! СПАШАВАЈУЋИ ГРАЧАНИЦУ – СПАШАВАМО СЕБЕ !

Вести са Православне страже:  Уторак, 14. 12. 2021.г…

Свакодневно се одржавају и целодневни непрестани Православни протести испред назовивладе Србије…

И у доба глобалистичке репресије пројектом Корона вирусом…

Свакога дана непрестано за Православну слободу Србије узастопно већ 2068. дан по реду… И данас одстојасмо испред назовивладе Србије све очекујући нову Православно исповедну 293… (у току је борба за опстанак Литија) заредом Литију Београдом… Што ће рећи ВИШЕ ОД ПЕТ ГОДИНА ПРАВОСЛАВНИХ СВЕДОЧЕЊА ПРОТИВ ВЕЛЕИЗДАЈЕ испред тзв. „Владе Србије“

Кад у овоземним правилима важи изрека „ко чека тај дочека“ колико је то остварљивије за оне који чекају са Православном вером помоћ од Бога Живога и Свемоћнога..

+++

„Онај ко не изабере да пострада за Истину Божију, биће кажњен много болније страдањем које није изабрао.“Свети Марко Отшелник

+++

Комплетна сутрашња Житија Светих (звучни запис):

Св. Урош V цар Србски и царица Јелена Србска, и житија других Светих за 15./2. дец.

ИстиноЉубље свима Вама!

+++

Побожна Читанка:

АПРИЛ- Четиминеј

 

1. април

Слово о покајању грешних

Блажени Отац наш Павле Прости, ученик светог Оца Антонија, казивао је ствар ову: како је некада ишао у манастир ради посете братији; и они су улазили у цркву по обичају да саврше певање. А блажени Павле је видео свакога који улази у Цркву, каквом душом (улази), јер је имао ову благодат, дану њему од Бога. Јер сви су улазили светлим лицем и просвећеном душом, и Ангел Господњи са сваким је ишао радујући се. А једном, рече, видео сам брата како улази црн душом, и демони са обе стране њега иду, и машицом (мјалицеју) за нос њега ухватили и међу собом вучу; а свети Ангел издалека је за њим следио. И ово кад је видео, Павле је жалостан постао веома, и рукама је тукао у прса своја, и седео је ван плачући. И кад су отпевали у цркви, и сви излазили; и видео је Павле све, какви су ушли, и онда је хтео опет да позна, какви ће изаћи. И видео је оног брата да излази из цркве бео душом сав, и светао лицем, а демони издалека за њим следе; и свети Ангел близу њега иде, тих и весео, и радује се о њему веома. Тада је скочио Павле и благосиљао је Бога говорећи: о слава безмерном човекољубљу Твоме, и доброти Твојој неизреченој. И узишао је на високи степеник и великим гласом је вапијао: приђите и видите дела Божија, како су чудна, и свакога ужаса достојна.[1] Приђите и видите (Бога), Који хоће сваки човек да се спасе и у познање истине да дође. Приђите да се поклонимо и припаднемо Њему, и рецимо, како: Ти можеш једини да отпушташ грехе. И сви су притекли к њему, хотећи да чују шта он говори. И кад су се сабрали сви, казивао је Павле шта је јављено њему пре уласка у цркву; и молио је оног мужа да каже њему разлог, ради кога је дао њему Бог толику промену. И пошто је изобличен био тај човек од Павла пред свима, онда је без двоумљења о себи говорио: ја сам дакле грешан човек, и све године живота мога у блуду сам потрошио до сада, и ушао сам сада у цркву свету, и чуо сам да се чита велики пророк Исаија, а пре Бог у њему да говори: оперите се, и чисти будите; одузмите лукавство од душа ваших пред очима Мојим; научите се добро да чините; (и) ако буду греси ваши црни (оброшчени), као снег убелићу их; и ако послушате Мене, добра ћете земаљска јести. А ја грешни умилио сам се душом,[2] веома сам уздахнуо, и рекао сам Богу у помишљању мојем, како: Ти си једини Боже, Који си дошао на земљу грешнике да спасеш; јер као што си раније кроз Пророка говорио, ево сада кроз дело скончај на мени грешном и недостојном. Јер ево од сада дајем ти слово (реч), и обећавам устима, и срцем исповедам, да нећу више учинити то зло, него се одричем сваког безакоња, и поработићу ти са чистом савешћу. Данас дакле, Владико, прими мене, који се кајем, и обећавам да се уклањам од сваког зла (отгребајушчасја). И са овим, рече, мислима изашао сам из цркве, пошто сам осудио душу моју потом да не учини греха пред очима Божијим. А ово кад су чули, сви су једно-гласно завапили: како се узвеличаше дела Твоја, Господе, све си премудрошћу сатворио. Па ово кад знамо, браћо, од светих књига Божијег откривења, колику има Бог доброту према грешницима, који прибегавају к Њему свом мишљу са покајањем, и који (хоће да) очисте грехе своје, и (њима) оддаје обећана блага, не испитујући о првим гресима; тога ради да не очајавамо за своје спасење. Јер кроз Исаију пророка обећао је људима, који су се оцрнили гресима, да се оперу покајањем, и да ће добра Јерусалимска јести. И опет кроз Језекиља са заклетвом говори: живим Ја, како нећу смрти грешнику, него обраћења (к) животу.

Слово Јована Златоуста о људима, који творе многа зла, а не примају овде беде…

Фараон цар колика је примио дуготрпљења Божија; јер је трпео њега Бог док је творио многа зла. Видите дакле, како је напослетку за сва зла примио одмазду (освету) и љуту казну; не само што је од житија овога одвојен, него и онамо ће љуто и немилостиво бити мучен. Тога ради нама, браћо, много ваља туговати и скорбети и патити више о онима, који доброчинства овде и здравља примају иако у злоби живе; и ништа не чине добро, а скорбе и муке и никакву Божију посету код себе не виде. А кад за зла наша дела наводи на нас казне Бог, и страдања немоћима, лакше ће нам учинити због таквих (дела) суд. Ако ли по (нашем) сагрешењу свакога трпи, велика нас очекује зло-осуда. Ако нико не би овде примио зла, нико не би рачунао Бога (да) је над нама. Ако ли би опет свако по делима примао, нико не би рачунао да ће бити васкрсење мртвих, кад сви (овде) по делима примају. Тога ради једне овде мучи а друге оставља; и многи праведни, за мала сагрешења овде примају казне; а многе зле видимо да су здрави телесно, и благо-данствују (проводе добре дане), али онамо ће бити таквима већма љуто. Атанасије Велики је рекао: многи праведни душу вучу на многе дане у болестима зло; а неки грешни мирно и брзо издишу. Григорије је рекао: много пута благочестиви људи скорбе и туге раније и у време смрти примају; пошто мале имају неке грехе, да би се од њих избавили. Јер нема праведнога, који никакве нема грехе; и нема грешника, који нема ништа добро. Атанасије Синајски је рекао: из три разлога[3] праведни напрасном смрћу зграбљени бивају: или од звера и од воде, или од грома и од огња, да би и остали који виде, умудрили се на добра дела, а други за мале грехе овде страдања примају. Ово онда знајући, да се не смућујемо. Пророк Исаија је престружен био; Стефан камењем убијен; Петар Апостол разапет; Јован Претеча мачем посечен; и други многи Свети љуте беде и различне смрти су примали. А неки грешници насилном и љутом умиру смрћу, да би се и остали побојали кад њихово кажњавање виде; а они који умиру љуто, део опроштаја од мука примају. А ти се не чуди, кад некога видиш потонула или земљом удављена, или са храмине палога, као и о деци Јовљевој, или као о Маврикију цару, који је Фоки мучитељу предан, и љутом смрћу кончину је примио. Пошто су Божије судбе непознате; јер кога љуби Господ, тога и васпитава (детиња, кара). А људи (који су) зли, и у обиљу живе, и не примају беде, такви ће љуто бити осуђени.

Слово Јована Златоуста, како: да се не лењимо да читамо (свете) књиге

Многи не-читањем божанских писанија, са правог пута су скренули, и залутали и погинули. А други и књиге читају и несавршен имају разум, тако да су и они са правог пута скренули, јер је Бог допустио то на њих због величања њиховог; пошто су знање примили, а правду не творе по само-хтењу. Јер муж књижеван а пијаница, не може да се управи на истину спасења. И ако неко не читајући књиге мудрује, такав је сличан стубу, или оплоту, који без потпоре стоји; ако буде ветар, он пада. Тако и човек, који се умудрује, а није књижеван, ако на њега дуне ветар, он пада, јер нема потпору слова књижних. И мудрост и књиге, ако се обоје сместе у човеку, онда су као оба ока у телу, који савршено имају гледање. Јер су птицама ради тога крила дана, да би од замки човечијих избегле; а људима књиге, да би сву непријатељску прелест обнажили. Јер многе су прелести лукавих ђавола, којима лове људе; јер једнога гњевом надимају, а другога завишћу устрељују, а другога на крађу и неправду уче; а другога на позоришта и на игре и на плесања поучавају, а другога на пијанство и на блуд варају; а друге на гордост оштре, и на шкртост уче; а другога на шале, и на пљескање и на песме и на гусле поучавају (на песме и свирке светске); а друге лењошћу краде, да не би у цркву долазили; јер многе саблажњава, хотећи од Бога да (их) одвоји, и туђима од Царства да учини. А Бог је људима открио кроз свете књиге све саблазни лукавог ђавола, да не превари људе, који се боје Њега. И даровао је на ђавола Крст честни, а на замке његове свете књиге, које ако послушамо и учинимо речено (у њима), добићемо живот вечни, и са Светима насељење (удомљење), у Христу Исусу Господу нашем. Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

2 април

Слово од Лимониса о разбојницима, који су узели ствари код Старца, и опет се вратили к њему, и поклонили се.

Говорио је Старац Зосима, како: кад сам био у манастиру по имену Тир, дошао је неки Старац врлинаст код нас; јер ми смо читали житија Светих Отаца (а волео је блажени Старац (да походи ова), да долази овамо, и до краја је читао књиге, да би отуда приплодио сваку врлину). И тамо (у књизи), рече, дошли смо код Старца једнога, код кога дођоше разбојници, и рекоше му: што има у келији твојој, дошли смо то да узмемо. А онај рече: што год волите, узмите, чеда моја. И они су све узели и отишли, а заборавили су једино врећу. Онда је узео Старац врећу и трчао је за њима, и вапијао говорећи: чеда моја, узмите и ово, које сте заборавили у келији мојој. А они су се задивили о не-злобију Старца, и онда су вратили све у келију његову, и покајали су се, и рекли су к себи: заиста је овај Божији човек. И као што смо прочитали ово, дивили су се Старцу. А ја сам у себи говорио: Боже, удостоји ме да последујем овоме Старцу; удостоји ме да дођем у образ овај, као што имам жељу ову. И после два дана напали су разбојници; и кад су разбили двери келије моје, онда сам увидео да су разбојници, и рекао сам у себи: благодат Богу, ово је време показати плодове покајања. И отворио сам двери, и примио сам њих с радошћу, и запалио сам светилник мој, и почео сам да им показујем ствари, говорећи: не чините метеж (не плишчујте), верујем Господу, да ништа нећу да сакријем од вас. И говорише ми: имаш ли злато? И рекао сам: да, имам три златника. И отворио сам пред њима посуду; а они су узели њих (злато) и отишли су с миром. А ја сам онда рекао њему: блажен си, и благодаћу обложен. И рекао сам му: да ли су ти вратили, као и раније оном Старцу? И рече ми (Старац): одмах то није учинио Бог, јер и ја нисам то хтео, да би ми вратили. И говораше: ево љубав Старца, како је припремљено (богатство) много дао њему Бог, и не само да се није ожалостио, него се и обрадовао, да се таквога дара удостојио.

Слово о исповедању грехова јерејима

Ако дакле нађеш мужа духовна и искусна, који може да те излечи, без срама се исповеди њему као Богу, а не човеку. Јер рече писаније: мудриј о души својој не срами се. Јер има стид који наводи грехе, а има стид који спашава. Подражавај самарјанку жену; и ми слично њој о својим гресима да се не срамимо исповедити. Јер, ако се срамимо о својем спасењу, и људима не откривамо грехе своје, онда у онај дан страшни, не пред једним човеком, ни пред двојицом, него кад цела васељена буде гледала изобличиће се наши греси. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

3 април

Слово од Отачника о брату, који се саблазнио у Светом Причешћу

Казивао је Отац Данило говорећи, како је рекао Старац наш Арсеније о једном скићанину, који је био делом велики и славан у вери, а саблажњавао се за грубост (простоту). Јер говорио је, како: заиста хлеб, који ми примамо, није тело Христово, него образ (вид) уместо Њега. И чула су два Старца како говори ово слово, и знајући га да је велики житијем, онда су помислили говорећи: како он по кротости и простоти ово говори, а не по злоби. И дошли су онда и говорили њему: Оче, чули смо слово о једном брату неверно, како хлеб који примамо, није тело Христово, него образ уместо Њега. И рече Старац: ја сам то говорио. А они су га онда молили, говорећи: не држи тако, Оче, него као што је предала нама света саборна Црква. Јер ми верујемо, да хлеб јесте тело Христово, и чаша да није уместо образа; него као у почетку, кад је прах узео Бог од земље, и саздао човека по образу Својему, и нико не може рећи, како није постао образ Божији. Ако је и недостижан овај образ (хлеб), (за) који је рекао, да је тело, али верујемо, да је заиста тело Христово. И рече Старац: ако се не уверим у ствари, биће ми неверно. А они онда рекоше њему: да се молимо, Оче, Богу целу седмицу о овој тајни, и верујемо да ће Бог јавити нама ово. И тај Старац примио је ово слово с радошћу молећи се Богу и говорећи: Господе, Ти знаш, да не по злоби не верујем, него као у неверству, да не заблудим; јави ми, Господе Исусе Христе, о тајни овој. И онда су отишли Старци у колибе своје, и молили су Бога целу недељу о овој тајни, и говорили: Господе Исусе Христе, јави Старцу тајну ову, да не остане неверан, и да не погуби труд свој; и онда је послушао њих Бог обоје. И кад се скончала седмица, дошли су у цркву, и сели су они троје на једној рогозини; и онда су се отвориле њима очи. Јер кад је положен био хлеб на светој трпези, онда се јавио једино њима тројици као Отроча младо. И како је пружио јереј руку да преломи хлеб на светој трпези, и гле, Анђео је сишао с неба држећи нож у руци, и заклао је Отроча, и излио крв Његову у чашу. И кад је ломио јереј хлеб, Анђео Господњи је резао на мале делове. И кад су дошли да узму Свете Тајне, онда је дано било ономе Старцу сирово месо и крваво; па кад је видео, побоја се и завапио говорећи: верујем, Господе, да хлеб јесте тело Твоје. И одмах је месо на руци његовој постало хлеб, по Тајни; и онда је узео заједницу (општење) хвалећи Бога. Тада су рекли њему Старци: Бог зна човечији род, како не може сирово месо да једе, нити крв да пије, и тога ради променио је тело Своје у хлеб, и крв Своју у вино људима, који вером примају. И оддали су хвалу Богу због Старца, како није оставио Бог дела Старчева. И онда је изашао свако од њих с радошћу у своје колибе.

Слово Јована Златоуста о људима, који говоре да нема муке грешницима

Како дакле, браћо, да избегнемо муке, кад зло чинимо? или како говорите, да је милостив Бог, и не мучи грешнике хришћанског рода? Реци ми, брате: ако крадеш, или чиниш неправду, и грабиш, и блуд чиниш, гњевиш се и завидиш, клеветаш и лажеш и опијаш се, и друга чиниш зла, и о томе покајања не приносиш, како говориш да нећеш бити мучен, иако ово чиниш? Кажи ми, зашто су се Свети трудили у свету овом? Јер једни су били мучени и убијани, и различно су страдали. А други су постом и бдењем и жестоким (тврдим) житијем удручили тела своја. А други у пустињама и горама били су у бедама и честим напастима, и у сузама многим; и они су се сви ради Царства небеског трудили. Ако рекнеш: зли се неће мучити, онда ни добри Царство неће примити. О браћо, не варајте се слушајући ђавола, јер од њега је ова прелест. Јер сам слушао неке грехо-љубце да говоре: како на страх једино муком прети Бог; и такви ће са јеретицима бити осуђени. Реците ми ви, који лажом Бога творите: Адама праоца ко је наредио из раја изагнати? И за време Ноја ко је васељену целу потопио? Ко је шесто хиљада у пустињи прехранио? Ко је дружину Авиронову сажегао? Ко је при Кореју и Датану наредио земљи да зине, и живе њих да прогута, двадесет и три хиљаде? Ко је седамдесет хиљада (од)узео у време царства Давидова? Ко је за једну ноћ у време Језекије поморио сто осамдесет и пет хиљада? И сада дакле, беде примамо ради наших греха, некад ратом, некад пожаром, некад гладом, и на скоте (на стоку) помор шаље Бог нас кажњавајући, и на рабе и на рабиње; и некад болести тешке на нас бивају, и смрт на чеда наша. И за све наше грехе беду нам чини: огањ сажиже, вода потопљава, гром поражава, муња опаљује; и смрти дакле различне бивају нама за неправде наше. Јер скот, који је нашим рукама отхрањен, и тај нас растрже, и смрти предаје. И хлеб, који је за јело дат нама, и тај у грлу застане и угушује нас; а други од пијанства умиру. Јер многе прљаве овде мучи Бог, ако се од злоба не окану, и не кају се истинито, и тамо вечном мучењу предаће њих. Ако не би Христос претио муком, онда би могли говорити, да неће бити муке грешницима. Верујте, браћо, заиста, да има мука грешницима. Упитај и јевреје и јеретике, а још и саме бесе, и сви ће ти одговорити једно-гласно, да има суд и мука, и оддавање по делима свакоме; како Бог грешнике мучи, а праведнике венчава. Онда увери већ душу твоју, и научи је да се не мете без ума. Јер Адам је сагрешио праотац наш, а не беше видео ни чуо за некога, како је мучен ради греха; а ми све ово уверљиво чујемо, и зашто онда немамо вере? Јер чули сте за Кајина, како је због убиства и зависти и злобе мучен; и за потопом погубљени род човечији због блуда; и већу од тога казну: спаљивање содомљана, исто због блуда, и друге многе; јер Ноје је од потопа избављен био, а Лот од огња. Јесте ли видели, како је праведан Бог; како не погубљује праведника са нечестивима? А и код земаљске властеле видите, како кажњавају, ако неко зло учини. О браћо, верујте заиста, да има мука грешницима; четири хиљаде година прошле су од спаљивања содомљана, а и до овога дана дими се на страх грешницима. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

4 април

            Слово светог Касијана: да се не узносимо

Рекао је свети Касијан Римљанин: помените ви Оца Ирона и љути пад његов, који је примио мало пре дана ових пред очима нашим, каквом ствари и каквом је поругом ђавољом од висине житија онога спао. Јер овога да поменемо како је педесет година у пустињи пребивао, (са) великом тврдоћом и уздржањем, који се и у крајњој пустињи населио усамљен, и учинио је више од свих, који су овде прибегли. И после великих заиста трудова и подвига био је изигран од ђавола, и у тешко поклизнуће је упао. И онда је све у пустињи старе Оце и братију у неутешиви плач увео. И не би овако пострадао, да је утврђен био расуђивањем, и да је научио: својим помислима и својој вољи да се не потчињава, него Оцима; и толико је својем помислу последовао, да је у коначну погибију себе убацио. Јер пост је њега одагнао, да се не дружи са људима, и да не саобраћа са њима.[4] Тако дакле, ни на празник Свете Пасхе није он дошао у цркву, да се здружи са Оцима и братијом, и с њима да понуди себе и прими сочиво, или друго нешто, које се приноси на трпезу; јер је он сматрао, да ће тиме да отпадне од свога разума и устава. Јер тако је на дуго према своме хтењу пазио, и преластио се и примио је анђела сатанина, и томе анђелу као светломе поклонио се. И онда наређено бива од њега, у поноћ у бунар дубок да се баци; и да је познао себе у искушењу, никакве не би примио беде, ради сујетне његове врлине и ради Бога трудова. А он није расудио мисли своје, које су (га) саветовале, него се помрачио умом, и бацио се у поноћ у бунар. А после много времена увидела су братија шта се њему догодило, и с великим трудом извукли су њега једва жива сушта. А после извлачења он је два дана поживео и трећи дан је умро, и плач је братији оставио. И презвитер Пафнутије, који се многим човекољубљем покренуо, помињући његове трудове и неизмерне врлине, и све што је у пустињи претрпео, није одлучио њега од смртне памјати (помена) са раније почившима, тако да га није прибројао у самоубице (који су имали насилну смрт). И шта да рекнем и о оном, чије име вољно премину (прође добровољно); који је беса послушао и много пута је као анђела примао њега, и светло светиљке често је у келији својој виђао. А напослетку је наређено од њега, сина, који је с њим пребивао у манастиру, у жртву да принесе богу, рече, као од тога чести (части) праоца Авраама да се удостоји. Бесовском савету толико се покорио, да би заклањем сина завршио, да није њега видео син мимо обичаја како нож оштри, и уже спрема, и како ће њему на свепаљеницу бити, и бежањем је спасење примио. А да није побегао, онда би заклан био, и бесу би на поједење[5] предан био; јер (отац) је прелашћен био од бесова. А нас Господ Бог да избави од ових, Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

5 април

            Слово о жени, која се молила Богу, зато што јој никаква

            напаст није дошла

Казао ми је један од Отаца, како: кад сам у Александрију дошао, ушао сам у цркву на молитву, и видео сам жену бого-љубиву, у смиреним и плачевним ризама сушту, која је имала са собом децу.[6] И тако се светој икони Христа Бога поклањала, и говорила овако: оставио си ме, Господе, помилуј ме, Милостивиј. И тако због ридања њеног и суза многих, ја сам оставио молитву моју, и осмотрио на вапај њен и сузе, тако да сам на покајање пришао.[7] И помислио сам и рекао: ова је удовица, па је њој беду неко учинио. И почекао сам док молитву сконча. И онда сам призвао једно од деце,[8] и рекао сам му: кажи госпођи својој, да имам беседу к њој. Тада је дошла код мене, и остали смо сами. И онда сам почео да испитујем њу: како дакле, неко теби беду чини, и тако вапијеш плачући? А она је завапила опет плачући и говорећи: Оче, не знаш ли, шта ми је? Посред људи дакле живим, и никаква ми скорб (спона) ни од кога није дошла, и због тога је плач мој, пошто у немару живим према Богу, и Бог мој не воли да ме посети. Већ за три прошле године, нисам боловала ни ја, ни детенце моје, ни живинче моје ништа није примило скорбно (жалосно, мучно). И ово помишљам, да се окренуо од мене Бог ради грехова мојих, па ради тога, Оче, плачем, да би ме посетио Бог по Својој милости. А ја сам се чудио опет, тако о бого-љубивој и крепкој души, и молећи за њу Бога, отишао сам дивећи се крепости њеној и до сада.

            Слово од Отачника о молитви

Кад дакле рекне теби у срцу твојем, или дању или ноћу, мисал да устанеш: устани, и помоли се Богу, брате. Разуми, да је свети Ангел посетио тебе, и тај говори теби. А кад устанеш ти, брате, да се молиш, и тај ће устати с тобом, и молитву ће учинити, и сачуваће те, и одагнаће од тебе зле духове. Ако ли не устанеш, одмах одлази од тебе Ангел свети, и тада ћеш упасти у руке врагова твојих.

Слово светог Анастасија игумана горе Синајске: да не осуђујемо никога, а нарочито јереја о светом Причешћу

Да не осуђујемо, браћо, молим вас заиста, не само јереја, него и сваког човека, да би се опроштаја грехова удостојили. Јер кад видиш да греши неко, али не знаш, у каквим делима је житије провео. Разбојник дакле онај, који се са Христом разапео, човеко-убица био је; а Јуда ученик Христов и апостол био је од предњих ученика; и за мало времена је промена обојице била. Разбојник је у Царство Божије ушао, а ученик у погибију. И тога ради не ваља осуђивати човека, ако је и грешан, јер брат је твој; откуда дакле ти знаш добра његова дела, или зла? Јер многи су много пута сагрешили јавно, а покајали се тајно (и) приљежно. И ми дакле сагрешења њихова видели смо, а покајање њихово и обраћење нисмо познали; па од нас као грешници осуђују се, а од Бога ће оправдање добити. Зато вас молим, ни на кога зла да не држимо, нити кога да осудимо, док (не) дође праведни Судија, Који ће просветлити тајна (дела) таме, и јавити савете срдачне. А нарочито јереја Божијег, о тајним његовим гресима, колико год на њега чујеш, не осуди, нити реци: грешан је, и приступа к Тајнама, и не долази дар Светога Духа; ништа такво не помишљај. Бог је судија тајних (дела) и испитивач. А познај себе, како је виши од тебе сваки јереј, па остави праведном Судији суд. Јер ако је јереј и сагрешио, у божанским наредбама је сагрешио; а уосталом[9] ниси ти судија, ни испитивач. Знај дакле твоју меру и чин. Али рећи ћеш: зар не подлеже судовима црквеним и канонима јереј? Али не од тебе тако да се суди или испитује, него од Бога, или од већег светитеља (епископа). Зашто судиш пастиру, кад си овца? Зашто фарисејски грабиш Божији суд, и судиш свештенички чин, пошто ти није поручен (зајемчен), ни предан од Бога? Зато те молим, не осуди никога, а нарочито (не) светитеља Божијег (епископа). Него са вером приступи, и са страхом великим, и покајањем истинитим, и савешћу чистом, и божанским Тајнама и Светињи дотакни се. Јер као што је Јуда од Владике Христа Божији Хлеб примио, и пошто се недостојно Овога причестио, одмах је ушао у њега сатана; од кога да нас избави Господ Бог.

            Повест Авве Серапиона о Марку Траческом

Казивао нам је Авва Серапион: кад сам ишао до Александрије, упитао сам неког од трговаца о путу до горе Траческе. И он ми је рекао: заиста, Оче, много је далеко, око тридесет дана (пута). А ја сам узео у тикву воде, и мало финика, и ишао сам по пустињи оној двадесет дана; и нисам видео звера, ни птице, ни друго шта. И после двадесет дана нестала (ми) вода, и изнемогавао сам од жеђи, и лежао сам као мртав. Тада су стала преда мном два нека младића (каженика, ушкопљеника), и подигли су ме, и показали ми корен од семена пустињских. И одмах сам јео мало, и окрепио се, и ишао сам до горе. А кад сам дошао где је живео свети Марко, и приближио се вратима пећине, онда је изашао Светиј ка вратима пећине. И ја сам видео плот његову обраслу власима, као у звера, и ужаснуо сам се, и био сам уплашен и задрхтао сам; јер није било видети на њему никакве лепоте човечије, и ничим није било познати њега (да је човек), осим по словима која су исходила из уста његових. И говори ми: чедо, не бој се изгледа тела мога. И плачући умилно ме позвао по имену, говорећи: чедо Серапионе, што си овамо дошао? И онда ме благословио обема рукама својим, и целивао (ме) и рекао: пребивао сам у пустињи овој деведесет пет година, и нисам видео човека. И одмах ме упитао, говорећи: да ли стоји свет? И рекао сам: да, Оче, благодаћу Христовом, и молитвама твојим. Потом ми говори: има ли неких Светих у свету, који чине силе и чудеса, као што рече Господ: ако веру имате као зрно горушично, рећи ћете гори овој: дигни се, и баци се у море, и не размислите (не посумњате) у срцу својем. И ово кад је рекао Светиј, онда се узела одједном гора, и пошла је у море.[10] А ја сам се занео, и видео сам њу како иде. Али онда је помахнуо (њој) Светиј и рекао: шта ти би? нисам теби рекао да се отргнеш; стани на месту твојем. И онда је стала одједном гора. А ја сам ово видео, и пао сам од страха ничице. Тада ме ухватио за руку Светиј и подигао ме је, и казао ми: ја сам, чедо, атињанин био, и у (тризничном) училишту философском васпитао сам се; али, благословен Бог, Који ме је привео у место ово. И онда је учинио молитву. А по скончању молитве, вратио се у пећину и гласом великим је завапио: предложи, чедо, трпезу. И кад смо ми ушли, видео сам трпезу, и две столице где стоје, и хлеб, и воће, и две рибе испечене, и финике. И кад смо јели, опет Светиј рече: узми, чедо, ово одавде; и одмах (сама) од себе узела се трпеза. Тога дана увече, пошто смо ми примили храну, говори Светиј: данас се раздваја душа моја од страсти плотских. И одмах је учинио молитву; и онда је настао је глас с неба говорећи: донесите ми сасуд изабрани из пустиње. И ја сам погледао, и видео сам душу Светога како је Анђели узносе на небо; и открио се покров небески, и видео сам мноштва бесовска (толпе) где стоје спремни; и беше задржана душа Светога око један час. И чуо сам глас који говори: узмите и донесите овамо; и онда се посрамили беси. А Анђели су узели душу Светога, и више ништа нисам видео. Тада је било око шестога часа ноћи (око поноћи), и пребивао сам сву ноћ молећи се. А ујутру сам узео тело Светога, и положио сам га у пећини; и заградио сам двери пећине; и пошто сам се помолио (Богу), сишао сам са горе. И гле, два она младића (ушкопљеника), који су ми се раније јавили на путу, говоре ми: заиста, брате, покрио си (спрјатал јеси) данас тело, коме није достојан цео свет. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

6 април

Слово о црноризцу, који је смирио Старца због келије

Био је монах неки отшелник веома расудљив. И дошао је да пребива у скиту, и није нашао келију за неколико дана. А био је тамо други Старац, који је имао келију безмолвну (тиховатељну, без буке и метежа). И онда је умолио њега Старац говорећи: дођи и остани у оној келији, и име рече, док не нађеш себи другу келију. И послушао га је монах и дошао. А неки су дакле почели да долазе к њему као странцу, и доносили су њему, шта је ко имао. А многи други су ради користи (духовне) долазили, и тај је с радошћу примао њих. Онда је почео Старац, који му је дао келију, да ропће и да зло-слови њега, говорећи: колико година сам учинио ја овде у посту многом, и нико не долази код мене; а овај преметач (преселник) мало дана је учинио, и сви долазе код њега. И рече ученику својем: иди реци му, да изађе из келије наше, јер нам је потребна. Онда је дошао ученик и учинио поклон монаху и рекао: говори Отац мој: како пребиваш, јеси ли добро? А он одговори: реци Оцу твојем, да се помоли за мене Богу, пошто болујем мало. И дошао је младић и рекао Старцу својем: рекао сам монаху, и одговорио ми је овако: нашао сам келију, и идем одавде. И опет после неколико дана говори Старац ученику својем: иди и реци му, ако не изађеш ускоро, ја ћу доћи, и ако нећеш, истераћу те жезлом (штапом). И отишао је брат и говори му: чуо је Отац мој да болујеш веома, и послао ме да те посетим. Одговорио је њему монах: реци Оцу твојем: да ради молитве његове добро сам. И дошао је дакле и говори Старцу, како: до недеље, рече монах, изаћи ћу, ако Бог хоће. И кад је дакле дошла недеља, и није изашао, онда је узео Старац жезал, и пошао да туче њега, и да га изагна. Али рекао му је ученик његов: почекај дакле, Оче, да идем (ја) мало напред, еда како не буду тамо неки (људи), и саблазниће се. И отишао је (ученик) напред и казао монаху: Отац мој долази да те умоли и да те узме у келију нашу и да те угости. И кад је чуо (монах), да Старац долази, брзо је изашао у сусрет њему, и издалека је учинио поклоњење, говорећи: ја ћу доћи код тебе, не труди се, Оче. И кад је видео Бог делање младога (ученика), онда је умилио Оца његовог;[11] и бацио је (Старац) жезал, који је носио, и потрчао је да целива монаха. И по целиву узео га је и увео у келију као да ништа није чуо. Онда говори Старац ученику својем: зар ништа ниси рекао њему од онога што сам ти рекао? И рече: не. Тада се обрадовао Старац и познао је, да је завист вражија (била). И пао је Старац пред ноге ученика свога, и говори: ти си Отац мој од сада, а ја ћу бити теби ученик, пошто ради твога делања обадве душе су спашене.

Слово Светих Отаца: да не вређамо удовице и сироте

Јеси ли цар, или кнез, или војвода, или судија, онда помисли, од Кога си власт примио? или Ко је вама дао власт и чин, ум и мудрост, да васпитавате народ? Овако дакле говори Господ: слушајте, кнезови и судије човечије, не оправдите[12] кривца ради мита (награде, мазде), и да се не постидите од лица силнога; избавите увређенога (коме се чини неправда), да би сами (ви) избављени били у дан Страшног Суда. И све удовице и сироте да не озлобите, да се не би разгневио Господ јарошћу на вас. Јер говори кроз пророка Исаију: ако неправдом озлобиш сирото или удовицу, и у горчини душе њихове уздишући завапе к Мени, брзо ћу услишити вапај њихов; и пустићу на вас гњев Мој, и погубићу вас изненада; и биће жене ваше удовице, и чеда ваша сирота, и нико их неће помиловати. А човек, који помишља о имању сирота и удовице, и хоће да га узме, одмазду (освету) од Бога примиће. Јер силан је Господ осветник њихов, Који рече: Ја сам Отац сиротима, и Осветник удовицама, и из руке силних избавићу их. Тешко човеку, који вређа удовицу. Боље би му било, да се огањ у дом његов убаци и запали, а он да избегне,[13] него ли због њихових уздаха да бачен буде у геену огњену. Зато без испитивања не примајте клевете на сироте и удовице. И брзо да не верујете тужиоцима, него се чувајте од замки ђавољих. А послушајте више писанија, која говоре: сироту буди помоћник, и благословиће те уста удовице. Буди сиротима као отац, и уместо мужа о удовицама побрини се, и мољења увређенога брзо послушај. Јер ово је велика врлина пред Богом: помагати (надјељати) удовице и сироте, и миловати и утешавати у жалости суште. Боље је дакле стећи име добро са благословом, него богатство много са клетвом. Ако те је поставио цар у велики чин, и к теби иду мали и велики, славни и неславни, и дарове и чест приносе ти, то је добро, и од Бога ти је даровано; али се чувај са грехом да их (не) узмеш. Јер то је неправда, кад неко мито даје, да би супарника победио (у расправи). И ти ћеш неправедно осудити човека у образ Божији створенога, ради кога је Христос Крв Своју пролио. Проклет је, рече, сваки који суди неправедно, и јарост Господња неисцељива на њима је до века. И огањ ће појести домове властеле, која узима мито; и чеда њихова неће поживети због нечестија (узимања) мита отаца њихових, које су неправдом узимали. О властело неправедна, и ви, који узимате мито, који сте сабрали од удовица и сиротих, то ће у неугасивом огњу подпаљење (подгњета) бити душама вашим. Тога ради побрините се за душе ваше, и милостиви будите према мало-моћнима, да би Бог милостив био вама, Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

7 април

Слово од Отачника

Казивали су нам ученици Оца Евлогија, како: кад је слао нас Старац у Александрију, да продајемо рукодеље, давао нам је заповест, да више од три дана не учинимо (не проведемо). А ми смо га упитали: како монаси у градовима и селима, који са мирјанима пребивају, и не повређују се? Тада је отворио Старац нелажна своја уста и рекао нам: верујте ми, чеда, да одкад сам постао монах, учинио сам тридесет осам година, и нисам изашао из скита. И по скончању тридесет осме године изашао сам са Оцем Данилом код папе (патријарха) Евсевија у Александрију ради неке потребе. И кад смо ми ушли у град, видео сам многе монахе, и посматрао сам неке од њих: једни су дакле били од гавранова кљувани (заушајеми, шамарани), а други су од нагих жена грљени, и ка ушима су им шапутали, а са другима од деце мушкога пола, која су нага играла с њима, и смрадом човечијим су их мазали; а другима су месо и вино приносили (објухати), а друге сам гледао, који имају ножеве и режу месо човечије и дају монасима оним да једу. И од тога сам дознао, како је сваки монах својом страшћу нападан, да такви бесови у уму и замке (рати) прилажу њему. Тога ради, браћо, нећу ви да се задржавате у граду, да не би од таквих помисли, и пре од бесова, нападани били.

            Поука царевима и кнезовима, епископима

и поповима, и свима хришћанима: да се не опијају

Благослов Оца духовног у Господу деци: о чеда, видите који ми је дао Бог талант, кога ће од мене и истраживати (истјазати) на Страшном Суду. А какав је то талант? То је да се бринем о вашим душама, и да сејем у ваше душе семе божанско. Јер кад ходите у закону Господњем, тада ми се радује срце; а кад вас видим да преступате заповест Господњу, тада ме жалост једе. Тога ради и написах ово, чеда моја, на показање вама према вашем послушању, да злим пијанством не будете побеђени. Јер рекао је велики апостол Павле, да пијанице неће наследити Царство небеско, него им је спремљена мука вечна са разбојницима, и са лоповима, и са прељубницима. У првим породима пројављено је од Бога, да су велики мужеви и угодници Божији пијанством погинули; цареви су од царства одгурнути; светитељи (епископи) светитељство погубили; силни силу своју изгубили; храбри се мачу предали; а богати осиромашили; стари су брзо умрли.[14] Јер мимо Божијег суда брзо пијанице умиру, као и удављени. Ако неко у пијанству умре, онда је сам себи враг и убица, и приношење по њему (после њега) мрско је Богу. Сине, у садашњем роду не ревнуј злим људима, ни кнезовима, који живе у грехољубљу и у прљавштини, јер све је то мрско Богу; него ваља нам да увидимо лепо, шта нам чини безаконо пијанство: ум дакле погубљује, а оруђе квари, добитке губи (имање). Пијанство кнезовима пусту земљу чини, и народу робство доводи (работе), и простом народу дугове ствара. Вештим мајсторима пиће вештину квари, накази им ум, и не достижу да остваре дело своје (да смисле); а простим људима ствара муку, и срамоту и безчестије, и сиромаштво зло наводи; браћу завађава зло пиће да би се свађали и тужили; жене од мужева својих одваја, децу у робство доводи (у работе); ногама болести ствара, рукама дрхтање, вид од очију погубљује. Пијанство спречава да се иде у црвку, и не допушта да се моли Богу; не даје да се читају књиге, одгони од срца страх Божији, предаје смрти, шаље у огањ вечни. Пијанство лепоту погубљује, смех трезнима ствара. Коме бука? пијаници. Коме смех? пијаници. Коме су тамне очи? пијаници. Коме је: ох, и коме је тешко и љуто? пијаници. Јер сваки пијаница одваја се од Бога и од људи, и облачи се у раздерану одећу. Па ово кад знамо, браћо, оканимо се пијанства злога и другог опијања (запојства). Слушајте још Господњег апостола Павла, тога сасуда изабранога, како говори Тимотеју: мало окушај пића, да ти буде спасење души. Браћо, будите трезни, јер заиста противник наш ђаво, трезан је а не пијан, који хоће све пијане да прогута. О тешко (њима), како ће се утајити пијани, и који леже као мртви, и који су од Бога одбегли ради пијанства, и од Светога Духа се удаљили ради смрада пијанства. (Они) слово Божије немају у устима својим, због гњилости пијанства. Анђео Чувар плаче због пијанства, а беси се веселе и радују због пијаница, који приносе ђаволу жртву пијанства. И ђаво се радује и говори, како: никад се тако не веселим и не радујем жртви паганских људи, као дакле (жртви) пијаних хришћана; јер у пијаницама је сва воља моја. Бољи ми је пијаница од пагана, јер и пагане Бог снабдева, а пијанице мрзи и гнуша се; јер пијани су моји, а трезни су Божији. И ово кад је изговорио ђаво, онда је рекао бесима: идите и научите хришћане на пијанство, и на сву вољу мога хтења. А свети Анђели долазећи к светим Оцима, ово су казивали са сваком жалошћу о свему томе, и да би одвојили хришћане од злога пијанства и друге опијености (запојства), а не од пића које је у славу Божију, и у пригодно време и по закону. И свети Оци су написали ово честно и свето писаније, и правоверно учење су предали Светим Црквама, на слушање хришћанима, на угађање (достизање) живота вечнога, и (на) причешће Царства небескога. Па ако неко слуша правило ово светих и богоносних Отаца, и поживи у трезвености ума, чинећи дела угодна Богу, тај ће житељ бити вечног живота, и наслађења неизречених блага. А који год не послуша ово правило учења, тај ће бити осуђен са ђаволом у вечну муку; од које да нас избави Христос Бог наш.

8 април

Слово о девици, која је учинила милост човеку,

који је хтео да се обеси због дуга

У Александрији Египатској у време Павла патријарха дева нека беше остала сирота, пошто је од родитеља својих наследила имања многа, а није била још крштена. И једнога дана кроз виноград свој је пролазила, који су јој оставили родитељи њени, и онда је видела некога да се припрема да се обеси, и притрчала је и рекла њему: шта чиниш, човече? И тај рече њој: о дево, остави ме, јер сам у многој скорби (тескоби). Говори му дева: кажи ми разлог, и ако буде могуће, ја ћу ти помоћи. А он рече: многима сам дужан, и они ме муче да им вратим, и (зато) сам изволио себи (пре) да умрем ускоро, него ли да живим злим животом. И говори му дева: пођи за мном, па колико имам, узми, и дај за себе; само не погуби себе, молим те. И он је онда узео (злато), и дао је за себе, и ослободио се. А кад је оскудела она (кад осиромашила), и није имала некога да се побрине о њој, и будући без родитеља, тога ради предала се у блуд. И после једне године се разболела, и у себе је дошла (к себи) и смирила се. И говораше суседима: Бога ради учините љубав за душу моју, умолите папу (патријарха) да ме крсти и учини хришћанком. Али сви су је презирали говорећи: ко ће узети ову блудницу? И скорбила је она због тога и молила се. Тада је приступио Анђео Господњи у образу (у виду) човека тога, коме је она учинила милост, и кога је од бешења извукла, и рече јој: што скорбиш, госпођо моја? А она рече: мислим да будем хришћанка, и нико неће за мене да говори папи (патријарху). И рече јој Анђео: да ли заиста желиш? И одговори му: заиста хоћу. И говори њој Анђео: никако не унивај (не падај у очајање), ја ћу да доведем неке, и донећемо те до цркве. И онда је довео код ње и друга два света Анђела, и узели су је и однели у цркву. И опет су се преобразили у друга лица, и позната чину презвитерском,[15] и говорили су папи, да крсти њу. А папа је призвао презвитере црквене, да је крсте са ђаконима. И они су рекли (преображеним у људе Анђелима) који су је донели: да ли се поручујете за њу (да ли јемчите за њу)? И одговорише: да, ми се поручујемо за њу. И тако су крстили њу, и беле ризе носећи дошла је она у дом свој, ношена од њих; и посадили су је, и онда су постали невидљиви. А суседи су дошли, и видели је да беле ризе носи, и онда рекоше њој: ко те крсти? И исповеди им, како: неки су дошли и донели ме у цркву, и говорили су папи, да ме крсти; и онда су ме крстили. И рекоше јој суседи: да ли знаш њих? А она рече: знам. Тада су отишли суседи и рекли папи (патријарху). Онда је призвао папа (презвитере) који су је крстили, и рече (им): јесте ли ви крстили њу? А они рекоше: да, умољени смо од ових: и рекоше имена њихова. Тада је призвао епископ те људе које су навели, и питао је њих: јесте ли се ви поручили за њу? И рекоше: не знамо то, нити знамо њу. Тада је разумео епископ, да је од Божије силе то учињено. И призвао је девицу и рекао јој: реци ми, кћери, шта си добро учинила? И рече: шта би могла добро да учини блудница убога? Говори јој опет: зар ништа и никако не знаш неко добро да си учинила? А она рече: ништа, владико, само сам (некада) видела некога да је хтео да се обеси, пошто је био присиљаван од зајмо-даваца (да врати дуг), и цело сам имање моје дала њему, и избавила га. И то кад је рекла (она), одмах се преставила (Богу).[16] Тада су папа и остали с њим прославили Бога; и рече (патријарх): праведан си, Господе, и прави су судови Твоји, и слава Теби, Који у свему твориш дивна чудеса, сада и увек, и у векове векова.

9 април

Слово о Лонгину монаху, који је словом исцељивао болесне

Жена нека имала је на дојки бољку злу (струп), звани рак. И кад је она чула о Оцу Лонгину, тражила је да говори са њим. И изашла је жена из града око деветога часа (дана – око 3 часа по подне), и догодило се да је блажени тај Старац тада сабирао дрва код мора, и нађе га жена и говори: Оче, где живи раб Божији Лонгин? не знајући да је он тај. А он јој рече: што тражиш тога лажљивца? Не иди дакле код њега, јер је лажљив; него, шта је што имаш? А она пошто је препознала да је он тај (Лонгин), показала му је бољку своју (струп). И Старац је прстом својим назнаменовао (прекрстио); и онда је отпустио и рекао: Господ да те исцели, а Лонгин никакве користи не може учинити. И жена је отишла верујући слову његовом, и одмах се исцелила. А после тога казала је ствар знамења (закрштавања); и онда су рекли њој Старци: знај дакле, да је тај Авва Лонгин.

Слово светог Исака Сирина о милостињи, како је и по смрти пријатна (милостиња), која је од праведног имања

Рекао је свети Исак Сирин, како: ако имаш више од дневне потребе, подај убогима, и иди са дерзновењем, и принеси молитву твоју, то јест, говори са Богом, као син са оцем. Ништа тако не приближава Богу као милостиња; и ништа тако не чини тихост уму, као сиромаштво (добро)вољно. Боље ти је од многих да будеш назван: незналицом ради простоте, а не мудрим, нити савршеним ради славе (људске). Ако неко и на коњу језди (јаше) и пружи руку према теби да би примио милостињу, не одврати њега, јер и тај треба да прими милостињу као један од убогих. А кад дајеш, дај свом душом и тихим лицем; више, ако проси, дај му; јер пошаљи, рече, твој хлеб пред лицем твојим, и не после много времена наћи ћеш оддавање. Не раздвајај богатог од убогог, и не жели да расудиш достојног од недостојног, него да ти буду људи сви за добро равни. Јер на овакав начин и недостојне можеш да привучеш на добро; пошто се брзо привлачи душа од плотјаних у страх Божији.[17] Јер Господ је са цариницима и блудницама јео за трпезама, и није одвајао недостојне, да би на овај начин привукао све у страх Божији, и да би се кроз телесно приближили духовноме. Тога ради и ти, добрима и чешћу све људе уравни: ако (ли) јудејац буде, или неверан, или убица, и шта више ако ти је брат по природи, и без разума заблуди од истине. А кад учиниш некоме добро, не очекуј до њега оддавање (узвраћај), и по обојима биће ти оддато од Бога (узвраћено од Бога). А ако је могуће: не чини добро ради будућег оддавања (плате). Ако положиш души твојој предео сиромаштва, и благодаћу се ослободиш од брига, и изнад света будеш у твојем сиромаштву, пази онда да због сиромахо-љубља не заволиш стицање, да би од тога учинио милостињу, и да уложиш душу твоју у смутњу. Ако узмеш од некога и даш другоме, онда губиш плату твоју, и из разлога прошње од људи, отпадаш од твога смисла (ума) ослобођенога од брига житејских; пошто су стопе твоје више степена милостивих. Молим те, не греши:[18] милостиња је дакле слична прехрањивању деце, а безмолвије је крај савршенства. Ако имаш имања (стицања), ова једном раздај (расточи); ако ли немаш, не жели да имаш. Очисти твоју келију, и оскудност ствари твојих научиће те уздржању; јер кад мноштво ствари примамо, и изобилујемо, онда не можемо себе да уздржимо. Ово слушајући, браћо, да се побринемо о своме спасењу.

Слово о посту, и о клевети, и о осуђивању

Ако постиш, покажи ми од дела твојих. Којих (дела) рече? Па, кад видиш сиромаха, помилуј; са непријатељем помири се; другу, који благо-данствује (који напредује) не завиди; кад видиш жену где сија лепотом, мимоиђи је. Не пости лицемерно, него и очима, и срцем, и ушима, и рукама, и ногама, и свим удовима; јер ако је пост само: удаљавање од хране, тај је пост за укор. Него уздржи руке од грабљења, ноге од трчања на позорнице (на гледалишта), очи од лепих призора (земаљских); јер храна је оку виђење. Слух стегни да не прима осуде и лажи; говоре сујетне не примај, и да посте уста твоја од осуде. Јер ништа је то, ако не једеш меса или рибе, а једеш плоти браће клеветањем. Јер ово апостол Павле говори: ако друг друга једете и угризате, чувајте се сами, да друг од друга поједени не будете. Ако ли неко некога и за кривицу осуђује, и то је веома зло; јер фарисеј онај по правди осудио је цариника, и погинуо је. А тебе Господ да сачува од таквих падова; Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

10 април

Поука о Илији пустињаку, похотама како је одолевао

Казивала су братија о Оцу Илији, како је од детињства био приљежан на трудове; јер много пута је огањ у недрима носио, и поучавао је братију да се подвизава, показујући им знамење и говорећи: ако се заиста трудите, знамење труда покажите. Тако некада, кад је био у пустињи, зажелео је меда; и одмах је нашао под каменом мед, и рекао је: одступи од мене, зла похото, јер је писано: ако духом живите, похоте плотске нећете творити; и оставио је мед и отишао. И опет, кад је три седмице постио у пустињи, и онда нашао воће у пустињи бачено, тада је рекао: нећу да једем, нити да се дотичем њега, да не би брата мога саблазнио; јер је писано: неће кроз храну само живети човек. А молио га је неки од братије, да живи са њим у пустињи. И (Отац Илија) је одговорио: не можеш да трпиш у пустињи напасти сатанине. А он је још више настојавао говорећи, како: све ћу трпети. Онда га примио, и у другој пећини наредио му да живи. Али дошли су ноћу беси, и почели да га даве, скверним помислима смућујући њега. Онда је трчао он да каже црно-ризцу Илији, шта му се догодило. Тада је (Отац Илија) отишао и оцртао је место оно, и наредио му од тада без страха да живи онде. (Ово је) отшелник неки ближње пустиње казивао братији, која су дошла код њега.

Слово од Отачника о послушању

Рекао је Старац, како: монах, који пребива у послушању Оцу духовноме, већу плату има од монаха, који пребива у пустињи, и сам за себе живи. И говораше, да је казивао један од Стараца говорећи, како: видео сам четири чина на небесима. Први чин: човек, који је болестан и хвали Бога. Други чин: човек, који има госто-примство, и на томе стоји и служи. Трећи чин: човек, који живи у пустињи, и не виђа (другог) човека. Четврти чин: човек, који пребива у послушању Оцу духовноме, и покорава се Бога ради. И тај, који је имао послушање, носио је гривну златну, и већу славу је имао од оних (других). А ја сам рекао (Анђелу), који ме водио: како овај монах има већу славу од оних (других)? А он ми је одговорио и рекао: зато што човек, који чини госто-примство, ово својом вољом чини, такође и монах у пустињу својом вољом одлази (, а болесник има жељу да оздрави). А монах, који има послушање, сву вољу своју оставља, и држи се Бога, и свога Оца духовнога; тога ради већу славу има од других. Зато слушајући, о чеда, добро је чинити послушање Бога ради; кад слушате од удела чест и славу, коме ћу ја и похвална запевати слова, ако ћу нешто поштовати: о послушање, које рађаш све врлине; о послушање, које спасаваш све верне; о послушање, које налазиш Царство; о послушање, које небеса отвараш и људе од земље узносиш; о послушање, које живиш са Анђелима; о послушање, које храниш све Свете. Јер у теби се насадили, и кроз тебе се савршили.

Поука светог Варлаама

Пошто је Бог добар и праведан, онда је одредио дан васкрсења и испитивања, да прими душа своје тело. И злиј (човек) ће дакле зло примити онамо, и за које год сагреши биће мучен. А добриј (човек) овде, онамо ће наследник добара бити. Јер ће чути, рече Господ, (сви) сушти у гробовима глас Сина Божијега, и изаћи ће они који су учинили добра у васкрсење живота, а они који су учинили зла у васкрсење суда. Кад се престоли поставе, и Стариј данима, свега Саздатељ пред-седне, и књиге се отворе, које имају дела и помишљања свих (људи) написана, и кад река огњена потече, и кад се све тајно открије. Нико тамо беседом, или домишљатим глаголом, или лажним одговором, или богатством силе, или с гордињом, или даровима неће моћи да покраде праведни суд. Него Онај истинити Судија, Који се не обазире на лица, праведним мерилима све ће расудити; и слово, и дело, и помишљеније. И поћи ће они, који су добра учинили, у живот вечни, у светло неисказано, да се веселе са Анђелима, и да се наслађују неизреченим добрима, пред-стојећи чисто Светој Тројици. А они, који су зла учинили, и сви нечестиви и грешници, у муку вечну, која се гееном назива, то јест родство огњено, и црв неуспављиви, и шкргут зуба, и друга многа мучења. А највеће зло је: отуђен бити од Бога, и одбачен од преслатког лица Његовог, и лишен славе оне неисказане, и изобличен бити пред свом твари, посрамљен стидом, који нема краја. А после дана страшног оног одговора, све ће непреложно бити и непроменљиво, нити ће краја имати светло радовање праведних, нити ће покоја примити мучење (и) страдања грешних; нити ће суда бити после онога, нити одговора о делима да се даје, нити олакшања промене, нити друга казна оних, који се муче, који пребивају у вечној муци; него у векове ће с њима бити мучење. Кад је онда тако ово, какви ваља ми да будемо у светом пребивању, и у светом благочестном житију, да би се удостојили да избегнемо претњу и гњев, који хоће бити, и будуће муке, и да станемо с десна Сина Божијега. Јер то је стајање праведних; а грешнима је с лева дат пре-окајани удео. Отуда праведне онда благословене овце називајући Владика, у безконачно ће Царство увести. А грешнике ће са гњевом и клетвом одагнати од кротког и тихог лица Свога, у најгорчу уједно и најљућу муку вечно одаслаће њих. Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

11 април

Слово о Евагрију философу, кога је крстио Синесије епископ, и дао му рукописаније ради милостиње

За време блаженог Евлогија патријарха Александријског, дошао је Старац од Пентапоља, (јер тамо у Киринеји је многе године поживео, јер је имао да буде епископ тога града Киринејског),[19] са којим смо беседили, и казао нам је говорећи, како: за време Теофила патријарха Александријског био је у Киринеји епископ по имену Синесије философ; тај је имао тамо друга (пријатеља) Евагрија философа, слична њему по учењу, а по вери јелина сушта, који је био веома приљежан према прелести идолској. И њега је епископ хтео да одвоји од идола, и скорб многу и бригу је имао о њему, пошто је одавно љубав имао према њему. А тај није слушао учења његова. А епископ је по све дане учио и молио и уверавао, тако да верује у Христа, и да прими о Њему знање. А једног дана рече му философ: заиста господине епископе, са свим другим и ово ми је неугодно, које ви говорите хришћани: да ће кончина овоме свету бити, и по кончини сви од века бивши људи, у овом телу ће васкрснути, и нетљено ће њега примити, и у безконачне векове ће живети; и која год у свету овом у телу учинише (добра), тамо ће обећана блага примити, као што говорите: човек који милује сиромаха, Богу у зајам даје; и који раздаје сиромашним и убогим имање, стоструко ће примити скровиште (ризницу) на небу, и живот вечни од Христа у дан Васкрсења. Такви дакле глаголи мени се чине прелест и саблазан и шала. А епископ Синесије многим указивањима доказивао је њему све, да ће тако бити, и да је све код хришћана истинито, и нема лажно ништа. И после много година многим васпитавањем уверио је њега да постане хришћанин; и онда је крстио њега и чеда његова, и све суште у дому његовом. А после једне године од крштења његовог, дао је (Евагрије) епископу злата три кентинара (а један кентинар има сто педесет литре), и говори му, да разда то сиромасима, али да му напише писаније својом руком, да би оддао њему Христос у будућем веку. И епископ је написао њему писаније, а злато је раздао сиромасима. Поживео је онда философ Евагрије по светом крштењу неколико година, и разболео се болешћу смртном. А кад је умирао, дао је хартију чедима својим, говорећи, како: кад ме погребујете, ову (хартију) уложите у руку моју, и тако са њом ме погребите. И кад се преставио, учинили су му као што је наредио. И по погребу његовом у трећи дан јавио се епископу ноћу док је спавао, говорећи: дођи на гроб мој, и узми твоје рукописаније, јер сам примио (уложени) зајам мој по обећању твојем, и ни једно немам против тебе слово (реч); а за уверење теби написао сам писаније мојом руком. А епископ није знао да су погребли са философом писаније његово, и зато је призвао синове његове и рекао: јесте ли положили нешто са философом у гробу његовом? А они рекоше: ништа, владико, само хартију написану дао нам је кад је умирао; и кад погребујете, рече, дајте њу у руку моју, што смо и учинили. Тада је епископ њима казао сан, који је видео те ноћи. И онда је узео њих и неке од клирика, и из града мноштво народа благородног, и пошао је на гроб философа. И кад су открили њега, онда су нашли философа да држи у руци писаније; и узели су и отворили га, и било је ново написано руком философа овако: ја Евагрије философ, теби преподобном епископу кир Синесију, (желим) да се радујеш; узео сам (уложени) зајам, како је по светом писанију, који сам само дао Христу Богу, и ни једно немам против тебе слово (реч) о злату, које сам теби дао, и преко тебе Христу Богу, Спаситељу нашем. И одмах су се сви веома зачудили о преславном чуду, и прославили су Бога, вапијући на многи час (дуго времена): Господе помилуј; Који си дао такво уверење рабима Својим. А потврђивао је ово и тај исти кир Леонтије, да је рукописаније философа, које је написао, и до овога дана цело, и да се чува у ризници (сасудо-хранитељници) цркве Киринејске, у славу Богу. Па ово кад слушамо, браћо, да пазимо на житије наше, и да разумемо по овом блаженом Евагрију, (како да се) о гресима својим побринемо, и милостињом да се искупимо од свеза греховних. Јер човек, који даје пре смрти своје у руке сиромаха, Самом Христу даје, и по смрти ће вечна блага стоструко примити од Господа Исуса Христа, Истинитог Бога нашег.

Поука Варлаама Старца Јоасафу царевићу

Верујем у јединога Бога Оца, од Кога је све, и ми у Њему. И у јединога Господа Исуса Христа, кроз Кога је све, и ми кроз Њега; Који је образ Бога невидљивога, првенац све твари, и свих векова; јер се у Њему саздало све и сва (сваческа), која су на небу, и која су на земљи, видљива и невидљива: било Престоли, било Господства, било Начала, било Власти, све је кроз Њега постало, и без Њега ништа није постало, што је постало. И у јединога Духа Светога, у Коме је све; Који је истинити и животворни, Бог и Бого-творитељ: Дух Благи, Дух Прави, Дух Утешитељни, Дух сино-творења. (Од) ових Бог дакле сваки по себи је видљив, јер Отац, и Син, и Дух Свети, један исти је Бог у три ипостаси, једна природа, једно царство, једна сила, једна слава, једна суштина, (а) раздељени су испостасима само. Јер један је Отац, Коме је Своје – не-рађање; један је једино-родни Син, и Своје је Њему – рађање; и један је Свети Дух, и Своје је Њему – исхођење. Јер тако ми од Светла Оца, Светло видећи сина, у Светлу Светога Духа освећујемо се, у три ипостаси једно божанство славећи; и Тај је истинити једини Бог, Који се у Тројици познаје, јер од Тога, и кроз Тога, и у Томе је све и сва (сваческа). Тога ради и ја, кад сам за тебе дознао, послан сам да те научим, као што сам (ја) научио (навикао) и сачувао испочетка и до сада у мојој седини.[20] Јер ако верујеш и крстиш се, спасићеш се; а ако не верујеш, осудићеш се. Јер (све) ово данас које видиш, којим се величаш: било слава, или храна, или богатство, и сва ова житејска прелест, сва је као не-сушта (као не-битна), и за мало пролази; и одвешће те одавде и да нећеш. И тело ће дакле затворено бити у малом гробу само, остављено од свих љубљених сродника, и другова лишено, јер ће красоте света овога проћи. Потом многа скарадност, зло-смрадна трулеж, уместо садашње лепоте и миомириса[21] обухватиће те; а душу твоју уложиће у преисподње земље, у осуду адову, до последњег дана Васкрсења, кад ће опет примити душа своје тело, и биће одбачена од лица Господња, и предаће се родству огња који пали. Помисли, шта ће се теби тамо догодити, ако останеш у неверству? А ако усрдно послушаш (Бога), Који те зове на спасење, и Светлом се Његовим знаменујеш, и пошто се свега одрекнеш и Њему се једином прилепиш, каква ћеш добити утврђења и весеља, послушај: Ако седиш, бићеш без бојазни; а ако спаваш, у сладост ћеш спавати, и нећеш се побојати страха који је наишао, нити напада нечестивих који је наишао; него ћеш поћи поуздано као лав, и поживећеш с весељем и радошћу вечном. Јер на глави твојој је радост и хвала, и весеље ће те постићи; а побећи ће бол и жалост и уздисање. Тада ће се јавити ујутру светло твоје, и исцељења твоја брзо ће засијати, и поћи ће пред тобом правда твоја, и слава Божија ће те обухватити. Тада ћеш позвати, и Бог ће те услишити. Јер још док ти говориш, (Бог) ће рећи: ево дођох, јер Ја сам (Бог) Који чисти безакоња твоја, и нећу их помињати; а ти их помени, и нећеш се осудити. Говори ти прво безакоња твоја, да се оправдаш; и ако буду греси твоји обагрени, као снег обелићу их; и ако буду као црвени, као јарину[22] обелићу их; – јер уста Господња говорише ово.

Слово светог Јефрема о суду и о покајању

Ширина земље и крајеви њени ништа нам неће помоћи у страшни дан Суда. Тога ради, браћо, док смо живи, да имамо сећање (памјат) о будућем суду; и да помишљамо у уму неугасивог тог пламена мучење људима, који не творе вољу Божију. И да поменемо, да нико никоме не може помоћи, него сваки своје бреме носећи стаће (пред Суд), очекујући осуду која хоће изаћи на њега; јер друг за другове неће одговарати, него ће свако за себе одговор дати. О убоги човече, много ћеш почети да тугујеш тада и да се жалостиш, кад се праведни обрадују, славу и венце примајући, и Царство Које се не одузима (не преимушчејесја). О грешниче, много ћеш почети да плачеш умилно, и да говориш са сузама љуто стењући: Тешко мени скверноме, који нисам одбацио ово бреме греховно. Сада бих се наситио небеских блага, и са Анђелима бих пребивао. О злога века овог мало-времене прелести; ради худог наслађења осуђујем се у безконачну муку; и ради сласти плотске бићу предан огњу. Праведан је дакле суд Божији, јер сам позиван био, и нисам послушао; учен сам био, и нисам пазио. Јер су ме уверавали, да ради греховних дела геена огњена очекује мене, и мука вечна, и болна туга; а ја за све то нисам марио, него сам за лажу сматрао. О колико сам времена изгубио окајани ја у лењости и немару, и како ме преварио пустошни онај свет? Како, кад сам друге видео да се труде Бога ради, и посте, и помажу сироте и удовице, а ја за све то нисам марио? (Свете) књиге сам слушао како читају, и нисам пазио, него сам се ругао читачима. Тешко мени, јер нисам слушао (људе) који су ме учили, а сада плачем љуто вапијући, и не слуша ме Бог. Тешко мени, како сам се сам погубио, и сам се сам наругао себи? Боље ми је било с телом да се трудим, и да постим и плачем, него ли да се нађем на овом месту мучења. И шта ми је успело онога света богатство и слава, него све је остало (осташасја), а ја гинем, пошто сам на љуте муке осуђен? Ово на уму кад имамо, љубљени, потрудимо се у садашњем веку с правдом да поживимо, као што нас апостол Павле учи, говорећи: браћо, одбаците лажу, говорите истину и друг према другу љубав истиниту имајте; не грабите, не крадите, не гневите се, не завидите, за цркву устајте, и не опивајте се у пијанство. Ако ово учините, бићете блажени; а ако не учините, бићете осуђени. Тога ради молите се, да не уђете у таква (зла). Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

12 април

Слово Јована Златоуста, како устајати ноћу на молитву

Узми штит, о човече, речено, свете молитве, и огради се њима. Устани од сна, и извучи твој мач, то јест, молитву; и стани крепко по сили твојој, и помоли се од све душе жељом твојом, и Бог ће ти помоћи брзо, и даће ти крепост и силу да побеђујеш врага невидљивог, који те дрско напада. Јер није ради тога, браћо, ноћ сатворена, да увек спавамо и празнујемо, него ваља разделити: једно дакле на дело, а друго на покој (одмор). Осмотрите, како дакле устају у поноћ рукодељци, ратари (ратаји) и трговци? Зато и ви сви устаните свако од вас ноћу, и пре свих дела молитву Богу учините, да вам милост Своју дадне. А кад лежеш да спаваш, то не погреши (не изостави) ни једне ноћи, да се не клањаш, него колико дакле можеш, по сили поклоњење учини; јер тим поклоњењем побеђује човек ђавољу силу, и тиме избива грехове (убија, потире грехове), које је сагрешио тога дана. Јер тада ноћу и ум ти је лакши према Богу, и могу те онда на покајање обратити ноћне молитве; (јер) више од твојих дневних молби ноћне слуша Бог. А ако из храмине[23] изађеш (изникнеш), то ћеш слушати посебно ћутање. Тада ти је и душа најчистија, и ум твој лакши на молбе. Зато, љубљени, устани ноћу, и приклони колена, и припадни к Богу у молитви. И више него на дневне молбе приклониће ухо Своје Господ на ноћне молбе. Помени Давида цара, како је говорио: Седам пута дневно хвалих Те, Господе; и опет: У поноћ устадох да се исповедам о судбама правде Твоје; и: Уморих се у уздисању мојем, опраћу сваке ноћи одар мој, сузама мојим постељу моју оквасићу. Помислите, браћо, ако је цар овај, који је толико имао брига, тако чинио сваке ноћи; а ми, како ћемо одговор дати Богу, кад у лењости пребивамо? Говорим вам, браћо и сестре: устанимо ноћу на молитву Богу за грехе наше, и да се исповедамо Њему. Јер тада, ноћу ни празна слова (речи) не муте ум; јер како ће мутити, кад сви спавају, и нико не зазире, јер не зева (зијајет) нико, нити пакости. Како може бити таква молба дању, док ум зна (памти) многи метеж, и помисли има многе? Јер ако се и већма крепиш дању, али не можеш такве молитве да принесеш Богу. И да буде храмина наша као црква ноћу, од мужева и жена састављена. Јер рече Господ: Где су два или три у име Моје сабрани, ту Сам (Ја) посред њих. Бољи је Богу један који твори вољу Његову, него миријада безаконика (десет хиљаде). Ако неко од вас има децу, пробуди их ноћу на молитву Богу, и научи их, да тако свагда чине. Јер нема ништа боље од такве храмине, где се ноћу молбе творе. Слушајте, шта Пророк говори: Ако Те помињах на постељи мојој, на јутрењима се поучавах у Тебе. Потрудимо се, браћо, да се молимо сваке ноћи, да би разрешили свезе греховне. Говорим вам дакле: да устанемо ноћу, ако не у поноћ, макар према светлу (пре сванућа). Јер ноћ је на двоје (на два дела) раздвојена: телу дакле на покој, а души на спасење. Устани онда ноћу, и моли се Богу, припадни уздишући за грехе. Јер ако и милостињу чинимо, а сами се лењимо на молитву, то не можемо да се спасемо. Тога ради да се не лењимо на молитву Саздатељу нашем, да спасе душе наше, као благ и човекољубац. Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

13 април

Слово од Отачника о Данилу монаху, како је васкрсао убијеног човека

Кад је пролазио некада Данило поред једног места, видео је једног монаха како га држе неки (људи). И приближио се Старац и упитао је тога брата говорећи: због чега те држе? И кад је дознао од њега, да је оклеветан (за убиство), онда (Данило) говори људима који су га држали: где је убијени (човек)? И показаше му. Онда се приближио Старац ка убијеном (човеку), и рекао је свима: да се помолимо. И кад је он подигао руке према Богу, онда је устао убијени (човек). И рече му пред свима: реци ми, ко те убио? А он рече: ушао сам у цркву и дао сам злато много јереју на чување, а он је устао и убио ме, и пренео ме и бацио у манастир Отачки (отчиј). Али молим вас, узмите од њега злато, и дајте чедима мојим. Тада рече Старац: опет спавај, док те Господ (не) васкрсне у Последњи дан.

Слово светог Јована Златоуста, о милостињи

Човече, пошаљи богатство твоје у онај век. Прени се (освести се): ако хоћеш да твоје богатство не погибне, дај га сиромасима у руке, и наћи ћеш тамо храмине твоје пуне. Не бој се и не реци: убоги су и сиромашни; али Бог је поручник (јемац) за њих. Ако нећеш да уручиш убогима, уручи Богу. Јер човек који милује сиромахе, Богу у зајам даје. Јер Сам (Бог) казује, говорећи, како: Ја сам поручник за убоге. Ако учините дакле једноме од ових малих, Мени сте учинили, а не убогима. Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

14 април

Слово од Отачника, о виђењу Оца Силуана

Отац Силуан је седео некада са братијом, и онда је постао у виђењу ужасном, и пао је ничице; и после много времена је устао и онда је плакао. Тада су га молила братија, говорећи: шта имаш, Оче? питали су га. А он је ћутао и плакао. И пошто су га принуђавали да каже, он је рекао: ја, братијо, на Суд сам зграбљен, и видео сам многе од нашег народа где иду у муку, и многе од простог народа где иду у Царство. И плакао је Старац и није хтео изаћи из келије своје, иако су принуђавали њега да изађе. И покривао је лице своје кукуљем, говорећи: шта ће ми да видим овај времени свет? јер ништа у њему нема корисно и помоћно.

Слово Великог Макарија

Као што младенац новорођени има образ савршеног мужа, тако дакле и душа, јест образ неки Бога Који је њу сатворио. Као што дакле отроча, како постепено расте, постепено упознаје оца (по части); а кад достигне узраст, тада се усваја сину отац уверљиво (известно), и син оцу; и открива се томе (сину) и очево скровиште. Тако дакле и душа, кад не слуша и хоће пре да напредује[24] и у мужа савршена да достигне, али због преслушања у пучину заборава, и у дубину прелести биће низведена, и иза двери у ад уселиће се.[25] Од многог дакле, као што је било, растојања, како се удаљила душа, немогуће је њој било да приступи и да позна Саздатеља. Али Бог је прво кроз Пророке обраћао њу према Себи, и призивао, и према познању Својем привлачио; а напослетку је и Сам дошао, и одузео је дакле заборав, и одузео је и прелест; затим је и адове отворио двери, и к прелашћеној ушао души, и Себе је (за) образ њој положио, којим ће могуће њој бити према мери узраста, и према савршенству да достигне. Тако, искушава се Божије слово од лукавога, по промислу (по смотренију, икономији); затим ружења и поништавања, вређања и шамарања од руку оних дрских (људи), и најгору Крстом смрт претрпљује, показујући образ, као што смо рекли: да би се научили овако да чинимо према људима, који нас руже и поништавају, и смрт нам наводе, да би ми по писанијама, као глуви и неми били, не отварајући уста своја, и (тада) дејства тананост (префињеност) познаје се лукавства њиховог. И како ће на крсту клиновима прикованиј са вапајем крепким завапити према Богу, Који га може избавити од смрти: Од тајних мојих, рече, очисти ме; и ако не овладају мноме, тада ћу непорочан бити. Тада дакле пошто непорочан буде, налази (Бога) Који је покорио њему све и сва (сваческа), и царује и почива са Христом. Јер због преслушања од вештаствених и скверних кад је прогутан (пожрет) био помисал, безсловесна бива душа. Зато је не малог труда потреба, од таквих избавити се ствари (возникнути), и тананост осмотрити лукавства и проћи, да би се безначалном Уму са-растворио. Ипак разуми, да у многом труду и зноју, рече, лица твога, примићеш богатство твоје. Јер није ти корисно без труда стицање, пошто си без труда погубио оно што си примио, и врагу си предао наслеђе. Да познамо онда сваки од нас шта смо погубили, и ридање да прихватимо пророчко: јер заиста наслеђе наше окренуло се као туђе, и дом наш као страни, (тако) да преслушамо заповести, и по својој вољи да ходимо, и скверним и земним да се наслађујемо помислима.

Поука светог Евагрија монасима

Ваља монах као син да буде, од свег помишљања да љуби Бога свагда; и као раб да се боји и да поштује увек, и да слуша Њега; и да осуђује себе сваки дан због помисли злих и делања, недостатке да савршава, и о исправљењима да се не велича; него рабом непотребним себе да назива, који исправља оно што је дужан.[26] И Бога да хвали, и Његовој благодати да приписује исправљења. Да не чини по празној слави, нити по човеко-угађању нешто, него у тајни да чини све, и само хвалу од јединога Бога да тражи. А пре свега и изнад свега, правом вером да огради душу, по божанској наредби, и Саборне Цркве проповедању, од светих и бого-проповедника Апостола, и преподобних Отаца. Јер (монасима) који живе тако оддавање је много (плата): живот безконачни и обитељ неразорива, у Оца, и Сина, и Светога Духа, једино-суштног и три-ипостасног божанства. Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

15 април

Слово од Отачника, о два монаха који су узели себи жене

Два нека монаха рат блуда примили су од ђавола, и отишли су и узели себи жене. А после неког времена рекли су у себи: шта смо добили? јер смо оставили анђелски чин и дошли смо у скверну ову, и после овога у муку огњену ћемо отићи? Него да пођемо опет у пустињу и да се покајемо, и Бог ће нас примити. И отишли су у манастир, и умолили Оца да им дадне покајање, и казали су шта су учинили. Тада је (Отац) затворио њих на годину дана, и обојици је равно давао хлеб и воду (јер су били по узрасту равни).[27] И кад су скончали они време покајања, открило се Оцима, да им је опростио Бог тај грех. И кад су отворили и извели њих: онда су видели Оци једнога од њих бледа и унила лицем веома, а другога весела и светла и славна; и зачудили су се сви, јер су они храну равно примали. Упитали су онда унилога говорећи:[28] како си се борио (стезао) са мислима у келији твојој? А он рече: зло које сам учинио, и муку сам помишљао, у коју ми (ваља) да одем, и од овог страха прилепила се кост моја плоти мојој. Затим су упитали и другога: а ти шта си помишљао у келији твојој? А он рече: хвалио сам Бога, како ме истргао од житија овог сујетног, и од вечне муке, и привео ме у анђелско достојање и житије, и хвалећи Бога веселио сам се. Тада су рекли Старци, како: равно је обојице покајање према Богу, и тога ради опростио је (оддао је) обојици грех њихов.

Слово светог Евагрија о празној слави

Празна слава је страст безсловесна, и у свако дело добро уплиће се, и огнушава га. Јер као из корена грозд (грезан), кад се баци на земљу иструли брзо, тако и врлина погубљује се (гине) због празне славе. Монах празно-славан је делатељ без плате; труд прима, а плату неће примити. Сасуд дакле пробушени не чува оно што је уливено у њега; тако и празна слава погубљује плату врлине. Уздржање са празном славом, као дим пећи на ваздуху развејаће се, и обојега ветар погубљује траг; тако и мужу, милостињу и уздржање – празна слава. Бацање камена неће доћи до неба; тако и молитва човеко-угодна неће узићи према Богу. Чува скровиште муж уман, и врлинске трудове монах разуман. На пространом месту молити-се наређује празна слава, а човек који чува себе, у храмини својој моли се Богу. Показује богатство своје муж безуман, и подиже многе да мисле на њега. А ти чувај своје, јер на путу си разбојника док (не) дођеш у град, и пажљиво чуваћеш га у тамном овом житију, знајући крај његов, и град лепо устројени (уређени) будући век. И не весели се на путу, јер не знаш, да неће весеље твоје да подигне противнике твоје. И кад се чуваш без пакости у град ћеш ући, и све ћеш примати без сметње потом,[29] и ни један неће зграбити твоје трудове. Врлина празно-славна, то је скрушени принос, и неће се примити на жртвеник Господњи. А у дане поста да не покажеш тајно уздржање, нити да покажеш себе као на светлу многим сведоцима; да би Отац, Који те види тајно, оддао теби плату јавно. Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

16 април

Прича Варлаама Старца, о три друга (пријатеља)

Подобни су, рече Старац, људи који воле житија овога красоту, и који се његове сладости наслађују, и изнад будућих и непокретних (непролазних добара), трулежна (тљена) и немоћна поштују, (слични су) човеку који је имао три друга. Од којих дакле двојицу је већма поштовао, и веома се љубави њихове држао, и све до смрти се за њих борио (подвизавао), спреман и беду да прими за њих. А о трећем (другу) велики је немар имао, па ни чести ни љубави приличне тога никада није удостојио; него малу неку и небитну (ништа сушту), и лицемерну је имао према њему љубав. А једног дана дакле, дошли су страшни неки и ужасни војници, трудећи се брзином великом њега да воде ка цару, да би оддао слово о дугу од миријаду таланата. И у недоумици он је тражио помоћника, да му помогне нечим за страшно царево слово-полагање. Зато првоме од свих најприснијем другу својем говори: сада ми дакле треба помоћи у овај дан од беде која ме држи; чиме дакле обећаваш да ми помогнеш сада? и која ми је од тебе призивана нада, много-љубљени? Одговори онда онај и рече: нисам твој друг, човече, и не знам, ко си ти? јер друге имам љубитеље, и са њима ми ваља данас да се веселим, а (и) друге после њих имам. Али ево дајем ти две кошуље (два рубишта), да имаш ове за пут, где идеш, од којих ти никада и никако нећеш имати користи; а друге ни једне не очекуј наде. И ово кад је чуо онај, увидео је (отчајав-сја) да нема ништа од помоћи, на коју се надао од њега да добије. И онда је отишао код другог друга, и рекао: памтиш ли, о друже, колико си се насладио од мене чести и пријатељства? а данас сам у скорб упао и у беду велику, и треба ми помоћник, па колико дакле можеш да ми помогнеш, кажи ми? А он рече: нисам празан[30] данас да би се покренуо са тобом, јер ја сам у бризи и напасти и у скорби; али ипак ћу мало поћи са тобом, иако ти никакву корист нећу учинити, и брзо ћу се вратити у дом, да бринем своју бригу. Празних дакле руку и отуда вратио се човек, и одасвуд се недоумевао, и јадао се о сујетној нади (, коју је имао на) неразумне другове, и о некорисним његовим страдањима (страстима), које је ради њих претрпео. Отишао је даље код трећег друга, кога никада није почествовао, нити му послужио, нити га је на заједницу (на општење) свога весеља позвао. И рекао је њему срамним и унилим лицем: немам усне да отворим према теби, пошто знаш лепо, да не памтиш мене да сам икада добро теби учинио, или да сам усрдан био и приљежан према теби; али пошто је напаст зла постигла мене, и од осталих мојих другова никакву нисам нашао наду спасења, дошао сам к теби са молбом: ако ти је могуће малу неку помоћ да ми даш, не одричи се у непријатељству према мојој неразумности. А он рече тихим и радосним лицем: да тако је, ево исповедам да си ти мој присни друг (пријатељ), и мало оно памтим твоје доброчинство, и са каматом (са лихвом) ћу ти данас оддати. Не бој се дакле, нити се ужасавај, јер ја ћу поћи пред тобом, ја ћу умолити за тебе цара, и неће те предати у руке непријатеља твојих; дерзај (буди смео, храбар) дакле, љубимче, и не брини се. Тада се умилио (пао у умиљење) онај и говорио је са сузама: тешко мени, о чему прво да заридам? и о чему прво да заплачем? и сујетно моје да окајем милосрђе, и љубав, коју сам учинио према заборавним и неблагодарним друговима оним? или душе-вредну (штетну за душу) да окајем неразумност, коју сам показао према истинитом и ближњем другу?

Тумачење

Први дакле друг је: погубно богатство имања, и злато-љубље речено; ради кога човек хиљаде пута у беде упада, и многа трпи страдања (страсти). А кад дође смртни час последњи, ништа од свега тога са собом неће узети, него само за погреб две кошуље: срачицу и огртач. А други друг наречен јесте: жена и деца и остали сродници и другови, према којима кад се (људи) страсно прилепе, тешко се отржу од њих. Јер саму душу и тело ради њих презиру, и нико никакву неће примити од њих корист у часу смртном, него само до гроба спроводе њега; и тако се брзо враћају и имају своје бриге и напасти. Јер опет и не мислим да имају (они потпуни) заборав памћења, али гробом су покрили тело некада љубљенога. А трећи друг, који је презиран, и тежак, и неприступан, и ненавиђен, и како би рекли одвратан,[31] то је хор (лик) добрих дела (врлина), које су: вера, нада, љубав (духовна), милостиња, човекољубље, и остале врлине, које могу да предстану, кад исходиш из тела, и за тебе да умоле Бога, и од врагова да те избаве љутих митарстава, који нам траже (покрећу) слово-полагање горко на ваздуху, и горко траже да узму (зграбе). Овај је благо-разумни друг и добри, који и мало наше доброчинство на памети има, и са каматом нам оддаје све.

Слово светог Нифонта, о искушењима Божијим

Овога ради, браћо, допушта Бог укоре да примају праведни и скорбе, и искушења, наготу и глад, и тескобу житија, да би им више умножио живот бесконачни, и покој и весеље. И говори (неко) њему ово: Оче Нифонте, кажи ми, како су многи врлинасти у свету, и никоме зло не чине, па неки њима саблазан чине; јер говоре: одвише ови мудрују сушти у свету; а ако би хтели бити савршени, онда би у манастирима или у пустињама житије проводили. И одговори му Светиј: чедо, место никога не спашава, него дела: или ће спасити, или осудити. Пази дакле, зар није у свету са женом и децом живео Енох, и угодио је Богу; и са безаконим људима је живео, као што о њему писанија казују? Гледај Авраама, како се друг(ом) Божији(м) назвао, а имао је жену, и слуге триста и осамнаест, и мноштво злата и сребра? али никаква њему у томе препрека није била. Осмотри и Лота, како се спасао? Зар није посред саблазни ђавола живео у Содому? и много пута је виђао праведник безаконо смешеније блудно како се чини, али се није саблазнио тиме Светиј; тога ради Бог је за наследника њега учинио Царства Свога. Разуми и о Јову блаженом, који је био цар житеља на истоку, и богатство и славу је имао велику, и жену и децу, и рабе и рабиње, али и тај се спасао у свету живећи. Такође и Исак, и Јаков, и Јосиф, и други многи Свети, зар нису угодили Богу у свету живећи? Шта је дакле Мојсеј, и Данило пророк, и три отрока; зар су у манастиру или у пустињи умолили Бога? Не; него Мојсеј у Црвеном мору, а Данило у рову, три отрока у пећи, Јона у утроби кита помолио се, и услишан је био; а разбојник на крсту висећи један је глас испустио и пород је отворио (рај). И да оставим многе, да рекнем о Језекији, и о Навуходоносору цару, и о Давиду блаженом, и о Рави блудници. Осмотри дакле, брате, како су сви они угодили Богу у свету будући. А блаженог Павла и сами знате, како се за мало обратио, и примљен је био од Бога, и учитељ је постао целе васељене. Па не саблажњавај, брате, свој ум: место дакле никога не спашава, него дела. И ово теби, брате, да кажем:[32] ако неко у манастир, или у пустињу оде, а зла дела не остави, онда се неће спасити. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

17 април

Слово од Отачника о смирењу, које сву силу ђавољу побеђује

Два монаха била су у љубави браћа присна; и зажелео је ђаво да их раздвоји међу собом. И један дакле мањи брат запалио је светиљку, и на свећњак положио. А лукави ђаво учинио му је пакост и оборио светиљку; и (зато) је тукао њега (већи) брат са гњевом. А он се поклонио њему до земље, говорећи: почекај, брате, мало, опет ћу је запалити. И гле, сила Господња је дошла, и мучила је ђавола до јутра. А (затим) је дошао демон и јавио је кнезу својем шта је било. А кад је чуо јелински јереј (жрец) овако да говори демон, онда је отишао и постао монах, и држао је смирење од почетка говорећи: смирениј разрушава сву силу вражију, јер сам ја чуо како говори он (враг). Кад смућиван бива монах, и ако се обрати и смири, и поклони се до земље, упразниће сваку силу вражију.

18 април

Слово Светог Мојсеја о дерзости (смелости) према Богу на молитви

Љубљена братијо, сатворимо силу своју у сузама, да би у радости пожњели. Плачимо дакле пред Богом, да би се умножила благодат Његова на нама; и да нам пошаље силу, тако да нас сачува док се боримо са духовима злим, које смо сатворили у почетку. Заплачимо дакле са смирењем, да би притегли себе свом жељом према Богу, Који може да нас спасе од блуда, док не изађемо из тела. Заволимо дакле милостињу и сиромаштво, да би се сачували од сребро-љубља, да нас (не) сретне кад исходимо из тела. Заволимо мир према свима, према малима и великима, да би нас сачувао од зависти, која нас у зло води. Стецимо и дуго-трпљење у свакој ствари, да би нас сачувало од малодушија. Заволимо све као и своју браћу, и ни једнога да не мрзимо у срцу нашем, нити да оддајемо зла за зло, да би нас (то) сачувало од оптужбе (реченија), која претходи на лица наша.[33] Заволимо дакле смирење, и да носимо друг друга тегобу, или увреду, или ружење једнога који нам рекне, да би нас сачувало од гордости, и величања, које претходи у сусрет нама. Потражимо друг другу чести, и никога да не саблазнимо, да би нас сачувало од клевете, ако дође према лицу нашем. Одбацимо требовање сувишно света овога, и славу његову, да би се избавили од окривљивања (наважденија), које претходи на лица наша. А добре врлине да нам помогну, ако их придобијемо. Ко је дакле мудар (човек), који неће дати душу своју на смрт, него ће се избавити од свих ових зала? Учинимо дакле, браћо, сва ова добра дела свом силом нашом; сила дакле Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа је велика, да помогне нама окајаним људима. Јер зна (Бог) да је човек окајан (јадан), и очекује (Бог) од њега покајање до последњег издисаја његовог. Зато да буде једна мисао наша према Богу, да би нас сачувао од сваког зла.

Слово светог Јована Златоуста, о послушању (молитве) људи, који с вером моле се на сваком месту

Јер Павле није се у храму светом помолио, него затворен у тамници, и у кладе забијен, ни право седећи, нити колена преклањајући; јер није било могуће са дрветом стојати, у коме су ноге закључане; него пошто се са вером молио лежећи у тамници, тамница се онда потресла, и сужњима су вериге спале, и онда је стражара тамнице према крштењу привео. А Језекија нити у цркви стојећи, нити колена преклањајући, него наузнак (на леђима) на одру лежећи у болести, и према зиду се обратио, и пошто је Бога топло призвао душом умиљеном, већ је осуду о смрти, изречену на њега, одвратио, и претходно је здравље примио живота, и приложење година, и целом граду спасење од ратних (напада). И разбојник на крсту распети, од малих слова је Царство небеско добио. Јеремија у јами блатној помолио се, и Бог је услишио њега. Данило у ров ка лавовима бачен, призвао је Бога, и спасио се. Јона у утроби кита у самом желудцу Бога је умолио. И други многи молитвом су разрушили сва зла, која су их држала, и Божију помоћ су примили. Такође и сада многи су се молитвом од многих беда и зала ослободили Божијом помоћију. Зато и ми, браћо, да не тражимо место молитвено, нити красно-речиво (извитијем) да говоримо дуга слова, него као хананејка што је говорила: помилуј ме, јер кћер моја зло бесни. (Јер велики је бес и у нама – грех; јер бесомучнога сви милују, а грешника сви ненавиде). Тако и ти говори: Господе, помилуј ме. Ако је мало ово слово, али је (велика) пучина човекољубља Божијег. Где је милост Божија, тамо је све добро. Где год да си, овако говори: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога. Ако и не покрећеш уста, али умом у срцу овако вапи; јер и људе, који ћуте, слуша Бог, јер сам ти црква јеси, па не тражи место за молитву. Многа писанија говоре о брзини молитвеној: Мојсеј је бежао из Египта пред фараоном, и море је било спреда, а фараон позади, а у средини Мојсеј: велика је тескоба била њему, јер није било могуће њему да моли Бога. И рече њему Бог: што вапијеш ка Мени? Такође три отрока већ су били убацани у пећ (и) молише се: и молитва њихова угасила је пламен, и свезе њихове разрешила, и живе их изведела, и преславне показала. Такође и Јов на ђубришту се помолио, и Бога је милостива учинио. Ако дакле на тебе и напаст дође, онда к Богу прибегни, и моли се Њему, да те избави. Јер Бог је свуда, и близу тебе; јер још ти и не говориш, и рећи ће: ево Ја јесам (ево Ме). И још нећеш скончати молитву, и Он ће ти исцељење дати, ако ум твој очистиш од скверних страсти.

Слово Јована Златоуста о страху Божијем, и о томе, како у светој Божијој цркви (ваља) стојати са страхом и благочинијем (уредно), и лице своје (ваља) крстити крсто-oбразно

Многе дакле незналице (невјегласи) машу по лицу својем руком, творећи крста знамење; али се узалуд труде; пошто не исправљају како ваља (истово) крст на лицу својем; јер томе махању беси се радују. А ако се неко крсти како ваља (истово), ставља руку своју на чело, и на желудац, и на десно раме, и потом на лево; то Анђели гледају и веселе се, ради истинитог крста, који се воображава на лицима њиховим. И Ангел Господњи записује тада људе, који улазе у цркву Господњу са страхом, и с вером. Па ако неко дође у цркву и стоји са страхом, и са умиљењем поклоњење твори према образу Божијем, тај ће примити отпуштење грехова, и милост Божију. Ако ли без страха, онда такав већи грех добија и одлази. Зато и ми, кад уђемо у цркву, (ваља) да стојимо са страхом, и да чекамо од Бога велике милости у овом веку и у будућем; Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

19 април

Слово од Отачника о удовици, коју је помиловао кнез ради смирења сина њеног

Старица убога имала је два чеда, мушко и женско. И дакле мушко је отишло и постало монах. А сестра његова од сиромаштва је упала у напаст у ограђењу бањском (бањем), и ухваћена је, и предата кнезу; и он је хтео да је убије по закону суда. А мати њена седине је своје растрзала; и дошла је к ногама кнежевим, и припала говорећи: молим те, кнеже, ако убијеш њу, онда и мене са њом убиј, јер немам никога ни воде мало да ми да; јер сам имала и друго чедо, и отишло је у манастир, и постало монах, и јесте свето. А кнез, не као да је хтео да отпусти њену кћер, него ругајући се њој рече: приведи ми сина твога, за кога говориш да је свет, да се помоли за њу, и отпустићу је. И старица је отишла код њега, и молила га говорећи: како је сестра твоја у напаст упала, и хоће кнез да је убије; али пошто је дознао, да је брат њен монах, онда ми рече: ако се помоли (брат) за њу, отпустићу је. И сада, чедо, пођи ради сестре. А монах рече матери својој: веруј ми, мати, ако и тебе убије са њом, то није моја ствар,[34] јер сам умро пре вас за свет. А она, после многог мољења, укорила је њега као немилосрднога; и онда се вратила, пошто ништа није успела, и отишла је и јавила (се) кнезу. И рече јој кнез: јеси ли довела сина твога монаха, за кога говориш, да је свет? А она рече: не, владико, нема (он) Бога. Јер много сам молила њега, а (он) ми рече: ако и тебе убију са њом, то није моја ствар, јер сам умро пре вас (за свет); и мислим да (он) нема Бога. А кнез се зачудио монаху, и поверовао је, да је он у великој христовој вери. И онда рече њој: веруј ми, старице, да си ти довела сина, не бих је отпустио. Али пошто није дошао, верујем, да је велики муж, и моли (Бога) за мене; узми сада кћер твоју целомудрену. А ово све (треба) знати од ове ствари, како се неће утајити ни једна врлина од Бога; Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

Поука о спасењу душе

Ако се сваки крштени не спашава, (даље да прећутим), него (само) човек који твори вољу Божију. Јасно је, да се (ни) сваки пострижени не спашава, него само који сачува (монашке завете), што је монасима достојно. Јер оружијем Оци певање, а молитву зидом, и омивањем непорочну сузу називају; а блажено послушање исповедањем расудише, без кога нико међу Светима није видео Бога. И јасно је дакле, да без тога нико неће Бога видети. Јер многи су и без потчињавања угодили Богу, као Марија Египћанка, и других не мало. Говоре дакле, како: који год плот покори духу, и савест као изобличитеља стекне, као судију себи послушнику Божијих заповести, постао је пре путовања (за) послушање према Невидљивоме, и (за) разумно напредовање потребан. Јер имаш Великог Антонија, и све (људе) који се у њему просветише, који невидљиви производе разум многи (расуђивање). А (људи) који њега (разум) нису стекли, него су још од страсти смућивани, без њега (расуђивања) ни један (човек) не може видети Господа. Душевне дакле страсти назива: празна слава, гњев, печал (брига), величање, униније, и све страсти које од њих постају. А плотске: преједање (обједање), опијање, среброљубље, блуђење. Говоре дакле: људи који су душевним страстима смућивани, њима треба човек предстојник мудар, који ће да попушта мало на плотско, да се не би као уздржљивци и трудбеници више узносили. А људи који су плотским страстима нападани (боримији), њима треба наставник муж мали, а не као Анђелско житије да има и безплотно, само да је уздржљив и безстрастан, да би постом подизања плотска умртвили. И такви се рачунају као људи, који су из Содома избегли, и који су настављани (вођени) Анђелским житијем. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

20 април

Слово светог Анастасија игумана

Људима, који су у вери хришћанској, сваком човеку даје се од Бога Ангел на чување за цео живот његов, ако неко делима злим не прогна њега. Јер као што дим прогони пчеле, и зли смрад голубе; тако дакле и чувара живота нашега Анђела (прогоне) зли наши греси: пијанство и блуђење, и држање гњева, и остала зла дела, удаљују светог Анђела од нас. О томе дакле и Пророк рече: не дај у метеж ногу твоју, и неће задремати чувар твој. То јест, (не дај) на подизање (на покретање) ноге, на игре изнад цркве, и шале; и басне (бајке, легенде) да више волиш од књига (светих). А ово дакле: да задрема, речено: да побегне због злоба наших. Јер кад је човечији род сатворио Бог, Анђелима је наредио да га чувају. И сваког дакле верног човека Ангел душу његову управља на сва добра, а бесови много верне саблажњавају, оне који лагодно животаре, да би их Царства небеског лишили; али неће (из)остати Ангел Божији који их чува (ако се обрате и потруде). А неверне не саблажњавају, нити им досађују, него прелашћују верне, да би се с њима осудили на муку. А кад човек верни у правди живи, Ангел Божији се радује о њему; а кад не почне истину да твори, него лаже и краде, опија се и завиди, у цркву не иде, гневи се, свађа, шкрт бива, тада дакле Ангел Божији скорби о њему, а бесови ликују, и свакако најљуће злобе наводе на њега. О томе је Василије Велики рекао, да Анђели записују имена свих, који долазе у цркву без гњева и без злобе, и све који се моле и посте. Јер сваком вернику, од Бога свакоме је ангел дат, и тај сва дела његова добра записује. А невернима за сваку страну (државу) један Ангел Божији има, као што писаније рече: Постави пределе језичника (народа) по броју Анђела Божијих. Антиох рече: приличи нама да прихватамо за себе што је корисно; јер два анђела су са човеком: један праведан, а други сатанин. А Ангел дакле Божији је кротак и ћутљив, милостив и срамежљив. Кад дакле овај на срце човеку узиђе, саветује о правди, и о чистоти, и о смирењу, и о покорности, и о љубави, и о милостињи. А лукави се срди, горд је и завидљив, гневљив и шкрт, и брато-ненавидљив и непокоран, и сва су његова дела зла: од дела дакле свакога да познамо. И лукавоме да не дамо ми у себи места, него страхом Божијим да одагнамо њега; а праведноме да отворимо срце и да примимо њега, да би нас на Истину повео (наставио), и од лукавства (пронирства) ђавоља да нас избави и од саблазни његових.

Слово истог Атанасија игумана, о исповедању грехова духовним Оцима и прозорљивим, а не незналицама (невјежам(а))

Добро је свакако и корисно исповедати грехе искусним духовним Оцима, а не незналицама и неискуснима, и не таквима који немају расуђивања.[35] Да не би некорисном њиховом љубављу и уређивањем неисцељним, и невештим наређивањем, (да не би) епитимија била занемарена, и некорисна и лењива да учини покајника. Ако дакле нађеш мужа духовна, који може да те излечи, не стиди се, исповеди се њему као Богу, а не као човеку. Јер рекао је неко од Светих: мудриј о души својој не стиди се падом својим, и не срами се грехе да исповеда и не зазире. Јер говори Јован Богослов: јер ако исповедимо грехе своје, веран је Господ и праведан, да отпусти нама грехе, и да очисти нас од сваке неправде. Али многи од грубости лицемерни попови, стидна чине дела, и не само да сами ходе у блату злих дела, него и учитељи бивају на зло; па ни сами не прилазе према Светлу, нити допуштају да приђу људи који хоће. Зато онда и Господ о таквима говори: Тешко вама књижници и фарисеји, лицемери, јер затварате Царство небеско од људи; јер ви сами не улазите, и људима, који хоће да уђу, не дате. И опет: Ви сте светло свету, и со земљи: и што год свежете на земљи, биће свезано на небу. Па тога ради не ваља без епитимије отпуштати по мазди (по плати, по миту) сагрешења. Зато пошто си човек, онда се човеку исповедај, а Бог кроз њега обратиће и васпитаће,[36] и опростиће, као и кроз Натана Давиду. Зато и говораше: Обратише ме људи, који се боје Тебе, Господе, и који знају сведочанства Твоја; васпитаће ме праведник милошћу и (из)обличиће ме; јер јереји су слуге Божије, и сажитељи Анђелима, и уредитељи су спасења. Јер ево и Апостол је говорио: тако да сматрају нас, као слуге Христове, и уредитеље (икономе) тајни Божијих. Јер и човек човеку помаже, покајањем изобличавајући запрећења. А Бог чисти грехе покајника, и неће (их) поменути више. Јер рече: говори ти прво грехе твоје, да се оправдаш. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

21 април

Слово од Стараца о бесовским виђењима, да се нико не превари у маштањима (фантазијама) ђаволским од јављања

Неком монаху јавио се ђаво, који се преобразио у Анђела светла, и рекао му: ја сам Гаврило; послан сам од бога к теби. А он рече: пази, да ниси ка (неком) другом послан, јер ја нисам достојан да видим Анђела, пошто у гресима животарим? А он се одмах посрамио и ишчезао. Зато и говоре Старци, да ако се и заиста јави Ангел некоме, не примај га, него се смири говорећи: нисам достојан да видим Анђела, јер у гресима животарим. Као што је говорио и неки Старац о себи, како: кад сам ја седео у келији мојој, и подвизавао се, онда сам видео бесе јавно, и нисам марио за њих. А ђаво кад је видео себе побеђена од Старца, онда је дошао и говори му: ја сам христос. А кад је видео Старац, зажмурио је очима својим, говорећи: ја сам недостојан Христа да видим, јер Сам (Христос) је рекао: многи ће бити лажни христи, и многе ће преварити. Кад је чуо ово ђаво, онда је ишчезао, и невидљив постао; а Старац је захвалио Богу. Зато су говорили Старци: не жели никада (никтоже) Христа да видиш чулно, или Анђела, да не погубиш до краја свој ум, и без ума да будеш, (јер) вука уместо пастира примићеш, и поклонићеш се непријатељима својим бесима. Јер начело прелести ума је празна слава, од које (човек) покретан, образима и подобијима да опише, искушава божанство; онда је праведно да никако ово ти не познаш. Јер у време раздељују се у себи бесови (међу собом); и кад уђу остали у образу анђелском, прво говоре и прелашћују твој разум, као да су они свети анђели, и улажу помисли, и опет те застрашују; и ако хоћеш себи помоћ да имаш, тада дакле помоли се против њих, и закуни Христом, и има да оду ма и да неће (беси) који прелашћују тебе. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

22 април

Слово о преподобном Виталију монаху, како је оставио келију своју, и отишао у Александрију, и многе је спасио блуднице

Преподобни Отац наш Виталије био је са Кипарског острва; родио се у граду Тримитији. И кад је дошао у савршени узраст, постао је монах. И учинио је шездесет година трудећи се у келији светог Спиридона. И потом је отишао у Александрију, и почео је тако живети, људима на саблазан. Јер није хтео славу да има себи на земљи, него се унајмљивао на дневну страду (дневни труд), и по сребренику на дан узимао је, и за једну бакрицу (узимао је) да једе боб; и по заласку сунца одлазио је у домове блудница. И ка једној од њих је улазио, и давао јој сребреник, за који се трудио дању (из његоже страдаше ден), и говорио јој: припреми се ове ноћи, и никога од младих не примај. И кад би ушао у храмину, онда је стајао сву ноћ близу ње, у једном углу певајући Богу, и молећи се за њу све до јутра. И одлазио је Старац заклињући жену, да никоме не јавља дело његово; и тако је сваке ноћи чинио. А једна од њих је изобличила житије његово, како: не улази ради блуда код нас монах овај, него ради спасења. И ово кад је чуо Виталије, помолио се Богу, и постала је бесомучна жена, па онда остале нису смеле да изобличе дела његова. А други су говорили бесомучној (жени): види, како ти оддаје (враћа) Бог, пошто си слагала, како: не улази ради блуда монах овај. И сваки дан су прекоревали и говорили њему: пођи окајани (јадниче), чекају те блуднице. И (Виталије) је одговарао њима: зар ја нисам плотјан, као и сви људи? или је црноризце једине лишио Бог (плотске похоте)? по истини и црноризци су људи. А други су говорили њему: узми већ себи једну од њих (за жену), и измени твој монашки образ, да се не хули кроз тебе (на монаштво). А он као гневећи се говорио је: не слушам вас, зашто ми је добро жену да узмем, и да се бринем о дому, и да учиним зле дане? Зашто ми судите? еда ћете ви за мене одговарати пред Богом? О себи се брините, а мене оставите. И тако је поживео, и утајио је врлину, и многе блуднице је спасио. А кад се преставио, онда је Ангел рекао бесомучној блудници: иди и дотакни се моштију светог Виталија, да се исцелиш. И отишла је и дотакла се њега, и побегао је од ње бес. Тада су се и многи хроми и слепи исцелили. Онда је дошао епископ и узео тело Светога, и погребли су га честно са псалмима и песмама. И прославили су Бога, Који је дао њему такву благодат и трпљење. А ово је, браћо, и нама на поуку, да не осуђујемо црноризце за никакав грех (о сваком греху).

Слово светог Кирила архиепископа Александријског, о страху Божијем

Бојим се смрти и ужасавам се. Бојим се родства огњенога, јер је вечно и неугасиво. Бојим се грозе и таме, јер се не мења у светло. Бојим се црва, јер је безсмртан. Бојим се Анђела, који су на суду, јер су без милости. Тешко мени, јер су вапили, и нисам послушао. Говорили су ми: окани се од свега прљања, и сваких ствари, које су нама мрске. Тешко мени, јер сам Твој храм, Господе, оскврнавио, и Светога Духа оскорбио. Боже, праведна су дела Твоја и судови. За мали грех хране не-сите (нескончајушчијасја), и живота Царства небеског лишавам се. И не умирући ја се мучим, за плотске сласти огњу се предајем. Праведан је суд Господњи, (тако) су ме учили, и нисам послушао; сведочили су ми, а ја сам се ругао. Тако ћеш почети да говориш, човече, ако ти се догоди пре покајања да одеш од света овога. Зато: или се геене побој, или се према Царству потруди.

Слово светог Јована Златоуста, како ваља у цркви стојати на молитви

Црква је дакле небеског жилишта место, учењем и молитвом. А сада црква ничим није боља од трга (тржнице, пијаце), и храмине банкара. Јер жене се сабирају у цркви украшене, да би преластиле безумне. Ако неко хоће повести (догађаје, приче) да говори, и мислим друго место неће наћи за повести, осим цркве. А ако неко хоће трговину да чини, исто у цркви чини. Ако ли неко хоће да се свађа, и уређења дома (стројенија) да говори, или војничке чинове да слуша, или суд, или какве лекарије (врачбе), онда све то у цркви свршавају. Зато по све дане тугујем о томе и печалујем (бринем се): да бисмо добра нашли у цркви. Али овако нашли смо вас на пакост и на грехе како се скупљате, и говорите у цркви, а о гресима се не бринете, него и кроткима пакости чините својим говорењем. Али говориш: не разумем, шта говоре слова, или о чему читају. Јер причаш у цркви, а не стојиш са страхом, и зато не разумеш. Види, како онај ушкопљеник, на путу је књиге читао, а ти посред учитеља стојиш, и изговор (вину) чиниш говорећи: не знам, не разумем. Зато се помоли Господу, да их разумеш. А ваља ти да ћутиш у цркви, да Бог прими твоје ћутање, и тихост разума да (ти) учини. Ако не можеш да ћутиш, онда изиђи из цркве, да другима не будеш на пакост. Јер само један ваља да буде глас у цркви, према певању и молитви у време црквеног сабрања, а не жагор (плишчеваније), те друг са другом да беседи, и да не пази на читање. Јер и сам епископ ћути, а појци једногласно певају. Зашто дакле истину остављате, и сенку и снове гоните? Зато вас молим, ослободите се од вражијег дела, и од злоба ваших избавите се. И уместо маздо-узимања (плате, мита, добитка), милостињу заволите, уместо мржње – братољубље. И тако творећи, и садашњих блага и будућих насладите се, у Христу Исусу Господу нашем, Коме слава и држава, са Оцем и са Светим Духом, сада и увек, и у векове векова.

23 април

Чудо прво светог Георгија

Нужно је од многих нарочитих чудеса Светога (Георгија) два или три поменути, и онда оставити слово. У странама сиријским био је град звани Оравлије, у коме се зидала црква у име велико-мученика Георгија. Пошто је имала ширину места сечења стубова за потпору, сабирани су од многих разстојања стубови, који би у цркви стајали (сабирани су разни стубови);[37] и за сабирање требала је не мала помоћ народа, да се нађу стубови и да се донесу. А жена нека благо-честива, која је веру према велико-мученику јаку и непоколебиву имала (извјестну), и она је купила један стуб подобан припремљеним (сличан), и пошто је довезла њега до морског песка, молила је онда човека који је купио остале стубове, и њен купљени да узме стуб са осталима оним. А онај није хтео, него је своје (стубове) само убацио у лађу и отпловио. Тада од жалости жена се бацила на земљу и плакала, и молила је Светога да помогне, па и од ње купљени стуб да буде пренесен. И тако дакле док је она скорбила, догодило се да дође Светиј у образу војводе, и да подигне њу и да рекне њој: која је скорб твоја, о жено, кажи ми? А кад је она казала разлог жалости, Светиј је онда сјахао са коња и рекао жени: где хоћеш да се постави стуб? А она рече: у десну страну цркве. И Светиј је одмах прстом својим назнаменовао на стубу, да стане у десну страну код другог стуба. И рекао је жени: помози ми ти сама. И тако, пошто је олакшао стуб (како је осећала жена), од обоје (од Светога и од жене) убачен је био у море. И управљањем Светога стигао је стуб, и ујутру се нашао где лежи на обали пристаништа. А кад је видео неимар (василиск), ужаснуо се. Па ипак, пошто је и писмо видео, које наређује на одређеном месту да постави њега, он је онда заблагодарио Богу, и молио је од Светога за грех непокорности опроштај да нађе, па је он и примио јављањем Светога опроштај. И тако је поставио удовичин стуб са осталима, као што је било написано на њему прстом Светога, на месту где је Светиј наредио. Који (стуб) и стоји све до сада, на памјат жени безконачну, и на ужас чудо-творства.

Чудо друго светог Георгија

(Ово чудо) које је било у Митилини, сваки слух и помисал задивљује; јер на том острву је црква светог великомученика Георгија, славна и превелика. И обичај је био мноштву народа, сваке године да се сабира и да торжествује на дан памјати Светога (памћења). То дакле кад су критски агарјани (муслимани) дознали некада, (онда су дошли) и опсели су (цркву) увече у време ноћног певања. И хришћани, који су били ван цркве, дали су се у бекство и побегли су; а хришћане, које су (агарјани) нашли у цркви, свезали су и одвели њих на Крит; а међу њима је био и неки младић, који је дарован био Амири, овом агарјанину од кога је и ухваћен. А пошто је прошла година и празник Светога настао, младић је и даље служио Амири; а родитељи његови никако нису отпали (од вере), нити су обичај изменили због погибије сина свога (због губитка), него су на Бога наду положили, и Светоме благодарили; и учинили су Светоме празник, и изашли су. Па кад су позване (људе) на обед почели да посађују, мати младића је мало изостала, и вратила се у цркву и бацила се на земљу, плачући и молећи се Светоме да избави сина њеног из заробљеништва, како зна, све-силном и божанском благодаћу. И брзиј у заступљењима (Светиј) није презрео сузе жене, него је брзо на Крит отишао. Јер кад је она молитву до краја савршила, и кад је трпеза била предложена, муж њен је први помоћ и заступљење Светога урачунао, и чаше су спремљене пристојале (черпији). Тада махом Божијим било је чудо-творство страно, скупа и преславно, о неизреченим Божијим преславним делима. А рећи ћу и по вери, или по причи: ако о Авакуму неко зна како је у једном часу од Анђела зграбљен, и одједном од Јерусалима у Вавилон се нашао. Али и ово ће се мислим невероватно јавити. Јер у тај час младић је сипао вино у чашу, и припремао да дадне Амири на Криту; и о чуда: у Милитини се нашао, и даје матери чашу са вином. Кога су сви људи, који су седели за трпезом, видели, и ужаснули се и упитали су га: где си био? и откуда си дошао? и како си се нашао међу нама? А он је одговорио: ову чашу сам налио вином, да бих дао Амири, и зграбљен сам био од мужа преславног, и посадио ме на коња, па једном руком сам држао чашу, а другом сам се држао за појас његов, и нашао сам се овде међу вама; а како? то сами видите. Ово кад су чули, ужаснули су се, дивећи се о преславном виђењу. И кад су устали са трпезе, све-ноћне су оддали песме и благодарења Богу.

Чудо треће светог Георгија

У селу Пефлагонијском била је црква преславна светог великомученика Георгија, коју и сељани они називају Фатрино, пошто је из почетка дакле она била мала и распала се, и на даље је (тако) лежала. И људи су се сабрали на зидање и подизање, и било је тамо овако: кад су се деца тамо стекла и игре чинила, било је једно од њих свагда побеђивано, и ружено од осталих. А кад је детету дотужило од многих поруга (хула), оно је окренуло лице према цркви светог Георгија, и рекло је: свети Георгије, помози ми, да и ја победим, па да ти принесем у цркву дар добар (сфунгато). И одмах, кад су почела деца да чине игре, победило је и оно дете, (и то) не једном, не два пута, него много пута. Тада је дете дошло код матере своје, и испросило је дар да би дало Светоме, који је обећало. А жена, која је чедо-љубива била, а још више и мученико-љубива, учинила је брзо обећање, и дала је детету. И дете је узело и однело у цркву, и положило пред олтар, и пошто се поклонило, отишло је. А у то време, пошто су пролазила четири трговца, ушли су у цркву да се поклоне Светоме, и нашли су дар (сфунгато) како мирисе испушта мио-мирисне, и онда су рекли сами себи: ово Светиј не требује, (него) да га поједемо, и уместо тога да положимо тамјан. И кад су појели (дар – сфунгато), онда нису могли да нађу излаз на вратима, и нису могли да изађу. Тада су положили по један сребреник, и (опет) нису изашли. Онда су положили један златник, и помолили су се Светоме, да им дадне да изађу, и (опет) нису могли, слепоћом држани. Тада су положили по четири златника сви, и пошто су се топло помолили, изашли су онда без сметње. А кад су изашли, окренули су се према цркви и рекли: свети Георгије, скупо продајеш дар (сфунгато). Ми дакле од сада нећемо од тебе куповати, него о овом (дерзновењу) опрости нам. И у таквој цркви многа чудеса чине се, и све до сада бивају. И не само ово овде, него и у другим (осталим) црквама. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

24 април

Чудо светог Георгија на отроку, кога је змија ранила

Авва Георгије казивао нам је, како: кад сам улазио у гору, одмах ме је срео црно-ризац стари, и рекао ми: што се вучеш? И пошто је узео крст од мене, пошао је напред. И кад је прошао мало, свратио је с пута на стазу, па и ја за њим. И гле, стадо оваца, а отрок, који је напасао (стадо), лежао је на кончини од змије уједен; а био је извор близу. И рекао ми је Старац: захвати ми воде, и донеси овамо, и облиј крст над чашом, коју носиш. И пошто је отворио уста отроку, уливали смо (воду у уста). И рече Старац: у име Пресвете Тројице (силом Христовом) исцељује те раб Христов мученик Георгије; и устани терај овце на место своје. Тада се накренуо отрок и почео је да бљује такво зло, да се и тај велики Старац чудио. И пошто је бљувао дуго времена, (отрок је после) устао хотећи да гони овце. Онда рече Старац: кажи ми, како си се клео јуче убогој оној удовици, а продао си овцу њену за три сребреника, коју ти је дала да напасаш; тада си говорио њој: вук је појео њу? И говори отрок: да, Оче, тако је, и ти како си дознао (то)? Тада рече Старац: док сам седео у келији мојој, дојахао је код мене муж на белом коњу брзо, и рекао ми: Софроније, устани и иди брзо ка извору, који је с десна теби на југ, и види човека уједеног од змије; и отуда врати се на северни пут, и срешћеш тамо монаха како носи крст у руци на дрвету изрезан. И узми крст тај и облиј водом, и дај уједеном (човеку) да пије воде, и говори овако: у име Оца, и Сина, и Светога Духа, исцељује те раб Божији Георгије. И реци му: више се не куни именом Божијим, нити Светима Његовим, нити учини кривду (неправду), и оддадни убогој жени удовици овцу, да не би горе нешто било теби. А кад је чуо младић од Старца, пао је на ноге његове говорећи: опрости ми, Авво, јер тако је. Јер сам продао овцу те жене за три сребреника, и јуче сам је слагао и рекао, како: вук је појео њу. И рекла ми је (жена): је ли (то) истина, или лажа? И рекао сам јој: јесте, тако ми Бога истинитога. Онда ми рече жена: зар не знаш да сам ја убога, и како хоћеш тако чиниш? Али затражиће теби Бог (овцу) и свети Георгије, коме сам обећала (њу) на празник његов да закољем. Ја дакле прелашћениј ђаволом, молим твоје благо-утробије, помоли се, Оче, Богу и светом Георгију, да ми отпусти тај грех. А сада даћу жени тој три овна на дан светог Георгија, и доживотно ћу давати на празник Светога убогима од тога (стада) које напасам, десетину. И помолио се Старац, и рекао је њему: чедо, чувај се, и одступи, да не би у горе упао; и дај убогој (удовици), како си се заклео и обећао; и отпустио је њега. А ја, кад сам чуо Старца тога, који је рекао име своје, Софроније, и већма сам прославио Бога, и рекао сам тајно у уму мојем: овај је, коме ме је послао свети Георгије. И узео ме Старац у келију своју. И остао сам код њега четрдесет дана, дивећи се и чудећи се крепком његовом житију. Онда је дошао из града презвитер по имену Сава, и учинио је свету службу, и обукао ме у свети образ. И ево трећа је година како седим ја са Старцем и плетем котарице; јер то је било дело његово, котарице да плете; па кад је долазио неко из града, или са друге стране, то је њима давао, а од њих је примао храну. Руке дакле његове су делале, а уста и језик нису престајали да славе Бога псалмима и песмама духовним. А једног дана, кад смо седели ми и плели котарице, рече ми Старац: устани и учини нам обед, долазе нам гости из твоје земље. И ово док је говорио Старац, ушла су пет мужа, и благословили се. А Старац рече њима: добро сте дошли, али из дома кад сте изашли, без мира сте отишли. А они су почели да моле са поклоњењем многим Старца, да би наредио близу њега да пребивају, и да обуче њих у образ црно-ризни. А Старац је казао све појединачно свакоме од њих, из кога разлога је свако од њих изашао из дома. И није им наредио да пребивају, него их је заклео, и рекао: идите у домове своје и исправите све, и тако да примите анђелски образ; и наредио је да им се дадне да једу. И били су увече и преноћили су ту; и ујутру је послао (Старац) њих у домове своје. А они су отишли, и исправили су све што им је наредио (Старац). И (после тога) опет је примио њих, и дао им је анђелски образ.

Слово Јована Златоуста, како ваља хришћани да оставе дело, и да иду у цркву, кад време буде (приспе)

О овоме дакле, другови и браћо, говорим вама ја: како би се дан од дана више сабирали људи у цркву на слушање божанских слова; а сада мање долазите. Јер ако бих (сам) од себе говорио, онда бисте добро чинили, кад не долазите. Али ја казујем вама вољу Божију, коју, пошто учините, бићете спашени. Јер као кад неко грамату цареву, или кнежеву донесе код поданика његових грађана, и они не испитују житије (човека) који је донео (грамату): да ли је богат или убог, праведан или грешан? него оно што (он) чита сви слушају лепо; а ако не чује неко, онда пита другога који је чуо. Па ако од земаљског кнеза толики је на вама страх, колико више (ваља) овде у цркви без галаме да слушате нас, где Творац небеских Сила беседи кроз нас грешне. Зато молим вас, који сте дошли овде, да поучавате лењиве да долазе у цркву; јер ви сте окусили сладости учења, а они никако (нису). Јер ко год лењивога на угађање Божије подстакне, многу ће примити од Бога корист. И ово сам дакле изрекао, а још ћу и о молитви да поучим вас, јер том (молитвом) се врлине савршавају. Јер ако је (молитва) од смирена срца без злобе, онда (она) као тамјан према Богу усходи; о томе је и Пророк рекао: да се исправи молитва моја, као кадило пред Тобом. Као што је тамјан мио-мирисан, кад на огњу буде, тако и молитва, кад од горућег срца бива, долази к Богу. Дођите дакле, браћо и сестре, слушајте учење ово свето, које је на спасење душама вашим, ако учините; а ако не учините, бићете осуђени, јер на оно што је учено нисте пазили. Како бисте ви толики пут ишли, колико је прешла јужна царица да чује премудрост Соломонову? а овде је већа (премудрост) од Соломонове; јер (не треба) ни путем дугим да се трудите, нити около мора да идете, нити имања да трошите, нити муке да примате. Јер Црква је свима пристаниште; и сваки у Њу да се потруди (да уђе). Ако си праведан, уђи да правду не погубиш; ако си грешан, дођи да се спасеш. Јер ја, не ради себе принуђујем вас да долазите, јер од свијех сам грешнији, него да учење чујете и да спасете своје душе. Јер кад не чује учење Светога, како неко може душу своју да управи? Јер Светло(м) Слово Божије се именује, и веће је од видљивог светла, јер душу просвећује. О томе је и Исаија пророк рекао: људи, који седе у тами, Светло су видели велико, речено, учење истинито. Ви дакле, који долазите у цркву, принуђавајте и друге, који не долазе; и нико да не говори, како: нисам празан (немам времена, заузет сам). Промисли, брате, о званима на царску вечеру, који нису дошли: један је рекао: пар волова сам купио; други: њиву; трећи: жену сам узео; и зато се на њих цар разгневио. А ви, зар не можете један час Богу да одвојите? Јер која је тегоба у цркви одслушати певање, и тада на дело ићи? ако би злато, или сребро сваки дан раздавао, или мед, или пиво, онда зар не бисте сами долазили и не-звани? А овде у цркви свагда слова Божија раздајем, боља од злата, и дража од камења многоцена, и слађа од меда, и ви се њих лишавате, пошто у цркву не долазите свагда. Тога ради за вашу лењост зло-словим вас и укоревам, како идете немарно у цркву, и само-вољно лишавате се духовног учења овог, којим би добро поживели и душе спасли, у Христу Исусу Господу нашем. Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

25 април

Слово од Отачника

Казивао је Авва Касијан о Старцу, који је седео у пустињи: како се помолио Богу, да дадне њему никада да не усне, (кад је) са људима у беседи духовној. А ако ли неко празно-словна и клеветна слова покуша да уноси, одмах он да усне, да не би такав јед (отров) окусили слухи његови (уши). И тако је говорио, да је ђаво брз на празно-словље, и противан сваком учењу духовном. Овакву причу је рекао: говорио сам некада о користи (за душу) са неким братом, који је тако тешко уснуо, да ни обрве није могао подићи. А ја хотећи да јавим пакост демона, онда сам празно слово принео, чему се обрадовао он и одмах се пренуо (из сна). А ја сам уздахнуо и рекао: досад смо о небеским стварима говорили к себи (међу собом), и нама обојици очи се држале сном; а кад се слово празно нашло, онда смо одмах са дерзновењем устали. Зато, љубљени, кад знамо сви овога беса дејство према празно-словљу настојања (труђења), пазите себе и чувајте се од дремања, кад нешто учините духовно или чујете. Рече опет: ако отежаш некад од хране, натерај себе на трудове телесне, да пре ноћи олакшаш, и да не видиш маштања зла, и буди као добар борац против ђавола. Ако те удари он одонуд, удари и ти њега одовуд. Ако те задржи јелима, одагнај га бдењем. Ако отежа тебе сном, скруши себе трудом телесним. Ако преласти тебе празном славом, учини дело или образ пред људима, да обезчесте тебе.[38] Ово дакле знај, да ни због чега другог тако (не) скорби и (не) упражњава се сатана,[39] као кад човек смирење и безчестије воли.

Поука на памјат (памћење) светог апостола и јеванђелиста Марка

Браћо, увек је жедан[40] нашег спасења Господ Бог наш, и непрестано призива нас светим Јеванђељем у вечни живот, наређујући нам увек сваку скверну и житије нечисто да одбацимо од себе, и чистим срцем да приступимо к Њему, и да примимо оно Царство, из кога смо испали кад смо преступили заповест, која је била претходно дата Адаму прадеди нашем у рају древно ради уздржања. А да је сачувао, на векове би живео без печали и без смрти, старости не примајући, нити тљено тело. А пошто се завишћу ђавољом од славе Божије одвојио због неуздржања, од тада су напале на човечији род печали и старости и смрт, који промењују живот човека. И то место желећи свети Мученици и Праведници, крепко су препојасали бедра своја, и борбу су примили на противника, и победили су њега, и опет су ушли у први пород (у породу). И сада улазе (у први пород) људи, који су се делима добрим украсили, и власт и богатство одбацили, које брзо пролази и мења се временом и годинама. Зато да се не прелашћујемо, браћо, нити као безсмртни да се сматрамо и да се предајемо похотама житија овога. Јер човек, који се житију овом поработи, онда непријатељ Божији бива, и погубник души својој. Него да се пренемо од сада, да се не лишимо славе Божије, и радости вечне. Да се подигнемо од прелести света овога, и као што смо обећали Господу у порађању светога Крштења, пред многим сведоцима овако говорећи: одричем се сатане и свих дела његових. А ова су сатанина дела: идоло-служење, брато-ненавиђење, клеветање, држање гњева, лажа, завист, јарост, мржња, разбојништво, крађа, пијанство, преједање, неправда (вређање), песме бесовске, плесање, хуљење, срамо-словље, врачање, губљење деце, гордост, преступање клетве, кад се куне именом Божијим. Ако се ових дела оканимо, онда ћемо потражити све врлине, као што пише: уклони се од зла, и учини добро. Па ако се од сада уклонимо од злих дела, онда ћемо опет ући у тај исти пород (у божански род, у своју прву природу). А шта је дакле мрскије од таквих злих дела? јер због њих гњев Божији долази на нас. Него да савршимо обећања наша, која су према Господу нашем, да заволимо Њега свим срцем, и свом мишљу, и ближњега свога као сами себе. Брато-љубљем цветајући, да уђемо радосни у вечни живот, и безсмртни живот, и неизречену красоту. Коју је желео блажени апостол Марко, и подигао се житија овога сладост да погази, богатство раздајући сиромасима, и подигао се у вечна жилишта да се усели. И он је Христов глас послушао, као што рече, позивајући нас к Себи: не бојте се од оних, који убијају тело, а душу не могу погубити; него се више бојте од (Бога,) Који има власт после убијања да баци у геену огњену. Зато дакле, браћо, која је корист, ако и цео свет придобијемо, а душу своју погубимо, или оштетимо? Чиме онда да искупимо њу од муке вечне, ако не, да се оканемо зла, и да се покајемо, и сиромасима да даднемо. Али потрудимо се од сада тесним путем да уђемо у вечни живот; то јест уздржањем, постом; не само од хране и од похота да се уздржавамо, него од сваког зла. Бежи од греха, који губи душу и тело; мучи плот твоју Христа ради, као што је пострадао свети Марко апостол, и све муке и понижавајућу смрт Христа ради Сина Божијега примио је; зато сија сада у слави Божијој више од сунчаног сијања. И у спомен његов дивна чудеса и исцељења чини Господ Бог наш. Јер човек, који вером поштује спомен (памјат) светог Апостола, онда ће се од свих избавити беда и греха, и од сваке ће напасти претећи. Томе (Апостолу), браћо, да поревнујемо, и таква иста добра дела да учинимо. И тај је човек исто био, као и ми, али сваку злобу је омрзао, и Божију вољу је учинио; коју потрудимо се и ми да учинимо, да би били синови Светла, и причастници Царства Његовог. Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

27 април

Слово о Исакију монаху, кога је преластио ђаво, и онда се опет окрепио и победио је ђавола, и милост Божију је добио

Био је црноризац по имену Исакије, родом из града Торопца. Овај је раздао све имање своје сиромасима, и отишао је код Великог Антонија у пећину (пештеру), и постао је монах; и прихватио је житије крепко, и обукао се у власаницу и одар козјим мехом (одра козел мјехом); и обукао је на себе власаницу, и осушила се около њега кожа сирова (сираја); и затворио се у пећини, у једном уском пролазу (улици), у келијици малој, око четири лаката, и тамо је молио Бога са сузама. А било је јело његово просфора једна, и воду је на меру пио. То је доносио њему Велики Антоније; давао је њему кроз окно, (такво окно) колико рука да прође (да се смести); и тако је примао храну. И тако је учинио седам година, и на светло није излазио и на ребра није лежао, него је седео мало и (тако) примао сан. А једне вечери по обичају почео је да се клања појући псалме и до поноћи; и кад се уморио, сео је на седало своје. И како је сам он седео и угасио беше свећу, и гле, одједном је засијало у пећини као од сунца, како и вид одузима човеку. И одмах су се јавила њему два младића прекрасна, и лица им блистају као сунце, и говоре они: ми смо анђели; а долази код тебе и христос са анђелима. И устао је Исакије, и видео је мноштво (толпу), и лица њихова више од сунца (сијају), и један посред њих, и сија светло од лица његовог више од других. И говоре њему: Исакије, ово је христос, падни и поклони се њему. А он није разумео бесовско дејство, нити је памети имао да се прекрсти, него је устао и поклонио се њему као христу. Тада су беси кликнули и рекли, како: наш си већ Исакије. И онда су га увели у келију његову, и посадили га, и почели су да седају и сами около њега, и пуна је постала бесова келија и пролаз пећине. И рече један од бесова називани христос: узмите звечке (сопјели), и бубњеве, и гусле, и ударајте у њих, а Исакије да нам плеше. И онда су ударили у звечке, и гусле, и у бубњеве, и почели су да играју; и пошто су измучили њега, оставили су (га) једва жива. А ујутру је дошао Антоније по обичају ка окну, и рекао: благослови, Оче Исакије; и тада није било гласа ни послушања. И рече Антоније: како се већ преставио. Онда је дошао са Теодосијем и с браћом, и прокопали су пећину и узели га, мислећи да је мртав. А кад су га изнели и положили пред пећином, одмах су видели да је жив. И рече игуман Теодосије: мислим да је ово од бесовског дејства; и положили су га на одар. И рече игуман: де дирајте га, јер душа његова у њему је. И (онда је две године) служио около њега Антоније. А ово је дивно и чудно, како је за две године овај лежао, а хлеба није окусио, и ни од кога (није узео) хране ни воћа, ни воде није пио, нити је језиком нешто проговорио, него је нем и глув за те две године остао. А Теодосије је молио Бога, и молитву је творио за њега дан и ноћ, док (није) треће године проговорио и прочуо. И на ноге је почео устајати као младенац, и тако је почео ходити. А у цркву није марио да иде, него су силом довукли њега у цркву. (И тако се опоравио). А потом је Исакије опет узео уздржање жестоко, и обукао се у власаницу, и рекао: ако си ме дакле и преластио, ђаволе, али од сада ја ћу те победити; и почео је у кухињи да страда (поварници). И у цркви је стајао по великом мразу босим ногама, тако да му премрзну ноге и залепе се за камење. А једном искушавајући га, рече један кувар монах: Исакије, иди ухвати гаврана; и отишао је (Исакије) и ухватио га. И није хтео житије своје да јави, него је почео да јуродствује (да се прави луд). После тога опет је ушао у пећину. А једне ноћи запалила се (растопила се) пећ у пећини; и кад се разгорела пећ, а била је пећ пробушена (утла), онда је почело да пали кроз шупљину (утлизнама). И пошто Исакије није имао чиме да затвори (да заложи), онда је ступио ногама својим босим и стао је на пламену, где исходи, (и тако је стајао) док није изгорела пећ; и тако је узео победу над бесима. И много пута су чинили пакости њему беси, и говорили: наш си већ, и поклонио си се нашем старешини и нама. А он је говорио: ваш је старешина сатана, и ви сте бесови; и знаменовао је лице своје крстним знамењем, и тако су ишчезавали. А некад опет ноћу дошли су к њему, и страх му творили у машти, као да је многи народ дошао са мотикама и лопатама, говорећи: да закопамо пећину ову, и овога да затрпамо овде. А други су говорили: бежи Исакије, хоће да те затрпају. А он је говорио њима: да сте ви људи, ви бисте дању дошли; али ви сте дакле тама, и у тами ходите; и знаменовао се крстом, и ишчезавали су. А некад су страшили њега у образу (у виду) медведа; некад љутим зверовима, лавом и вуком; некад је змија гмизала према њему; а некад мишеви, и жабе, и сваки гад; и нису могли њему ништа зло да учине. Онда су рекли: о Исакије, победио си нас. А он рече, како: ви сте (раније) мене победили у образу христовом и анђелском, а недостојни сте тога вида;[41] али ево по истини сада се јављате у образу зверињем, и скотском, и змијском, и свакаквих гадова, какви (заправо) ви и јесте. И од тада није било њему пакости од бесова, као што је сам казивао, како: била ми је, рече ово, до три године борба ова. Потом је почео крепко да живи, и уздржање је имао веће од првога, у посту и у бдењу, и тако је скончао житије своје бого-угодно. И разболео се у пећини, и унели су га болеснога у манастир; и пошто је до осмог дана остао, скончао је у Господу. И тако су честно опремили тело његово, и погребли га у пећини.

Слово Јована Златоуста, како ваља милост чинити најпре домаћима својим

Ако си се дакле наситио храном, помени гладнога; ако си се напио, помени жеднога; ако си се огрејао, огреј човека који дрхти од зиме; ако у храмини високој и красној седиш, уведи човека, који се скита, у дом твој. Ако си се развеселио на трпези, развесели човека који скорби;[42] ако си се обрадовао о нечему, утеши човека који скорби и тугује (сетује). Ако су те посетили (почествовали) као богаташа, посети и ти убоге. Ако весео идеш од кнеза, чини такође, да и у дому твојем не ходе оскорбљени домаћи твоји. Јер није мала милостиња, кад домаће своје без печали (без бриге и жалости) учиниш, и без уздисања, и без суза. Јер ако (они) достојни буду казне, онда уместо ње да помиловани буду; јер не тако батинама, као што то милостињом (они) буду погођени и васпитани (кажњени). Па ако тако чиниш, онда и ти уместо казне на исходу душе твоје милост ћеш наћи. Да буде дом твој покојиште служитељима Божијим (за одмор), речено презвитерима, и сваком црквеном чину. Уведи такве у дом твој, и с великом чешћу посади их. Постави им трпезу, као и самом Христу; а сам пред њима послужи, и жена твоја и деца твоја. Ако ли те нуде да седнеш, онда на нижем месту седи. И учини име твоје познато, да се у Цркви Божијој молитва за тебе према Богу као тамјан узноси; и свећа твоја свагда да се светли у цркви, и просфора твоја тако исто. Помињи суште у манастирима, који анђелски чин држе, и образ монашки носе; уведи их у дом твој, и ноге им опери, и постави им трпезу у чин (у ред) манастирски. И жену твоју и децу научи са страхом и ћутањем да (им) служе као Анђелима Божијим. И спроведи их са поклоњењем, и кад их отпустиш, дај им што треба у манастиру. Јер много је и то ако рекну: Господе помилуј. Ако једино купиш од њих благослов, и то је без цене. Јер је писано: да много може молитва праведнога. Па ако један може, колико више ако многи завапе према Богу. А још више потруди се према монасима у горама, и у пећинама као према Анђелима у плоти, који су се од света овога устранили, и јединоме Богу служе. И донеси им што је потребно, и прими молитву од њих. Уложи у срце твоје слова њихова, помажи се благословом њиховим. Замоли њих, да се (они) помоле Богу за грехе твоје (за опроштај), и да одеш у дом твој чист. А клевете не примај на црноризце, и ни на кога светитеља (епископа). Ако ли видиш некога да греши, не суди му, него послушај Бога, Који је рекао: не осуђујте, да осуђени не будете. А пролазницима на путу, не стиди се главу твоју да подклониш. Јер ако тако живиш, неће ти учинити пакости (твоја) власт, ни богатство, него и вођа биће ти према Царству небеском, као добар друг (пријатељ). Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

28 април

Слово од Лимониса о црноризцу, који је продавао камилавке (клобучке)

У Александрији Египатској у дому свете Марије, где су се скупљали бого-љубиви мужеви, видели су Старца пред дверима да седи, и продаје вреће и камилавке (клобучке). И рекли су друг ка другу: пошто видимо Старца овог како продаје вреће и камилавке, а нисмо чули њега да се расправља ни о чему, и разумели смо, да је Божији човек, онда да искушамо њега. И онда су дошли и рекли њему: кажи нам, Старче, продајеш ли ово? А он рече: да. А они рекоше: за колико ово продајеш? Одговори: за десет бакрице. И рекоше му: много је то, него узми четири бакрице. И рече им: како хоћете узмите. И опет рекоше њему: много је и то, него узми по бакрицу за њих. И рече им: како хоћете узмите. И она су дали њему бакрице, и узели од њега камилавке. А Старац је узео свој жезал и пошао у колибу своју. И тада, кад су познали добра дела његова, онда су (га) стигли и рекли му: Оче, шта си учинио? А (он) рече: шта сам учинио? Рекоше му: прво си нам рекао, да по десет бакрице камилавке продајеш; и рекли смо ти: претерујеш (дражиш нас), него узми по четири бакрице; и ти си рекао: како хоћете узмите; и опет смо ти рекли: узми по бакрицу ако хоћеш; па и то си ти претрпео од нас (нама). И онда су пали пред њим ничице и рекли му: Господа ради кажи нам, шта ово чиниш? А он рече њима: такав ми је обичај: прво да кажем праву цену (истовују), па које год ми дају, то ћу узети. Онда су га молили говорећи: да идемо с тобом у колибу твоју. И отишли су с њим, и нашли су тамо тикву воде, и ладицу и бачву (ладку и корец). И рекоше му: да ли наређујеш ти, да учинимо кашице мало, и да окусимо с тобом, и да нас благословиш. А он рече: учините; а била је колиба његова четворо-вратна. И кад су учинили, онда им рече добри тај Старац: идите код Теодосијевих, и наћи ћете тамо Старца, тако исто да продаје камилавке, и реците му: говори ти друг твој: дођи да једеш зељаницу са братијом. А они су отишли и нашли тако, како им је говорио добри тај Старац. И рекли су њему (томе другом Старцу): говори ти друг твој, дођи да једеш зељаницу. А он рече њима: како је рекао Отац: дођи да једеш са братијом? И опет им рече: (Старац) који је мени рекао, да једем, тај је умро. А они су се узмутили о томе слову. И узели су и тога Старца са собом, и камилавке, и дошли су; и нашли су Старца да је умро, и уредили га, и онда су плакали много и погребли га. А затим су молили и тога Старца и рекли: седи, господине, у овој колиби ти, а ми ћемо ти доносити за потребу телесну, и моли за нас Бога. А он им рече: дођите у седми дан, и ако ме нађете жива, учините како говорите. Јер завет (савет) имам са блаженим овим Старцем који је умро: да један од нас који први умре, тај Бога да моли, да и други у седми дан плод учини. И тако они најбого-љубивији мужеви дошли су у седми дан, и нашли су њега да је починуо, и погребли су га покрај другог Старца, и учинили су плач велики. Онда су отишли славећи Бога, Који им је толика блага сакривена даровао да виде.

Поука светог Анастасија о казнама Божијим, и о ратовима, и о глади

Човекољубац и праведни судија Бог много пута предаје противницима нас, не на погибију, него на казну. Као што кроз Јеремију ка Израиљу рече: дерзајте народе Мој (будите храбри), неће погибнути памјат Израиљева (спомен); јер сте предани језичницима (незнабошцима), не на погибију, него пошто сте дакле разгњевили Бога, (зато је вас) и предао противницима; јер сте раздражили (Бога Који сада) раздражује вас, и последњу муку сте примили (најгору муку). А нама ваља да знамо, да због безакоња наших предајемо се у руке непријатеља наших, по правом суду Божијем. Као што рече Исаија: ко је дао на разграбљење Израиља? није ли Бог, Коме су сагрешили, и нису хтели да ходе путевима Његовим; и навео је на нас гњев јарости Своје, и окрепио је на нас гњев и рат? Јер ништа без правде не долази на нас; јер је тешко нама, који грешимо, али све правим судом Божијим наводи на нас. Јер греси наши приводе нам зла. Јер смо само-властни према својем спасењу, и погибији, као што пише: како је Бог у почетку човеку положио пред лице: живот и смрт. А сведок овоме је Адам и Ева, који су се у вражију прелест ухватили, и хтели су равни Богу да буду, Божију заповест су преступили, и онда су из раја изагнани били и смрти наследници постали. Зато и сада колико њих греше, и гњеве Бога, (толико) биће ненавиђени (омрзнути) због безакоња својих, и биће потребљени судом Божијим праведним, који оддаје свакоме по делима његовим (њиховим). Зато и закон рече:[43] око за око, и зуб за зуб. И још: ако (нешто) учини човек, оддаће се њему; јер чиме неко сагреши, тиме ће и мучен бити, ако се не покаје; а ако се обрати и покаје, добро ће душу своју да напасе. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

29 април

Поука светога Нила

Седећи у келији твојој, сабери твој ум, помени дан смрти твоје, осмотри тада умртвљење тела. Помисли на нужду, прими патњу (бол, муку); зазри свему што је у свету овом сујетном (не гледај). Помени какво је у аду сада стање (устројење). Помисли, како су тамо душе? у каквом горком мучењу? у каквом горком уздисању? у коликом страху и подвигу? или у каквом чекању? непрестану патњу душевну, и безконачну сузу. Али и дан васкрсења помени и стојање пред Богом; имај свагда на уму страшни и ужасни онај Суд, и судиште. Принеси на средину (у среду) како предлежи грешницима: стид пред Богом, и пред Анђелима, и Властима, и Началима, и свима Светима. И мучилишта сва: огањ вечни, црв неуспављиви, тартар, таму. А над свима овим грозу не-угревљиву (зиму), шкргут зуба, страшилишта и мучења. И принеси добра, која су Светима припремљена: дерзновење (смелост) према Богу и Анђелима и Арханђелима, и Властима, и свега народа Царство, и које су све дарови, радост и наслађење; о обојима овим памјат (памћење) принеси себи. И о суду грешницима дакле уздахни, засузи, у плачевни обучи се образ, бојећи се да и сам међу њима не будеш. А о добрима, која предлеже праведницима радуј се, и весели се, и благодушствуј (имај добро расположење у души); и овим (добрима) дакле да се насладиш. Гледај, да не заборавиш ово некада, било унутар келије да си, или ван негде. И од памћења овога да не сметеш твоју мисал, тако да бар овим (памћењем, помињањем) штетне и скверне избегнеш мисли.

Слово о обећањима, и о жртвама и молитвама

Ако нешто обећаш Господу Богу, принеси брзо, и не оклевај да даш,[44] чиме си се помолио у дан печали твоје, молитву твоју у благо време (како си обећао у дан бриге и жалости твоје, да испуниш обећање твоје у благо време). Јер не благоволи Бог у приносима нечистим (не воли Бог приносе нечисте), нити ће мноштво (принетих) жртава очистити грехе њихове. Него као кад неко коље сина пред оцем, проклет је (тај); тако и човек који приноси жртву Богу од грабљења имања убогих. Јер пише: чествуј Господа Бога твога од твојих праведних трудова.

Слово о монаху, који је васпитан од жене

Казивао је неко, како брат, који је живео у манастиру, био је отпуштен у село на службу општег житија. А био је неки побожан мирјанин (белоризац) у другом селу, и примао је њега с вером, кад год би долазио у (то друго) село. Имао је мирјанин једну кћер удовицу, која је са мужем својим годину или две живела; и како је улазио и излазио код њих, био је побеђен према њој. А она смислена сушта и разумна, уздржавала се да изађе пред лице његово. Али једног дана, отац њен је отишао у оближњи град ради потребе, и оставио је њу у дому. Онда је дошао брат по обичају и нашао је саму, и говори јој: где је отац твој? И рече му, да је у град отишао. Тада је почео (он) да се смућује према њој у похоти, и да се покреће. И говори му она с разумом: не смућуј се, Оче; отац мој никако до јутра неће доћи; овде смо нас двоје (сами); али ово никако не учини без савета, него устани и помоли се (Богу); не уложи вражији зли савет у срце твоје. А он није хтео, и смућивао се од борбе. А она рече: да ли заиста ти никада ниси имао жену? Говори јој: не; и зато хоћу да видим шта је (жена). И говори му: значи, ради тога се смућујеш, јер не познајеш смрад смртних жена, и хоћеш да се оскврнавиш? И рече му (она), како: имам месечину (месечни циклус истечења женске нечистоте), и нико не може да се дотакне мене, нити да помирише (и похулила је она на тело своје). А кад је чуо брат тако, згадио се (на то, узгнушао се), и пренуо се и просузио. А (она), кад је видела њега да је дошао у себе (к себи), говори му: ево, да сам послушала тебе, уверила бих те;[45] (али) кад се променимо и скончамо грех, којим лицем би (ти) погледао на Оца твога; и ишао би у манастир твој, и слушао би хор Светих како певају? Молим те, пробуди се дакле, и немој ради мале жеље да погубиш таква (добра) дела, колика си имао, и лишен да будеш вечних блага. И послушао је брат пострадали, таква слова од жене, и казивао је повест (причу) захваљујући Богу, да разумом и смислом њеним није оставио њега у блуд до краја да падне. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

30 април

Слово о Магистријану, који је мртвака нага својом кошуљом покрио

Био је неки Магистријан, који је пуштен био на посланство царево. И како је путем ишао, нашао је сиромаха нага на путу где лежи; и кад га је видео умилосердио се. И рекао је отроку (младићу) својем: узми ми коња, и отидни мало. И сишао је с коња и свукао кошуљу своју, и положио је на мртвака који је лежао, и онда је отишао (даље). И опет после неког времена био је послан од цара тај исти Магистријан на друго посланство. И догодило се њему, кад је излазио из града, да спадне с коња и да се разбије; и (зато) се вратио у дом свој. А лекари, који су га поштовали (који приљежаху њему), дошли су да га посете; и кад су га видели, онда су помахнули друг ка другу, како ваља ногу његову одсећи: ако се не одсече, онда ће цело тело његово да иструли, и умреће човек. И говорише му: ујутру ћемо доћи, и исцелићемо те. А болниј (Магистријан) рече рабу својем: изиђи за лекарима, и слушај шта говоре о мени? И (лекари) говорише рабу: нога господина твога потамнела је (осињела јест); ако је не одсече, онда ће умрети. Него ћемо доћи ујутру, и што год нареди, то ћемо и учинити њему. Онда је дошао раб и казао господину своме, говорећи: тако су се договорили о теби. А он кад је чуо то, постао је жалостан, и од многе туге није могао да спава; а било је кандило у храмини његовој које гори. А у поноћ је видео човека кроз двери како је ушао, и дошао код њега и говори: што плачеш? А он рече: господине, како да не плачем, кад сам се разбио, и лекари су се договорили да одсечу ногу моју. И говори њему тај, који се појавио: покажи ми ногу твоју; и показао му је. А он рече: устани и ходи сада. И рече Магистријан: не могу, јер ми се скрушила нога. И говори му (тај): учврсти се о мени; и устао је (Магистријан), и пошао с болом. И рече му тај, који се појавио: још ли храмљеш? ако ли (је тако), онда узиђи мало. И како је било помазао је (ногу) неком машћу, трљајући по нози његовој; и онда говори њему: узиђи (возљази), и спавај већ. И нека слова о милостињи рекао му је, која је рекао Господ: блажени милостиви, јер они ће помиловани бити; и немилостив је суд људима, који не учине милости. И рече му исцељени (Магистријан): зар већ одлазиш од мене? А он рече њему: шта хоћеш, кад си исцељен? Рече му Магистријан: тако ти Бога, Који те послао, реци ми, ко си ти? А он рече: погледај на мене; и знаш ли лананицу ову (хаљину од лана)? А Магистријан рече: да, моја је, господине. И рече тај, који се појавио: ја сам онај, кога си видео нага на путу где лежи мртав, и положио си на мене ову лананицу, и зато ме послао Бог да исцелим тебе; па онда хвали Бога свагда. И ово кад је рекао, онда је изшао из двери, кроз које је ушао. А исцељени (Магистријан) је Бога прославио, и постао је здрав.

Слово светог Јефрема о светској сујети и о будућем суду

Већ време наводи вас на дело вечног живота, и неразориве славе; јер овај живот прима смрт, и славу стиже стид. А многи од велможа пре времена у псеће место (в псов мјесто) у ад су сведени, и судије су од хуђих осуђени (од лошијих). Богати су осиромашили, и мудри су одједном постали неразумни (преобидјени биша). Крепки су изнемогли, здрави су постали болесни. И радосне је обузела жалост; и човек, који је чинио погибију људима, сам се у место њено свео, пошто ништа преподобно (како приличи побожним људима) у свету овом није учинио. И друго много таквога у свету овом показало се. Чеда безчесте очеве своје, а очеви се гнушају чеда својих. Жене се одмећу од мужева својих, и мужеви не чувају савести према женама. Млади блуде на старе, а стари се грозе на младе. (млади лутају противно старима, а стари се гнушају противно младима). И нема вере да имају према другу, нити да се уздају у брата; јер говоре мирно, а у срцу својем помишљају зло. У зависти гоје се (жирују), враждују (као непријатељи), варају, држе се не-ситости; и нико не помиње Бога, и нико не очекује да ће осуђен бити. Тога ради умножила се зла, пошто се одбаца Бог (отметајем бивајет). Разум  нам је дао, да у њему саветујемо добро, а ми у њему саветујемо зло. Само-властност нам је дао, да у њој стичемо правду, а ми чинимо у њој безакоње. Богатство нам је дао, да од њега дајемо убогима, а ми и што је нужно отимамо од убогих. Власт је уручио нама Бог, да чувамо у њој људе који у нужди пребивају, а ми у њој мучимо и не заступамо. Нема пута истинитог, ни суда правог. Усахнула је љубав, и ненавист се умножила; поништена је врлина, и завољено је лицемерство; постиђено је смирење, и поштована је гордост; ишчезла је истина, и лажа је покрила земљу. О дубине благости и дуготрпљења Божијег, како у свим залима која бивају, очекује на покајање. Не, као да не може да одмазди (да не може да освети, и зато) не прима гњев, него милосердује као Отац, да би већу дао плату (награду). Јер хоће наше покајање и обраћење, и неће смрти грешника.

Слово од Отачника о неком Старцу, који је умирући огласио братији, да у покој иде

Говорили су о једном Старцу, да кад је умирао у скиту огласио је: и опколила су братија одар његов, и пружили су се и почели су да плачу (простерше). А (он) је отворио очи своје и насмејао се; и опет, пошто је поћутао (мало), насмејао се; и опет насмејао се и трећи пут. Онда су молила њега братија говорећи: реци нам, Оче, зашто ми плачемо, а ти се смејеш? А он рече њима: насмејао сам се (први пут), јер се сви (ви) бојите смрти. И други пут сам се насмејао, јер нисте спремни (на смрт). И насмејао сам се трећи пут, јер од труда у покој идем. И одмах је затворио очи Старац.

Слово од Отачника, како не ваља ићи од цркве, кад певају

Да је древно било ово, казао нам је неко од верних: био је муж неки бого-бојажљив, и тај је имао сина јединца. И настала је у страни тој (држави) глад крепка, и оскудео је бого-бојажљиви тај муж, и онда је рекао сину својем: о чедо, видиш ли како смо осиротели, и немамо шта да једемо? Хоћеш ли да те продам, па и ти да будеш жив, и ми, твоји родитељи, да не умремо од глади? И говори син: чини, оче, шта хоћеш. (Тада је отац њега продао) и онда је рекао њему: чедо, ово ти заповедам: кад ти буде служба, и видиш да певају у светој цркви, немој да одеш, докле (не) скончају; и то кад је рекао, отишао је у дом свој. А отрок (младић) био је послушан, и свршавао је наредбу оца свога. И кад је прошла година, видео је (он) госпођу своју да чини блуд са (другим) рабом, и никоме ово није казао, него је молио Бога да им грех опрости. А госпођа његова се испунила гњева, не трпећи срам, и онда говори мужу своме: овај ново-купљени раб (роб) није добар, јер ти мисли о глави, па је боље убити њега, него он тебе (па тако и мене, јер ти си) – живот мој. Тако је блудна лажљива жена мужу своме говорила. А он лукава њена слушајући слова, поверовао је, и осудио је праведнога да умртве. А ово младић није знао. И договорио се са епархом (судијом): човека, кога ти са убрусом пошаљем, томе одсечи главу, и даћеш је човеку, који код тебе за њим дође; а није назвао ни једног раба по имену. И онда је дошао у дом, и послао је праведнога, пошто му је дао убрус; а он није знао да иде на смрт. И кад је ишао он поред цркве, онда је чуо божанску песму где певају, и поменуо је оца свога васпитање, и онда је стао у цркви да чека свршетак службе. А госпођа његова, држана гњевом, ускоро је послала кривог раба код xелата (мачнику). И тај је пошао, и видео је друга свога где стоји у цркви. А младић је рекао њему: куда идеш? А посланиј (раб) рече: код xелата речено ми је да идем. Онда младић говори: и ја сам код њега исто послан са овим убрусом; (него) носи ти да се не трудимо обојица. И раб је узео убрус и отишао; и тога часа одсекао је xелат (мачник) главу кривца, и обавио је у убрус. А кад се савршила божанска служба у цркви, онда је дошао праведни отрок код xелата. И овај (xелат) је узео (одсечену) главу, и дао је (њему) и рекао: носи је господину твоме. А (кад је дошао) госпођа његова и господин су се зачудили: како је посланиј на смрт дошао жив; а (раб) који је по главу отишао, тај је умро. И упитали су га; и отрок је казивао пред свима: ја, да не преступим оца мога заповест, стајао сам у цркви и чекао свршетак службе; а дошао је друг мој ускоро, и дао сам му убрус; и ево умро је зло, а ја сам дошао жив. И сви су тада прославили Бога, како је сачуван отрок од смрти, који је учинио заповест очеву, а кривац је зло умро. И ово, браћо и сестре, кад слушамо, немојте да излазите из цркве пре краја певања, а нарочито у час литургије, да будете избављени од беда, и добро да поживите. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

[1] достојна екстазе, иступљења, усхићења

[2] плачно стање душе

[3] на три начина

[4] да не општи с њима

[5] на требу, на потребу

[6] мале рабове, рабичишча

[7] на преумљење

[8] једно од малих рабова

[9] а осталима

[10] и баци се у море

[11] доведе га у умиљење, умилне сузе

[12] не оправдавајте

[13] огањ у дом свој да убаци и запали, и да избегне

[14] људи, који су дуговремено живели, брзо су умрли

[15] и познати (знајемиј) чин презвитерски

[16] и отиде душом међу милостиве душе

[17] од телесних у страх Божији

[18] не правдај се, не изговарај се

[19] јер је хтео да буде епископ тога града Киринејског

[20] моје седине

[21] благоуханија

[22] као јарећу вуну

[23] из куће

[24] кад пре преслушања хоће да напредује

[25] у дверима ада

[26] који се лишава ка исправљењу дужних

[27] јер су били по образу равни себи

[28] тужнога, мрзовољнога, очајнога

[29] без забране, без препреке

[30] нисам без дела

[31] јакоже би се одвратан

[32] известно да учиним

[33] против лица наших

[34] ја о томе оруђа немам, ја о томе посла немам

[35] и ни јеже о сих не разсмотрјајушчим, који не разматрају, непромишљени су

[36] наказаће, казниће

[37] превод по смислу

[38] овде треба расуђивања: шта да учини човек, јер преп. Исак Сирин каже: да ћемо одговарати пред Богом ако саблазнимо људе

[39] остаје без дејства

[40] увек жели

[41] виђења

[42] који је у тескоби, жалости

[43] закон Мојсејев

[44] не задржавај, не касни

[45] били бисмо уверени

ИстиноЉубље свима Вама!