! СПАШАВАЈУЋИ ГРАЧАНИЦУ – СПАШАВАМО СЕБЕ !

Вести са Православне страже:  Уторак, 21. 12. 2021.г…

Свакодневно се одржавају и целодневни непрестани Православни протести испред назовивладе Србије…

И у доба глобалистичке репресије пројектом Корона вирусом…

Свакога дана непрестано за Православну слободу Србије узастопно већ 2074. дан по реду… И данас одстојасмо испред назовивладе Србије све очекујући нову Православно исповедну 294… (у току је борба за опстанак Литија) заредом Литију Београдом… Што ће рећи ВИШЕ ОД ПЕТ ГОДИНА ПРАВОСЛАВНИХ СВЕДОЧЕЊА ПРОТИВ ВЕЛЕИЗДАЈЕ испред тзв. „Владе Србије“

Кад у овоземним правилима важи изрека „ко чека тај дочека“ колико је то остварљивије за оне који чекају са Православном вером помоћ од Бога Живога и Свемоћнога..

+++

„Онај ко не изабере да пострада за Истину Божију, биће кажњен много болније страдањем које није изабрао.“Свети Марко Отшелник

+++

Комплетна сутрашња Житија Светих (звучни запис):

Зачеће Св. Ане, и житија других Светих за 22./9. дец.

ИстиноЉубље свима Вама!

+++

Побожна Читанка:

ОКТОБАР- Четиминеј

 1. октобар

 Слово на Покров пресвете Богородице, од виђења светог  

 Андреја и Епифанија

Страшно је и чудно виђење честних и светих Отаца Андреја и Епифанија, како су у ваздуху свету Богородицу, која је дошла у Влахерну, у свету цркву, са Анђелима и са Претечом, и са Богословом Јованом, и са другим Свецима многим, док је народ стајао у цркви, видели су како се моли са сузама Сину својем за цео свет. И говорио је Андреј Епифанију: видиш ли царицу и госпођу свијех како се моли за свет? А он је рекао: видим, Оче честни, њу како је покрила честним својим омофором, који се светли изнад илектре, народ сушти у цркви. Ово дакле (ја) кад сам чуо, помишљао сам, како је страшно и мило-сердно, и изнад надања и заступљења нашег (како је раније) било без празништва? А уздам се, Владичице, на милосрдна твоја слова, која си Сину твојем рекла, молећи Њега: Царе небески, прими сваког човека, који Те слави, и који призива име Твоје на сваком месту; и где год бива памјат имена мога, освети место оно, и прослави човека, који прославља Тебе именом мојим, примајући њихову сваку молитву и обећање. Тим словима надајући се, хтео сам да не остане без празника свети покров твој, преблага (Владичице), него као што ти хоћеш да украсиш честни празник твога покрова, свемилостива (Владичице), тако украси; да би се и народ, који те прославља, узвеселио, кад види много-имене твоје празнике како сијају. И као што си тамо сушти народ у цркви покрила, тако и нас грешне рабе твоје, покриј покровом крила твојих, обарајући савете и мисли (свих), који помишљају на нас зло. И спаси нас по милости Сина твога у овом веку и у будућем, и све, који притичу к теби са страхом и вером, и који се надају на тебе, (која си) брзо наше заступљење и помоћ. И установљен је такав празник да се празнује месеца октобра први дан, на памјат светог апостола Ананије, у славу Оца, и Сина, и Светога Духа…

Слово од Лимониса, због чега није ушла Пресвета Богородица у храмину Киријака попа

Киријак поп лавре Каламона, који је на светом Јордану, казивао нам је говорећи, како: једног дана видео сам у сну жену неку, благо-родну образом, и у баграницу одевену, и са њом два мужа, тако исто и ове у свештеном образу честне, и стајали су (они) ван келије моје. А ја сам препознао жену, да је то владичица наша Богородица; а мужеве, који су били са њом, светог Јована Крститеља и светог Јована Богослова јеванђелисту. И изашао сам из кљети ја, и молио сам њу да учини молитву у кљети мојој (у келији); а она није хтела. Онда сам пребивао ја дуго времена молећи се, и говорећи: нека се не врати смирениј посрамљен. И много кад је видела мене како се приљежно молим, онда јасно ми је одговорила говорећи: имаш у келији непријатеља мога, па како онда хоћеш, да уђем? И ово пошто је рекла, отишла је. А ја сам се пренуо, и почео сам да скорбим (да се жалостим), и помислио сам, да нисам нешто у помишљању мојем сагрешио према њој? А није било другога у кљети, осим ја једини, па пошто сам много себе испитао, нисам нашао (себе) ништа да сам сагрешио према њој. И како сам видео себе у многој печали погружена, устао сам и узео књиге, да бих читао, и (тако) не бих ли читањем печали одбацио и мисли. А књигу сам нашао блаженог Исихија јерусалимског; и кад сам читао књигу, нашао сам два слова Несторија зло-вернога на крају књиге написана, и разумео сам да је овај (Несторије) непријатељ свете владичице наше Богородице и приснодеве Марије. Тада сам устао и отишао код брата, који ми је дао (ту књигу), и вратио сам књигу и рекао сам му: узми књигу своју, брате, јер нисам имао никакве користи од ње, него само погибију ми је донела. А кад је овај (брат) упитао за разлог, онда сам казао шта се догодило. И (онај брат) блажене се ревности напунио, и два Несторијева слова је изрезао и на огњу сажегао, и рекао је: да не остане непријатељ у кљети мојој владичице наше Богородице и приснодеве Марије.

2 октобар

Слово о светом Андреју, како се њему учинило Христа ради јуродство

У време Лава цара великог, био је муж у Константин-граду, по имену Теогност. Овај је купио рабе многе, па са њима је купио и овог Андреја, веома млада, словена родом, који је био леп веома. И господар је њега поставио пред собом да служи, и више од свих (робова) љубио је њега, и на учење светим књигама дао је њега; и овај се брзо научио свему писанију. (Затим је господар и крстио њега). И често је ишао (Андреј) у цркве, и читао је свете књиге. А једне ноћи стао је на молитву, па је позавидео лукави ђаво лепом почетку његовом, и дошао је и почео да туче веома у двери те храмине, у којој је младић пребивао. И ужаснуо се од страха (Андреј), и оставио је молитву (охаписја), и брзо је на одар легао и покрио се козичином својом. А ово, кад је видео, сатана је рад био, и рекао је другом (ђаволу): видиш ли овога, како је до сада скверна чинио дела, а сада се и тај устројио на нас; и ово пошто је рекао, ишчезао је. А од страха тога уснуо је тврдо блажениј, и видео је у сну, како је био негде на позорници, и било је на једној страни мноштво етиопа много, а на другој страни мноштво у белим ризама младих светих мужева; а (Андреј) је био између обе стране. И гле, (требало је да буде) такмичење и борба (уристаније). Јер етиопи су црнога неког имали веома великог, и тражили су од сабора бело-ризаца: има ли неко, који би се такмичио и борио са овим црним? Јер беше (он) хиљадник неситог легеона. И кад су они почели да се хвале, блажениј је стајао и слушао, а бело-ризци нису одговарали ништа. Онда је један младић веома леп, сишао од горњег (сабора) у руци држећи три венца;[1] и један је био украшен златом чистим и камењем честним; други бисером великим драгим, који је блистао; а трећи много бољи од оба (ова), од свакога цвећа црвеног и белог и од гранчица (из) раја Божијег исплетен, и неувенљив никако; и такву су лепоту имали, да ум човечији не може изрећи. А ово, кад је видео Андреј, туговао је, и размишљао је (дерзаше) на какав начин би могао да узме, бар један од тих венаца. И приступио је к њему (ка Анђелу), који је био по виђењу младић, и рекао је Андреј: тако ти Христа, продајеш ли њих (венце)? Јер иако (ја) не могу да купим њих, али мало почекај мене, да идем и кажем господину мојем, да ти дадне злата, колико хоћеш. Тада рече њему младић смешећи се лицем: веруј ми, љубљени, да ако ми донесеш и целога света злато, нећу ти дати од овога ни један цвет; и никоме, ни сматраноме твоме господину (цењеноме). Јер нису ови (венци) од сујетног овог света, као што (и) ти видиш, него су од ризница над-небеских венци Христови, којима се венчавају људи, који црнце оне побеђују. Па ако хоћеш, не један да узмеш, него и сва три (венца), онда иди бори се са етиопом оним црним, па ако њему одолиш, онда не само овај (венац), него и оне, које си видео красније од овога, узећеш од мене. Ово кад је чуо Андреј, у слову овом дерзновење је узео (смелост), и рекао је њему: веруј ми, да све што си ми рекао, учинићу, само ме научи лукавствима његовим (кознем). Онда рече њему младић: а ти, зар не знаш лукавства његова (кознеј)? Нису ли етиопи страшни и грозни, (али) и немоћни? Па немој да се побојиш страшне његове величине и изгледа; јер као зеље гњило, тако је тај (етиоп) гњио и немоћан. И овим словима је окрепио њега; и узео је њега красни онај младић, као претварајући се да хоће да се бори са њим, и учио је њега, како он (Андреј) да се бори против етиопа. И рекао је њему у ухо: кад те ухвати и почне да врти тобом (да те витла), а ти немој да се ужаснеш, него (пођи на њега крсто-лико, и) запни њему ногу, и видећеш славу Божију. И изашао је одмах блажениј да се бори, и рекао је великим гласом: ходи овамо оцрњени, да се боримо. И дошао је етиоп страшећи и претећи, па је зграбио Андреја, и почео је њега да врти (да витла) дуго времена. Онда су почели етиопи да пљескају, а бело-ризци су као побледели; јер су мислили, ако удари њега онај црнац о земљу, да ће њему очи да искоче. И био је витлан около Андреј од оног етиопа, али се усправио и запео је њему ногу, и како је полетео такав демон, догодило се да лобања његова падне на камен, и одмах је почео да вапије бес. А радост велика и пљескање било је белоризцима. И зграбили су праведника на висину рукама својим наузнак (взнак), и почели су да целивају њега, и да мажу њега миром духовним. Тада су се црнци разишли сви са великим стидом. А красни онај младић дао је њему честне венце; и кад га је целивао, рекао је: иди с добром од сада, јер си наш друг и брат; трчи већ на добри подвиг, наг буди, и јурод(ив) Мене ради, и многог добра бићеш причастник у дан Царства Мога. Ово кад је чуо блажениј, од тог великог сна се пробудио, и почео је да се диви том великом сну. И од тог часа учинило се њему јуродство. И тако је постао прозрачен (просвећен), од Божије благодати дане њему. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

3 октобар

Слово Јована Лествичника, о блаженом Исихију безмолвнику

Нећу прећутати да бившег безмолвника Исихија Хоривита назнаменујем повест (приповедање): овај је најпре стално пребивао у сваком немару о својој души, и никако није био приљежан. Али кад је поболео дакле напослетку телесно, и кад је за један час уверљиво отишао, и у себе кад је опет дошао, онда је молио дакле све нас одмах да одемо, и двери келије да затвори. И пребивао је затим унутра дванаест година, и ни према коме није беседио ни мало ни велико слово, нити другоме некоме, него је хлеб дакле и воду окушао једино. И (монах), који је доносио њему храну,[2] гледао је и у ужасу дивио се, и помишљао је тако, како никада (Исихије према) Господу својем обичај није променио, у коме је увек био, и сузе топле и неизмерне свакако је приносио. А кад је хтео да сконча, онда смо разрушили двери и ушли смо, и кад смо много молили њега, ово смо само чули од њега: опростите, ни један (човек), који памјат смртну има (који има сећање на смрт), не може да сагреши никада. А ми смо се чудили, кад смо видели (њега) тако одједном промењена божанском променом и преображењем; и погребли смо њега честно у усипалници (у спаваоници). А после (неких) дана кад смо потражили свете његове мошти, нисмо нашли; јер Господ је у томе досто-хвално његово покајање известио, свима који хоће, и после многог немара, да (могу да) се исправе.

           Слово о светом Андреју јуродивом

После јављања првог, друге ноћи је блажени Андреј устао на молитву, и кад је скончао њу, онда је узео нож и отишао на бунар, и свукао је са себе ризу, и почео је да је сече на платна, као луд правећи се (неистов). А ујутру рано ишао је кувар да захвати воду, и кад је видео шта је било Андреју, онда је отишао и исповедио господару својем, и господар његов печалан је постао, и наредио је њега да одведу у цркву свете Анастасије. А овај (Андреј), дању се као лудак правио (творио), а ноћу се без престанка Богу молио и светој Анастасији, о почетку дела (јуродства, да му јави), да ли ће пријатно ово бити Богу. И гле пет жена су дошле ту, и један Старац светао са њима, и ишли су да посећују немоћне, и дошли су код Андреја. Онда је рекао Старац онај најстаријој (жени): госпођо Анастасија, зар нећеш да излечиш овде ништа (Андреја)? И рече њему она: господине учитељу, други је њега излечио, који је њему рекао: буди јуродив Мене ради, и многог добра бићеш владика у дан Царства Мога, па (зато) не треба њему исцељења; и ово пошто су говорили, отишли су у цркву. А блажени Андреј је разумео, да је пријатно Богу дело његово (јуродство), и онда се више подвизавао на молитву ноћу, а дању се правио луд (јуродом творјасја). А кад је већ настала ноћ, и онај (Андреј) је бдио у поноћ по обичају, молитве и мољење потајно у тајном храму срца свога, Богу и светој мученици Анастасији док је приносио, онда је дошао к њему очигледно ђаво са многим бесима, држећи секиру, а други (беси) ножеве, и други мотке и кочеве, и мачеве, и копља, а други су носили ужад. Јер (тај ђаво) је био хиљадник пука (пуковник), па ради њега су многи беси дошли за њим, да убију блаженога. И почео је да риче издалека стари онај сињац (ђаво); јер тим образом био се јавио, кад се (раније) борио са њим, и потрчао је на Светога, хотећи да убије њега секиром, коју је носио у руци, и сви демони, који су били са њим потрчали су, хотећи да изрежу (њега на комаде). А он је са сузама руке подигао ка Господу, и вапијао је говорећи: не предај зверима душу, која се исповеда Теби. И још је рекао: свети апостоле Јоване Богослове, помози ми. И одмах је гром био, и молва народа многа; и гле, Старац неки великим очима восклоњен (велики на очи), лице је имао мало светлије од сунца, и много мноштво са њим. И рекао је (Старац Анђелима), који су били са њим, са јарошћу: затворите врата, да не побегне ни један од њих (од бесова). И како је ових (Анђела) било више него оних (бесова), онда су учинили брзо (наређење Јованово). Па кад су ухваћени били сви они (беси), рекао је онда један од црнаца другу своме потајно: проклет да је овај час, у који се ми преварисмо, јер Јован је љут, и хоће зло нас да мучи. Тада је наредио свети онај Старац својима (Анђелима), и скинули су гвоздено уже са врата Андрејевог, и стао је (Старац) ван врата, и рекао је: доводите ми по једнога. Онда су привели (Анђели једног беса), и растегли су (га) по земљи, а Апостол је узео уже гвоздено и прекалупио на-троје, и дао је њему (бесу) сто рана (батина). И вапијао је (бес) као човек: помилуј ме. Потом су протегли другог демона, и тучен је био и тај тако исто. А кад је чуо блажени Андреј, како вапију: помилуј ме; онда је помислио како су (они) људи, (али) јасно били су ухваћени етиопи. И протегли су (затим) и трећега, и тај је толико исто батина претрпео; јер Бог је тукао њих нелажним ранама, којима се род њихов оскорбљава. И кад су по реду тукли све, онда су говорили тученим (бесима): идите покажите оцу своме сатани, да ли му годи. И кад су отишли белоризци, и демони ишчезли, онда је красни онај Старац дошао код Божијег раба, и положио је уже на врат његов, и рекао је њему: јеси ли видео, како сам ти брзо (дошао) у помоћ (твоју), јер много се бринем о теби. Јер мене је одредио Бог, и наредио ми, да промишљам, шта ће (се) теби на спасење твоје приводити, и да се бринем свагда о теби; онда претрпи, и да будеш у свему искушан (искусан). Јер неће ти далеко бити (за дуго), и бићеш пуштен, и почећеш да идеш по својој вољи, где буде угодно очима твојим. Рече онда Андреј: господине мој, а ко си ти? А он рече: ја сам (Апостол), који сам узлегао на честна прса Господња. И ово пошто је рекао, као у муњу се претворио, и од очију његових је отишао. А блажени Андреј се дивио, и много је Божију милост славио, како је тако (Бог) по свему помоћник њему био; Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

            4 октобар

Слово о Андреју, како је у виђењу говорио њему Христос, о јуродству и о вечном животу

После јављања светог Јована Богослова, и после говорења његовог са њим, и после мучења оних бесова, блажени Андреј у узама је прилегао, хотећи да почине (мало), и постао је у ужасу (у иступљењу, у екстази), и видео је себе у палатама царевим. И призвао је њега цар код себе, и рекао је њему: хоћеш ли да работаш свом душом? И онда је дао њему да поједе нешто мало горчије од пелена, и говори њему: такав је дакле пут скорбни људи, који работају Мени у свету овом. И потом је дао њему нешто белије од снега, и боље од мане; и кад је (ово) појео, онда се развеселио, и заборавио је прву горчину. И говори њему: таква је храна код Мене  људима, који Ми работају, и који претрпе мужански до краја, као што си и ти почео, (тако) мужански саврши; јер за мало (ако) пострадаш, онда имаш у векове у вечном животу да пребиваш. И потом се (Андреј) пренуо од сна, и размишљао је, како прво јело горко изображава трпљење света овога, а последње (јело) – вечног живота. Затим, пошто га је држао господар његов четири месеца, онда је пустио њега. И почео је (Андреј) да трчи по улицама, правећи се луд; и дању се правио луд, а ноћу је без престанка молитву творио. И тако се уселила у њега благодат од Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа.

            5 октобар

Повест о виђењу Козме игумана, страшна и врло користна

У тринаестој години царства Романа грчкога цара, био је неки муж у том царском граду, један од царских (људи), који је држао положај (положец), који је био према држању свога покоја (устрабљенију). И тај је иночко житије прихватио, и постао је пастир рајској реци, прилежној обитељи монаха, који инокују. А кад је прошло неколико година, догодило се њему у болест љуту да упадне, и за много времена у њој је пребивао. И кад се већ потом пет месеци испуњавало, у трећи час дана мало се пренуо, и у себе кад је био ћутећи, на одру се мало придигао и сео је, и одовуд и отуд од својих (монаха) био је подкрепљиван (придржаван). И кад је сео, постао је у изступљењу од трећег часа до деветог, и имао је очи како гледају ка крову храмине, и уста како шапућу, али не јасно, и све не-разсмотрено. А између речених часова, кад је мало у себе дошао, почео је онда да тражи од својих (монаха) два преломка хлеба: дајте ми, рекао је, оба дела хлеба (части), које сам примио од честног Старца. И тако кад је рекао, онда је положио руке у недра, и у пазуху је испитивао тражена (два преломка хлеба). А неки од људи, који су дошли, привиђење су такво сматрали, а не да је виђење, и тражили су испитујући, да би им се указало ово велико тајинство: реци, говорили су, Оче, не утаји од нас користи, где си за толико времена био? и на какав призор си ум узводио? Јер си уснама тада беседио, а ми смо ту веома плакали. А он је рекао: умукните, чеда, кад Господ дадне, кад у себе дођем, онда ћу молбу вашу да испуним. И кад су се стекла сва братија около њега, он је почео повест: дакле све умом што сматрам по крају, Оци и Братијо, потанко ћу вам исповедити. Боље је било, да по уму и језику човечијем, или колико имам да принесем ради памјати, које је према вама исповедање. (Дакле) како сам сео на одар, од два брата подкрепљиван, догодило се мени да видим с леве моје стране како је мноштво људи, и лица њихова поцрнела више од смоле (катрана), и неравна свима (груба), али једнима много, а другима мање; и једни су имали лица развраћена, и други очи сиње (мрачне); и друге убице, а друге као звери гледају; и једноме усне посињеле (потамнеле), па и отекле; а другоме једна усна горе, а другоме доле. Такви су људи близу одра мога били, и трудили су се да ме узму од вас; и кад сам најпре около осмотрио вас, онда сам помислио да не плаше вас много, нити ка устремљењу да се бојите. И не знам како се (они) разјарили, и узели ме свирепо од вас: једни су за врат свезана (мене) вукли, а други су од позади гурали, а други су са друге (стране) запињали, и други су ме веома вукли. И на крају су ме завели код неког брега, врло превеликог, коме је ширина била колико каменом добацити, а дубина његова све до тартара, и према таквом брегу насилно су ме вукли; и на једној страни брега била је стаза врло тесна, да ни једна стопа ножна није могла тамо да се смести. И по таквој тесној стази и скорбној насилно су ме они вукли, а ја сам према десном брегу пре наваљивао, да се не бих некако отргао у ону пропаст, која је зинула (која је зјапила), и у непроходну да не упаднем провалију. А испод такве пропасти река се јављала како тече, и веома хучи, и шуми течењем, и са многим трепетом тесни онај пут смо прешли. Па кад смо према левој страни већ ка крају ишли, према врху брега оног великог, и његовој реци, врата велика нашли смо отворена. А код њих је седео велики буљав муж (бујав), велики изгледом и страшан лицем, коме су очи веома развраћене, и пламен огњени је излазио из уста његових многи, а из ноздрва је испуштао дим који смрди; и језик је њему висио из уста његових лакат један, и десна рука њему сасвим сува, слична стубу, и била је нага и пружена веома, којом је подчињене грабио и у ону пропаст убацивао; и душе, које су у њој осуђене: авај и јаој; све су викале. А кад смо се ми приближили ка мрачном оном дивљем мужу, одмах је (он) веома завапио према (бесима) који су ме водили, и рекао је: тај ми је љубимац. И кад је руку пружио хотећи да ме ухвати, онда сам се ја у страху тргао и задрхтао, и у себи сам се стегао. И одједном као неким послањем јавила су се два мужа седа, и свештено-љепна: за које сам сматрао да су то: Андреј и Јован, свештени Апостоли, како сам њих видео на светим иконама насликане. И њих кад је видео онај зло-мислениј, одмах се скупио и сакрио се. И тако су узели мене племенити они Старци; онда смо прошли предња врата мала, па смо прошли и унутарња врата. И изашли смо у неко пољско место, где су добри и весели и лепи (насади) били. И кад смо потражили према пољском крају, нашли смо место зелено и прекрасно, коме красну лепоту, и будућу благодат исказати словом није могуће. А посред тога места седео је неки Старац много-честан, и около њега мноштво деце, више од песка морскога. Тада сам дакле страх ја одложио, и тихо сам (Старце), који су ме водили, упитао: ко је овај Старац? и које су ове около њега плоти безбројне? А они рекоше: овај је Авраам, као што слушаш, наручје Авраамово. И одмах по њиховом наређењу поклонио сам се приљежно, и целивао сам тог Авраама. Затим смо према претходном путовању дошли, и при крају оног места стајао је велики Јелеон (насад маслинових дрвета), чија је дубрава дрвећа више од звезда небеских, и на сваком дрвету је покров стајао (сјен), и у сваком покрову беше одар, и на сваком одру беше човек. Од њих сам многе познао, који су се хранили у домовима царским, и многе од грађана, и неке, који на селу живе, а друге и из обитељи наше; а ове све, које сам познавао, били су умрли одавде (преставили се). И кад сам помислио да упитам, шта је дивни Јелеон, претекли су ме они Старци, и рекли ми: шта помишљаш, говорећи: шта је то велики красни Јелеон; и шта је то све, које је на њему? Ово су, као што слушаш, многи (од) обитељи код тебе су спашени, и по достојању свима је раздељено, по мери врлина. И кад смо прошли тај Јелеон, појавио се онда град, чију лепоту и красоту, и по зидовима управљење и уређење, није могуће исказати. Дванаест појаса по свој страни около је било, и нису једном бојом препојасани, него различитим (бојама), како је разлика много-цених каменова. И по зидовима, врата златна и сребрена, и узвишена по различно, и унутар врата домови златни, и златна седишта, златна подножија, златни улази. И тај град сав је испуњен светла неизреченог, испуњен мио-мириса и благодати. А кад смо обишли цео тај град, онда ни човека, ни скота, ни птице, ни било шта, што је по земљи и по ваздуху, што се креће, нисмо видели. А према крају града дивни домови царски били су сазидани; и у царским улазима била је одаја (чертог), коме је мера, колико каменом добацити. А од краја одаје, па све до другог краја, прострета је била трпеза, од сваког мраморног камења, и толико је одстојала од земље (колико) кад стоји муж; и била је пуна многих људи, који су седели. И неизреченим светлом и мио-мирисом и благодаћу, цео дом био је испуњен. А на крају одаје, била је мала чаша, која је више од сунца сијала, која је на тој трпези стајала. Од (одаје) су два младића (ушкопљеника) изашла свето-видна, и лица њихова више од муње блистају, и сваке радости испуњени су; и рекли су оним са мном Старцима: нека седне овај за трпезу. И одмах са славом су показали и место. И довели су ме они Старци и посадили; а они су на једном месту одаје сели. И како су младићи (ушкопљеници) за дуго времена каснили (нису долазили), онда док су они каснили, осмотрио сам ја на оној трпези, и многе од људи, који су седели, познао сам, који су из обитељи ове били, и из света остале (људе). И после много времена опет су младићи (ушкопљеници) дошли и огласили су Старцима и рекли: вратите овога, пошто много жале за њим, пошто је он отишао к Богу.[3] И Цар пошто се утешио, мисли њега у иночко житије да врати; и тога (онда) тим истим путем вратите, и узмите уместо њега Атанасија Трајанова. И одмах су ме узели они Старци, и извели су ме из одаје и из града, и изашли смо оним путем. А кад смо ми ишли, и гле, језера пуна мука; једно мрачно, једно огњено; и друго (пуно) магле, која смрди, и друго (пуно) црва. И друге (многе) по другој муци вида и мучења пуна (била је) река; и општег људског мноштва без броја испуњена, и унили плач и горко свима ридање (било је). И сва језера кад смо прошли, у неком месту опет смо оног Старца нашли, за кога су говорили да је Авраам; и опет сам приступио и целивао њега. А он ми је дао чашу златну пуну вина, слађу од меда, и три просфоре (посмаги); па једну сам поквасио у вино и појео је, и оно вино све сам испио. А друге две просфоре (посмага) уложио сам у недра моја, и њих сам од вас јуче тражио; затим, после мало дошли смо у место оно, где је онај муж зло-смрадни седео; који, кад је видео мене, шкргутао је на мене зубима својим љуто, и с јарошћу и гњевом је говорио: већ од сада утекао си од мене, али ипак нећу од сада да починем, него ћу ја на тебе свако (зло) да подижем, и на твој манастир. Па већ, братијо моја, оно што сам познао и видео, (то) сам и исповедио; а како сам у себи био, то нисам познао. А после беседе његове био је послан неки (од монаха) у Трајанов манастир, и кад је отишао, нашао је Атанасија монаха како је умро, и како на одру из келије износе њега; и упитао је: када се преставио? И чуо је: у јучерашњи дан, према деветом часу; у који час је овај (Козма) виђење видео; јер нису далеко ова (два) манастира удаљени један од другога; пошто су они близу и до данашњег дана, и једним наставником управљани бивају. А после тог виђења (Козма) је пребивао тридесет година, и по Богу добро је житељствовао, управљајући и крманећи оба (ова) манастира, и живео је са монасима житијем благо-угодним. И тако је од житија отишао у слави Божијој.

Слово светог Андреја о лопову гробном

У Константин-граду преставила се кћи неког богаташа, која је била дева, и живот свој поживела чисто. И заклела је оца свога, да пред градом у пољу њиховом, у молебници, која је у винограду, тамо да погребу њу. И кад је уснула, узели су је и понели на место, где је заклела била оца свога. У то време био је неки гробни лопов, који је ископавао мртваке, и свлачио одећу са њих; (и он је) стајао на путу и гледао, где хоће да погребу њу. И кад је дознао, где је погребена девица, намислио је да иде и да обнажи њу. А догодило се туда да иде свети Андреј, ради Господа творећи он свој обичај (јуродство). Па кад је прозрео срдачним очима, разумео је духом штетну мисал тога лукавога, и хтео је да спречи њега од тога дела; јер дознао је каква ће погибија да буде њему, и погледао је на лице његово гневно, и рекао њему као гневећи се: тако говори Дух судњи: (теби), који једеш одећу (мртвака) који леже у гробовима, већ ти је (дошло) да не видиш сунца, већ ти је да не видиш дана, ни лица човечијега, јер затвориће се врата дома твога, и потом неће се отворити; замркнуће теби дан, и неће осванути у векове. А он кад је ово чуо, није разумео, шта говори Светиј, и није марио за то, него је пошао. А Светиј је опет погледао (на њега) и рекао њему: идеш ли? не укради, тако ми Исуса, ако то учиниш, нећеш ти видети сунца. А он, пошто је разумео добро (гораздо), шта је њему рекао, почео је да хвали њега, и праведником да га назива. И опет, кад се повратио, почео је да говори: право болујеш ти, бесомучна душо, и говориш непознато и тајно од смућења демонског, а ја тамо хоћу да идем, да видим шта успевају твоја слова. Онда Светиј играјући прошао је. А кад је вече било, нашао је погодно време лишеник онај, и отишао је и одвалио камен од гроба, и ушао је у њега (у гроб), и узео је прво покровац и украсе све, и горњу одећу, јер је лепа била и честна веома. Па кад је узео све, и хтео да оде, а онда ненавистник човеков ђаво научио је њега да скине и кошуљу, и да остави тело њено наго, што је он и учинио. Али кад је узео кошуљу, тада наредбом Божијом, десну своју руку подигла је мртва девица и ударила њега по лицу; и одмах су ослепеле очи његове. И у ужасу почео је да дрхти, да су од страха тога почеле да се скрушавају и вилице његове и зуби, и колена тако исто. Онда је отворила уста своја мртва девица и тако је њему огласила: окајани и лишени (јадниче), нека буде како се Бога ниси побојао, нити глагола Његових, па макар, пошто си и ти човек, ваљало је теби да се стидиш, па које (одело) си најпре узео (да будеш задовољан), а кошуљу да даш лишеном телу мојем. Али (ти) си се немилостив и љут човек према мени показао, и намислио си да ме учиниш на смех у другом доласку Господњем свим светим девама. Па ево сада ћу те ја уредити, да нећеш никада више да крадеш; и да знаш, како је Бог жив Исус Христос, и како суд има, и оддавање по смрти, и живот, и весеље биће људима, који љубе Њега. И ово кад је рекла девица, устала је, узела кошуљу и обукла се, и огртачем се огрнула и покровцем, и рекла је, како: Ти, Господе, једину на нади удомио ме јеси; и легла је, и с миром је уједно уснула. А лишени онај једва је успео да нађе зид виноградски, и тако је изашао близу народног пута, испитујући рукама зид до зида, и дошао је код врата градских. А кад су питали (људи) за разлог ослепљења његовог: како се учинило њему? Овај је тада друкчије казивао, а не како је било. Али напослетку је исповедио све по праву неком другу своме добром; и од тада је почео да проси, и тако је почео да се храни. И некада је седео и грлу своме је говорио свадљиво: проклето да си, несито грло, јер ради тебе и стомака мога, слепоћу ову примио сам. И опет је говорио: човек, који је и хранитељ стомака свога, а не дела, (тај) нека не краде, и нека не добива тако (крађом). А помињао је и Светога (Андреја), и дивио се, како је прорекао њему све што је хтело њему да се учини. И многи у то време, кад су за ово чудо чули, одбацили су сатанина дела, и постали су добри наравом и делом, у Христу Исусу Господу нашем; Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

            6 октобар

Слово из житија светог Андреја и Епифанија

И ево, кад су блажени седели, и повести чинили, и ево, ђаво је дошао ту, и правио је Епифанију замку, кога је једино Андреј видео. И гњевио се на њега (на Епифанија) проклетиј, пошто је волео Епифаније светог Андреја. Рекао је онда (Андреј) њему са гњевом: иди одавде нечисто лукавство. Тада рече демон Андреју: какав си ти лукав и лењ, таквога другога нема по целом Цариграду. А ако хоћеш да ти кажем право, онда чуј:[4] како ће доћи године, да ће погибнути мој занат. Јер у то време биће људи гори од мене, да ће и мала деца већа од старих бити лукавством, па ћу ја почети тада да почивам, и нећу учити синове човечије ни на шта, јер сами у себи почеће да чине сву моју вољу. Рече онда њему Андреј: како ти знаш, кад дакле демон не прозире ништа? Рече демон: Отац наш сатана је разуман, и у аду седећи гата о свему (волшебствујет), и отуда све казује нама, како род наш ништа не зна. Рече онда Андреј: о којим гресима се весели род ваш највише? Рече демон: о идоло-служењу, и о сплеткама (потворјех), и о злоби на ближњега, кад неко некога почне да мрзи; и о содомском греху, и о пијанству, и о сребро-љубљу; о томе се највише веселимо. Онда Андреј рече: а кад се неко одрекне од дела ваших, (и) која је био чинио раније (одбаци), како онда трпите? Демон рече: боље од мене знаш ти, како љуто (подносимо), (али) ипак се надамо да обратимо њега према себи, и зато трпимо утеху примајући од тога; јер многи су се одрекли од нас и к Богу су пришли, па опет су се к нама вратили, и постали су потом наши. И кад је изрекао демон дела своја, тада је Светиј дунуо на њега, и одмах је ишчезао.

Слово светог Антиоха о преједању

Свима је потребно, да се присиљавају да уздржавају утробу, а нарочито (људима) који хоће Богу да работају, лепо је да једу на меру потребну. А човек, који се не уздржава од јела, сличан је лађи обремењеној; јер тело храну требује, а не сладости довољне, и не пресићености. Јер прво је души и телу подобно на здравље и крепост, а друго обоје повређује, и не само здравље да квари, него и болести пакостне рађа; јер је указано мало-једење подвижнику, како (подвижник), који уздржава стомак, (он) удаљава греховне мисли; а човек, који је побеђен од јела, (он) похоте узраста зле. Слатка храна само грло весели, а храни црве неуспављиве. Као што пуста земља трње рађа, тако и ум много-једца узраста зле мисли. Човек сласто-љубив често памјати Светих твори, да би стомаку угодио; а човек, који се уздржава, (он) се житију Светих уподобљава. Човек, који се преједа, ничим се не хвали, него једино храном многом; али Дух Живи у сласто-љубивом човеку скорби, и пошто не трпи смрад, одлази од њега. Јер као што дим прогони пчеле, тако и човек, који се преједа, (одгони) благодат Светога Духа. Јер боље је одбацити слатку храну, и онда просту храну (узети) и потребу учинити телесну, да се не би уподобили у пустињи људима, који су работали стомаку; јер седоше људи да једу и да пију, и усташе да играју, (и) тада заповести Божије заборавише, и на идоло-бесије се приклонише. Лепо дакле и о наследницима њиховим пише Павле: којима је бог трбух, и слава у стиду њиховом, који мисле земаљски (и о земаљском). И опет: јела су стомаку, и стомак јелима; али Бог ће и њега и њих да упразни. И опет: ако ради јела скорби брат твој, већ онда не ходиш по љубави. И наводи: такви Богу не работају, него своме стомаку; и лепим словима прелашћују срца не-злобивих (људи). И опет: мудрост плотска је непријатељство Богу, а мудрост духовна је живот и мир. Лепо је благодаћу утврђивати срца а не јелима. И опет: није Царство Божије јело и пиће, него правда и мир и радост у Духу Светоме; а не преједање и пијанство. Као што и Јаков ружи (брука) стомак рабима говорећи: веселисте се на земљи и насладисте се, и ухранисте срца ваша као овцу за дан заклања. Господ је неверним јудејима рекао: амин говорим вам: тражите Мене, не зато што сте видели знамење, него зато што сте јели хлеб и наситили се. И додаје: не делајте јело, које пропада, него (јело) које остаје за живот вечни, које (јело) ће Син човечији дати вама. Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

7 октобар

Слово о златару, који је молитвом учинио да се подигне гора и да се убаци у реку Нил

У Александрији египатској био је неки златар, славан веома у целом граду том ради вештине рукодеља свога. Код њега је дошла нека жена, и молила га да би украс за главу учинио на лепоту њеног тела. Па кад је био разговор њихов и беседа, онда је почела да говори жена, које је према блуду подобно, и саблажњивао се златар у помислима на њу. И кад је била бесовска заплењеност о греху и пипање рукама, и намигивање очима, и неприличан смех; па пре него да се устреми (златар) ка греху, поменуо је слово јеванђелско, на коме месту говори: ако те саблажњава рука твоја десна, или нога, одсеци је, или око (ако те саблажњава), избоди га; јер боље ти је као кљаст са једним удом да уђеш у Царство небеско, него целе удове да имаш, па да бачен будеш у језеро огњено. И погледао је онда на жену и рекао: мало одступи од мене, јер хоћу да учиним што је наређено нама; и узео је нож и ударио себе у око десно, и рекао: види, Господе, како сам чувар заповести Твоје, па кад затребам помоћи од Тебе, онда се не удаљи од раба Твога. И кад је видела жена златарево дело, побегла је са страхом, и отишла је у дом свој, пошто се раном онога (златара) спасла од греха. А био је (у то време) мучитељ љут на хришћане, који је држао Александрију. Божијим допуштењем, овладали су сарацени египтом, и свакако су мучили хришћане, наређујући им да се одрекну од Христа, и да се причасте скверној њиховој мухамедовој вери. Па је намислио зли мучитељ овако: призвао је суштог епископа, свих хришћана учитеља, и говори њему: слушај, о епископе, речено је сада у словима Христа твога: ако имате праву веру у себи, и у Мени (ако) рекнете гори овој: устани, и баци се у море; и биће вам. Ево је гора свима видљива код града овога, којој је име Адар; сада дакле ако има Бога, Коме ви работате Христу, и веру коју држите, и сматрате да је она боља од свих (вера), изиђите онда ка гори Адар, и говорите слово Господа Бога вашега, па ако послуша вас и баци се у реку Нил, онда ћете у олакшању послужити Христу вашем, а Томе ћемо и ми веровати; а ако не (послуша), онда све богатство хришћанско биће узето у ризницу цареву, а ви сво ђубре и нужнике наше из града овога имате да истребите (да очистите). Тада је одговорио епископ: слово, које си говорио, веома превасходи наше моћи, (али) ипак не ради нас, јер сви смо недостојни таквог дела, него ради хуле твоје, коју на Господа нашег Исуса Христа говориш, допусти нам онда осам дана, да се помолимо Господу, и верујем, ради молитава рабова Својих да неће презрети (нас). Јер је писано: вољу људи, који се боје Њега, учиниће и молитву њихову услишиће, и спашће их, јер се надаше на Њега. Ово кад је чуо безакони варвар, посмејао се, говорећи: ја сам мислио, да ћете молбу да покажете, и да ћете део од имања вашег да дате у ризницу цареву, а ви се на дело осмељујете, које није могуће да буде ни од мухамеда нашег; а тај је посланик Божији, коме сви арапи и варвари верују и поклањају се. И отпустио је њих са гњевом, пошто је написао речене дане, које су тражили. А епископ је сабрао све хришћане у градовима и у свим пределима, до три хиљаде мужева, осим жена и деце, и огласио је њима лукаву претњу мучитељног властелина, како не само имања наша хоће, него и живот наш хоће да разори. Па и даље (је епископ) о гори говорио, и брзо је наредио њима да скорбе, и сви скупа да се моле, и све-ноћно стајање да учине пред Богом. Онда је приступила она жена ка епископу, и казала је њему о напред реченом златару, исповедајући њему најпре своју намеру, и потом његову тврду веру према Христу, како се није преластио, рече, мојим блудним и прелестним словима, и није поштедео себе, него је десно своје око избоо. Ово кад је чуо епископ, зачудио се; и није нашао њега у сабору са људима који су дошли, него је послао по њега у дом где је пребивао. А кад је дошао он, онда говори њему епископ: брате, искушење је дошло неко на нас од ненавидника наших, и све по реду казао је њему мучитељеву претњу. А он је рекао: владико, ми смо дужни да се молимо, јер све што није могуће од људи, од Бога је све могуће. И трећег дана изашли су ка гори Адар, и обишли су је три пута са крстовима. И кад су стали они према гори, призвао је онда епископ напред реченог оног златара, и рекао њему: о чедо, сада ваља теби да покажеш вере твоје дело, да би се посрамио мучитељ, који се хвали о идолима својим, и да би се утврдили стубови Цркве Христове, и да би се зауставило туговање хришћанско. Тада се поклонио златар епископу, и приступио је ка гори, и помолио се Богу, говорећи: Господе Исусе Христе Боже наш, послушај молитве рабова Твојих, да се не би порадовали ненавидници наши, говорећи: где је Бог ваш? Ти си Бог наш, Који си заповедио Апостолима говорећи: ако имате вере као зрно горушично, онда се не двоумите да рекнете гори овој: устани, и баци се у море; и биће вам. И сада, не ради нас, Господе, нити нама, него имену Твојем светом дај славу. И ово кад је рекао он, потресло се место, и покренула се гора, и пали су ничице сви људи, и настао је многи вапај у граду, скрушавале се палате и падали су зидови. И изашли су варвари, и видели су страшно чудо, како је гора ишла од места свога у реку Нил, и сви су пали и молили се хришћанима, да зауставе гору од путовања њеног, да се остатак града и палата не би разрушио. Онда је одговорио епископ и рекао: не, браћо, није (ово) наше дело, него ваше хтење, пошто сте говорили хулу на Бога живога, и отежали сте нам претњом вашом; и у смирењу нашем поменуо је нас Господ. И шта да учинимо, ако пошаље гњев Свој? Не само да ће се град разорити, него и све вас ће умртвити. Тада су обећали сви (варвари) да се крсте. И већ кад је ступала гора у реку Нил, онда се епископ помолио Богу, и стала је гора, и престала је да се тресе земља. И многи варвари су веровали у Свету Тројицу, и крстили су се. И нечестиви (варвари) су уписали њему заклетву, од тада и до века да не пакосте хришћанима, него да пребивају у вери Христовој. А ово је написано било на корист хришћанима, како човеку, који верује, све од Бога молбе дају се, (од Бога), Који благодат даје вернима, у славу Његову, Оца, и Сина, и Светога Духа, сада и увек, и у векове векова.

Слово светог Антиоха о пијанству

Пијанство је још горе од преједања, и врло је одречено (одбачено) светим књигама; јер не приличи тиме (људи) да се отежавају, као што се безумни хвале, него по мало сиромаштвом да болују. Добро је дакле мало испивати ради немоћи телесне. Као што земља, која је на време напајана, (она) чисто усејано у њу семе са добитком узраста, а кад је многим тучама потапана (кишама), онда само биље и коров узраста; тако и много пиће чини човека (људима) безумним на поругу, а (људима) мудрим на оплакивање. Јер рече Божије писмо: Ноје је био муж праведан, и кад се опио, онда је лежао наг, па је од безумног Хама поруган био, а од мудрих синова је покривен био. Бежимо онда, браћо, од беса пијанства, да не би поругани били; него пре да се трезвимо и да се утврдимо, да би био цео унутарњи човек. Као што приточник учи нас, говорећи: не буди вино-пија, јер сваки пијаница ће осиромашити. И опет: коме је љуто, коме молва, и свађе, и судови, и расправе, и искушење узалуд? Коме су сиње очи (тамне)? Зар није људима, који пребивају у крчми, и нагледају, где пирови бивају? И додаје: у вину се не мужај, јер многе је погубило пијанство. И опет: не користи безумноме јело и пиће, него лудо и штетно пијанство (досадитељно); и сваки (човек), који се прикључује њему, неће бити мудар. А Исаија укорава људе, који су у пијанству, и говори: тешко људима, који сикер гоне, и који чекају вече, јер вино ће њих сажећи. А Јоило рече: прелашћени сте; (зато) истрезните се ви, који се опијате, и плачите ридајући због пагубе вашег пијанства. Заиста дакле неверним и некрштеним људима је весеље пијанствено, као што је рекао Јов, молећи на неке, да заблуде као пијани. А људи, који хоће чисто да живе, овога да се лише, и по правом путу без саблазни да пођу. И слушајте Апостола како говори: не опијајте се вином, у коме нема спасења. И опет: пијанице Царства Божијега неће наследити; и додаје: тога ради не будите безумни, него разумевајте, шта је воља Божија. Јер све стидо-видне повреде од пијанства бивају, као што је Давид рекао: ноћ је просвећење у јелу моме. Јелом је ноћ називао, а мраком и тамом – вино-питија. Јер људи, који се опијају, ноћу се опијају, по Апостолу; и шта је о Лотовим кћерима написано, вољом ћу да прођем. А Господ наш Исус Христос свима заповеда говорећи: чувајте се, да не отежају срца ваша преједањем и пијанством и бригама житејским

8 октобар

Слово светог Андреја о ђакону Рафајлу

Био неки отрок, и дошао је (тај) код Епифанија блаженог, говорећи: господине Епифаније, друг твој Рафајло болује, и зове те, да се потрудиш да дођеш и да посетиш њега; а ако не (дођеш), онда нећеш затећи њега живога. А кад је ово чуо кротки духом (Епифаније), просузио је одмах, и за отроком пошао је. И кад је дошао, близу њега је сео (близу Рафајла); и познао је, да се приближила већ кончина његова, и почео је да плаче над њим за дуго времена, јер је много њега волео. Па кад је мало престао од плача, онда је почео онај лежећи на одру да тугује и да плаче, тако да се није само једини Епифаније побојао, него и сви (људи), који су били у дому његовом. Па је почео њега да пита Епифаније: шта ти је било, да си се тако узмутио? А он је мало у себи дошао, и видео Епифанија, и рекао: тешко мени, мили мој брате, јер су дела моја духовна сва разграбили демони, јер погружаван бивам огњем. Видео сам Анђеле Божије, и лукаве демоне, како су почели да мере (да вагају) у свитцима дела моја, и претегла су лева (зла дела изнад) добрих. Па знај, да не могу да се уселим у блажена насеља праведних; него ћу да пођем у огањ вечни. Јер видео сам, како су се оскорбили Анђели, и отишли су од мене. А један од њих рекао ми је, кад су одлазили, тешко теби лишениј, јер си зло поживео у житију твојем. И кад је ово рекао Епифанију, онда се разгњевио на њега ђаво, и ушао је у њега, и молву велику и метеж је учинио, па се онда давио лежећи, и мутио се, и не-лепо је говорио. А Епифаније, пошто је много миловао душу његову, онда је молитву са сузама тајно почео да твори за њега према Богу, да се макар не би учинило над њим ругло. А сатана је са демонима својим ту летео, и кад је осетио Епифанија како се моли Богу за њега (за Рафајла), онда је пристрашен гњев имао зло-чинац, пошто је болестник већ потчињен био њему. И са столице, на којој је седео Епифаније, хтео је њега да гурне доле. Али кад је разумео Епифаније духом, онда је брзо устао, и није се збила мисао његова. Па пошто није успео што је намислио злочинац, онда је почео да чини над лишеним ругла. Одмах је болестник лежећи почео да трже браду своју, и потом као коза је почео да вречи. И опет је језик испустио ван, и не-лепо је говорио. И опет, као пас ловачки из дубине је почео да лаје на људе, који су стајали ту, да су почели сви да се боје веома, видећи како демон у њему лаје. Онда су питали Епифанија људи, који су били ту: откуда је узео ђаво такву власт над њим, да тако њему чини то? А он је рекао њима: ја, браћо, о томе ништа не знам; него мислим, да је велики грех (он) учинио, зато што ни мало од њега не одступа дело ово. Па ово није исповедао, нити се кајао, и тога ради, пошто се није покајао, онда узима њега ђаво. У тој беди овај (Рафајло) је и живот свој скончао.

          Слово о милостивом схоластику

Био је муж бого-љубив у Аскалону, који је имао обичај странце да прима, и милостињу свуда да шаље. И толико је био милостив, да је дом свој учинио за исхрану других (људи); а нарочито је црноризце примао, и што је имао имање, њима је давао. А манастирима, који су у пустињама, слао је златнике. Једном у то време, кад је слао милостињу, догодило се да није било ни бакрице (код њега), и жалио је због тога. И кад је седео он у дому своме потамнео (дрјахлу), ушао је онда код њега неки Старац; и он је наредио њему да седне; а био је (тај Старац) придошли леп у лицу. Затим, кад су сели, рекао је придошли (Старац): зашто си, господине схоластиче, печалан? А он је одговорио: због грехова мојих тугујем; јер тако је обичај био њему да говори свагда. А он (Старац) рече њему: ево дакле другу печал имаш, зашто се дакле ти жалостиш и потамнео си (дрјахл)? Зар не знаш, да се Бог брине о теби нарочито, и промисал чини о свој твари Својој? И извадио је (Старац) из пазуха свога свежањ, и дао га схоластику, и рекао: ево имаш триста златника, а тако исто и сребреника, и учини дакле по обичају твоме. Онда је схоластик изнео (свежањ) у кљет, и положио га у ковчег, и вратио се да би почастио Старца, али није нашао никога. И почео је онда (схоластик) да се љути на домаће (своје слуге): зашто сте отпустили мимо мене Старца, и отишао је, а ни молитве није учинио Богу? А они су са заклетвом говорили, како: никога нисмо видели. Онда је погледао на вратара, и гневио се на њега, говорећи: како си отпустио Старца без испраћаја (пошто није нико изводио њега)? И тај се тако исто заклињао, како: нисам видео никога ни да улази, ни да излази. Тада је разумео (схоластик), како је од Божије силе било ово, и пао је на земљу и са сузама говорио: Господе Боже мој, ко сам ја поништени и грешни, пошто овако уређујеш о мени недостојном? И (опет) кад је раздано било цело имање његово на милостињу, у то време су дошла два црноризца, и дали су њему злато; и почео је да моли њих, да окусе хране. А они су рекли њему: отпусти (нас), па да дођемо увече код тебе; јер смо код светих Отаца египатских одсели, па тамо по нас пошаљи. И послао је увече (по њих), и није их нашао. А они тамо су говорили: није њих било код нас. Тада је разумео, да су и они били од Бога послани њему; и давао је онда не-оскудно милостињу, и већ се није празнио златни ковчег. А кад је нестало уље маслиново у делви (у бачви), и кад је видео кључар, хтео је онда да каже блаженоме, да купи (уље), али је заборавио да каже. И опет је ушао у храмину ради другог посла (оруђа), и видео је ону делву, како кипи ван (како се прелива) уљем маслиновим; онда је дошао кључар, и казао је ово блаженоме. А он је њему говорио: јеси ли (то) казивао другима? А овај (кључар) рече: казивао сам. Одговори онда (схоластик) и рече: препреку си учинио милостињи. А ово сам ја казао вама, браћо, чудећи се благодати Божијој, како (Бог) милује милостиве, и Своју велику даје њима милост; тако је добро свом силом чинити милостињу. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

9 октобар

      Повест преп. Оца Данила, о Андронику и о жени његовој

Слово о врлини, коју, кад стекне човек, спасиће се

Четири су врлине, које приљежу према спасењу човечијем: пост, и молитва често Господу; и ручно дело и чистота телесна; овим четирима (врлинама) противи се ђаво. Јер и прво јело у рају спотакло је Адама. А друго, видео је (ђаво) њега да се не моли Господу, и онда је посрамио њега, и да се сакрије учинио је и да не дође пред Бога; да се не би поклонио, рече, Адам пред Богом, и опроштај свога греха да не би примио. И кад је изагнан био Адам празан, онда је у тој празности хтео њега ђаво у други грех да угура, и у очајање њега хтео је да уведе. Али човекољубац Бог, како је пред-знао злодејство ђавоље, онда је дао дело Адаму, говорећи: делај земљу, од које си узет био. (Тако) опет Адам бринући се о делу, одбацио је ђавоље лукавство; и ђаво је у томе побеђен био. Онда је опет (ђаво) против чистоте телесне промислио: учинио је да се украсе кћери Кајинове, и убацио је са њима синове Ситове у блуд, и оскврнавио је телесну чистоту (човекову), зато и говори писаније: ушли су синови Божији код кћери човечијих. Јер кад човек чува тело чисто, јасно је онда, да је (он) син Божији, пошто није оскврнавио творење руку Божијих. Зато се потрудите на ручно дело, да нас не би празне нашао ђаво, и онда преластио. Па ако неко ове сачува четири (врлине): пост, молитву, рукодеље, и чистоту телесну; јасно је онда да је (он) син Светла, и наследник Царства небескога, у Христу Исусу Господу нашем; Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

            10 октобар

Слово од Отачника о борби блудној

Брат један био је стуживан бедно према блуду, и отишао је код Старца великог, и молио га говорећи: учини љубав, моли се за мене, јер ми жеља належе према блуду. И Старац се онда молио за њега. Па опет други пут је дошао (он) код Старца, и то исто слово је рекао. (Онда) тако исто и Старац се није лењио о њему да моли Бога и да говори: Господе, јави ми стање брата овога (седење), и откуда сатана належе на њега, јер (ја) сам се молио, и није (брат) нашао покоја? И открио је Старцу Бог о њему; и видео је њега како седи, и дух блуда близу њега како се глуми (претвара) са њим, а Ангел стоји, који је послан на помоћ њему, и гњеви се на брата, јер не припада Богу, него се наслађује помишљањима, и сву мисал своју предаје лукавству (непријатељу). Тада је разумео Старац, да је од брата узрок; и онда је огласио њему, како: ти општиш са помишљу твојом (разговараш, заједничариш). И научио је њега, како да се противи помислима. Онда се уклонио брат (од блуда) молитвом Старца, и нашао је покој.

Слово о постављању епископа и попова, и о служби њиховој

Кад је ушао Авва Амос у Јерусалим, и кад је постављен за патријарха, онда су дошли сви игумани у манастир пустињски на поклоњење њему, па с њима сам и ја сишао са игуманом мојим. И почео је онда да говори Оцима патријарх: молите се за мене, Оци, јер велико бреме и тешко да носим поверено ми је, и плаши ме (страши) дело старешинства свештенством не-мало. Петру дакле и Павлу, и Мојсеју, таквима приличи да напасају душе словесне, а ја сам грешан више од свијех. Јер сам нашао писано, како је блажени честни Лав, који је римљанима био први наставник, (он) је до четрдесет дана пребивао код гроба апостола Петра у молитви и у посту, и молио је Апостола, да моли за њега Бога, да опрости прегрешења његова. И кад се скончало четрдесет дана, онда се јавио њему Апостол, говорећи: молио сам за тебе, и отпуштени су греси твоји сви, осим хиротоније; о томе једино бићеш испитиван. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

            11 октобар

Слово светог Атанасија о икони Господа нашег Исуса Христа

Атанисаје Велики, архиепископ александријски, казивао је чудо преславно, достојно памјати (памћења), које се учинило у граду Вириту, од иконе Христа Бога нашега. Неки хришћанин је живео, рече у одаји (у кући) близу зборнице јеврејске, и имао је икону, на којој је био насликан образ Господа нашег Исуса Христа, по човечијој природи. А после неког времена купио је себи други дом, и отишао из те одаје (куће), и узео је (све) своје, а оставио је икону Господњу у одаји (у кући). А ово је било по промислу Божијем. Затим се уселио у ту одају (кућу неки) јеврејин, где је била икона Господња, и унео је (све) своје, и живео је у њој, а није знао, да је икона Господња стајала ту. Па после неког времена, позвао је (он) на обед другог јеврејина, друга свога. И кад су они обедовали, погледао је позвани јеврејин према зиду храмине, и видео је икону Господњу где стоји, и рекао је онда (јеврејину), који га је позвао: како си ти јеврејин, па ову икону у храмини твојој држиш? А јеврејин, који је живео ту, почео је да се куне и заклиње говорећи, како: до сада (ја) нисам њу видео. Онда је отишао (овај) звани јеврејин, и оптужио је (њега) код јереја говорећи, како: онај (по имену) јеврејин има икону Исуса назарећанина у дому своме. И онда су се испунили на њега сви (јевреји) гњева; али тада су ућутали, пошто је било већ вече. А ујутру се сабрао многи народ, архијереји и старци, и дошли су у дом, где је била икона Господња, и кад су ускочили у храмину, нашли су Господњу икону где стоји. Онда су изнели њу, и поставили је посред зборнице своје, и рекли су: као што су се очеви наши поругали Њему, тако и ми да учинимо икони овој. И почели су да пљују на икону, и да тучу по образу лица Исуса Христа, отуд и одовуд. И потом су рекли: чули смо, како су на дрвету приковали Њега очеви наши, па да учинимо и ми тако исто икони овој. И онда су узели клинце, па су у руке и ноге образа Његовог закуцали, и натакли су на трску губу са оцтом, и приложили су ка устима образа Господњег. Потом су донели копље, и наредили су неком (јеврејину) да удари у ребра образа Господњег. И кад је (тај) ударио у икону копљем, одмах је потекла крв и вода; и онда је настао страх велики у свим јеврејима, који су видели чудо преславно; и напунили су онда посуде крви и воде, која је текла (из иконе Господње). Онда су савет учинили, говорећи овако: да приведемо слепе, и хроме, и бесомучне, и да помажемо њих овом крвљу, па ако видимо знамење, онда сви да верујемо Распетоме; јер страх нас држи о чуду овом. И принели су једног (човека) хрома у ногама од рођења, и кад су помазали (њега) од крви (Господње) одмах је скочио и постао је цео здрав човек. Потом су привели слепе (људе), и они, кад су помазани, прогледали су, и бесомучних безброј од помазања крви (Господње) очистило се. Онда се дознало по целом граду, и сви су трчали ка том неизреченом чуду, своје болеснике носећи, разслабљене и прокажене, суве и хроме, и сви су целбу примили. Тада је сав народ јеврејски (у том граду) поверовао у Господа нашег Исуса Христа, и пали су пред образом Господњим, и вапијали су говорећи са сузама: слава Теби, Христе Сине Божији, како таква чиниш чудеса. Слава Теби, Христе; Тебе су очеви наши разапели, али ми у Тебе верујемо; прими нас, који припадамо к Теби, Владико. И сви јевреји тога града, мужеви и жене и деца дошли су код епископа и молили га, да приме од њега крштење. А икону Господњу су показали архиепископу, и све, које су на њој поруге учинили, исповедили су; и крв и воду, која је истекла, показали су, и (за) многа чудеса, која су (била) од ње, казали су. Онда је њих примио епископ, и пошто (их) је за много дана поучавао, онда је све крстио, са женама и децом; и зборницу њихову учинио је (претворио је у) цркву Господа нашег Исуса Христа. Тада је настала радост велика у том граду, не само због исцељења болестника, него и због крштених јевреја, који су примили свету веру, ради чуда које је било од иконе Господа нашег Исуса Христа. Тога ради сваки хришћанин вером и љубављу поклоњење да чини светим иконама, у Христу Исусу Господу нашем; Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

            12 октобар

Слово о милостињи светог Андреја јуродивог

Једног дана блажени Андреј је ишао по граду, и дошао је близу храмине блудница. И једна од блудница је ухватила њега за ризу; тада су и друге блуднице дошле, и стале су около Андреја и питале су га: како ти се учинило јуродство? А онај (Андреј) није одговарао ништа, само је затворио свој нос, и пљувао је. И кад су оне питале њега: ради чега свој нос затвараш и тако пљујеш? Блажениј је рекао: ја видим блудног беса, који вама влада, како је у зло-смрадну обучен ризу, и тога ради не могу смрад да омиришем. А оне су свукле са њега ризу, и рогозину су на њега положиле, и изагнале су њега. А неки христо-љубци су давали њему паре. Па кад је неко њему давао, (он) је примао, па где је видео сабор сиромаха, тамо је ишао, и игру је чинио (са) сребреницима. А сиромаси су као јурода гурали њега, и грабили су сребренике. А он је ударао њих песницом као да туче, и тамо је бацао све сребренике и бежао је од њих; а сиромаси су узимали сребренике и делили су на главе (сваком једнако). А ово је чинио блажени Андреј, да не би јавна била милостиња његова. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

13 октобар

Слово светог Антиоха о узимању мазде (добити), и о узимању разреза, и о среброљубљу

Маздо-имац, и резо-имац, и сребро-љубац, и грабитељ, то је једна колесница четворична, која има гордог возача сатану, који је Богом збачен био; и онда сабира све, који последују њему, у своју погибију. Не ваља дакле људима, који лепо смишљају, од непријатеља да вођени буду, да се не би с њим у јаму вечног огња увалили, него према бољем, у живот да се управе, по Апостолу, који говори: ако имамо храну и одећу, овим да будемо задовољни; а људи, који хоће да се богате, (они) упадају у напаст, и у замку лукавога, јер (они) не чувају заповести апостолске, па ни (заповести) Самог Бога, Који говори: не стичите ни злата ни сребра; не брините се шта ћете јести, или шта ћете пити, и у шта ћете се обући; јер човека, који сабира богатство, обара Бог, и Својим ногама гази (спирајет). А лепо и приточник грди (сварит) маздо-имце говорећи: човек, који воли сребро, неће се наситити сребра; и не отимај од убога, јер је сиромах, и уме да ходи према животу. Јер говори Апостол: боље је давати, него ли узимати. И закон је рекао: не оправдај нечестивога ради мазде (мита), нити узимај мазду (мито); јер мазда (мито) заслепљује очи људима, који виде. Јер и Самуило држећи заповест законску народу је говорио: еда сам из руке ваше узео плату (избаву)? Ево сведок је Господ, да није дошла мазда у руке моје. А пророк Амос је скорбио о судијама, и говорио: мазду изабрану од сиромаха сте примили (добит). А Исаија укорава град и говори: кнезови твоји воле мазду, и гоне оддавања. Тешко (судијама) који оправдавају нечестивога ради мазде (мита), и који (нешто као) праведно без правде од праведника узимају. И опет: сам је губитељ својој души човек, који узима мазду (добит), а човек који не воли мазду биће жив. И опет човек, који прима мазду у недра без правде, (тај) неће се исправити пред Богом; јер боље је име добро, него богатство много. И Давид се молио Богу говорећи: не погуби са нечестивима душу моју, којима је десница пуна мазде. Видиш ли, како безаконицима и мужевима крви назива убице и маздо-имце? Томе слично рекао је Господ: безумниче, ове ноћи душу твоју истрзаће од тебе, а то што си припремио, коме ће бити? Безумнима назива људе, који се надају на богатство, које пропада. И опет Давид: приклони срце моје у сведочанства Твоја, а не у лихо-имство (сувишно-имање).[5] А Јов показује своју чистоту: еда се рука моја дотакла мазде? И Господ заповеда говорећи: пазите и чувајте се од сваког лихо-имства, јер није од сувишка некоме живот његов. Него као што је писано: праведни ће вером живети.

14 октобар

Слово светог Антиоха, о чекању будућих блага

Чекање будућих блага, одбаца жељу садашњу (садашњих блага). Ради будућег живота (човек), сав свој живот као сенку и паучину пролази; за штеђену наду и радост (за пропуштену ово-земаљску), тамо гледа да живи, где наду има. Јер људима, којима је жеља на небесима, они излазак из тела требују (желе), јер чекају вечна и будућа блага, која дакле не може ум човечији да достигне. Тога ради свим дакле чувањем да пазимо своје срце, чекајући да се веселимо у дому Владике Христа Бога нашега, Који је осиромашио ради нас, и ради нашег спасења страдања је (по нама) примио, да би Царства Његовог причастницима нас учинио, и да би се будуће Његове славе наситили. Кога (Христа) љубећи да уђемо у обитељ припремљену од Оца, и да видимо светло, које се не замрачује; и да се обрадујемо радошћу неизреченом, где је Отац, и Син, и Свети Дух. Јер о томе и Павле пише римљанима, и говори: молим вас дакле, браћо, кроз шчедроте Божије, да приставите телеса ваша (за) жртву живу, свету, благоугодну Богу, (као) словесно служење ваше, и не саображавајте се веку овом, но се преображавајте обновљењем ума вашега, да би ви искушали (искусили), шта је воља Божија, добра и угодна и савршена (Рим12;1-2). И опет рече: нама је дакле открио Бог Духом Светим: јер Дух све испитује, и дубине Божије. Јер ко зна од људи, шта је у човеку?[6] Тако и Божије тајне нико не зна, него само Дух Божији. И опет: садашње наше је служење пред Богом; зато се и не прослављамо у веку овом ради преуспевања славе оне (ради напретка будуће славе). Јер душе праведних су у руци Божијој, и неће се дотаћи њих мука. Јер ако су и у свету овом, нада њихова је пуна безсмртности. Људи, који су мало кажњавани овде (васпитавани), велика ће примити добра; јер Бог је искушао њих овде (искусио), и нашао је њих достојнима Себи; као све-плодне жртве примио је њих, и у дан посете њихове засијаће (кад буду посећени). Јер о томе је рекао Давид: увече удвориће се плач, а ујутру радост. И Апостол: ако сте васкрсли са Христом, онда вишње тражите, где је Христос, Који с десна Оцу седи, вишње мудрујте, а не земаљско. И опет: пошто сте се ослободили од греха, онда сте се поработили Богу, и имате плод ваш за светињу, а кончину – живот вечни. И Господ је рекао: да буду бедра ваша препојасана, и светилници горући у рукама вашим; и ви подобни рабима, који чекају господара свога, када ће се вратити од брака, да би, кад дође и куцне, отворили њему. Блажени су раби они, које, кад дође господар, нађе њих како бде; право говорим вама, да ће се препојасати и доћи ће да послужи њима.

Слово тога Антиоха, о лихо-имству (о сувишном узимању земаљског блага)

Рекао је Господ: нико не може двојици господара да работа, него за једног неће марити, а другога ће се држати. Не можете Богу работати и мамони, то јест богатству. (Него) да се ослободите од греха, и да се поработите правди; јер богатство, рече, пролази, не прилагајте срца. Јер љуто је грешнику, који ходи на два пута. Пошто по закону (о жртвама), ако буде део прокажен (губав), а део чист, онда је све нечисто (цела жртва). Тако и лихо-имац нема ситости; иако има многа имања, (и) кад многа стекне, опет више хоће (имања). И кад усвоји (имање), онда опет више жели, и никада неће престати од сујетне ове похоте. Такав (човек) житију крај не очекује, нити зна како је дошљак у овом житију. Зато ће се и тај са безаконицима урачунати; јер заједничар (општник) је богаташу оном, коме је преродила њива. И лепо говоре о таквима књиге: као што се ад и погибија не насићују, тако и очи човечије су не-сите. И хотећи Апостол такву болест да исцели лихо-имства, призива говорећи: дођите сада, богаташи, плачите због љутих скорби ваших, које долазе на вас: богатство ваше ће иструлети, и ризе ваше мољци ће појести. И Давид о таквима говори: заиста образом ходи човек, ипак се узалуд мете, сабира (земаљско богатство), и не зна коме то сабира. Јер увек сабирају (једни), али после њих другима се налазе (та блага), и само су они сви ђавољи ученици били, јер су у тљеније и у погибију упали. Јер Апостол и опет запрећује говорећи: бежите од лихо-имства, које је друго идоло-служење, ради кога долази гњев на синове противне. Лепо је дакле не марити за безумне похвале, које су од богатства, и желети славу, која је од Јеванђеља Божијег. Јер човек, који узноси мисал своју од лихо-имства, (он) не може да види замке лукаве; јер кад ум изађе од телесних печали, тада увиђа сва лукавства вражија. Јер рекао је и приточник: неће помоћи дакле безумнима богатство, него правда избавља од смрти. Јер боље је њима име добро, него богатство много. И човек, који жито скупо цени, проклет је од људи, а благослов је над главом човека, који даје. И човек, који се нада на богатство, одједном ће пасти; а човек, који заступа увређене, тај ће засијати (који заступа људе, којима се чини неправда). И Господ је рекао о људима, који хоће житнице своје да разоре и веће да сазидају: безумниче, ове ноћи ће истрзати Анђели душу твоју од тебе, а (богатство) које си припремио, коме ће бити? Тако и сваки човек, који сабира много (земаљског блага), а не богати се у Бога, погинуће.

15 октобар

Повест монаха неког душе-користна

Монах неки био је у скиту, послушан Оцу много година. Али после неког времена, завишћу бесовском од послушања је испао, и изашао је од руке Старчеве без узрока и без неке повреде (да је имао у скиту), и презрео је (чак) и запрећење; јер био је запрећен због узрока непослушања. А кад је дошао у Александрију, био је ухваћен од тамошњег кнеза, и пошто је (кнез) скинуо са њега схиму монашку, онда је вукао њега да принесе жртву идолима. Па како се овај (монах) није потчињавао, онда је (кнез) воловским жилама тукао њега без милости, и потом је наредио да отсеку главу његову; и кад је то било, онда су бацили псима тело његово. А неки христо-љубиви (људи) су ноћу дошли и узели га, и са мио-мирисом и благо-воњама повили су га и положили у гробницу, и (затим) су донели и положили њега у жртвенику цркве као Мученика. Али кад је божанска служба бивала, и кад је свештени проповедник вапијао: ви, који сте оглашени, изиђите; и док су сви гледали, сам ковчег је излазио ван без додира човечијих руку, и пребивао је у припрати црквеној, све до отпуста (литургије); затим је опет сам ковчег улазио и стајао на месту, где је имао обичај да стоји. Па кад је ово бивало, то је чудило све људе, који су гледали. А неки од велможа, кад је видео такво (чудо), помолио се Богу о томе, и ускоро је одрешење примио (тајне). Јер Ангел је пред-стао и рекао њему: што се ужасаваш о томе што бива? Зар нису примили Апостоли власт да везују и да дреше, и од њих опет ученици после њих? Овај дакле брат пролио је крв своју ради Христа, али у жртвенику не може да лежи, кад се служба савршава, него изгоњен бива од Анђела све до припрате. Тај (Мученик) је постника оног ученик био, и због преслушања је свезан био од њега, и тако и до сада свезан пребива. Као Мученик дакле венац мучења је примио; али зато што је свезан, онда не може тамо да стоји кад се служба савршава, ако (постник) који је свезао, не разреши њега. Ово кад је дознао божанствени муж, устао је и отишао код постника, и казао је њему све по реду; и онда је дошао са њим у Александрију. И кад су у цркву дошли, где је лежало тело новог Мученика, ушли су; и пошто су ковчег отворили, опроштај је учинио (постник). Онда су тога (Мученика) целивали и стали су на славо-словље; и онда се божанска служба савршила, и остао је Мученик у жртвенику непоколебив од тада и до сада.

Слово о Светом Андреју: како је видео богаташа умрлога

Кад је Свети Андреј ходио на добро дело, угледао је издалека да мртвака носе према њему. А био је тај муж веома богат, и много мноштво народа је ишло за њим, са многим свећама и с кадилима; и чуо се велики глас, а певаче није могао видети; и метеж и вапај многи исходио је од блиских његових. И видео је Светиј шта се чини над мртвим, и стао је, и није осећао себе на многи час (и био је у ужасу, у иступљењу). Јер видео је и мноштво црнаца пред свећама да иду и веома вапију: тешко њему, тешко њему! А тамо и мехове (балоне) држали су у рукама, и прљавштину (извест) и пепео сипали су на свакога од људи, који су ишли у том мноштву. А други су плесали и смејали се безстидно као безстидне блуднице; други су као пси лајали, а други су гроктали као свиње; и мртвак онај био је њима весеље и радост. А други су около њега летели, и зло-смрадном водом лице мртвога су кропили, а други су по ветру около одра летели. И велики смрад је исходио из одра његовог, и из тела тога грешнога. А други су у пратњи ишли и плесали и пљескали рукама, и ногама су топот велики творили, смејали се и ругали невидљиво људима, и говорили: не дао Бог вама ни једноме да види светла, лишени хришћани; певате над псом: са Светима упокој душу његову; но и рабом Божијим називате овога, који је узрочник свему злу (кривац). Ово је страшно виђење Светога. И погледао је опет и видео, и гле кнез, нечисти демон, који има очи као дивљи (дивови), и страх твори свакоме, који год гледа на њега. И држао је огањ у руци својој и сумпор и смолу, и ишао је ка гробу лишенога тога, охриту да учини телу, а то је: огњем да га сажеже, кад се погреб учини. И опет, кад је прошао мртвак, погледао је и видео, и гле, за њима је ишао неки младић красан, и плакао је жалошћу држан; а плакао је плачем великим, кад је пролазио близу Светога. А он мислећи да је тај младић неки близак (рођак) умрлога, и да ради тога плаче, тада је приступио ка младићу, који је плакао, и замолио и рекао њему: тако ти Бога неба и земље, који ти је разлог, ради кога тако плачеш? јер нисам видео никада некога тако да плаче за мртваком. Па кажи ми, молим те, зашто тако чиниш? И рече њему Анђео: мога плача узрок је: како сам онога био приставник (иконом), кога си видео да носе ка гробу, и узео га је ђаво себи; то је узрок мога плача и жалости, јер сам изгубио њега и (зато) плачем. Онда рече њему Свети: кажи ми, брате мој мили, јер сам разумео ко си ти, који су греси његови (били)? И рече њему Анђео: пошто си ти, Андреје, Божији изабраник, разумео сам да и ваља теби да знаш, и пази да чујеш. Јер сада твоја лепота красне твоје душе чисто се светли, као злато чисто; јер сам видео и утешио се бар мало од жалости моје. Овај је био велики муж и цењен код цара; а био је грешан човек, и љут веома у своме житију. По свему је био блудник, и прељубник и содомљанин, варалица и немилосрдан, среброљубац, лажљивац и човеко-мрзац, злопамтљивац и маздо-имац (узималац мита, награде) и заклињач. Убогу своју чељад морио је глађу и ранама (батинама) и наготом, без одеће (порт) и обуће остављао је њих у зимске дане; и многе је дакле, ухватио и убио, и под коњским помостом закопао. Такав је био на скверно запаљивање и Богом мрску похоту, да је оскврнавио до триста душа мрским и скверним овим гресима. Па већ, господине мој, дошла је на њега жетва, дошла је смрт и нашла га непокајанога, и да не-изговорене грехе има; а скверно његово тело и сам си видео, у каквом безчешћу се носи ка гробу. Па ради тога, о света душо, ја сам тугујем, и великом жалошћу држан сам плачем, пошто, љубимче мој, демонима је на смех. И кад је ово Божији Анђео изговорио, рекао је њему Свети: молим те, друже, да примиш добру утеху. А пошто је непријатну кончину он примио, и као што се потрудио на скверне добитке (лихоје), тако и да се насити њих. А ти, пламено-образни, великим добром испуњени, и преиспуњени, Сведржитеља Господа Саваота, бићеш држан у доброме од сада у векове. И у таквој беседи отишао је од њега Анђео невидљиво. А људи, који су ишли по улици, на којој је говорио са Анђелом Светиј, видели су једино њега како стоји и казује, јер Анђела нису видели као недостојни, и говорили су сами себи: гледајте овога јурода (лудака), како се глуми (лудира), зиду говори без смисла. И гурнуше га, и гоњаху га говорећи: шта ти је, лудаче (похабе), недостало (ти је) беседе да говориш зиду? А Светиј ово кад је чуо, које они говоре; поћутао је, и засмејао се, и отишао је од њих. И отишао је (Андреј) на скривено место, и поменуо је онога лишенога, кога је видео да носе ка гробу, и плакао је горко, док (није) почео да немоћа, тако да су од плача надувене биле њему очи. И говорио је молитву ову: не-знани Господе. И кад је скончао, онда је дошао на гроб тога лишенога, и видео је: и гле, сишао је Анђео Господњи као брза муња, и држао у руци палицу бакарну, и прогонио духове нечисте од тога бедника, да не сагоре смолом и сумпором његово тело, ради молитве светог Андреја.

Слово светог Антиоха о људима, који дају на лихву, речено на разрез, имања

Света овога људи никада неће да се окану од свађе, ако с прилогом не узму ствари (са добитком). Јер пре истине узеће разрез, па макар било то и (против) правде, начело злобе и неправде велике. И тога ради људи, који узимају разрезе, нечистима и тврдима називају се, и мрски су пред Богом и људима. И свакако хришћанима је одречено промишљање разреза, као што је рекао Пророк о неправедном граду: неће оскудети лихва и превара од пута његовог (од трга). А о праведном (човеку): сребра свога не даде на лихву (на камату). И опет: од лихве и од неправде избавиће душе њихове. И приточник: не умножавај богатство своје лихвама и добитцима, него милуј сиромахе, да би се спасао. Знам и ја неке (људе), како су ради добијања лихве, главе са душом оштетили. А наређује закон говорећи: једно-верном (брату) своме, ради лихве сребра и хране, (па) ни цело жито не давај (ако треба). И опет: ствари твоје на разрезе не давај. И еклисијаст о људима, који се богате лихвама (каматама), или неправдом, овако је рекао: има неправда, коју сам видео под сунцем, богатство од разреза сабрано, које ће у молви зло погибнути, и неће се очистити душа његова од греха, и сви дани његови у тами и јарости многој (биће). И Апостол Тимотеју рекао је пишући: богатима запрећуј да се не уздају у богатство своје, него у Бога, Који даје нама све обилно у наслађење благодати; (ваља) се богатити добрим делима, и да будемо благо-податљиви, и тиме да скривамо себи скровиште на небесима. Потчињавајте се, браћо, божанском писанију и одступите од љутог резо-имства, и бого-мрског тог намишљања; јер лихва је за превару привезана. Него пре да поревнујемо доброј ревности блаженог Закхеја, говорећи с њим: ево пола имања мога, Господе, даћу сиромасима, и ако сам некога оглобио, вратићу четворо-струко. Да би и ми услишили од Владике Спаса, Који зна тајне наше: данас је спасење дому твојем постало. Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

16 октобар

Слово о светом Андреју, како се молио Господу за људе, који су чинили њему пакости, и како је видео рај

Кад је ишао дакле свети Андреј између народа на тргу, близу стуба, кога је свети цар Константин поставио; у коме су и честни клинци, којима је прободено било живо-творно тело Христово, били положени поврх, на славу Божију и на покров, и на сачување Цариграда; жена нека честна, Духом Божијим просвећена, постала је у ужасу, и видела је блаженог Андреја, како иде између многих (људи) и као стуб пламени блиста, и искре огњене пушта у ваздух. А неки не-смислени (људи неразумни) ударали су њега песницама, а други су тукли њега по врату чинећи њему неке образе поруге (неке видове лихија). А многи су гледали на њега и говорили: како се лудак начинио, али да не би тако било ни непријатељима нашим. И гле, неки сињци тамни (ђаволи), за њим су ишли и говорили: да не да Бог таквога још једнога на земљи. Јер нико други није (тако) изжегао срца наша, као овај лењивац; јер пошто неће да чини дела господара свога, (он) је лудака себе учинио, и руга се целом свету. Јер видела је та жена, како су сињци они назнаменовали људе, који туку Светога (означавали су), и говорили су к себи: бар нам је ово на утеху, како без ума њега туку; па због ове кривице биће осуђени у часу умртвљења њиховог, јер су угодника Божијег тукли ружно (без-љепо), и нема им спасења. А ово кад је чуо блажениј Духом Божијим, онда се као пламен учинио на њих (на ђаволе), и разсипао је (брисао) знамења њихова силом страшном, и грдио је њих, говорећи: не достоји вама да знаменујете њих (није дозвољено). Јер ја сам се молио своме Владици, да не буде њима греха у томе, што мене тучу; јер у незнању то чине, па ради незнања ће и отпуштење примити. И кад је ово (она) слушала Светога како говори сињцима оним, онда је погледала горе и видела, и гле, отворено је било небо, као врата, и излазило је из њих мноштво ластавица лепих. И посред њих голуб велики, као снежан ишао је са ластавицама на Светога, и лист златан и маслинов носио је у устима својим, и човечански је к њему говорио: прими овај лист, јер Сведржитељ Отац и Господ Саваот послао ти је из раја знамење, пошто си милостив и човекољубац, као што је и Сам Он милостив. И прославиће те, и још ће узвисити име свето Своје на теби, пошто си судио људима, који туку тебе: да (ваља) помиловати њих, и да они немају греха (због тога). И ово пошто је рекао, сео је на главу његову. Па ово кад је видела благочестива жена она велика ова чудеса, почела је да се чуди. И после виђења тог опет кад је у себи била, није могла потом да види ништа, и дивећи се онда је говорила: о колико светила има Бог на земљи, и нико њих не зна. И много пута је хтела да исповеди то, што је видела, али Божија сила је забрањивала њој; па се бојала притом, па иако је хтела (да исповеди, она) је и не-хотећи чудо утајивала. Потом је негде срео њу Андреј, и рекао је њој: чувај ову тајну моју, Варваро (јер тако је било име њено), и никоме то не исповедај сада, док не пређем у места покрова дивног дома Божијег. А она је њему рекла: ма, и да хоћу некоме да кажем, али не могу, честни светилниче и свече Божији, јер забрањује ми невидљива сила, и улази трепет (дрхтање) у кости моје, и сила моја у мени се смућује.

Слово о лицемерном црно-ризцу

Казивао је Атанасије презвитер повест страшну: како има манастир звани Галат; и у том (манастиру) био је неки монах, кога су сматрали да светим житијем живи, али на крају је јавно било. Јер овај се пред братијом правио као да пости, а тајно од њих је јео, и то никако братија нису знала. Па кад је телесна болест на њега дошла, и већ кад је при смрти видео себе, онда је призвао код себе сву братију. И они су дошли код њега, као нешто велико од честног мужа хтели су да чују. А он је пред њима почео да трепће љуто и да се тресе, и да вапије горко говорећи: тешко мени окајаноме, братијо. Јер ево сада сам предан љутом врагу, јер сам овако нечисто поживео; јер пред вама сам се јављао како постим, као што сте и веровали мени, а тајно од вас јео сам, које ви нисте знали. И ево сада сам ја предан за јело аждаји, која је ноге моје и колена (и врат) репом свезала и гњечи ме љуто, и главу своју унутар уста мојих је уложила (ставила), и окајану моју душу ушмркивањем истргава. И ово дакле пошто је он рекао, одмах је умро; и није допустио Бог да претекне он (да остане жив), да би покајањем од аждаје, коју је видео, могао да се избави. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

17 октобар

Слово о разбојнику, који се спасао ради малих суза за десет дана

У време Маврикија цара, био је неки разбојник у страни Траческој, свиреп дакле и жесток, и такав је био, да многи њега нису могли да ухвате. А ово кад је чуо блажени цар, послао је њему крст свој говорећи: не бој се (дођи; све ћу да ти опростим, само се окани разбојништва). А разбојник се постидео слова царевог, и дошао је, и припао је к ногама царевим исповедајући се. А кад је мало дана прошло, упао је у болест, и лежао је у гостионици, и уснуо је и видео страшни суд. А потом се пренуо у наставку ноћи, кад је видео себе како је тежак и од житија како исходи; па се онда на молитву према Богу обратио плачући и говорећи: Владико, човекољубче Царе, као што си пре мене разбојника спасао, тако и на мени удиви милост Твоју (покажи како је дивна и чудна), прими плач мој на смртном овом одру. И као друге (људе), који су дошли у једанаести час (дана), и који ништа достојно нису учинили, (као што си њих) примио, тако прими и моје горке сузе, и очисти ме, и крсти ме њима. И не тражи од мене више од овога ништа; јер немам од тога часа (горких суза ништа друго) кад зајмо-давци дођу (должником пришедшим). Не тражи и не испитуј, јер нећеш наћи у мени ништа добро, јер већ су ме стигла безакоња моја; и до вечери сам дошао, јер су безбројна моја зла. Али као што си примио плач апостола Петра, тако прими и мали овај мој плач, и опери (обриши) рукописаније мојих грехова; и губом (сунђером) милосрђа Твога истреби моја прегрешења. И тако се дуго времена разбојник исповедао, и својим убрусом је брисао своје сузе, и (после десет дана, тако) је предао дух, као што су ближњи његови казивали. А најстарији лекар тога дома видео је у сну, у онај час кад је разбојник умро, неке мурине многе како су дошли над одар разбојников са многим хартијама, које су имале записане многе грехе разбојникове. А потом су два нека младића (ушкопљеника) донели мерила; и онда су полагали мурини сва рукописанија разбојникова, и (одмах) је претегла једна страна, а друга је стала горе. Онда су говорили светли Анђели: зар немамо овде ништа? Затим је рекао један (од њих) другоме: шта да имамо, кад нема десет дана откако је дошао од убиства свога. И кад су говорили ово, онда рекоше: (ипак) да потражимо нешто добро. И нашао је један од њих убрус, у коме су сузе његове биле; и говори другу своме: заиста овај убрус је од суза његових; него да положимо њега на другу страну, и човекољубље Божије с њим, и онда да видимо шта (ће бити). И само што су положили њега на другу страну, одмах је претегнула (та страна), и растурила је рукописаније, које је било на супротној страни. Тада су завапили (Анђели) једним гласом говорећи: заиста је победило човекољубље Божије. И узели су душу разбојникову, и одвели су њу са собом. А мурини су заплакали и побегли су посрамљени. Ово кад је видео лекар, онда је устао и трком је ушао у храмину, и дошао је над одар разбојников, и нашао је тело његово још топло, а душа његова је отишла к Богу, и убрус његов на очима његовим лежао је пун суза. И кад је дознао од ближњих његових, какво је учинио према Богу (покајање); онда је узео убрус и ушао је код цара, и рекао: да захвалимо Богу, господару, јер смо чули (за) разбојника, како се спасао при твојем државном царству (у твоје време). Ово дакле смо чули, и онда да верујемо, да је истина. Ипак је добро припремати себе, и престизати страшни онај час смрти покајањем.

Слово светог Антиоха о дрскости и о јарости опаљства (запаљивања гњевом)

Слична је јарост у људима као жега велика, чије нападе кад не подносе људи, онда беже од ње, и под сенку притичу ради покоја, које је, кротост и ћутање. Добро је отићи као од љутог дима од дерзновења јаростног, и онда доћи ка мио-мирисном кадилу, које је безмолвије (без буке и метежа). Јер ништа тако не погубљује врлине (посмражајет), као јарост запаљивог мужа. И опет: ништа тако грешну душу не чисти као страх Божији, и добро смирење, па онда да се поучава словима Господњим, и молитвом често да се наоружава. А јарост је мрска, као што је писано у еклисијасту, како: мрзак је Господу сваки човек, који је јаростан језиком, и који се не уздржава од пренаглости (од напрасности). И ако изобличиш безумнога посред сабора, и ако посрамиш њега, нећеш онда одузети безумље његово. И опет: мудрост човеку просвећује лице његово, и безстидниј лицем својим биће омрзнут. И у причама рече: одбаци од себе јарост, и ружна слова. И опет: човек, који хвали великим гласом друга свога, ничим се не разликује од човека, који проклиње. И опет: човек, који чува своја уста, (он) чува своју душу од печали. Онда да се покренемо, љубљени, свом душом, да не дамо места да овлада нама повреда зле дрскости, која погубљује све врлинске плодове човеку. Јер та дрскост је Озану учинила да пружи руку, да би спроводио кивот Божији; и одмах је као скверног и нечистог умртвио њега; јер кад се неко дрско узноси, то је неугодно Богу и људима. И ово знајући Давид је говорио: благо мени, јер си ме смирио, да бих се научио оправдањима Твојим. А Павле је рекао: даде ми се жалац у плоти, анђео сатанин, да ме ћуша (да ми пакости), да се не бих преузносио. И опет: ко ће се похвалити како чисто има срце пред Господом? Или ко ће се дрзнути пред Њим да рекне, како: праведан сам? Зато и Господ, кад се дрзнуо Петар, и рекао: милостивиј Господе, неће ово Теби бити; онда је запретио њему и рекао: иди за Мном, сатано. Па кад је упитан био по васкрсењу Господњем: Петре, љубиш ли Ме? онда је са сваким (страхо-)поштовањем одговорио: да, Господе, Ти знаш, да те љубим. Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

 18 октобар

Слово о жени, која је дошла код преподобног Неофита да се исповеда

Честни Неофит, врлински монах и Божији јереј, који је постничко проходио житије, сам је казивао говорећи, како: нека жена славна, по смрти мужа свога сабрала је у своје мисли своје грехе, и пошто је поменула смртни час, и страшно судиште у ум примила, онда је отишла код црноризца Неофита, и поклонила се њему и рекла: дошла сам ка твојој светињи, честни Оче, да исповедим све грехе моје. А он није хтео, и говорио је, како: није ми могуће, чедо, да прихватим женска делања. Тада је она рекла: свети Оче, Господ Исус Христос, истинити Бог наш, Који се у наш обукао образ, није одгурнуо блуднице, које су пришле к Њему, и које су са сузама целивале честне ноге Његове, и које су исповедале Њему своје грехе; а ти одгониш мене, која хоћу да се покајем, и да се спасем. Онда то кад је чуо Старац, одговорио је њој и рекао: ако ми тако говориш, чедо, и вером си дошла к мојој недостојности, онда пођимо у цркву и говори скрушеним срцем према човекољубцу Богу милостивом делања твоја, а да слушам и ја, худи Старац, таква (делања). И кад је (она) дошла скупа у цркву са Старцем, и кад се помолила и поклонила Старцу, онда је стала ћутећи. И Старац је онда присиљавао њу и говорио: шта је то било, чедо; од јутрос си присиљавала моје смирење да те примим, а сада не говориш? Тада је (она) одговорила: не смем да изрекнем, честни Оче, јер ме држи неподобна мисал (непристојна). А Старац рече: напиши њу вољом, да бих прочитао ту хартију пред Господом Богом, Који опрашта по многој Његовој милости наша сагрешења. И рекла је жена: ни то не могу да учиним због многих мојих стидних делања. Онда рече Старац: па ако ни то не можеш да учиниш, онда овако ја да учиним: све што се у житију човечијем чини, (ја) да напомињем теби грехе, говорећи појединачно (грехе), да ли си тако учинила, или нешто друго? (И онда је Старац напомињао и ређао грехе и испитивао њу). А она је (на крају) одговорила: ради Божије благодати и светих твојих молитава, ништа то што говориш нисам учинила, него су друга моја сагрешења. Тада он рече: ако су друга (сагрешења), онда ја нисам срце-зналац, нити тајне човечије знам. И она рече: моли се за мене, да као што хоће о мени (тако) Бог да учини; и то пошто је рекла, онда се поклонила Старцу, и отишла је. Па кад је она ишла по улици, видела је неког црноризца Старца раслабљеног како на земљи лежи, и свакако одбаченога (да нико није марио за њега); и рекла је њему: хоћеш ли, да те узмем у дом мој, и да те препокојим (да те издржавам), па да би о мојој недостојности умолио Бога? А он је рекао њој: хоћу, госпођо, да би ти учинила милост на мени окајаном. Онда је она ушла у дом свој, и припремила постељу, и послала је да купе ризе црне; и наредила је рабима да узму разслабљеног монаха, и да носе у бању да окупају њега, и да га обуку у нове ризе, и онда да донесу и положе њега на припремљеној њему постељи. Па кад је ово (све) било, онда је (она) тамо служила њему, и мазала и лечила бољке његове (струпе). А по времену, после великог четвртка, кад су приспела спаситељна Страдања (Христова), тада је рекла жена Старцу: хоћу (једну) ствар да учиним на теби, Оче, али претрпи, и не говори ништа. А он рече: како наређујеш, госпођо моја, тако ћу учинити. И кад је приспео час божанске службе, кад је јереј творио у цркви у дому њеном божанску литургију, и кад је почео да говори јеванђеље (овако): кад је Исус био у Витанији, у дому Симона прокаженога, приступила је к Њему жена блудница, која је имала стакленицу мира много-ценога. И ово кад је рекао јереј, узела је та жена посуду мира, и приступила је к црноризцу, и излила је на ноге његове (миро), и целивајући сузама је квасила (ноге његове), и власима својим брисала, и исповедила је грехе своје. И она кад је дакле учинила тако, онда је настао земљотрес страшан, али не у целом граду, него само у дому њеном; и после земљотреса (чуо) се глас говорећи: опраштају се теби греси твоји. А тај божански глас кад је дошао, онда је устао црноризац цео здрав, и никакву није имао бољку (струпа), нити рану на телу своме, и славио је Господа нашег Исуса Христа, Који чини страшна и велика чудеса. А блажена та жена примила је опроштај својих грехова од неизследивог и неизреченог Божијег милосрђа; и остале године живота свога у покајању је поживела, и преставила се к Богу, пошто је образ (пример) оставила свима, који хоће да приђу к покајању, и да се исповеде к човекољубцу Богу, Који хоће сви људи да се спасу, и у разум истине да дођу; јер неће смрти грешнику, него очекује обраћење његово. Зато и ми, браћо, кад знамо Спаса нашега милост, онда да се потрудимо да имамо покајање, уздржање и љубав; и да не очајавамо за своје спасење, ако смо и много грешни. Да разумемо, како је ова (жена) покајањем, не само опроштај грехова примила, него и велику милост је добила. Па да поменемо и о разбојнику, како се једним словом спасао; и о Павлу, који је раније гонио Господа, па је (после) постао Апостол и учитељ. А ми, ако и мало сагрешимо, хоћемо да се срамимо (и да кријемо грех). Него да послушамо Господа, Који говори: ако и седамдесет седам пута на дан сагреши неко, (увек) покајање да тражи. И у који год час сагрешите, у тај (час) се и исповедајте, не као друг ка другу, него као ка Самом Богу. Па кад слушамо ово, онда да омекшамо њиву срца нашега, и да посејемо добра дела; и да се очистимо покајањем и сузама, и да будемо не-посрамљени пред страшним Судијом.

Слово о неком игуману, кога је искушао Христос у образу сиромаха

У опште-жићу био је ники старешина игуман, који је имао под собом братије, не мање од две стотине. Он је био испрва сиромахо-љубив, а на послетку (је постао) славо-љубив. К њему је Господ, као старац убоги у манастир ушао, и рекао је вратару: иди код игумана и реци: онај (по имену) је брат твој, и многим трудом до тебе је дошао. И отишао је вратар, и нашао је игумана како са богаташима беседи. Постојао је онда мало, и онда је јавио њему о убогом (старцу), не знајући да је то Христос. А игуман се онда љутио на њега говорећи: не видиш ли мене да са људима беседим, па зашто си пустио њега; занемари сада. И отишао је вратар. А дуго-трпељиви Господ је чекао њега док не изађе. И при петом часу, богат неки (човек) је дошао, кога је брзо игуман сам у вратима срео. И ту, кад је видео игумана са богатима, онда богатиј милошћу и смиренима друг Христос је замолио игумана и рекао: имам слово према теби, Оче. А он се није ни обазрео (на Њега), него је са богатима отишао на обед. И опет после обеда, кад је спроводио (игуман) до врата богатог (човека) и кад се враћао, (опет) је занемарио мољење убогог и незлобивог Старца. И пошто је (већ) било вече, није се удостојио (игуман) да прими Тога небескога заиста Странца, и отишао је (Господ), пошто је рекао вратару: овако реци игуману: ти славу људску хоћеш; јер Ја сам ради претходних трудова твојих и ради ранијег житија (твога) дошао, и хтео сам благослов да даднем теби, али (ти) ниси хтео. И ево сада са целе стране ове велможе ћу да пошаљем код тебе, пошто требовања (земаљска) хоћеш, а блага Царства Мога не требујеш. И тако се познао (обзнанио) Сведржитељ Христос, Који је у образу сиромаха дошао. А ово ми кад слушамо, братијо, онда да не одвраћамо очи од убогих, пошто Сам Христос Сведржитељ ходи у образу сиромаха. Јер људи, који дају сиромаху, (они) Христу у руке дају. А људи, који једу са богатима и пију, (они) славо-љубље света овога испуњавају. Није лако камили кроз иглене уши да прође, нити богатоме у Царство небеско да уђе. А ја не хулим на богатство кад (ово) говорим, него васпитавам људе, који не умеју да живе у богатству, и који сабирају скровишта, и ненавиде сиромахе; који губе своје царство, и у власт ђавољу предају се. И молим вас, браћо моја, кад слушамо ово, да будемо милостиви и госто-примљиви, и сиромахо-љубиви, да би се вечних блага удостојили да примимо.

Слово светог Антиоха о шаптању, и о клеветању

Опет шаптач и клеветник, они су заједничари срамном њиховом зло-делању, јер једно је обојици делање, које на пут погибије води. Јер мрски су заиста Богу, и људима су гнусни клеветник и шаптач; и људима, који живе са њима, (они) скверно и нечисто житије чине. Да не пребивамо онда у одреченом овом житију, да се не би нашли врагу према једно-заплењењу. Јер заповеда закон да не примамо слух сујетан (глас); и не седи са не-правим сведоком, јер свагда зло-говорљиви (човек) је мрзак. А премудри Соломон је рекао: шаптача и дво-језичника ваља проклети (дво-смисленог), јер су многе погубили људе, који живе са њима. И опет: језик луди (обујатљив), од многих је покретан, и човек, који послуша њега, неће наћи себи покоја. И опет: рана језична скрушава кости, јер смрт је љута његова. А пророк Авакум говори: мужеви мирници твоји положили су замку под тобом. И Јеремија рече: стрела, која рањава, то је језик њихов. А Давид хотећи да заустави непријатељство ово, запрећује говорећи: уздржи језик твој од зла, и усне твоје, да не говоре лаж. И знајући злобу вољну, додаје: гроб отворен је грло њихово, језицима својим варали су; суди им, Боже, јер јед аспидин је под уснама њиховим. Јер на мене су шаптали сви врази моји, и помишљали су зла мени. Слово законо-преступно изложили су на мене. Нека се обуку људи, који ме оговарају, у срамоту, и нека се одену као одеждом стидом својим. И моли се говорећи: Господе, избави душу моју од усана неправедних и од језика лажљивог. И од тајних мојих (грехова) очисти ме, и од туђих поштеди раба Твога, да бих непорочан био. И приточник заповеда и говори: муж брзо-речан упада у зло. И опет: смрт и живот су у руци језика; и људи, који уздржавају њега јешће плодове његове. И ако неко мисли међу вама да је веран, а не уздржава језик свој, него вара срце своје, онда је сујетна његова вера. И додаје ово: колико мали огањ, па колике ствари сажиже; тако се и језик удворава у удовима нашим, и скврнави цело тело, и пали коло родства нашега; јер житије човеково, (то) је коло, које се окреће (точак), и опаљује се од геене. Бежимо онда, браћо, од шаптања, да не би лишио нас рода (породи) Господ наш човекољубац, и да би избавио нас од геене огњене; јер кад је пошапутала змија, онда је изагнала Еву из рода (из породи). И о томе неко премудар рече: блажен је човек, који се језиком својим не поклизне. И опет: блажен је човек, који се сакрије од лица језика, и боље је поклизнуће телом, него ли језиком. И Павле: еда како нису свађе међу вама, зависти и јарости, пркоси, клевете, шаптања, гордиња, и остало. И Господ је рекао: добар човек из доброг скровишта срца свога износи добро, а зао човек из злог скровишта срца свога излаже зло; јер од сувишка срца говоре уста. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

           19 октобар

Слово од Лимониса о бесу, који је плесао пред монахом, и који је ишчезао од псалма шездесет седмога

Казивао је братији преподобни Павле игуман опште-жића у Теогонији, како је слушао, рече, од неког Старца, како: некада кад сам седео ја, рече, у келији мојој, и кад сам делао рукодеље моје, тада сам појао псалтир (на)изуст, и видео сам отрока како је ушао кроз двери моје, сарацена у глумачкој одећи и са китком (с пуком). И стао је преда мном и почео је да плеше, док сам ја појао псалтир и дремао. Онда ми рече: Старче, да ли лепо плешем? И опет рече: да ли сам ти велики (горазд), и како плешем? И пошто ја ништа нисам одговарао њему, онда ми говори: сматрани калуђере, велико дело твориш твога житија; али пошто ово лењостно твориш, читаш псалтир, и саблазњаваш се у шездесет седмом псалму, тога ради дрзнуо сам се на тебе да уђем. А ја (рече Старац) тада сам устао и поклонио се Богу, и почео сам да говорим: нека васкрсне Бог; и ту је одмах ишчезао (отрок). Па ово кад знате, братијо, онда са пажњом читајте псалтир, да не би врагу радост били. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

      20 октобар

            Повест о чудесима светог Артемија

Слово о неком игуману, који је примио дар од Бога бесе да изгони из људи

Игуман неки је живео са братијом у манастиру, и хранили су се од труда руку својих. И није примао од људи храну, ни одећу, ни злато, него је говорио људима, који су доносили њему потребе: узмите (то) своје одавде, и оставите нас Христу Богу нашем, да се Тај брине о нама; јер Тај је рекао: нећу оставити тебе, нити ћу презрети људе, који Ми работају. И руке наше, које могу да нас хране, оне ће на осуду бити нама, кад се од туђих трудова утешавамо. И тога ради удостојио се (игуман) да прими дар од Бога, и бесе је словом само прогонио; и веома је постао славан због врлинског житија, док није име његово дошло и до цара. И цар је послао по њега, хотећи да се удостоји молитве од њега. И пошто је беседио са њим цар, и пошто је многу корист од њега примио, онда је донео њему злато, и он је примио (злато). Па кад је дошао у својбину (игуман), онда је почео да купује имања, волове и магарце, и најамнике је позвао. Онда је приведен био к њему бесомучни (човек) по обичају, да би отерао беса. И говори Старац бесу: изиђи из саздања Божијег. Тада рече њему бес: не слушам тебе. А Старац говори њему: зашто? онда бес рече њему: већ си постао ти као један од нас, јер си одложио печал, која је према Богу,[7] и у печал житејску си се упразнио, па тога ради нећу да изађем, већ на мене немаш силе (против мене). Јер зло-началник ђаво у томе се труди свагда и жуди, да ако би њему било могуће, онда све људе у муку да уведе. И једнима дакле од ума пакости, а друге чулом прелашћује (чувством, осећањем), тако да не би могао од руку његових ни један човек да избегне. А човекољубац Бог, и ово његово све-прелестно лукавство, од божанских писанија јавно нам је показао. Зато дакле и овде ћемо такве прелести различне да објавимо; јер прелашћује, како се од богоносних Отаца исповеда, људе, који се приближавају њему умовима.

21 октобар Поука светог Илариона, о користи душе

Потрудите се, молим вас, браћо (и сестре), према вечном животу светлом, који нам Господ по Својој милости за бадава даје, а од овог временог живота и скверног (прљавог), као од усана змије отровне да бежимо, и да се не дотичемо њега; јер Господ Бог је припремио нама на небесима житије, и Сам је у њега позвао нас; а не телу своме да угађамо јелима слатким и пићем, и сном, и похотама, и навиком греховном (обичајем), у слабости телесној и лењости кад живимо, онда се одричемо Царства небеског, и Бога, Који је позвао нас у њега. Он је дакле припремио брак Сину Своме, рећи ћу, Царство небеско, и послао је рабе Своје да зову, рећи ћу, Пророке, и Апостоле, и Мученике. А ми се одричемо говорећи: жену сам узео, и (зато) не могу да идем. И опет: волове сам купио, и идем да их пробам. И још ово: њиву сам купио, и идем да сагледам њу; и другим житија овога делима одричемо се вечног живота. Зар не слушамо Господа, Који говори: не брините се о сутрашњем: шта ћете јести, и шта пити, или у шта ћете се обући. Погледајте на птице небеске, како не сеју, нити жању, нити у житнице сабирају. И цветови пољски како расту, не труде се, и не брину се ни о чему. Ово кад промишљамо, браћо, онда да се пренемо као од сна, и да пођемо не-скверни по уском путу, који води нас у Царство небеско. Предајмо тела своја на трудове, на пост, на молитву, на уздржање, на чисто покајање; јер Царство небеско је усиљено, и усиљивачи грабе њега. Па зашто (се) онда не сажалимо (на) себе, како се својом лењошћу и слабошћу лишавамо вечног живота? Него да се присилимо у кратком овом веку, а не да угађамо тљеном телу (пропадљивом). Кад бисте знали небеско житије, онда (би пристали) ако би (требало) овде у огњу да горимо и до смрти, а онамо са Господом да царујемо у слави Његовој у векове. Али ја нећу рећи: да горимо; да не буде то, него да се потрудимо, и да исушимо тела своја. Јер рекао је Господ: ако зрно пшенично, кад падне на земљу, не умре, онда једно остаје; а ако умре, онда ће многи плод учинити. Јасно је рекао: ако не умртвимо похоте телесне, онда не можемо плодове небеске да учинимо. Јер човек, који не воли, рече, душу своју у веку овом, онда у оном животу вечном наћи ће њу. Па ово кад слушамо, онда да се покренемо (да подвигнемсја). А ако рекнете: немоћни смо; но, ти само по својој сили почетак подвига учини, колико можеш; и кад види Бог подвиг твој, даће ти онда помоћ и на остала добра дела. зато да не одлажемо подвиг, јер зар је велики живот наш (на земљи)? Зар није педесет година, или шездесет, или седамдесет, највише сто; па то зар је много нама да се потрудимо? И овде за мало да се потрудимо, а онамо ћемо у векове царовати на небесима. И опет, овде за мало ако поживимо славно, ако (до сита) једемо и пијемо, ако телесне похоте творимо без уздржања, онда ћемо се онамо у векове мучити. Зато да се побринемо, Христос нас Сам зове, а не човек, Цар царева, и Господ свијех. Па према Њему ум да уперимо, и овде да поживимо бого-мудрено: постом, молитвом, трудом и трпљењем, да плачемо због греха својих, и увек да имамо Њега пред очима, и дан Судњи. И да не ослабимо себе, (него) како смо почели, тако и да скончамо. Јер рекао је Господ: у чему те затекнем, у томе ћу ти и судити. Примимо, љубимци, у срца наша слово ово, да не би ослабили према смрти; јер не знамо када ће доћи смртни час и зграбити свакога од нас, кад душу имамо не-спремну, и осудиће онда њу у огањ вечни. А ако нађе нас смрт у покајању, онда кад од свега скорбног претекнемо, (тада) ћемо заједничка блага да добијемо, у Христу Исусу Господу нашем; Коме слава са Оцем, и Светим Духом, сада и увек, и у векове векова.

Слово о чудесима светог Аверкија

            22 октобар

Слово од Отачника: да не осуђујемо никога, јер човек, који осуђује другога, (он) је антихрист

Чудни Јован Савајитски казивао је говорећи, како: кад сам седео ја, рече, на крају пустиње, дошао је код мене неки (брат) ради посете из манастира. И упитао сам њега: шта могу Оци? И рече ми: добро су молитвама вашим. Онда сам упитао њега о једном брату, који је био на лошем гласу. И рече ми тај: веруј ми, Оче, није се променио од тога гласа. А ово кад сам чуо, ја сам рекао: ох; и кад сам ја рекао: ох; узео сам се у ужасу сна (у иступљењу, у екстази), и видео сам себе пред светим (местом) Лобање како стојим (на Голготи), и Господа нашег Исуса Христа како стоји између два разбојника; и устремио сам се дакле на поклоњење. И кад сам се приближио, и кад је мене видео (Господ), онда се обратио према Анђелима, који су стајали ту, и говори њима: избаците њега ван, јер Ми је анти-христ; (јер) пре Мога суда тај је осудио брата свога. А кад сам био изгоњен ја, кад сам дошао да изађем из двери, онда се задржала мантија моја, и учврстила се, и оставио сам је тамо. И одмах сам се пробудио, и говорио сам придошлом брату, и рекао сам: зао дан је овај мени. И рече ми (тај): ради чега, Оче? Тада сам казао њему шта се јавило мени, и рекао сам: мантија, покров Божији, (она) је остала, и лишен сам помоћи Божије. И од тога дана, како је по Господњем слову, седам година сам учинио блудећи по пустињама (лутајући), и ни хлеба нисам окушао, нити сам под кров ходио, нити сам човеку беседио, док нисам видео Господа мога како је вратио и дао (ми) мантију моју. А ми ово од чудног Јована кад смо чули, рекли смо: ако се праведник једва спашава, нечестивиј и грешниј где ће се јавити? Зато ваља нама о својим гресима да се бринемо, и никоме од грешника да не судимо. Јер писано је: ако покријемо братова прегрешења, онда ће Бог наша да покрије.

Слово светог Антиоха о клеветању

Љута је клеветљива повреда, јер нарочито је ђаволу подобан (клеветник), по реченоме о њему у псалму: смириће клеветника. Јер непријатељи су и Богу мрски клеветници, и заједничари су (са-општници, причастници) људима, који су продали Истину, и који су разапели Господа нашег Исуса Христа. Јер Ја сам, рече, истина и живот. А наређује и закон, говорећи: не буди сведок на сву неправду и сагрешење; јер пред устима, рече, два или три сведока, сваки глагол је веран. И Саул је преступио заповест ову, и триста Господњих јереја је убио, по сведочењу једног клеветника Дојика сирина. И приточник је говорио: човек, који клевета убогога, (он) раздражује (Бога) Који је створио њега (љути). И опет: слава је мужу да се одвраћа од клевете, а сваки безумниј тиме се свезује. И Давид се моли да избегне од клевете: избави ме од клевете човечије, говори, и покриј ме од зборишта лукавих (људи), који су наоштрили као мачеве језике своје. И други: човек, који клевета убогога, (он) многа сабира зла. И опет: нечестиви муж се хвали кад оклевета друга (пријатеља). И опет: од лава гладног и од вука жедног, од обоје је гори клеветник, јер пролива крв језиком. И додаје: велича се клеветник, кад изрива јаму језиком ближњему, али напослетку ће сам упасти у њу. И еклисијаст: окренуо сам се ја, и видео сам све клевете, које бивају под сунцем; и гле, сузе људи, који су оклеветани, и нема никога да утеши њих. И опет: клеветање мудрога узмућује, и благо-даривога погубљује. И Давид: спасиће (Бог) синове убогих, и смириће клеветника. Бежимо дакле сами, браћо, од све зле клевете, бојећи се горке муке (која је припремљена) људима, који чине такво (зло). И са Павлом рецимо: кад нас клеветају, благосиљамо; кад нас гоне, трпимо; кад хуле на нас, молимо се; као ђубришта постали смо свима за гажење (отреби). Да не будемо осуђени са непријатељима Христовим, са јудејима, који су дошли код Пилата, и на Господа су говорили клеветањем: Овога смо нашли да развраћа народ наш, и забрањује да се даје данак ћесару, и Себе назива помазаником царем; а Тај (Господ) је као јагње незлобиво трепео.

             23 октобар

Слово светог Максима о љубави

Савршена љубав је, кад не раздвајаш људе, и не говориш: овога знам, а овога не знам; или овај ме хвали, а овај ме куне. Него на своју природу увек гледајући, све људе равно да волиш, пријатеље дакле и непријатеље, добре и зле, да би се савршен пред Богом јавио; и од непријатеља дакле са благодарењем наношена ти зла претрпи. Никако не помисли да је од њих то чињено, него од ђавола због сагрешења наших. Тиме и Господ наш Исус Христос Своју љубав према нама показујући, за цело човечанство је пострадао. И свима је равно наду васкрсења даровао, у коме (васкрсењу) свако ће себе достојним учинити, или чести, или муке. Јер Христови раби све воле искрено, а сами они нису вољени од свих. И света овога пријатељи, никога од срца не воле; а духовни (људи) до скончања сложену љубав чувају. Па онда потрудите се сваког човека од душе своје да волите, јер ово је заповест Господња. Па ако не можете да сачувате њу, онда бар никога не мрзите, да би од Христа Бога благодат примили.

             24 октобар

Слово светог Оца Јована Златоуста, да не примамо лажне пророке и учитеље

Пазите се од лажних пророка, јер долазе код вас у одежди овчијој, а унутра су вуци грабљиви. А (за) лажне пророке овде, не (за) јеретике казује (Господ), како сматрам, него (учитеље) који житије имају растљено (кварно), а лицем врлине су обложени. Зато је и рекао (Господ) говорећи: од плодова њихових познајете њих. Јер од јеретика много пута житије (похвално можеш) да нађеш; а од ових, за које сам говорио, никако. Шта је дакле рекао: иако њих осуђујете, неће се (они) променити скоро? Таква је пута овога природа, којим (путем) су изволели (они) да ходе. Мучан је, и зао, и лицемеран (учитељ), који да се труди не мари, него се јавља једино (учитељем), зато се и изобличава брзо. Зато дакле и Павле јавља и говори: како благим словима прелашћују срца незлобивих. И види кротост, јер није рекао да (ваља) мучити њих, него да не примите пакости од њих, и да сачувани к њима не упадате (у замку вражију). И да не рекнете: како је немогуће познати такве (лажне учитеље); зато опет причом човечијом овако говори (Господ): еда беру од трња грожђе, или од чичка смокве? Тако свако дрво добро твори плод добар, а гњило дрво плод зао твори; не може дрво добро плод зао да твори, нити дрво труло плод добар може да сатвори (избутјело). А говори ово: ништа (они) немају кротко и слатко, него коже само овчије, зато је и лако познање о њима (разум). Пошто дакле многи добрима зле рачунају, свакако дакле лишавајући њих изговора, ово је рекао (Господ). Јер нећеш рећи, како: преварио ме, нисам се домислио; јер уверљиво сам ти предао, од дела познање (да имаш о учитељима), у Христу Исусу Господу нашем; Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

 25 октобар

 Слово о послушању

Говорим вам ствар такву, која је у време моје била, да би научили, да од смрти избавља послушање, које значи: да нема (човек) своје хтење. Кад сам некада био код Авве Исидора, дошао је ту ученик великог Старца, од предела Аскалона, на расуђивање Авве свога (по расуђивању). А имао је заповест од Старца, после вечерње (службе) да се врати у своју кљет. А тада је настала бура дакле велика, и туча и громови. И био је близу поток у целој тој страни. А потом (после вечерње) кад је онај (ученик) хтео да иде, по глаголу Старчевом, ми смо молили њега да остане ту, и говорили смо њему, како: није могуће спасити се од реке. И кад тај (ученик) није хтео код нас да остане, онда смо говорили: да пођемо са њим до реке, јер кад види њу, има да се врати; и пошли смо са њим. И кад смо дошли до реке, онда је он свукао ризе своје и навезао их на главу своју, и препојасао се појасом својим, и ускочио је у ту реку велику и у страшни брзак. А ми смо стајали и дивили се, и стрепели, еда како не умре? А тај (ученик) је пребивао пролазећи (бредиј), и нашао се на другој обали на стени, и обукао је ризе своје, и полаже нама отуд поклоњење. И пошто је примио благослов (од нас), отишао је трчећи. А ми смо остали чудећи се и дивећи се сили врлине, како је без беде прошао реку због послушања свога.

Слово светог Андреја о неком блуднику умрлом

У Цариграду, кад је ишао свети Андреј, видео је једног великаша како пролази, и узгнушао се и пљунуо на њега, пошто је разумео житије његово. И рекао је њему: лукави блудниче, црквени ругачу, зар се ти не правиш како: у цркву идем, рече, на јутрењу, а (овамо) идеш ка сатани на јутрењу, безакониче, који у поноћ устајеш? Али ево већ ти је прошао рок твој, па да примиш како си делао (чинио); или мислиш да (може нешто) се утаји, од страшног Ока, Које испитује све? А ово он кад је чуо, ударио је коња и отишао, да се не би посрамио (пред људима); јер халтулар је био по чину. А после неколико дана болешћу злом је оболео, и почео је по-мало да се суши. Онда својта његова почела је да носи њега од цркве до цркве, и од лекара до лекара, и није било њему користи; и после мало лишениј је пошао у вечну муку. Јер неке ноћи Светиј, близу двора његовог (кад је био), видео је Анђела Господњег, који је дошао са запада, који је био као пламен, и љуте очи је имао, и држао је палицу велику пламену. И дошао је у дом тога лишенога, грозећи се и гневећи се, (као да) хоће да раскопа дом његов. А кад је код великаша дошао, онда је чуо глас свише говорећи: тучи ругача тога содомљанина; и док тучеш њега, говори тако: хоћеш ли још грехе да чиниш са туђим женама? или ћеш почети са мушким полом содомски грех да чиниш? или ћеш да се правиш како на јутрењу идеш, па на безакоње ђавоље да идеш? И почео је њега да туче, и да говори њему (ово); па беше глас да се чује како неко говори, и палична туча, а (Анђела) који туче није било видети. Тада мучен (онај) лишениј, хоће-неће почео је да казује, не стидећи се, како: више нећу да згрешим никада, помилуј ме. И тако је мучен био три дана и три ноћи говорећи, како: нећу да згрешим (више), и још не беше испустио душу своју. А ово, дружино моја, написао сам, како сам слушао од блаженог Андреја, на корист и бојазан душама нашим, да бисмо се чували од лукавства (ђавољег) док на овом свету живимо. Јер ништа не може од Бога да се утаји, нити од Светаца Његових.

Слово светог Антиоха о гњеву

Много је добро човеку да се присиљава, да уздржи страст гневну, и да скруши јарост душевну, дуготрпљењем и кротошћу, молитвама и смирењем. Јер веома гура бес на гњев човека, који хоће да се спаси; па које (човек) сабере трудове, постом и молитвом, бдењем и службама, то у један час да изгуби, кад бес гневни много-годишњи плод одузме од њега, и већ кад се нађе човек без вина пијан. Многа дакле требује човек учења, да би отерао страст гневну. Човек, који хоће ка савршенству да дође, и који жели подвизима духовним да се подвизава, (он) од овога доласка гневнога туђ (ваља) да буде. Јер дух гневни, који у нашем срцу седи, (он) очи разумне тамним метежима ослепљује. Па већ ни расуђивања користнога (шта је користно) не можемо да стекнемо, ни духовни разум да нађемо, ни савет добар да одржимо. Јер не ваља нама са гњевом на једно-верне да наступамо, него само на своје грехе, и на зле мисли (против својих греха и злих мисли), које настоје (тшчатсја) да скрену нас са истинитог пута. Јер тога ради и приточник говори: одузми разгневљење од себе, и помени, како и ти свагда прогневљујеш Творца свога. И опет: гњев погубљује праведнике, а слово жестоко (тврдо) подиже гњев. И гњев је оцу, син безуман; а слуга мудар укротиће гњев мужа. И опет: тешка је стена (камен), и тешко се носи песак; а гњев безумнога је тежи од обоје. И додаје: утоли гњев, јер бесу је Отац. Па не ваља нама, браћо, у срцу да држимо љутог беса, који води нас у погибију. Јер као што се вода креће од силе ветрове, тако се и гневљивиј смућује од мисли гневне. Човек гневљив, вепар је дивљи; кад види друга, и зубима зашкргута. И Јаков учи нас говорећи: да буде сваки човек брз на послушање, а спор на гњев; јер гњев мужу правду Божију не твори. И Павле: да се не светимо за себе, љубљени, него дајте место гњеву. И опет: свака горчина, гњев и хула, да се одузме од вас са сваком злобом. То исто и Давид: престани од гњева и остави јарост. А уредитељ душа наших Господ (стројитељ), оглашава говорећи: сваки, који се гневи на брата свога ни за шта, крив је суду (виновник). Јер који (човек) рекне брату своме: јуроде, крив је геени огњеној (виновник); од које (геене) да претекнемо молимо се милостивом Владици Христу Богу нашем, Коме слава са Оцем и са Светим Духом, сада и увек, и у векове векова.

26 октобар

      Од изложења чудеса светог Димитрија

Слово о Мусхи десетнику (порезнику), како је учинио милост са убогом женом, и није се дотакао ње

У граду Тиру био је неки десетник (порезник), по имену Мусх, и много пута је ово казивао говорећи, како: (једног дана) кад сам ја био у Кумеркарији, узимао сам десетину од људи, који гостују, и тога ради сам одоцнио. И кад је вече било касно, пошао сам да се купам, и нашао сам на путу жену у тами како стоји. Тада сам приступио к њој и почео да јој говорим о блуду. И она је обећала да иде за мном, и ја од похоте и радости ђавоље, и на купање сам заборавио; него одмах сам узео жену и устремио се назад на вечеру. Али она није јела са мном, нити је пила, иако сам је ја много присиљавао, није послушала. Онда сам устао хотећи да идем на спавање (са њом). И кад сам ја ухватио за руку жену, хотећи да је љубим, она је завапила гласом великим са сузама: тешко мени странкињи окајаној, и свакако погинулој душом и телом. Онда сам (ја) почео да је испитујем за разлог њеног вапаја. А она плачући рече ми, како: муж мој трговац је био, и потопио је (ствари, доживео је бродолом), и погубио је и своје и туђе, и сада је у тамници због туђих (ствари). А ја пошто нисам имала никако (и) ништа да учиним, да би макар хлеб њему нашла, онда сам изволила од многе туге да оскврнавим тело моје, и да нађем храну њему; јер све су (нам) зајмо-давци разграбили. Тада сам рекао њој: колики је још дуг? И рече ми: пет литри злата. Онда сам ја узео злато и дао њој, говорећи: ради страха Божијег нисам се дотакао тебе, него ово узми и искупи мужа твога, и моли (Бога) за мене много грешнога. После тога одмах кад је прошла година, била је на мене клевета код цара, како сам данак погубио (порез). И послао је цар и разграбио дом мој, и брзо сам ја приведен био у Константин-град, и посадили су ме у тамницу; и учинио сам (провео сам) целу годину у тамници, само у једној старој мојој кошуљи. И (после тога) сваки дан сам слушао, како цар хоће да ме убије, другима за пример (на показаније). И одмах сам се одрекао од живота мога. И кад сам ја плакао и ридао, онда сам уснуо у печали (у ‘алости), и видео сам ону жену, којој сам дао пет литри злата, и рекла ми је: шта је, господине? и зашто си држан овде? И ја сам рекао: оклеветан сам, и мислим да ће ме цар убити. А она ми рече: хоћеш ли да идем за тебе код цара (да посредујем), да те пусти? И рекао сам јој: да ли тебе зна цар? А она ми рече: зна (ме). Онда сам се пробудио, и нисам се домислио, шта ће то бити? (Али) и друге ноћи тако исто ми се јавила (она) говорећи: не бој се, ја ћу те пустити. И ујутру је наредио цар, и привели су ме код цара у палату. И кад сам ушао, и кад ме видео цар у прљавој ризи и раздраној, рекао ми је: ево опраштам ти сада. А кад сам погледао, видео сам ону жену како стоји с десна цару, и смеши се према мени. Онда је наредио цар цело имање моје да врате, и од себе је дао мени многе дарове, са многом чашћу (честију). И поставио ме опет на место моје, и учинио ме (за) управитеља над свим десетинама (над порезом). А те исте ноћи јавила ми се опет та жена, говорећи: знаш ли, ко сам ја? Ја сам (она жена) којој си ти учинио милост, и ниси се дотакао тела мога ради Бога; него си искупио мужа мога од горке смрти из тамнице, и мене си од тада учинио да не упаднем у блуд ради хлеба, да од глади не би умро муж мој. Зато сам и ја избавила тебе од беде. Па ово кад слушате, браћо, онда разумите силу милостиње. Па видите и Божије човекољубље. Јер ево пресвети Бог се јавио, и рекао: ради Мене си учинио ти милост, и Ја сам узвеличао милост Своју на теби. Јер велика је сила милостиње; (она) не само у овом веку добро уређује, него и у будућем веку престижемо њоме да видимо лице Божије, и оддаје нам седамдесет пута седам. И ово дакле, Оци и Братијо, кад слушамо, онда милостиви да будемо, као што је и Отац наш небески милостив. Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

27 октобар

      Повест о грузинима, како су (они) дошли у бого-разумље

      Слово светог Оца нашег Евагрија, о умиљењу душе

            28 октобар

Слово о трговцу милостивом, коме је учинио бес напаст, пошто милостињу његову није могао да трпи

Казивао је неко од Отаца ствар дивну, и пуну користи: како неки трговац благоверан и милостив, колико је дакле давао њему Бог добитка (од трговине), све то је раздавао убогима. А једном по обичају кад је он ишао у трговину, одсео је у гостионици ради покоја (одмора). И неки сиромах је молио њега, и просио од њега милостињу. Тада је христо-љубиви трговац рекао сиромаху: ево, као што, брате, видиш мене, на путу сам, а товар сам пред собом пустио, и немам у руци мојој шта бих дао. Него се моли о мени Богу, кад се вратим, да ти дам потребно. Говори онда сиромах: како ћу ја да знам за твој долазак? Тада трговац рече: у те дане очекуј мене, па ако тада не нађеш мене; – онда је показао њему малу даску, која је ту лежала, и рекао је сиромаху: што ми Бог нареди, под ову даску ћу ти положити, а ти узми, што нађеш, и моли о мени Бога. Али задржао се (дуже времена) трговац, а (онај) сиромах је дошао у оно речено време, и кад је подигао даску, нашао је скровиште злата одавно сакривено. Онда је сачекао ноћ, и узео је све, и обогатио се. И купио је себи палате многоцене, и рабе и рабиње, њиве и винограде, волове и камиле, коње и мазге, и све колико је богатима довољно. И узео је себи жену од велможа, и почео је онда да живи славно у многој служби. А после (оног) времена (кад је отишао из гостионице сиромах, који је нашао злато) онда је дошао онај благоверни трговац, и кад је био на том месту, опоменуо се сиромаха, и узео је злато у руке, хотећи да положи под ону даску, као што је обећао сиромаху; и тада је ударио њега дух лукави, и пала је на њега рана зла од главе до ногу, као и на блаженог Јова. И у таквој рани је пребивао не-мало времена, тражећи од лекара исцељења; и тога ради раздао је цело имање своје лекарима, до тога, да ништа себи није оставио. И онда је као један од сиромаха (почео да) проси милостињу. Па је дошао и у дом богаташа, који је раније био сиромах, а који је по његовом савету под даском нашао скровиште, и обогатио се. И тај (богаташ) је примио њега као једног од сиромаха, и наредио је да га нахране. И потом је упитао њега: како, и откуда ти се догодила, рече, мука љута ове болести? А он је по реду казао њему све. Тада је разумео богаташ, да је ради овог (сиромаха) дао њему Бог велико богатство. И рекао је њему: јеси ли ти онај трговац? И одговори сиромах: ја сам. Онда рече богаташ: ово све, што ти видиш, ради тебе је даровао мени Бог, јер сам под оном даском нашао богатство. А овај кад је разумео, рече: тако и ради тебе је навео ђаво болест ову на мене. Онда је рекао богаташ: ако се ради мене догодила теби зла ова болест, онда жив је Господ, да нећеш изаћи из дома мога, и од трпезе моје нећеш се одвојити; него ћу покојити тебе у све дане живота мога. И оставио је њега у дому своме; и онда се бринуо о њему, и почео да доводи лекаре, који су имали вештину лечења; и после много времена, није могао да исцели ту болест. Напослетку је дошао један лекар, говорећи: ничим не може то страдање да се исцели, једино ако неко зареже младенца првенца свога, и том крвљу да помаже тело његово од главе до ногу, и одмах ће здрав бити болестник.[8] И кад је чуо ово, онда је положио (то) онај богаташ у срцу своме. А био је код њега младенац првенац, и промислио је да закоље младенца ради здравља болеснога, јер се бринуо о његовом здрављу. И због многе љубави тражио је погодно време, да (кад буде) без матере, младенца да закоље. И нашао је час, кад је жена његова отишла у бању да се купа; па кад је видео свога младенца на лежишту како спава покривен, онда је узео њега са журбом, и заклао њега, и источио је крв његову у малу посуду (у лохању), и опет је положио мртвог младенца (на лежиште), и покрио њега. Затим је узео болестног човека на место скривено, и свукао њега и поставио нага. И узео је крв младенчеву, и помазао је њему цело тело, од главе до ногу, и одмах је постао здрав човек, као што је био раније. (А ово чудо је учинио Бог ради вере тог човека, и ради љубави према сиромасима и према Богу). А кад је дошла мати детиња из бање, ушла је код детета, да би га нахранила (млеком); и кад је открила детету лице, почео је младенац по обичају да плаче. Ово кад је чуо отац, притрчао је к детету у ужасу, и видео је своје детенце живо, које је био заклао ради исцељења болеснога; и прославио је Бога, Који је такво учинио чудо; јер је и болестнога исцелио, и мртвога је васкрсао. Јер ово је Бог ради вере учинио, и ради милостиње и љубави.[9] Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

             29 октобар

Поука Јована Златоуста, о молитви

Сви дакле знају, да је почетак сваког добра – молитва, и спасења, и живота вечног посредница. Потреба ми је, колико могу да говорим о њој, да би људи, који су навикли у молитвама да живе, и који су приљежни на дела Божија увек, да најбрже од свега (они) ово слово творе. А људи, који живе слабо у молитви, и који су душу пусту оставили, (они) да дознају од прошлог времена штету, и да не лише себе спасења за остало време. И одмах ово велико хоћу о молитви да говорим, како: сваки човек, који се моли, (он) с Богом беседи. Па како ли је човеку суштом с Богом беседити? Сви знају, али не можемо ту чест (ту част) да искажемо. Јер та чест, (она) и велико-љепије анђелско превасходи, коју пре они знају. Као што један славан Пророк о њима јавља: страхом се моле (Анђели), које Богу приносе, и покривају лица своја и ноге, са многим страхо-поштовањем и прикривањем; и које не могу да прећуте због многог страха. Али на-даље сва природа, и житије, и премудрост, и разум, и све које год неко рекне (о њима, све је то анђелско). А молитва је заједничко дело Анђела и људи; и нема ништа различито између две природе у молитви. (Она човека) тајно придружује к њима, и брзо у живот њихов приступаш, и у чест, и у благо-родство, и у разум житијем својим, у сваком месту и часу. Потрудимо се онда према Богу молитвама. Јер шта ће бити светлије људима, који беседе с Богом, и моле се? и шта праведније? и шта премудрије? И шта ваља рећи о људима, који беседе с Богом, и који се моле Њему? Томе чест и држава у векове.

Слово о исходу душе, и о узходу на небеса после смрти

Блажени Јован милостиви о памјати смртној и о исходу душе увек је говорио, како је било њему откривено од светог Симеона Столпника: јер кад исходи, рече, душа из тела, и кад хоће да узиђе на небеса, онда пресретају њу лица бесова, и питају прво о лажи и клевети; па ако се од тога није покајала, онда бива задржана од бесова. (А ако прође то, онда) опет (на-)више пресретају бесу душу, и питају о блуду и величању. Па ако се од ових (греха) покајала, онда ће се избавити од њих. И многе су препреке и испитивања од бесова души, кад иде до неба. Притом се испитује о јарости, зависти, (лажном) оговарању, о гњеву, клеветању, гордости, срамо-словљу, непокорности, о лихви (камати), сребро-љубљу, пијанству, зло-памћењу, о чаро-делању (врачању), тровању, преједању, о брато-мржњи, убиству, крађи, немилосрђу, блуду, прељуби. И кад окајана та душа од земље до неба иде, онда поред ње су свети Анђели, али не помажу (они) њој; него сама ће душа о себи слово да оддаје покајањем и добрим делима, и највише од свега милостињом. Јер од кога се греха заборавом овде не покаје, онда ће се милостињом избавити од насиља бесовских митарстава. Па ово кад знамо, браћо, онда да се побојимо тога горког часа, кад ће пресретати нас сурови они и немилосрдни цариници, према којима ћемо у недоумици бити шта да рекнемо. Зато сада да се покајемо од сваког зла, и по сили да учинимо милостињу, која може нас да спроведе од земље на небо, и од бесовског задржавања. Многа је дакле мржња њихова на нас, и велики је дакле нама страх, и велика беда (од) ваздуха тога. Јер (кад идемо) из града у други град на земљи ми требујемо споводника, да не би залутали и у зло упали, или у реке непроходне, или у разбојнике неумољиве. Колико више наставника божанских руководитеља требујемо, кад идемо на дуги онај вечни пут, које је смртни дан, од тела души исход, који не можемо никако да заобиђемо.

30 октобар

Слово о светој Старици, која је у пустињи скончала

Има манастир, који одстоји од Јерусалима четрдесет попришта, који се зове Сапсон. Из тога манастира два Оца су ишла до Синајске горе ради молитве, и онда су се вратили у манастир, и казали су нама говорећи: кад смо се поклонили на гори светој (Синајској), и кад смо пошли путем, догодило се нама са пута да залутамо, и онда смо скитали по пустињи као по пучини морској много дана. И одједном смо угледали малу пећину издалека, и устремили смо се према њој и приближили се пећини; и тада смо видели код ње извор, и около извора мало корења, и траг човечији. И онда смо говорили сами к себи, како: по истини раб Божији је овде. А кад смо ушли (у пећину), онда никога нисмо видели, само смо чули некога да стење. И како смо много тражили, нашли смо место као јасле, и некога где лежи у њима. И кад смо се приближили к рабу Божијем, тада смо молили њега, да би говорио. Па како није одговорио нама, онда смо дошли до њега, (и прихватили се за њега), и тело његово још је било топло, а душа његова је к Богу отишла. И тада смо дознали, да кад смо ушли у пећину, у тај час је и починуо. Онда смо узели тело с места, где је лежало, и укопавали смо (га) у тој пећини. И један од нас (скинуо је) одежду стару којом је био одевен, и хтели смо да обавијемо Старца. И кад смо почели да обавијамо тело, онда смо нашли да је жена била, и прославили смо Бога; и пошто смо молитву учинили, погребли смо њу.

Слово светог Јефрема Сирина: васпитавање о подвигу монаха

Браћо, подвизавајте се као војници цареви, док имате времена. Ово знајући, како ради нетљеног венца предлежи нама подвизавање, на очишћење грехова, и на живот вечни. Учините онда очишћено цело-мудрије свим делима својим, које је мати послушања. И одбаците од себе мало-душије, и обуците се вером свакако; тако да, кад види Господ душе ваше једно-душност, онда свима да окрепи вас добрим делима. Омрзните злу лењост мржњом сваком, и зли нарав, и завист, Господа ради, као што сте оставили родитеље своје по плоти, и другове и имања. Јер ако у почетку ослабите помисал свој, онда (само) муку имате и штету. Ако се догоди нама некада нешто, тада да не поропћемо Господа ради; јер човек, који ропће, ишчезнуће чини себи, јер не дела од свога предложења (од свога расположења). Ти дакле као мудар, не мрзи слабију братију, нити ревнуј монасима, који у безстрашију Божијем живе (без страха Божијег); ово знајући из искуства (испитно), да човек, који отпада, (он) се сам одмеће, а човек, који побеђује, (он) венчан бива. И опет: не мрзи брата, еда како није њега страст обузела, за коју ти не знаш, и тога ради немоћ долази. Ваља пре миловати, и молити за њега, иако је оскорбио (тебе) немилостиво, али ти се подвизавај добро. Знај, према Коме си пришао. Јер ево, предлежи теби време, на сабирање богатства нетљеног, служењем и плодо-ношењем, које је према братији. Зато, љубљени, ако потребљујеш гној средњег дворца (ђубре), онда потреби и унутарње светске похоте. Ако ли бацаш пепео погребани, онда са многим сузама савршавај дело. Помени Пророка, који говори, како: пепео као хлеб једох, и пиће моје с плачем растварах. И разуми, љубљени, нетљенога (Бога), и помени пламен вечни, који хоће да попали грешнике. Плачи, зато што си сагрешио, уједно и за мене грешнога, да би остављење грехова дао нама Господ. Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

            31 октобар

Повест Теодорита епископа, о страдању неког без-именитог (непознатог)

У дане Јулијана одступника, младић неки, син јерејски,[10] (био је) у зло-честију васпитан, (па се онда) у благо-честиви преложио хор, образом оваквим (на овакав начин): жена нека нарочита у благо-честију, и служебној удостојена благодати, која је позната била и дружила се са матером његовом, овога (дечака) кад је са матером долазио, још док је детенце био, (она је) целивала њега и настављала ка благо-честију. А кад је умрла мати његова, онда је долазио младић (сам) код ње, и уобичајено поучење је примао. Па кад је уловљен био васпитавањем бого-љубазне жене, онда је упитао: како бих могао од очевог зло-бесија да избегнем, и твојем истинитом проповедању да последујем, и да добијем њега? А она (рече): ваља ти од оца да побегнеш, о чедо, рече, и да почествујеш твога Саздатеља; у град неки да идеш, у који би могао да побегнеш од руку зло-честивог цара. И обећао је младић жени, да ће наредбе њене учинити, и не само дакле ово, рече, него и душу своју ћу предати (за Христа). Па кад је мало дана прошло, кад је Јулијан дакле у дафнима дошао да учини жртву, онда је пошао са њим и његов отац, који је био јереј (жрец); јер обичај је имао да угађа цару. И овај (дечак) је последовао оцу, тако исто и брат његов (јер млади су били), и царске мио-мирисе су кропили. И првог дана кад је пристао отрок царској постељи и по обичају поличија покропио,[11] онда је на пут изашао и у Антиохију је достигао. И код оне дивне жене је отишао: ја, рече, дошао сам да не слажем, што сам обећао; а ти ради савршеног спасења, немој да се лењиш обећање да испуниш. И она је одмах устала и код Божијег човека Мелетија отрока је довела. А он је наредио њему у одаји да пребива. А отац је отрока тражио и дафне је обишао, и све је претражио, по приморију, и по путевима, и по стазама, и по-свуда је очима осматрао, да би видео отрока, и није могао. И кад је дошао, где је била обитељ светог Мелетија, тада је угледао њега са горе како силази, и отрчао је и ухватио њега и свео га (са горе). Онда (га) је у храм (идолски) довео, и прво је тукао њега све до рана (јазви); затим је рогове разжегао (разжарио), па је руке и ноге његове и плећа сажегао. Затим је затворио њега у кљети, и извана закључао, и отишао је у дафне. А овако кад је (тај) муж Старцу казивао,[12] и ја сам слушао шта је било (даље). И приложио је (дечак) и ово, како је и васпитан био, и божанском благодаћу пошто се испунио, скрушио је онда све очеве идоле; јер је ненавидео њихову немоћ. А напослетку кад је у ум дошао, онда, да би избегао из очевог затвора, Владику (Христа) је молио да погледа, и да скруши кључеве (катанце), и врата да отвори; јер ради Тебе, Господе, ово сам пострадао. Ово ја кад сам говорио, онда су испали кључеви (катанци), и отворила се врата, и онда сам опет код жене притекао. А она је у женско воображење обложила мене (у женски изглед), и са собом на камару посадила,[13] и увече (ме) опет код божанственог Мелетија привела. А он ме предао, рече, јерусалимском епископу, који Кирил беше по имену, и тако сам ноћу у палестину дошао. А после смрти Јулијанове и оца свога, тако се према благо-честију управио, да је и остарео, а ране је на телу носио; и многе је ка истини управио, и прешао је и тај у вечне обитељи.

Слово о Теодору трговцу, који је узимао злато од јеврејина, пошто је дао као поручника (јемца) образ Христов, који је на вратима од Мусије уређен (устројен)

У Константин-граду био је трговац по имену Теодор, богат. И по случају неком, потопила се лађа његова, и погубио је сво имање своје. А имао је љубав према неком богатом јеврејину; и онда је дошао и почео да моли њега, да му да злато довољно за трговину. А јеврејин рече њему: дај ми залогу (закладу), и узећеш колико хоћеш. А хришћанин молио њега, пошто није имао шта дати. И док је ишао са њим путем, погледао је и видео образ Христов над вратима од Мусије уређен (устројен), и рече јеврејину: овај образ Христа Бога мога, од свега начестнији имам, и више од живота мога; овога ти постављам за поручника (јемца). Одговара јеврејин: ако заиста право верујеш Њему, ево дајем ти колико хоћеш злата. И онда се вратио у свој дом, и дао је њему хиљаду литре злата. Тада је Теодор купио потребне (ствари), и отишао у Александрију, и све своје ствари, као што је хтео, тако је и продао. И враћао се (затим) са другим стварима у Константин-град.[14] И док он (још) не беше дошао,[15] потопила се лађа његова. А кад је чуо онај јеврејин за долазак Теодоров, не знајући за његов бродолом, дошао је к њему, очекујући да узме своје са каматом (лихвом), и нашао га је где плаче у дому својем. И кад је дознао за бродолом његов, онда је утешио њега да не скорби (да не тугује), него да верује Христу, Који се поручио за њега. И узео је њега јеврејин у дом свој, и опет му је дао хиљаду литре злата, и привео га ка вратима, да тај исти образ Христов за сведока постави (за послуха). Онда је Теодор купио смолу, и отишао у Египат, и променио је смолу за олово; и одатле је отишао у Ефес, и променио олово за бакар. И много је добио богатства и враћао се радостан. И док (још) не беше дошао, опет се разбила лађа његова, и погубио је све што је добио, и дошао је у свој дом и сео да плаче. А онај јеврејин, кад је дознао за Теодоров бродолом и за погибију свога злата,[16] онда је призвао њега, и почео га вређати, ругајући се Христу (и говорећи): види, како се прелашћујете ви, кад верујете не-суштом Богу.[17] Ако би заиста Тај био Син Божији, на Кога се ти надаш, не би ти, ево већ трећи пут, у напаст бродолома упао. А Теодор са многим сузама говораше јеврејину: не, друже (пријатељу), не хули на истинитог Бога; јер због мојих грехова све се то догодило мени, и због тога ме је презрео, да страдам од морских таласа. Али те молим, дај ми још трећи пут, и верујем, да ћу због твоје хуле спашен бити, и све твоје са добитком ћу ти вратити. И јеврејин је трећи пут дао хиљаду литре злата, и привео га ка томе истом образу Исуса Христа, који је над вратима, и говори (образу Христовом): Тебе дакле и сада за сведока и поручника узимам, па ако си Син Божији, спаси њега и моје (злато) с њим, да бих и ја веровао; а ако ниси, да се не прелашћују људи (да се не варају), који верују у Тебе. Онда је узео Теодор злато, и купио потребне (ствари), и отишао у Калаврију; и тамо је продао пшеницу и купио меру вина (велику количину). И дошао је у Антиохију, и продао ту меру по златник. И тако је пребројио четири хиљаде литре злата, и онда је положио у ковчег, и написао посланицу овако: ја Теодор хришћанин (шаљем) мојем добротвору Авраму једејцу: ево четири хиљаде литре злата у ковчег сам положио, и поверио сам[18] мојем поручнику Христу, и мислим, да ће Он ово у твоје руке положити. Онда положио (посланицу) у ковчег и запечатио је; затим је ушао на предњи крај лађе, и бацио је (ковчег) у море, и рекао: Господе Исусе Христе, Ти како знаш, доправи овај ковчег, и дај мојем зајмодавцу. И настао је ветар велики у мору, не само ту на једном месту, него и по свој васељени; па и под брегом лађе, које су стајале у Константин-граду, разбивале су се од силе валова. И сви из града трчали су према мору да виде. Тако је изашао и онај јеврејин да види море; и кад је био на обали, и гле, подигао се један талас и бацио ковчег са златом пред ноге његове. И он је узео тај (ковчег) и донео у дом свој; и кад је отворио, нашао је поврх злата писмо (грамату), које је о злату од Теодора к њему, и на то (писмо) дописано је јеврејски (овако): Ја, Исус Христос, од Теодора хришћанина донео сам ти злато са каматом, да не хулиш на Мене, јудејче; јер ево од порученија разрешујем се (од јемства), и веруј Ми ваистину. А по времену дошао је Теодор здрав са многим богатством. И узео је дарове многе, и отишао код јеврејина. А јеврејин је примио дарове и упитао га о узајмљеном злату. Одговара Теодор: верујем Христу, Који се поручио за мене, да ти је дао злато, и имаш га у дому својем. А јеврејин искушавајући га одговара: нисам ни од кога примио. Тада Теодор говори њему: нећу имати с тобом замерке (увреде), ако ниси узео ковчег са четири хиљаде литре злата, који има поврх писмо (написано) мојом руком: ево сво твоје злато у ковчег сам положио и предао мору, да би мој Бог, и твој поручник положио њега у твоје руке. Ако то ниси узео, сада дакле пођи са мном ка образу Христовом, и закуни ми се: да ниси примио. Онда се јеврејин побојао, и изнео је писмо, које је било у ковчегу поврх злата, и рекао Теодору: знаш ли ово? Тада је видео Теодор своје писмо написано, и друго на то дописано овако: прими своје, јудејче, и не хули на Мене; и тада су се зачудили о писму дописаном, и прославили су Бога. И овим поводом (узроком) веровао је јеврејин у Христа, и отишао је и крстио се са целим домом својим.

Слово Петра црноризца на богате и убоге

О богати слепи, убоги правдом, (а) изобилни гресима, које сте од убогих сабрали у своје храмине таме вечне. О убоги и грешни, кад сте од земаљских мучитеља мучени, како Бога нисте потражили? Ако би требало и да погинете ви казном њиховом, пошто нисте угодили њима, али зар не би боље било јединоме Богу да работате? Знамо, како не пренагло (напрасно), (Бог) Који зна немоћ рода човечијег, Који не требује ништа ни од кога, него Сам свима дарује све добро, и освећује и испуњава од почетка до краја. И даље тамо, и још у векове све милује и чува, и просвећује Својим саветом божанским. А ви дакле, о људи, само-властни сте у своме безумљу, Божији страх сте заборавили, (па) сами себе страшите, и вређате, гоните, мучите, саблажњавате (блазните, прљате). Верујући (рачунате се), (али) не живите по вери; знајући, не знате; слушајући, не слушате; видећи, не видите. Као што је рекао древно Бог кроз уста пророка Исаије: јер одебљало је срце ових људи, и ушима тешко слушају, и очима својим су зажмурели. По истини такви су људи света овога. Зато је мрзак живот овај и тежак; а Божија служба и работа је лака и слатка. Зато да се присилимо према њој сви (ми) немоћни, пошто оставимо све светско греховно: лажу, неправду, блуд, крађу, ненавист и тучу, свађу и тужбу, нечистоту и скверну, злобу и лихо-имство (сувишно узимање имања). За које се тучу богати (људи) света овога, и сечу се, и ратују, и друг друга хоће да победе, и дом његов да разграбе, и власт његову да узму, и чест, и славу, и земљу његову да узму; и сами велики да буду на земљи међу људима, честни и хваљени, и горди. Ова је мисал вражија. Па људи, који тако хоће да буде, (они) неће наћи милости од Сина Божијег Христа. Коме слава са Оцем, и са Пресветим и Благим и Животворним Духом, сада и увек, и у векове векова.

[1] сишао је са горњих висина

[2] који је седео с њим

[3] о јеже к Богу јего сбитији

[4] чујем

[5] заправо: сувишно узимање

[6] шта је у другим људима

[7] оставио си бригу према Богу

[8] овај лекар је изгледа био неки врачар сатаниста, али то богаташ није знао

[9] а ово не треба примењивати

[10] дечак, син идолског жреца

[11] вероватно јастуке

[12] тај, који је страдао

[13] на кров или таван

[14] и врати се са другим стварима

[15] у Константин-град

[16] за пропаст свога злата

[17] Богу, Кога нема, Који није Бог

[18] опослушив, осведочио сам

 

ИстиноЉубље свима Вама!