који је живео за свој народ, православну веру и био спреман и да се жртвује ради њих.
Извор – Православље Живот Вечни
! СПАШАВАЈУЋИ ГРАЧАНИЦУ - СПАШАВАМО СЕБЕ ! 
Оставите одговор