! СПАШАВАЈУЋИ ГРАЧАНИЦУ – СПАШАВАМО СЕБЕ !

Вести са Православне страже:  Понедељак 27. 12. 2021.г…

Свакодневно се одржавају и целодневни непрестани Православни протести испред назовивладе Србије…

И у доба глобалистичке репресије пројектом Корона вирусом…

Свакога дана непрестано за Православну слободу Србије узастопно већ 2079. дан по реду… И данас одстојасмо испред назовивладе Србије све очекујући нову Православно исповедну 295… (у току је борба за опстанак Литија) заредом Литију Београдом… Што ће рећи ВИШЕ ОД ПЕТ ГОДИНА ПРАВОСЛАВНИХ СВЕДОЧЕЊА ПРОТИВ ВЕЛЕИЗДАЈЕ испред тзв. „Владе Србије“

Кад у овоземним правилима важи изрека „ко чека тај дочека“ колико је то остварљивије за оне који чекају са Православном вером помоћ од Бога Живога и Свемоћнога..

+++

„Онај ко не изабере да пострада за Истину Божију, биће кажњен много болније страдањем које није изабрао.“Свети Марко Отшелник

+++

Комплетна сутрашња Житија Светих (звучни запис):

Св. мученик Елевтерије Илирски и Антија, и житија других Светих за 28./15. дец.

ИстиноЉубље свима Вама!

+++

Свети Исповедник протосинђел Кирило Цвјетковић, (рођен 15.09.1791. у Баошићима – упокојио се 28.09.1857. манастир  Бездин, Румунија) – чланак приређен (2007г.) у спомен 150 година од кончине праведника 

Православља Светог Христов борац

против погане уније са Латинима

(У ова саблазна и лакомислена времена присетимо се са каквом је постојаношћу и одлучношћу народ наш, у не тако давним временима, бранио Православље своје од недремљивих нам духовних непријатеља латинских паписта добро знајући, из Предања Светитеља наших, да му без рођеног Православља Светог нема вечног спасења душама, ни благослова Отаџбини)

У време владавине Млетачке Републике Боком, у селу Баошићу родио се 15.9.1791. Кoнстантин Цвјетковић, будући протосинђел Кирило…

Родитељи му беху Јован и Анђа (дев. Вукасовић) .Отац му је био капетан трговачког брода , а деда свештеник, о.Симеон, као и два рођена стрица, Марко и Никола. Брат од стрица Марка, Алекса, такође је био свештеник, као и његов син, Кирилов братанац.

Са непуних 14 година отишао је у манастир Савину (25.5.1805.) код    честитог игумана Никанора Богетића. У то доба измењале су се многе власти: млетачка, француска, руска и аустро-угарска. Са доласком Руске флоте, приспео је и Св .Петар Цетињски у ман.Савину и одушевљеном народу одржао једно упечатљиво слово 19.2.1806. Но радост није дуго трајала, јер су Боком већ идућег лета, 1807.  завладали Французи. Кад су Руси одлазили ,један мајор га је позвао да и он иде са њима, али га одвратише стричеви, јер му је отац још био у иностранству. Убрзо би пострижен 20.11.1808.у својој 18.години са именом Кирило, по св.Кирилу Философу, коме је истински био налик по својој невероватној мудрости.

Пред Божић 1809.би позван  да дође у Ман. Стањевиће да га Св. Петра Цетињски тамо рукоположи за јерођакона, али због тренутне болести није могао отићи.

У то време, под некаквим замршеним околностима, постаде епископом далматинским Бенедикт Краљевић. Игуман посла Св. Кирила Св.Петру на Цетиње да буде рукоположен. У  „Аутобиографији протосинђела Кирила Цвјетковића и његовог страдања за Православље“ коју је приредио и штампао 1898.у Београду протојереј Димитрије Руварац, посебно је топло описан сусрет два светитеља (34-36.стр.) . Свети Петар га је посаветовао да рукоположење прими од новог Владике, који је био одређен за Далмацију и Приморје. За његовог генерал- викара за Боку био је постављен архим. Герасим Зелић, који је послао св. Кирила да иде у Шибеник код новог Владике да би тамо био рукоположен.

Св.Кирило је имао велики дар за сликање , као и за писање, а изнад свега дар мудрости, који му је много помогао да дубоко сагледа све  у чему се обрео и да на један дубоко небески, бестрасан начин пише о свима , чак и о непријатељима. Задивљује са каквом је он мудрошћу  умео да доскочи прикривеном унијати, Марку Руђерију, који је радио у канцеларији код Владике Бенедикта , и који је тајно организовао да владика позове унијатске  учитеље из Галиције да оснују у Даламацији унијатску школу за српску децу. Св.Кирило је онемогућио зле планове, откривши тајна документа и владичине преписке 1819.год у којима тражи од цара у Бечу да му пошаље унијате.

Свети Кирило, заједно са ђаконом Андријом Личинићем , уочи Покрова Мајке Божије , 1819., отвори тајну фиоку испод дасака Руђеријевог стола , и нађе тајни протокол, кога су њих двојица пар ноћи преписивали. Тај протокол је онда разаслан  свим свештеницима и народу, који се сав дигао на ноге против Владике и његових намера. Народ није хтео више Владику ни поздрављати, ни скидати шешир кад он пролази, нити је хтео бити на Св. Литургији кад он служи, нити је хтео звонити кад он долази, нити је хтео од њега узимати нафору, кад је једном, умудрен св. Кирилом, пристао да присуствује Служби пошто је била служена у част победе аустријске војске и Цара, па да не би испали као неодани Цару, али да не стоје у својим седиштима као уобичајено, него да сви стану на средину, као они који нису одавде.

Много пута је Св.Кирило помогао свештенству и народу  небески -мудрим саветима. Он је био десна рука свима , а имао је тад тек 28 година. Невероватно је како је он спојио монашку послушност и оданост као син – оцу- Владици, са трезвеним и правоверним сагледавањем целе ситуације и Владичиних греха и не попуштајући ни у чему злу, на један бестрасан начин разоткривао је целу ту демонску сплетку, остајући при том са дубоким смирењем и поштовањем, искрен, целом душом ревносно бранећи  Православље.

Маја 1821.по наговору унијате, Владика премести Св.Кирила из Шибеника  у ман.Крку, на опште негодовање свих верника. Народ је толико био огорчен на Владику због свега да су неки од њих планирали да га убију. Свети Кирило је једва одвратио три жене да не  убију Владику каменовањем.

Кад је народ видео да ће Владика лакше да оствари своје намере уклонивши Св.Кирила из Шибеника, они се договоре да убију Владику. На Духове 1821. засуше плотунима  Владичину кочију, и убише унијатског каноника  и градског заповедника. Владика се није био тад возио. Чим је чуо шта се десило напустио је град, и отишао у Задар, а одатле у Италију, где је живео до смрти 1862.

Св.Кирила су одмах ,заједно са многим Србима, стрпали у тамницу. Држали су га 4 год.и 3 месеца у Љуљевци код Шибеника а онда у Задру, да би га затим осудили  невиног на 20 год.робије у Градишци. 12.2.1846.изађе на слободу, али га аустријске власти нису пуштале у Далмацију, него му одредише да буде у Банатским манастиру Бездину (сада се налази у Румунији), где је старешина био архим. Самуило Маширевић. Епископ Далматински, г.Јеротеј Мутибарић, покушавао је 1848.да помогне да се Свети врати у свој манастир, Савину, али је од државних власти био одбијен.

Патријарх Јосиф Рајачић одликовао га је 1851.ношењем црвеног појаса. Последње писмо које је написао 27.3.1857.упућено је његовом синовцу, свештенику Николи, у Баошиће. Уједно му шаље и своје књиге од којих три поклања цркви у Баошићу („Служебник“, „Србљак“ и „Требник“).

Свети Кирило се представио 28.9 1857.у ман. Бездину. Уз цркву постоји сада пет гробова, од којих се не зна који је његов. Један старац верник сведочи да  се сваке године на исти дан појављује необична светлост над гробом и да се види у светлости као кокошка са пилићима. Он говори да је то Св.Кирило са братијом. Арх. Доситеј из ман.Гргетег сведочи   да је пронашао на ћошку од тавана собу где су под присмотром држали Светог. Њему није било дозвољено слободно да се креће ни  у манастиру, него је био под стражом.

Господе ,молитвама Св.Исповедника Кирила Баошићког и Далматинског, помилуј нас!

Приредила монахиња Стефанида 2007 г.

ИстиноЉубље свима Вама!