! СПАШАВАЈУЋИ ГРАЧАНИЦУ – СПАШАВАМО СЕБЕ !

Вести са Православне страже:  Четвртак, 09. 12. 2021.г…

Свакодневно се одржавају и целодневни непрестани Православни протести испред назовивладе Србије…

И у доба глобалистичке репресије пројектом Корона вирусом…

Свакога дана непрестано за Православну слободу Србије узастопно већ 2064. дан по реду… И данас одстојасмо испред назовивладе Србије све очекујући нову Православно исповедну 292… (у току је борба за опстанак Литија) заредом Литију Београдом… Што ће рећи ВИШЕ ОД ПЕТ ГОДИНА ПРАВОСЛАВНИХ СВЕДОЧЕЊА ПРОТИВ ВЕЛЕИЗДАЈЕ испред тзв. „Владе Србије“

Кад у овоземним правилима важи изрека „ко чека тај дочека“ колико је то остварљивије за оне који чекају са Православном вером помоћ од Бога Живога и Свемоћнога..

+++

„Онај ко не изабере да пострада за Истину Божију, биће кажњен много болније страдањем које није изабрао.“Свети Марко Отшелник

+++

Комплетна сутрашња Житија Светих (звучни запис):

Св. мученик Јаков Персијанац, и житија других Светих за 10. дец./ 27. нов.

ИстиноЉубље свима Вама!

+++

Побожна Читанка:

ФЕБРУАР- Четиминеј

1. фебруар

 Слово о светом Венедикту, како је искупио сиромаха, пошто је од Бога испросио злато

Био је у римској страни црноризац и чудотворац славан веома, по имену Венедикт, свет и чудан, тако да је и мртве он васкрсавао, пошто је од младости Христа заволео, и (према) иночком житију био је приљежан. А милостив је био веома премного, и шчедар свакоме, који проси; и Отац је био многим манастирима, и без имања свакако, тако да је и сабрана од њега братија у убогости пребивала многој и у раздавању. И толико је слово Господње са сваким трудом творио са братијом, да ни (један) златник није могао да се нађе у манастирима његовим код свих (монаха). А једног дана дошао је веран муж неки бедом држан од зајмо-давца, од кога се задужио. А Светиј није имао ништа да дадне њему, оскудицом држан, па је онда кротким гласом рекао њему: брате, отпусти ми сада, јер немам дванаест златника, које просиш; него иди, и после два дана опет дођи. А кад је отишао овај, онда је пребивао Светиј на молитви, просећи од Бога откуп дужнику. И трећег дана дошао је дужник код човека Божијег, и клањао се њему. А посуда је била у манастиру, у којој је сочиво стајало; а поврх сочива молитвама светог Оца тринаест златница се нашло, које је узео Светиј и дао је човеку, који је скорбио, говорећи: иди, чедо, и дај зајмо-давцу, који те задужио, ово, а један (златник) имај код себе ради домовне потребе. А ово све уме да чини свемогућа милостиња, и кад је (монах) без имања Христа ради.

Поука на предпразништво Сретења Господа нашег Исуса Христа

Знајте, љубљени, како у овај дан је пред-празништво уношења у цркву Господа нашег Исуса Христа, које је учинио закон савршавајући Сам Законодавац. И тога ради ово је учинио, да не би почео да говори камено-срдачни род јеврејски: ако би Овај Бог био, или Син Божији, онда не би разорио закон и пророке. Па тога ради и ово је учинио потчињавајући се закону; јер закон је ради безаконика дат био, да би се ради суда бојали и да би сачували закон. А ово је било писано у закону: жена кад је рађала дете, није дозвољавао њој закон нечиста да уђе у цркву до четрдесет дана. А света дева и Богородица, више обичаја човечијег родила је, не од плотске похоте, него од Светога Духа зачела је, изнад разума (смисла), Слова Божијег оваплоћеног неизречено, у две савршене природе. Али била је ван (цркве) и закон је чувала до четрдесет дана, и није улазила у Светаја Светих, од Анђела чувана, и потом чувана у Египту од деце-убиства Иродова. А кад је умро Ирод, онда се Ангел Господњи јавио у сну Јосифу у Египту, говорећи: устани, узми дете и матер његову, и иди у земљу израиљеву, јер су изумрли људи, који су тражили душу детета. Јер тако се брзо скончава живот људи, који се противе Богу. Зато вас молим: одсеците од себе неподобне мисли, и као штит веру да прихватимо и да се окрепимо на безбожну прелест; да се не покажемо делима злим са Господом како се боримо, као древно Ирод; него пре да будемо помоћници Богу, љубећи Њега свим срцем својим, и ближњега као и себе, као што је рекао Господ. А који су ближњи наши? Зар нису ови, са којима учинимо милост: слепи, хроми, гладни, страни, које је Господ браћом назвао? Јер на њима ако учинимо милост, онда ће нам они отворити рајске двери, и без стида ће да нас уведу у пород (у породу), ако се шкртошћу не затворимо. Јер Сам Господ нас у то Царство зове и говори: будите милостиви, као што је и Отац ваш небески милостив. Будите синови Вишњега и причастници Царства Његовог. Видите ли, браћо, како Бог синовима Својим милостиве назива? Зато да послушамо света Његова слова и да напишемо на срцима нашим, и онда да чујемо Њега где говори: приђите, благословени Оца Мога, примите припремљено вам Царство од постанка света. Тога (Царства) пријемници да будемо, славећи Свету Тројицу, Оца, и Сина, и Светога Духа, сада и увек, и у векове векова…

2 фебруар

Слово на Сретење Господа нашег Исуса Христа, од светог oца нашег Кирила архиепископа Константин-града

Радуј се веома, кћери Сионова, проповедај Јерусалиме радост. Ликуј народе града Божијега. Заиграјте врата и зидови Сионови; и целе земље завапијте горе и хумови велики. Заиграјте реке и запљескајте, и сви људи Сион загрлите, Божији долазак у њему видећи. Да огласи данас небо са земљом, и да хвале горњи са доњима Јерусалим Христа ради, зато што су у њему небески и земаљски (заједно). Небеске умне силе, ликујте, земљани са Анђелима славите. Данас је славно говорено о теби, Јерусалиме граде Божији, граде цара великога. Да се отворе врата (Христу) Који је отворио свима небеска врата; Који је отворио двери гробова Крстом и сатро је адова врата, и закључао чудне девичке двери. Данас (Бог) Који се раније Мојсеју јавио на гори, Овај бива да нама бого-љепно савршава закон (законом бивајући). Данас Бог од југа у Сион долази. Данас небески женик са Богородичним чертогом у цркву долази; кћери јерусалимска, да изађемо према Њему, свеће светле да запалимо истинитим светлом; ризе дневне женику Христу да припремимо; са Сионом, страни народи, свеће носите да сретнемо (Христа). Са Црквом у цркви, и у Богу Христу да се стекнемо. Са Анђелима анђелску песму да запевамо: свет, свет, свет Господ Саваот, пуно је небо и земља славе Његове, пуне су стране земље благости Његове, пуне су хвале Његове, пуно је човечанство доласка Његовог. Небеско, земаљско, подземно, пуно је милости Његове, пуно је дарова и благодати Његове. Зато дакле све стране света идите и видите дела Божија. Свака душа да хвали Бога; свака душа да се поклони; сваки језик да пева, и да слави и хвали, кад види детенце Бога (од) четрдесет дана. Превечно детенце мало, и стариј данима (ветхиј); детенце које сиса, и векова Творац. Младенца видим, и Бога познајем. Младенац је храњен, и (Он) свет храни. Младенац плаче, и (Он) свету живот и радост даје. Младенац је повијан, и мене од пелена греховних опрашта. Младенца на рукама видим матерњим с плотију по истини у оскудици на земљи, и Тога исто у недрима Очевим по истини без оскудице на небесима суштога. Младенца видим од Витлејема у Јерусалим како иде, и од горњег Јерусалима се никако не одваја. Младенца видим по закону у цркву требу (жртву) како приноси на земљи, али Тога (исто) од свих благочестивих треба (жртава) како прима на небесима. Тога на рукама Старчевим по промислу (по смотренију, Тога (исто) на престолу херувимском богољепно како седи. Тога, Који је приношен и чишћен, Тога (исто), Који све чисти и треби (отребљује). Тај је приношење и Сам је старешина молитвеника; Тај је жртвеник (требишче), Тај и очишћење; Тај је Који приноси, Тај је и за цео свет приношениј; и Тај је огањ, Тај и све-паљеница; Тај је дрво живота и разума, Тај је Јагњец Који се увек коље од благо-честивих жреца, и свима благо-честивим је подаван, и никада се не потроши; Тај је нож духовни, Тај је пастир; Тај је Јагње, Тај је жрец; и Тај је жртвованиј, и Тај жртву прима; Тај је приношен, и (Тај) све приноси ка Оцу Своме. Али ово исто о дану овом од светих Јеванђеља да чујемо. Јер рекао је о Христу чудни Лука, како: кад су се испунили дани очишћења њиховог по закону, онда су узвели Исуса у Јерусалим да поставе пред Господа, као што је писано у закону Господњем, како: сваки младенац мушког пола, који је отворио материцу, свет Господу назваће се. Самуило дакле, и Исак, и Јаков, и Јосиф, и други, који су се од неоплодних (жена) родили, мимо наде су отворили неплодну материцу, и Свети Господу назвали су се. А Христос једини од Јединога јединородни није отворио двери девичанске, и не свет Господу, него (нај)свет(ији од) Светих, и Господ господара, и Бог богова, и Првенац првенаца, и Кнез и Цар царева назваће се и вероваће се; и сада у цркви од Симеона се проповеда. Јер био је, рече, човек у Јерусалиму, коме је име Симеон, и човек тај праведан, и Свети Дух био је у њему, и било је њему обећано Духом Светим да неће видети смрти, пре него види Христа Господњега. И дошао је Духом у цркву, и кад су увели родитељи детенце Исуса по обичају, онда је примио Њега Симеон на руке своје, и благословио је Бога, и рекао: сада отпушташ раба твога, Владико, по глаголу Твојему с миром, јер су виделе очи моје спасење Твоје. Ко ће изговорити силе Господње, чувене учинити све хвале Његове? (Бог) Који (са)држи земљу дланом, на руке је смештен и ношен; (Бог) Који носи све словом силе Своје, ношен је од чисте матере. Радује се данас Симеон ка Христу говорећи: сада отпушташ раба твога, Владико. Сада отпушташ мене од тљенија и смрти. Сада разрешујеш моју печал, мој Бог и Господ. Јер данас је показао језичницима промисла тајинство (смотренија), у цркви на рукама држи Владику Симеон, и великим гласом о њему с радошћу зове, ка јудејима говорећи: видите ли ово детенце. Овај је раније био увек, Оцу је једно-суштан, једно-престолан, једно-славан, једно-моћан, тачан силом, свемоћан, базначалан, несаздан, неизмењен, неописан, невидљив, неисказив, непостижан, неопипљив. Овај је Очеве славе сијање, и образ испостаси Његове. Овај је твари Господ. Овај је светло светлости, Које од Очевих исходи недара. Овај је од Бога, и од Бога је познат. Овај је извор живота, живот који од извора Очевог исходи. Овај је река Божија, која од бездне Божије исходи, али се не одваја. Овај је благодат Очевог вечног блаженства. Овај је вода живота, и живот свету даје. Овај је зара несаздана, која је од Оца светла сунца била и неодсечена је. Овај је Божије Слово (Логос), Који је од не-бића у биће све саставио. Овај је деница пре денице, Који је безплотне уредио силе небеских невидљивих чинова. Овај је море маглом повио. Овај је утврдио земљу на водама. Овај је оградио песком море. Овај је разделио светло од таме. Овај је круговато небо (са) звездама сатворио. Овај је сву видљиву и невидљиву твар мудрошћу сатворио. Овај је рукама од блата човека сатворио. Овај је по образу Своме нас сатворио, а сада Тај исти по образу нашем бива, али и Бог је Тај исти. Човек видљиви, а Бог разумевани, савршен од савршенога, Очеву суштину имајући. Који је у виду Божијем (зрацје), а сада мој рабски вид узео је, и осветио је моје природе смешеније (смешу). Горе је сав, и доле сав тај исти је видљив. Горе се родио без времена, доле без семена. Горе је Творац, а доле твар. Слушајте ово сви језици. Слушај, Јерусалиме, Господ Бог твој овај је, Кога ја твој жрец Симеон на рукама носим, и великим гласом проповедам у народу сведочећи њему: пазите, људи Моји, на закон Мој, приклоните ухо ваше у глаголе уста Мојих. Ово је детенце, о коме је Исаија проповедао говорећи, како: Отроча родио се нама, син, и дао се нама, и названо је име њему великог савета Ангел; чудан саветник; Бог крепак; кнез мира; Отац будућег века. Па ако је Бог крепак детенце, онда већ јасно о Њему и Давид рече: јавиће се Бог богова у Сиону. О овом детету вапије Јеремија, како: Бог се на земљи јави, и са људима поживе. Овај је отрок, Који је море Израиљу отворио, и фараона погрузио са свом војском; и закон је дао њима, и ману да једу, и стубом огњеним је водио (њих). И купину огњену росним пламеном без опаљивања је сачувао неповређену, и материцу девичанску није отворио огњем божанства, и без опаљења (испаљенија), и без скверни да пребива благоволео је. Ово детенце је Мојсеја убицом због свађе (туче) учинио, и четрдесет година пастиром њега овцама показао је, и четрдесет дана да гладује, и силним је њега учинио. Као што и ово детенце од девице рађано, после четрдесет дана, сада је у земаљски Јерусалим ушло. И четрдесет дана постио је, и огладнео је, на спасење роду нашем. И после четрдесет дана од мртвих васкрсења, у горњи Јерусалим је узишло. О овом детету пророк Авакум проповеда и рече: Бог ће од темана доћи, то јест од југа; јер од југа јерусалимска, од Витлејема. Сада Мојсеј сведочи и говори, како: Пророка ће вама да подигне Господ од братије ваше; и сваки, који не послуша Њега, скрушиће се душа његова. О овом детету молио се пророк Давид говорећи: (Боже) Који седиш на Херивимима, јави се; подигни силу Твоју, и дођи да спасеш нас. И опет: брзо да престигну нас шчедроте Твоје, Господе. И опет: приклони небеса и сиђи. И још: Господе Боже сила, пази да посетиш све језичнике. Тога ради разумите сви језичници, и покорите се. Видите, јевреји, и верујте, како ово детенце славе Анђели; Њему се клањају Арханђели; од Њега стрепе власти; Њега хвале силе; Њему служи луна; Њега слушају састави; Њему се потчињавају извори и мора. Ово детенце ад је видео и задрхтао је. Ово детенце је смрт погазило, ђавола победило, клетву разорило, печал зауставило, змију сатрело, преграду разсекло, непријатељско рукописаније је растргло, грехе је погазило, прелести је проклело, твар сву је украсило, Адама је спасило, Еву је обновило, стране је призвало, свет је осветило. Тога ради Господње Сретење сви светло да сретнемо, не законски, него духовно, не стомаком дебљајући, него духом играјући; не вином да се опијамо, него духом топли да будемо. Тако овај дан светло (са) свећама да украсимо као синови светла, свеће истинитом светлу Христу да принесемо са душевним светилима. Пошто је светло у откривење страна свету просијало (засијало), пошто је Светло, Које је од Светла, изашло. Изнад снега да се просветлимо; више од млека да се усиримо; више од камена сапфира да просијамо; изнад голубице на небо да узлетимо. Овако као на облацима, према Божијем сретању да изађемо. Данас свакако по празничном путу да ходимо; са Анђелима да ликујемо, са пастирима да се осветимо, са магима (звездарима) истинито вером да се поклонимо; са Витлејемом да празнујемо, са Сионом да сусретнемо, са црквом да се осветимо; са девом Богородицом да се обрадујемо, са Јосифом да принесемо, са Симеоном на руке Христа да примимо безконачним недром вере; са Аном пророчицом да исповедамо, а пре (свега) да се исповедамо Спасу свијех, сав свој живот скверни Њему да откријемо, и да просимо опроштај, колико смо или словом, или делом, или умом Њему сагрешили. Тако да би (до) вечних блага дошли, и тако унутра кад будемо, онда благодат и милост и човекољубље Господа нашег Исуса Христа да би достигли. Коме слава, сада, и увек, и у векове векова.

 

 

Слово светог Григорија, папе римскога, о исходу душе из тела

 

 

Хоћу причу малу да вам кажем, коју срца ваша са страхом да послушају: отац мој три сестре је имао, и све три су чисте биле. Име првој било је Тарсила, а другој Емилијана, а трећој Гордијана. И у један дан све су обучене биле у црне ризе, и једном мишљу су гореле све према Богу, и у једној келији опште житије су имале, и ту суштога манастира црно-ризица под правилом су живеле. Тарсила и Емилијана једним умом су вечни живот зажелеле, постом и молитвом су истинито житије црно-ризачко прихватиле. А Гордијана је по мало почела од житија црноризачког да одступа, и љубави овога света да се прилепљује, и са светским девицама да живи скупа; и лице њено почело је да се црвени од јела и пића (да пламти). А Емилијана и Тарсила по све дане бринуле су се да обрате њу према Богу, и нису могле; јер потом се она и за мужа удала. А једне ноћи, како се честим молитвама и сузама Тарсила тетка моја молила Богу, онда се јавио њој деда мој Феликс, римске цркве епископ, говорећи: дођи, јер у ову обитељ светла примићу те. Тада је немоћ трасавична обузела њу, и на кончини смрти је била. Па док су сви стајали около одра њеног, (међу којима је и мати моја била ту), (Тарсила) је брзо погледала горе и видела Исуса како иде, и почела је да вапије људима око ње: отидите, Исус долази. Кога (Исуса) кад је видела света душа, онда се од тела раздвојила, и тада се благог мириса (воње) напунила та храмина. А кад су је омивале, онда су виделе на рукама и на коленима њеним од поклона плот, као (код) камиле кожу одебљалу. А потом (после неког времена Тарсила) се јавила Емилијани сестри, говорећи: дођи, јер без тебе сам Господње Рождество учинила, а свето Богојављење већ са тобом ћу учинити. И говори Емилијана: коме да оставим сестру нашу Гордијану? И одговара њој Тарсила: Гордијана је већ ка светскима прибројана. И онда пре дана Богојављења, преставила се Емилијана у вечни живот. Тако сте чули житије све (три сестре), како су најпре једним горењем срдачним према Богу живеле, али нису у једном подвигу остале (пребивале). И о њима слово Господње тако говори: многи су звани, а мало је изабраних. Јер ове две (сестре) су примиле вечни живот, а ова безконачну муку. И ово сам изговорио пошто сам привео причу ову, да би се Божијим страхом устрашили, и љубави Његовој да би се прилепили свим срцем, житијем смиреним, и као синови Божији да будете, и онда милост Божија на вама да почива.

Поука на Сретење Господње

Данас дакле, браћо, Законодавац закон савршава и као младенац уноси се у цркву земаљског Јерусалима. Данас праведни Симеон Духом Светим покретан (подизан) на сретење Господње труди се; јер било је обећано њему Духом Светим да неће видети смрти пре него угледа Христа Господњега у плоти. Данас престареле руке Симеонове Творца и Бога свијех примају. Данас се радошћу испунио праведни Старац, и отпуштење милостиво проси, говорећи: сада отпушташ раба Твога, Владико, по глаголу Твојему с миром, јер су виделе очи моје Спасење Твоје, Које си припремио пред лицем свега народа. А прориче и о распећу, (и прориче која ће жалост) печал бити светој Богородици, и рече: а тебе саме душу ће проћи мач, то јест, кад види Њега разапета, онда ће тугом љутом и печалију тешком као копљем да прободе своју душу, не знајући да је (то) вољно распеће (не домисљашчисја). Данас се Ана пророчица исповеда Богу, то јест хвалу Њему оддаје, и у плот човечију одевенога видећи (Бога), на спасење целога света, говори: Овај ће нашу тугу окренути на радост. Овај ће опет отворити свима вернима рајске двери, које су затворене преслушањем древно прадеде Адама. Овај ће разорити клетву, коју је добила прабаба наша Ева. Зато (Ана) није излазила из цркве, постом и молитвом служећи дан и ноћ Богу. Тој, браћо, да поревнујемо удовици, и да припадамо к цркви дан и ноћ, јер она (црква) је дом Божији. Она је хришћанима прибежиште, и молитва Богу пријатна. Она је очишћење душе и тела; у ту свету цркву свако, који вером долази, спашава се; јер ту певање и молитва Богу узноси се за цео свет. У њој предстоји света Божија трпеза, која има духовно неизречено јело, Тело и Крв (Јагњета Божијег) Агнца Божијег, Који се заклао вољом за цео свет, и Који је преложио (променио) Тело Своје у духовно јело, и рекао је: који год једе плот Моју, и пије крв Моју, (с вером), (тај) у Мени пребива, и Ја у њему. Зато, браћо, да разумемо, према Коме приступамо, и шта примамо? Да би се очистили од сваког зла, и мир међу собом да би имали, и тако приступајте ка светом телу и крви Господњој са страхом и трепетом; и потом чисти пребивајте, чувајући ту светињу у телу својем, а не као свиње да се устремљујете на пијанство и на другу скверну, него као раби Христови и причастници Тајни Његових мир да имате међу собом, и љубав нелицемерну. Сиромахо-љубци и госто-љубци будите, и Божијег слова чувари, а не слушатељи само. Да се покренемо (и) житијем чистим да се приближимо Богу, да би чули Њега како говори: приђите, благословени Оца Мога, наследите припремљено вам Царство од постанка света. Јер ради вас странац сам постао, са неба на земљу сам сишао, да бих вас, који сте се устранили од Мене опет примирио ка Оцу Мојем и Богу вашем. Јер ради вас сам гладан и жедан био, да бих даваоцима поданије (милостиње, подавања) дао рајске хране наслађење. И за ову одежду и тљену ризу (трулежну) у нетљене (ризе) да бих обукао вас, и да бих царским увезао вас венцима. Зато, браћо, свом душом и чистом вером да прославимо пресвету Тројицу равно-честну и равно-престолну, Која у три ипостаси сија нераздељно, Оца, и Сина, и Светога Духа, сада, и увек, и у векове векова.

3 фебруар

Слово о добром хтењу и злом

Упитао је брат Старца: шта је, Оче, добро дело, а које је зло хтење? И одговорио је Отац: брате, сваки покој плотски је мрзак Богу. Јер сам ја рекао: тесни и прискорбни пут има, који уводи у живот вечни. И који год изабира овај пут, онда добро хтење чини; и који уздржава себе у свакој ствари, (он) скорб себи чини по сили својој. Јер рече Апостол: зауздавам тело и порабоћујем га, добро дело чиним. Видиш ли, како и кроз плотско хтење божанствени муж овај хотећи плот своју порабоћује? И дакле човек, који има добро ово хтење спасења, у свакој ствари за потребу своју, за малу скорб да рачуна, како је ово што говорим. Кад човек дође да спава на постељу меку и перијем савршену, (он) неугодно дело телу чини. А ја (за) малу скорб говорим: поврх рогозе (ваља) лећи због лењости телесне. А човек, који се стиди тако да чини, (он) није добар. Други земљу само имају на покој, а други стену (камен), као божанствени Арсеније, и други многи. А други су трње полагали под главу своју, скорбе своје сабирајући. И опет воду у кухињи кад (монах) близу има и пије њу, онда као безстидан се налази. А ја сам делатељ и ваља ми делати добро, да бих малу скорб положио, и телу да нађем храну добру и чисту, али није то потребно мојој души (потребствено). Хлеб ваља ми хуђи да имам, да помишљам на људе, који никако не једу, и пре свих Владику нашег Христа, Који горчине и оцта није се одрекао ради мене да окуси; и ово је о Богу хтење. А који је по плоти сваки покој, и у свему њега љубити, то је пакостно и на велику повреду души. Или не знаш шта говори: да се затвори ускоро двер од људи, који тако чине; и да не би мали ветар или прах нас оскорбио. Опет кад је разгорен дим, онда напада у нос, и не могу то да примим; али тога ради просто у свему чиним, у храни, у пићу, у одевању; и тако дакле одсецам од себе такво не-лепо хтење, и спасавам се. Ако си виновник таквом делању, онда сам себе помилуј, и одгурни од себе такве страсти, и избавићеш се вечне муке, и сва добра ћеш добити; да би и на мени грешном била милост Господња, пошто сам многа зла и безбројне грехе учинио.

Слово о разбојнику, који је и мало дете убио, и у монашки чин је дошао, и спасио се

 Био је неки разбојник, и дошао је код Оца Зосиме, и молио је Старца и рекао: Бога ради учини на мени грешном милост, јер многа зла и безбројне грехе сам учинио, не бих ли се свога зла оканио. И Старац је васпитао њега и учинио га црноризцем, и дао је њему свети образ. Потом је рекао њему Старац: веруј ми, чедо, како овде не можеш да пребиваш, јер ако чује кнез, ухватиће те. Него послушај мене, да те водим у манастир подаље одавде; и одвео је њега у Доротејев манастир на крај Газе; и учинио је ту девет година; и научио је псалтир, и сав чин црноризачки. И (после тога) опет је узишао код Старца у Фирмин и рекао њему: господине Оче, учини милост са мном, дај ми ризе светске, а монашке узми. А Старац се сажалио и рекао њему: ради чега, чедо, тако хоћеш да учиниш? Одговорио је њему брат: ево како си ме обукао у свети овај образ, Оче, и дао си ме у други манастир; и ево девет година имам, колико сам могао гладовао сам и уздржавао се, и свим страхом Божијим у ћутању сам био и потчињавању, и знам како је доброта Његова опростила мене од многих мојих зала. Ипак и још у цркву кад пођем да се причестим у обедници, и гле, детенце ми говори: зашто си ме убио? И ни један дан није ми олакшало да ме не изобличи; и тога ради хоћу да идем, Оче, да умрем за дете, које сам без ума убио. И онда је узео ризе, и обукао се у њих, и изашао је из лавре. И кад је дошао у Диоспољ град, онда су други дан ухватили њега и убили. И отишао је ка Господу, од свих греха очишћен, и ка Светима прибројан.

Слово од Пандока, да се не обазиремо на лица човечија

Лице-гледање и човеко-угађање, обоје порочно и одречено (у) светим књигама налазимо. Јер лицемерних (људи) слова су лукава и похвале лажне приносе (као) дрва и сено, ствар лако-пропадљиву, кад се запали у природи огањ, о чему је рекао Пророк: блаже и варају вас људи, и грех вам чине уместо користи. Јер богатиј ће приложити другове многе, а сиромах и од суштог друга раздваја се, и смрт сиромаха биће украдена. Не ваља нам тако да чинимо, него смо дужни да се стидимо друг друга, а не по плоти гледати ближњега. И никако да не буде међу нама лицемерних другова, него у Христу да извлачимо сиромаха и убога из руке грешника, и да избављамо њега. Јер говори псаломник: Бог разсипа кости човекоугодника, постидеше се, јер их Бог поништи. Јер није добро стидети се на суду; јер нећеш примити, рече писаније, лица на душу своју, нити се обазири на лица на суду. Јер рекао је праведни Јов: кад погледам на лице ваше нећу слагати. И Јаков: браћо, не на лица гледајући судите. Ако уђе у зборницу вашу муж, који златан прстен носи и у ризи светлој, а уђе и сиромах у скверној ризи, па ако рекнете мужу, који има светлу ризу: ти седи овде лепо, а сиромаху: ти стани тамо. И не знате какав је дух у обојици, и нисте размотрили да сте судије помишљања злих. И додаје: ако закон испуњавате Христов: возљубићеш ближњега свога као и сам себе; лепо чиниш. Ако ли на лица гледате, грех је вама, и изобличени сте од закона као преступници. Тако исто и приточник рече: лицу нечестивога није добро чудити се, и не ваља се уклањати од правде на суду; јер на суду срамити се од лица није наређено. Јер (човек) који је рекао нечестивоме: праведан је, проклет је од људи, и омрзнут у језицима; јер човек који изобличава нечестивога боље ће јавити, да би дошао на њега благослов. И Павле говори: јер нема на лица гледање код Бога. Јер људи, који мисле овде да су велики, тамо ништа неће бити; јер Бог се на лица не обазире. Јер рекао је Самуило о синовима Израиљевим: не гледај, рече, на лица, и на величанство њихово, јер човек на лица гледа, а Бог у срца види. И Господ је чуо од некога: ево мати Твоја и браћа Твоја ван стоје и хоће да Те виде; и одговорио је, рече, пружио је руку Своју на ученике Своје: ево мати Моја и браћа Моја; који год учини вољу Оца Мога, тај је мени брат, и сестра, и мати. Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

4 фебруар

 Слово од Отачника о читању књижном

Брат неки, који је живео у опште-жићу, унивао је у учењу (био је мрзовољан), и упитао је Оца свога говорећи: зашто се, Оче, трудим у књигама и ништа не разумем, коме служим? А он је одговорио њему говорећи: чедо, овце кад нађу пашу, у сладост једу веома, и често не сажвакану храну гутају, и труди се свака (овца) да што више захвати, и да уложи у себе хране; и онда насамо на-даље стану и преживају храну, изригајући изнутра. Тако и ти, чедо, колику дакле помоћ и благо време имаш, учи се колико можеш без лењости божанским књигама, кад ти Бог даје; или од беседа Стараца кад чујеш да научиш, или сам кад научиш да питаш; или од људи, који поучавају некада у светињи (у светоје); или ће сам Господ у безмолвију говорити у срцу твојем. Него дакле садашње дано ти од Бога време и силе не погуби унинијем.

Слово Јована Златоуста

Слушајте апостола Павла како говори: браћо, покоравајте се старешинама вашим, јер они бдију о душама вашим, како ће слово оддати они о вама у дан Судњи. Браћо, лепо поштујте њих. Јер ти само о своме спасењу се бринеш, ако уредиш житије твоје лепо, а о другима не мариш, за своје се заузимаш. А јереј ако уреди житије своје лепо, а о теби се лењи и не управи тебе лепо, онда ће зло да се осуди. Ако ли закон има не-прав, онда не слушај њега, ако је и анђео. Ако ли право учи, онда не гледај на житије његово, него на слова. Али говориш: како мени говори, а сам то не твори? Али то је њему дело: да се не лењи и да говори свима; а ако не говори, онда ће суд да прими. Па ако послушаш њега, онда нећеш да се осудиш. Јер говори Господ: ко слуша вас, Мене слуша; а ко се одмеће од вас, од Мене се одмеће; и ко хули на вас, на Мене хули. Не, браћо, не ваља овце на пастира да хуле; јер овај за тебе и за твоју браћу службе чини, ујутру и увече за тебе Бога моли у цркви, и ван цркве крстове носи, и та молитва за тебе је. Па кад то све промислите, онда свакако њега лепо снабдите као Оца. Али говориш: како је прљав и зао; па шта је теби до тога (шта се то тебе тиче)? Него ако и добар (пастир) за тебе Бога моли, шта ће успети, ако ти будеш зао? Зато и прљав тебе неће повредити, ако си ти веран; пошто је сва благодат од Бога; јер јереј само уста отвара, а све Бог чини.

Слово о ћутању и о смирењу, и да не очајавамо

Отшелник неки био је у гори и седео бого-бојажљиво у месту том напредујући, у пределима Антонија (Великог). И многи су словима његовим корист примали, и делима. А такав дакле кад је био он, позавидео је као свима врлинама враг, и уложио је њему помисал овакав према благо-бојажљивости његовој, како: не ваља теби, да работају или да служе други, нити другима (ти) да служиш кад си недостојан; него устани бар сам себи работај. Зато дакле иди, и продај твоје котарице у граду, и искупи потребе твоје, и врати се одмах у отшелништво, и никоме тешкоће не налагај. А ово је саветовао њему лажљивиј (враг), јер је завидео његовом безмолвију, доброг упражњавања према Богу и многима користи; јер свуда се враг труди да улови. А он се као доброј помисли потчинио, и изашао је из манастира, који је некада био диван (чудим), али неискусан (у) многим лукавствима ђаволским, иако је био познат и хваљен отшелник. И кад је дуго времена беседио жени, онда се од непажње спотакао, и отишао је у пусто место, како је следио за њим враг, и пао је код реке. А онда се опоменуо, како се порадовао враг о паду његовом, и хтео је да очајава; јер је Духа Светога опечалио, и Анђеле, и свете Оце, од којих многи у градовима врага су победили, и о томе је био жалостан веома. И није поменуо, како ће Господ дати силу људима, који се надају на Њега, заборавио је сагрешењу исцељења, и хтео је себе у брзину реке да баци на смрт, и у савршену радост ђаволу. И од многе патње душе његове, и тело његово је усахнуло, али напослетку је милостиви Бог помогао њему да не умре, на савршену радост ђаволу врагу. И опет је дакле отишао у манастир, и двери је затворио, као што ваља плакати над мртвим, тако је и овај плакао и Бога молио. И постио је и бдио са трудом, и истањио је тело своје, и време на уверење покајања је примио. А братији, која је долазила к њему много пута на корист своју и куцала у двери, он је говорио: немојте отварати, јер сам дао слово (реч) на годину да се покајем. И говорио је: молите (Бога) за мене недостојнога. И друго дакле ништа није одговарао, да се не би саблазнили људи, који слушају, јер је био од њих честан веома, и велики монах; и учинио је годину сву кајући се приљежно. А према дану пасхе, у ноћи васкрсења, узео је светилник и уредио, и положио је у нов рог, и налио је њега уљем. И увече је устао на молитву говорећи: шчедри милостиви Господе, Који пагане хоћеш да спасеш, и у разум истине да дођу, к Теби сам прибегао Спасу душа наших; помилуј мене, који сам Те много прогневио, и на радост врагу много учинио, и ево мртав сам, пошто сам послушао врага. А Ти нечисте и немилостиве милујеш, и ближњега учиш да милује. Ушчедри моје смирење, јер од Тебе ништа није немогуће, јер се при аду разсипала душа моја. Учини милост, јер си благ на твоје саздање, и хоћеш не-сушта тела у пустињи у дан васкрсења да подигнеш. Услиши ме, јер ишчезе дух мој, и окајана моја душа се истопила, и лежиште моје сам испрљао; али Твоме страху сам се прилепио, и устао сам и дрзнуо сам се да променим сагрешења према покајању. Двоструко имам очајање и неверство, оживи ме скрушенога; и Твојим огњем нареди светилнику овом да се упали. Па тако кад примим дерзновено милост од Твога праштања, онда као шчедар осталу да ми дарујеш живота годину, заповести да сачувам, и Твој страх да не остављам; него искрено да поработим Теби и више од првог (житија). И ово кад је рекао у ноћи светог васкрсења, онда је са сузама многим устао да види, да ли се запалио светилник. И видео је њега како се запалио, и онда је опет пао на лице и молио се Господу, говорећи: знам, Господе, да је подвиг био да се овенчам ја, и нисам пазио на стазе моје, вучен више плотском слашћу у нечестивих муку да се убацим. Поштеди дакле Господе, јер ево опет исповедам Твојој благости, моје зло-образије пред свим Анђелима и Праведницима, да не би на саблазан био људима. Ушчедри мене, који сам се исповедио, да бих и друге васпитао. Да, Господе, оживи ме. Овако се три пута помолио, и био је услишен. И кад је устао, нашао је светилник како светло гори, и обрадовао се о нади, како је известио њему Бог; и онда је постао свима знаменит. И кад је хтео душу да преда, онда је дознао дан пре – откривење.

5 фебруар

 Слово од Отачника

Кад је седео некада Отац Арсеније у Конопу, дошла је из Рима нека синклитикија дева богата веома и бого-бојажљива, и хтела је да види њега. И примио је њу Теофило архиепископ, и онда је отишао код Старца и молио њега да је прими, говорећи: дошла је дева из Рима; и синклитикији род њен казује; и хоће да те види. А Старац није волео да њу прими. И кад су јавили ово њој, онда је наредила (она) да се оседлају кљуса, говорећи: верујем Богу, да ћу видети њега. Јер има и у нашем граду много људи, али Пророка сам дошла да видим. И кад је дошла близу келије Старца, по промислу Божијем упразнио се ван келије; и кад је видела она, припала је к ногама његовим. И подигао је (Старац) њу са гњевом говорећи: ако лице моје хоћеш да видиш, онда види. А она од стида није гледала на лице његово. И рече јој Старац: ниси ли слушала за дела моја, (па ти није довољно, него) ова требујеш (и) да видиш? Како си смела толику дрскост да учиниш? не знаш ли, како си жена, и није ти лепо да излазиш никуда? Или да у Рим идеш и да рекнеш другим женама: видела сам Арсенија; и онда ће учинити од мора пут, долазећи код мене. А она рече: ако хоће Бог, онда нећу упућивати никога овамо да долази, него моли (Бога) за мене. А он је одговорио и рекао њој: молићу се Богу, да погибне памјат твоја од мене (да ми се изгуби и избрише памћење о теби). И ово кад је чула (она), пошла је смирена и смућена умом. И опет је рекла њему: моли се за мене. И потом кад је дошла она у град, онда је од скорби жеђа пала у огањ (у грозницу). И јављено је архиепископу, како болује. И онда је дошао код ње и молио је да дозна, шта је болест њена? А она је рекла њему: добро би било, да нисам долазила овамо. Јер рекла сам Старцу: помени ме, Оче; а он је рекао мени: молићу Бога, да се потреби памјат твоја од срца мога. И ево ја умирем од скорби. Онда говори њој архиепископ: не знаш ли, како си жена, и враг помоћу жена борбу чини светим (људима)? Зато је тако теби рекао Старац; али о души твојој моли се (он) увек. И тако су се утешила помишљања њена, и отишла је с великом радошћу у дом свој.

Слово светог Јефрема васпитно о подвигу монаха

Братијо, подвизавајте се као војници цареви, док имате времена. Ово знајте, да ради нетљеног венца предлежи нама подвизавање на очишћење грехова и на живот вечни. Учините онда очишћено целомудрије свима делима вашим, које је мати послушања. И одбаците од себе малодушије, и обуците се вером свакако; тако да кад види Господ душе ваше једно-душност, онда свима да окрепи вас добрим делима. Омрзните злу лењост мржњом сваком и зли нарав и завист ради Господа; као што сте оставили родитеље своје по плоти, и другове (пријатеље) и имања. Јер ако у почетку ослабите свој помисал, онда (само) труд имате и штету. Ако се догоди нама некад нешто, тада да не поропћемо Господа ради; јер човек, који ропће, ишчезнуће чини себи, јер од свога предложења не чини. Ти дакле, који си мудар, немој да ненавидиш слабију братију, нити ревнуј монасима, који у без-страшију Божијем живе. Ово знај испитно, да човек, који отпада, сам се одмеће, и човек, који побеђује, венчаван бива. И опет: немој да омрзнеш брата; да није како њега страст окружила, коју ти не знаш, и тога ради немоћ долази; ваља пре миловати, и молити за њега, ако је оскорбио (тебе) немилостиво, али ти се подвизавај лепо. Знај, ка Коме си пришао; јер ево предлежи ти време на сабирање богатства нетљенога служењем и плодо-ношењем, које је према братији. Зато, љубљени, ако потребљујеш ђубре средњег дворца, онда потреби и унутарње светске похоте. Ако ли одбацаш пепео погребени (скалочниј), онда са многим смирењем саврши дело. Помени Пророка, који говори: јер пепео као хлеб једох, и пиће моје с плачем растварах. Разуми, љубљени, нетљенога (Бога), и помени пламен вечни, који хоће да попали грешнике. Плачи, зато што си сагрешио, уједно и за мене грешнога, да би остављење подао нама Господ. Коме слава, сада, и увек, и у векове векова.

6 фебруар

 Слово о Павлу епископу, који је оставио своју епископију, и отишао је у Антиохију и хранио се од зидања

 Казивао је неки Отац о овом Павлу епископу, који је оставио епископију, и дошао у Антиохију, и хранио се од зидања, работајући са зидарима. У то време у тој страни ту је био источни војвода, Јефремије по имену, муж благочестив и веома милостив; јер град се зидао, који је био од земљотреса пао. А једном у подне, кад су почивали делатељи, видео је Јефремије епископа како седи, и од њега до небеса стуб огњени. И ово је видео не једном нити два пута, него много пута. И кад је видео, у ужас је ушао Јефремије, јер било је чудо страшно и ужаса пуно (дива); и помишљао је у себи, шта ће ово бити? Јер био је у недоумици, како је делатељ епископ постајао; јер видео је на њему рубе худе и веома прљаве, и худог мужа и намученог од многе глади и уздржања, и скрушеног од труда многог. И позвао је њега Јефремије, јер је од њега хтео да дозна, ко је муж овај? или од које је стране? И почео је насамо да пита њега: откуда си ти, човече? и како ти је име? А он је одговорио и рекао: ја сам један од худих сирота града овог, и немам вештине каквом би се ја хранио лако, па зидања ова чиним и Бог ме храни трудом мојим. А Јефремије Богом покретан, одговорио је њему говорећи: веруј ми, нећу оставити тебе, док сву истину о себи не рекнеш; немој дакле да сакријеш о себи. Тада говори Павле: дај ми пред Богом слово, да никоме ти нећеш казати о мени. Тада се заклео њему блажени Јефремије, како: нећу рећи никоме о теби, док хоће Бог у житију овом да будемо ми. А он рече њему: ја сам епископ, и Бога ради оставио сам епископију, и дошао сам овамо, јер овде ме нико не зна, и зло-страдањем својим делам, и од труда мога чиним себи храну, а остало сиромасима дајем на милостињу, знајући, како се таквим жртвама угађа Богу. А ово кад је чуо блажени Јефтимије, прославио је Бога, говорећи: о колико тајних рабова Својих има Бог, и Њему су (само) познати. И рекао је њему: приљежи ка милостињи твојој, јер ће у ове дане Бог да узведе тебе на архиепископски престол овог Божијег града и Цркве, да би напасао народ Његов, који је Својом стекао крвљу Христос истинити Бог наш. Које је и било после мало дана. А ово кад слушамо о милостињи и о право-верију, браћо, онда да се подвизавамо.

Слово Јована Златоуста, откуда се познаје савршен хришћанин

Истинити хришћанин светило ваља да буде свету, и со, и од свега да се познаје: од хода, и од изгледа, и образа, и од гласа, и од стајања и од седења. А ово говорим не на показивање, нити на лицемерство, него на утврђење и правду. А сада ако истражим тебе, откуда дакле да дознам хоћу, свуда те видим од противних да се јављаш. Ако ли од места хоћу да те дознам? Али на коњским тркама и позорницама, и у безакоњима видим тебе вас дан како пребиваш, и у злим саборима како се скупљаш са погубним људима. Ако ли опет од образа на изглед (споља) хоћу да те дознам? Онда грохотом како се смејеш видим тебе, и само у смеху неком (расклабљајушчасја), и као рабе неке блудне и погубне, ничим бољега не видим тебе. Или од слова, ни једно посебно или користно  не чујем, или здраво да беседиш. Или од трпезе, а то веће од тога клеветање јавља се. Па од тога даље вернога кад тражим својства, ни да ли си човек, јасно како могу да дознам? Јер кад се гневиш, њачеш као магаре, ржеш као коњ на жене, храниш се као медвед, дебљаш тело као бик и вепар, злопамтиш као камила, грабиш као вук, гневиш се као змија, вређаш као шкорпија, а лицемериш као лисица, и јед лукавства чуваш као аспида и ехидна, а ненавидиш људе као рис, враждујеш као зли бес. И просто рећи, као коза и штене (шченица), по спољашњем брбљању биваш (бљадо-словију), без осећања пребиваш, и непобедив, и безстидан. И кад би видео душу такву, онда да знаш добро, да је многима боље да леже распаднути, и камен да имају над њима да лежи, него тежину греховну. Јер неосећање је, кад се окајана воља повлачи, и опет оно човеко-убиствено се не изобличава и не васпитава се. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

7 фебруар

 Слово од Лимониса о црноризици, која је побегла у пустињу због младића

Казивао је Јован Моавићанин говорећи: како је била девица нека по имену Мастридија побожна у Јерусалиму, и ка Господу је веома напредовала. Али позавидео је ђаво тој девици, и уложио је младићу неком у срце злу мисал. А чудна та девица, кад је разумела злу мисал и погибељну младића тога, онда је узела сочиво квашено (мочено), у котарицу је сипала, и отишла је у пустињу. И (тако) је младићу одласком својим покој учинила (у) срцу његовом, да њему не би стуживала зла мисал, и (тако) је уредила како је младићу томе на спасење. А после много година, по уређењу Божијем, да не би тако остало (непознато) добро житије те девице крепке, онда је видео њу како иде у пустињи Јорданској црноризац (неки), и рекао је њој: о мати, шта чиниш у пустињи Јорданској? А она је хтела да се утаји и рече њему: опрости ми, залутала сам путем; него учини љубав, Оче, покажи ми пут. А он пошто је од Бога разумео дело њено, онда рече њој: веруј ми, дево, нити си ти залутала, нити пут тражиш, јер лажа је од ђавола. Кажи ми разлог по истини, ради чега си дошла овамо? Тада рече дева: опрости ми, Оче, младићу једном да се саблажњава почео је ум на мене, и тога ради дошла сам у пустињу ову; више сам волела овде да умрем, него ономе на погибију да будем, и на спотицање по апостолском слову. Онда рече њој Старац: па колико година имаш овде? А она рече њему: имам овде ради Божије благодати седамнаест година. Опет је рекао њој Старац: па шта једеш? А она је узела котарицу, која је имала сочиво квашено, и рече њему: ова, коју видиш, котарица, са мном је изашла из града, у коме сам била. И уређење такво о мени смиреној учинио је Бог, да сам толико година имала сочиво ово да једем, и није оскудело. Ово знај, Оче, како ме тако благослов Његов покрио, да седамнаест година није мене видео човек, осим ти једини данас. А ја кад сам ову видео, и кад сам разумео, онда сам рекао, како је (она) велика раба Божија. И одлазећи црноризац је прославио Бога.

Слово Јована Златоуста, како ваља у цркви стајати на молитви

Шта је дакле страшније од ових ствари? Јер црква је небо; јер раније су и храмине цркве биле, а сада су пре горе од храмине. Јер у храмини је велико уређење дому, господин седи на престолу, рабиње ткају, а друге преду, и раб свако своју работу чини; а у цркви је велика молва (бука), велики метеж, ничим се не разликује од крчме. Толики смех и галама бива, као што и у бањи, и на тргу, (како) сви знају. Није ово пијаца, него место анђелско свето, Царство Божије, само небо. Ако ли не верујеш, онда помени трапезу ову, ради чега стоји? И помисли, ко хоће да легне на њој? Али не разуме ово некрштени; зато и таквоме је нужда другачије говорити. Али ти дакле ово не разумеш, кад чујеш Пророка где говори: овако говори Господ: одступите од земље и узиђите на небо; јер црква се небом назива. Помисли, ко се у њој назива? А сада ви горе од глумаца смех чините. Јер у позориштима вашим седите без-злобно, па ни молве нема код вас, ни вике, ни вапаја не бива; а кад Бог с неба оглашује о страшним стварима, онда гори од паса бивамо. Еда немате храмине, ако хоћете да празно-словите нешто? Или за цркву Божију не марите, и ометате (казите вернике) који хоће да ћуте? Хоћете ли о зидању међу собом да беседите, онда не браним; али дома, и на трпези, и у бањи, и на тргу. Јер црква је небеског жилишта место, учење и молитве су потребне у њој. А сада црква ничим није боља од трга и одаје цато-имаца.[1] Јер кад се сабирају жене у цркву, оне се улепшавају, да би преластиле блуднике. Јер ако хоће неко блуд да учини, мислим, да друго место осим цркве не мисли боље да нађе. Ако ли неко хоће трговину да чини, онда у цркву савет чини. Ако ли неко хоће да се свађа (тужи), и то ћеш у цркви наћи. Ако ли неко хоће да чује уређење домовно, или војно, или чин, или суд, или какве лекарије, у цркви је то све. Али ми сваки дан тугујемо и плачемо, да бисте нешто добро нашли (добили) у цркви, и тако да би одлазили. Но ви се пре на пакост и на грехе скупљате, о гресима дакле својим се не бринете, него пре и кроткима пакост чините. Али рећи ћеш ми: не чујем слово, шта говори, или о чему читају? Јер молвиш (правиш буку), а не стојиш са страхом. Види, како ти ушкопљеник онај, кад је био на путу, он је књиге читао, а ти си посред учитеља, и изговор (разлог) чиниш, говорећи: не знам, не разумем; зато се моли да разумеш. А пре ваља ћутати, да би тихост и ћутање твоје неразумно примио Бог, и да би те разумним учинио. А ако не можеш да ћутиш, онда изађи из цркве, да другима не будеш на пакост. Један ваља глас да буде у цркви; као што је једно тело Христово, тако и дејство једно у светој цркви, да са страхом стојимо и слушамо, и да пазимо на говорено. Јер и сам епископ ћути и седи, и појац једини поје, и сви одговарају једним гласом. Зашто онда истину остављате, и сенке и снове гоните? Зато дакле да од вражијег дејства слободни будете, и од зала која бивају код вас. Али због лихо-имства милостињу заволите, и због ненависти човекољубље. Јер тако кад чинимо, онда садашњих и будућих блага ћемо се насладити, у Христу Исусу Господу нашем, Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

8 фебруар

 Слово од Отачника о Зинону црноризцу, како је залутао и изнемогао, и Ангел је дао њему храну и посадио га у келији његовој

Говорили су о Оцу Зинону, како је живео у скиту, и изашао је ноћу из келије своје према брату, и пошто је залутао, онда је три дана и три ноћи ходао, и онда је од труда пао и изнемогао, и хтео је да умре. И гле, отрок је стао пред њим, који је имао хлеб и чашу воде, и говори њему: устани, и једи и пиј. А он је устао и помолио се, јер је сматрао да је привиђење. А отрок је рекао њему: добро си учинио. И опет други пут помолио се, и трећи пут. И рекао је њему: добро си учинио. И он је онда узео хлеб и јео је. И после тога рекао је њему: колико си ходао, толико далеко од колибе своје; него устани и последуј ми; и одмах се нашао у колиби својој. И онда је рекао отроку Старац: дођи, уђи, и учини молитву нама. И кад је ушао Старац, а он (отрок) је отишао невидљиво.

Слово светог Јефрема према богатима о милостињи

 Држи богатство које ти је Бог дао, али не чувај њега невидљиво. Ако ти је могуће, и желиш безбрижност (без печали), и Христа јединога да држиш, онда одбаци имање, и буди без печали свагда. Ако ли је тако, онда и у свету нећеш бити лишен милости Божије. Него реци Богу: по милости Твојој спаси ме; и Он ти одговара: по милости твојој спасићу те. Не реци: имање је моје; него говори: поверено ми је на мало дана; па онда као кључар поверено раздавај, куда ти је наредио (Бог) Који ти је поверио (имање). Зато (о имању) које ти је дао Вишњиј, онда наређење Вишњега чини о њему. Не остављај (имање) последњем породу твојем; него децу твоју и жену твоју повери Богу, добром чувару, Чија је милост велика, и богатство не-знано и не-потрошљиво (издајемо). Имање света овога слично је реци: одавде одлази у низину, и опет с врха долази. Зато онда, зар вишњи грађани од те реке сасуде своје не пуне? и зар скота свога не поје? зар ће рећи, како: (нека) нижњим грађанима да оставимо, и сами мало да узмемо? Не дакле, него до претека црпу, а о нижњима се не брину, јер та иста река пролази њих. Тако исто и о имању, не брините се о последњим синовима и унуцима, и кћерима; јер њима се друго време догађа, или напаст, или крађа, или метеж међу-собни, и тада изгубљено имање неће остати да помогне (њиховом) житију у тој напасти. А сада теби ваља Христа да хвалиш, Који је дао (то имање) теби; тако и они (деца) према Богу ваља да гледају, да би прехранио њих у глади. Зато у животу твојем о твојој души размишљај, и о њој се крепко брини, јер једна ти је душа, и једно време живота, и једна смрт. Зато поболи у себи и поскорби (помучи се у себи), и овде опроштај грехова проси, и на исходу спровођење, да би се избавио од бесова; и тамо кад дођеш, како би у припремљено дошао Царство Божије од века, и у палате његове уређене светле суште, ако овде будеш купио њих. Јер ако би (хтео) богатством света овога да купиш једну од најмањих колиба вишњег Јерусалима, онда ни целога света богатство сабрано, недостојно је цене (њене). А милостињом се купује Царство небеско; и милостиња није у великом (давању), нити у малом давању лежи; него по сили човека, који даје свим срцем. Јер давање убогима, који требују, то је она милостиња блажена, којом (милостињом) су били пуни сасуди оних пет дева мудрих, којима се Царство отворило. Ту милост и ти прими не-одвојиво (не-одступно), и навежи је на твој врат, да би била увек са тобом. Јер говоре књиге: милостиња је мужу као печат са њим. Зато ако њу примиш, онда ни један од противника неће те притегнути, нити ће рећи: куда идеш? кад види тебе, како Цара небескога печат носиш, и према Њему идеш; Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

9 фебруар

 Слово о неком монаху, који је раније био великаш код цара у Риму

 Васпитавање светог Јована Златоуста

 Два су разбојништва: једно је, кад човек свлачи са убогога, а друго је кад човек не одене убогога, а има имање, тај је истинити разбојник. Тако да се напише у твојој мисли свагда други долазак, и страшна она тајна: судија страшан на престолу седи, и књиге се отварају, дела тајна се изобличавају: блуђења, блуд, крађе, грабљења, лихо-имства, хуле, клевете, зависти, разбојништва, безчестија. Ово све помисли, и притом огањ неугасиви како клокоће, и миријаде Анђела који около престола стоје, и човечији цео род се испитује, и слово о учињеним (делима) оддаје, од праведних се грешници раздвајају, и све одједном грешницима догађа се. И како кротост, и правда, и мудрост, милостиња и тихост, и у бедама трпљење, и остале врлине људе, који имају њих, (оне) у небеско уводе Царство. А корен свега добра зна се – глад; па као што је корен свега добра глад, тако је пут свега зла – јело. Јер не ваља зло-словити мужа праведног, јер људи, који клевећу и ненавиде Божије рабе, они у Христа греше (Христу греше). Јер душа, која угађа људима и њихову славу жели, (она) неће видети Царства небескога, ако и врлине све твори. Јер на три начина словесна душа Богу може да се прилепи: или топлотом вере, или страхом, или васпитавањем Господњим. Јер смирења врх је, кад човек трпи лажне клевете и напрасне глаголе с радошћу. Јер по истини смирено-мудар човек, кад је вређан, не смућује се, нити оглашава ујутру, да је увређен био; него прима на себе клевету као истину, и не брине се да препире људе,[2] како је оклеветан, него опроштај тражи. Јер неки име хулно на себе су наложили, а нису у суштини такви. Познато је, да се друкчије лечи блудник, друкчије убица, а друкчије врачар, друкчије лихо-имац. Друкчије се лече лопови, друкчије се блудници лече, друкчије пијанице. Тога ради многе вештине је потреба (пастиру) који уређује словесне овце, јер подобна (одговарајућа ваља) бољкама прилагати биља. Богу нашему слава.

10 фебруар

 Слово о Марку монаху, како је видео беса са тиквицама

Отац Марко је пребивао у великој пустињи и сам је живео. А био је ниже од њега манастир, који је имао многе монахе. И (једном) је седео Старац поред пута, и видео је ђавола како иде у образу човечијем; а имао је ризу космату, и при свакој косми (длаки) тиквица је висила. И говори њему Старац: куда идеш? И тај рече: идем да напомињем братији (да посећујем братију). Одговорио је Старац: а шта су тиквице ове? И рече ђаво: окусе носим братији (вкушенија, окушања). И рече Старац: је ли све то? И тај рече: да, ако једно буде неугодно њему, онда приносим и друго. И по једно кад дајем, онда свакако бар свако једно прими. И ово кад је рекао, отишао је. И остао је Старац да пази на пут, док се не врати. И опет кад је видео Старац њега како долази, онда говори њему: спаси се. Одговорио је ђаво: где ми је да се спасем. И рече њему Старац: зашто? Тада рече, како: сви су ми били зли монаси, и нико ме не прима. Онда рече Старац: зар ни једног међу њима немаш (за) друга себи (пријатеља)? Одговорио је ђаво: једнога само имам међу њима брата, и тај мене слуша, и кад дођем, онда се врти као чигра преда мном (порплица). И рече Старац: како је име том монаху? И рече ђаво: Терапонт. И то кад је рекао, отишао је. Тада је устао Марко и пошао до манастира тога. И кад су чула братија, онда су узела гранчице палмове (ваија) и изашли су у сусрет њему; и свако се припремао мислећи, како: код мене ће да одседне Старац. А он је тражио: ко се назива Терапонт? И онда је тај примио њега радујући се. И кад су почели да беседе, онда говори њему Старац: да ли ти пакосте зле мисли? А он је одговорио: ипак сада сам добро; јер се стидео да јави њих (зле мисли). Онда говори Старац: ево колико година постим, и сви поштују мене, али још ми пакости чини дух блуда. И рече Терапонт: заиста, Оче, ја сам много овладан од духа блуда. А Старац је тражио друге мисли, које погубљују душу његову, док није све исповедио њему. А потом је рекао њему: како постиш? Одговорио је: до деветог часа (дана, до три по подне). И говори Старац: пости до увече, и гладуј, и учи се на-изуст (напамет) из Јеванђеља, и од других књига светих. И ако узиђе зла мисал, онда не примај њу, и помоћи ће ти Бог. И пошто је утврдио њега Старац, отишао је у пустињу. И пазио је опет на пут, и видео је демона. И рекао је опет Старац: куда идеш? И рече: идем да напомињем братији (да посећујем братију); и прошао је. А кад се опет вратио, онда рече њему Светиј: како братија? И одговорио је ђаво: сви су ми зли били. И онај, кога сам пре имао (за) друга, који ме слуша; и не знам од кога се развратио и тај, и не слуша мене, него од свих (нај)гори ми је постао. И онда се заклео Старцу да тамо већ неће да иде, осим идуће године; и то кад је рекао, отишао је. А Старац свети је ушао у колибу своју, (пошто) је спасио брата Терапонта и ђавоље лукавство је изобличио.

Слово од Отачника о плачу

Старац један седео је у пределима блаженог Антонија (у луци), са оне стране прибојишта. И једном је отишао у Египат ради требовања свога, а узео је са собом ученика свога. И отишли су у град звани Кунт, и остали су (тамо) једну недељу. И видели се одмах од јутрење мужеве и жене како излазе на гробље, и оплакују своје мртваке, свако до трећега часа дана. Говори онда Старац ученику своме: видиш ли, брате, зашто подрањују ови? Веруј ми, ако ми то не учинимо, онда у погибију идемо. И кад су се вратили у келију своју, одмах су сазидали они себи гробове далеко међу собом, и сваки дан су седели од јутра оплакујући свако своју душу као мртвака. Ако ли би некада по јутрењу уснуо мало ученик његов, онда је звао њега Старац, говорећи: брате, устани, јер већ они имају час на гробљу о делима својим. И говорио је онда брат Оцу: Оче, тврда ми је душа, и не могу да плачем. Одговорио је њему Старац: приложи, чедо, мало времена, и труди се. Јер говорим ти, чедо, како: ако рањено буде срце, онда потом исцељења нема; тако и Бог, ако рани једном срце на плач, онда потом не одлази од њега бол, него пребива болно до смрти своје; и куда год иде такав (човек), с њим је унутра плач и бол. Јер ако и дело дела, или једе, или пије, или спава, дело своје душа плач увек има. А једног дакле дана видео је Старац брата како се наситио од хране, јер су били неки дошли код њега. И говори њему потајно: брате, не знаш ли, како је плач светилник, који светли? И плач од многог јела гаси се, од многог сна одлази. Јер клевета гаси њега, и много-речије погубљује њега, и свакако сваки покој плотски квари њега (тлит). Ваља дакле човеку, који љуби Христа од сваке ствари (у)део да чини Христу. Говори њему брат: како је слово ово, Оче? И одговорио је њему Старац: кад ти буде хлеб чист, онда поштеди га ради болестнога, а ти једи (хлеб) од мекиња ради Христа (отрубиј). Ако ти буде вино, онда сипај у њега мало оцта, и реци: Христа ради узимам оцат (сирће). Ако једеш свако воће, не насићуј се, него остави мало говорећи: ово је удео Христов. Ако нађеш узглавље меко, склони га, а камен положи ради Христа. Ако ти зима буде док спаваш, онда трпи говорећи, како: други никако не спавају. Ако те увреди неко, онда прећути Христа ради, говорећи у себи, како: Њега (Христа) су ради мене вређали. Ако вариш себи вариво (сок), онда мало не довари њега, да ти не буде слатко док једеш, и говори: други, који су достојнији, ни хлеба не окушају, колико пре ја вариво (сок) једем, а недостојан сам, него сам достојан пепео да једем и прах; и у сваку храну твоју ваља ти да умешаш мало пепела свагда. А у делу с трудом и са смирењем живи, свагда помишљај како су живели Свети. И ако дође кончина, и нађе нас у смирењу и у печали, тада ћемо наћи њоме покој (после кончине). Ако ти рекне мисал твоја: у свети дан (ваља) творити боља јела, онда немој да је послушаш, да не би јеврејски празновао; јер они припремају ова (јела), а монаху јело је плач и сузе. Ако чујеш о неком, који ненавиди тебе, и који те клевета, онда пошаљи к њему и дај мали дар према сили твојој, да би имао дерзновење да рекнеш у дан Судњи: остави нам, Владико, дугове наше као што и ми остављамо дужницима нашим. Ако дођу код тебе неки, и кад видиш њих издалека, онда стани на молитву и реци: Господе Исусе Христе, избави нас од клевете, и с миром отпусти братију ову из места овога. Ако ли плач хоћеш да стекнеш, онда се покрени, да све посуде твоје, и ствари твоје буду худе, као што су код мало-моћних (људи) који просе хлеба. Ако стекнеш књиге, онда не украшавај њих лепотом паволочном. Нити се облачи сам и ризу нову, док се стара чува. Нити убрус код појаса привезуј; јер све ово одгони плач, и умиљење од тебе. Не полажи под себе где седиш ризе нове, или пруће, или сено, као и Авва Арсеније, и свакако од свега се чувај. Него постеља твоја и сасуди твоји, и појас твој, и обућа, да буду такви худи, да ако би неки дошли да покраду тебе, тада да њима не буде угодно ништа да узму у келији твојој. Ако видиш сасуд или сечиво код брата, или мотичицу којом земљу копају, или друго нешто, и мисал твоја љуби то, онда одбаци (то) од себе, да научиш мисал твоју ништа и никако да не љуби, него само Христа. Ако се разлењиш да устанеш ноћу на јутрењу, онда не дај јела телу твоме, јер је писано: празниј да не једе. Јер говорим ти: ако прости човек нешто украде, онда кривицу има; (тако) ће кривицу урачунати Бог свакоме, који не устаје на службу црквену, осим болести и труда великог. Али ипак, и од болестног и уморног истражује Бог молитву духовну; јер она и без тела може да се приноси Богу. Ако си оклеветао брата твога, и оскорби те (зато) савест твоја, онда иди и поклони се њему до земље и реци: опрости ми, Оче, јер сам те оклеветао, и потом се пази, да не клеветаш (никога); јер смрт је клеветање души. Ако ти принесе брат за љубав почест (дар), и знаш да је убогији од тебе, онда подај њему већу од те почести (већи дар). Ако ли немаш, онда се поклони њему до земље, говорећи: опрости ми, брате, Господа ради, јер сам сиромашнији од тебе, а Бог да одадне теби плату добром. Ако чујеш светих Отаца житија, онда почни и ти, призивај име Господње, да би те окрепио. Ако ли будеш добар, онда претрпи у делима, које си почео, хвалу оддајући Богу. Ако ли не скончаш, онда зазри твојој немоћи, и разуми твоју непотребност, и смири мисал твоју како си худ и лењив (као худу и лењиву); и непрестано изобличавај твоју душу свагда, како си толико почео, а ниси скончао. Ако си учинио грехе плотске, онда не помишљај како си њих учинио, јер ће да се упрља душа твоја, него пре моли Христа, говорећи: Господе, Ти знаш њих (грехе плотске), и Ти, ако хоћеш, очистићеш њих, а ја дакле не смем ни да помишљам на њих. Ако ли у пустињи живиш, и разумеш, како посећује тебе Бог, онда да се не узнесе твоје срце, него пре реци, како: ради пренемагања и немоћи моје Бог чини милост Своју према мени, да бих трпео и да не бих ослабио. Ако ли не, онда ће узети Бог помоћ Своју од тебе, и погинућеш. Ако блудна борба распаљује твоје срце, онда тражи, од куда је почетак борбе у теби, и исправи се: или ако је од многог јела или пића, или сна? или од величања, које имаш у себи, како си ти бољи од многих и служиш Богу? или ако си некога осудио кад је сагрешио? Јер без ових ствари не устаје борба блуда у људима. И ако уздржиш стомак, и не осудиш никога, који је сагрешио, и ако немаш у себи мисли: како добро живиш, или како је угодно дело твоје Богу; ако ово сачува човек, онда ће отићи од њега борба блуда. Ако даш некоме почест (дар) са љубављу, и после се оскорбиш мишљу твојом говорећи: како сам много дао њему; онда не послушај мисал ту, јер је сатанина. А ипак колико можеш у сиромаштву, и у оскудици живи, да пре ти (не) требаш свима да помажеш.

Повест од Стараца

Брату неком дошла је борба, и јавио је Авви Ираклију. И говори њему он, окрепљујући њега: како је неки Старац имао ученика послушна веома на много година. А једном је борба била њему, и учинио је метаније Старцу, говорећи: учини ми сам да будем. Говори њему Старац: види место, и да сатворимо келију. И отишао је како је знамење једно нашао, и онда су дошли и сатворили келију. И говори брату: ово што ти говорим да учиниш: кад огладниш, једи; кад ожедниш, пиј; кад задремаш, спавај; само из келије не излази до суботе, и тада дођи код мене. И брат је учинио два дана по заповести. А трећег дана, кад је пао у униније, онда говори: шта ми је ово учинио Старац? И устао је (ипак) и певао многе псалме, и по заласку сунца јео је; и онда је устао и пошао да спава на рогозини својој; и тада је видео етиопа како лежи и шкргуће зубима својим на њега. И са страхом многим је трчао и дошао код Старца, и куцнуо у врата, говорећи: Авво, помилуј ме, и отвори. А Старац је познао, како није сачувао слово његово, и није отворио њему до јутра. А ујутру је отворио и нашао њега како се моли, и ушчедрио је њега и увео (сажалио се). Тада говори њему (брат): моли се, Оче, етиопа црног сам видео, кад сам ишао да спавам. А он је рекао њему: ето, пострадао си, зато што ниси сачувао слово моје. Тада је дао њему ред (чин, правило) према сили његовој. И после мало постао је (брат) искусан монах. Богу нашему слава, сада, и увек, и у векове векова.

11 фебруар

 Слово о човеку, који је ископавао мртве, и опет се спасао покајањем

Казивао је Јован игуман манастира Гиганта, који је у Јерусалиму: дошао је код мене, рече, неки младић говорећи: Бога ради прими ме, хоћу да се покајем; и ово је говорио са многим сузама. А кад сам видео њега веома скрушенога, онда сам говорио њему: ради чега си дошао у толико смирење, кажи ми, чедо, узрок, и Бог ће помоћи теби? А овај је рекао: по истини, Оче господине, веома сам грешан. А ја сам рекао: многи су, чедо, и различити греси, тако су многе и различите помоћи. Него ако хоћеш целбу да добијеш, онда кажи ми истином сведочанства твоја, да бих и ја томе подобне дао лекове. Јер друкчије се лечи блудник, и друкчије разбојник и лопов, и лихо-имац, друкчије клеветник и зло-памтило, и да не бих многе (страсти) теби набрајао. Као што су плотским болестима различна исцељења, тако су и душевним страстима многи лекови. А он је већма уздахнуо, са сузама се тукао у прса, од туге срца се разливао, и није могао ништа да говори. А ја кад сам видео њега у толиком умиљењу, рекао сам: чедо, послушај мене и говори све учињено, и Бог наш ће дати теби много исцељење. Јер Тај је многим Његовим човеко-љубљем све ради нашег спасења учинио; са мито-имцима се удворавао (са цариницима), и од блудница се није одвратио, разбојника је примио, и друг је грешницима био (пријатељ); и тебе зар Својим рукама неће примити кад се обраћаш према покајању. Јер неће смрти грешника, него очекује обраћење, да живи он. Тада се уздржао од тога горког плача, и почео је да ми говори: ја, господине Оче, сваког греха сам испуњен, недостојан сам неба и земље. Кад сам био ја у граду мојем, чуо сам, како је старешине града кћи дева умрла, и погребена је била у многоценим ризама ван града. А ја кад сам ово чуо, од обичаја злога отишао сам ноћу ка гробу; и кад сам ушао у гроб, онда сам почео да свлачим њу; и кад сам свукао све, онда ни ланену кошуљу нисам оставио, и обнажио сам је као (од мајке) рођену. И хтео сам већ из гроба да изађем; али она се подигла и ухватила ме левицом за десну моју руку, и говори ми: човече, зар ти је тако годило да ме обнажиш? зар се ниси побојао Бога? зар се ниси устрашио суду будућега, и по делима оддавања? Зашто се заједничке ниси постидео природе? Него хришћанин си, и тако си одредио мени да станем пред Христом. Зар се ниси женске постидео природе? зар ниси од жене рођен? зар ниси твоју матер са мном укорио? И који ћеш одговор, окајани човече, дати за мене у страшни дан, како док сам ја била жива, није видео човек лице моје, а ти си ме по смрти обнажио? Љуто теби, човече, у какво си прегрешење упао? Или како ћеш овим рукама примити пречисто тело и крв Исуса Христа? А ја сам се ужаснуо крепко држан, и дрхтећи једва сам изговорио њој: пусти ме, јер потом (више) нећу то да учиним. А она ми рече: како си хтео да уђеш овде, онда како би хтео нећеш да изађеш одавде, него гроб овај заједнички биће нама. Али не мисли, да ћеш брзо умрети, него на многе дане зло мучен предаћеш душу твоју. А ја сам се клео Богом сведржитељом, да опет нећу то да учиним, и многе сам изливао сузе. И одговори ми (она) и рече: ако хоћеш да претекнеш од ове беде, онда дај ми слово, да ако те отпустим, онда не само да ћеш се оканити од ових окајаних грехова твојих, него да ћеш и света да се одрекнеш, и постаћеш монах, и покајаћеш се о свему што си сагрешио, и работаћеш Христу? А ја сам се заклео: тако ми Бога, Који хоће да извуче душу моју, како од овог часа нећу ићи у дом мој, него ћу одавде у манастир поћи. Тада ми рече девица: одени ме, као што си ме нашао; и кад сам ја обукао (њу), онда је (она) опет легла и уснула. А ја кад сам чуо од младића, и кад сам поучио њега о покајању, онда сам га постригао и обукао у монашки образ. И затворио сам њега у пећину унутар ограде, и већма је хвалио Бога, подвизавајући се о својој души. И пошто је неко (време) пребивао у покајању, онда је примио извештај од Бога (уверење), како је примио опроштај од грехова, и онда је мало поболео и преставио се к Богу у вечни живот.

12 фебруар

 Слово светог Григорија, папе римскога, о монаху, који је дат био аждаји на поједење због греха, и молитвом братије је избављен био

 13 фебруар

 Слово из житија светог Мартина Милостивога

Кад је светом Мартину било двадесет година, и још док није примио свето крштење, (он) је житије имао такво, да ништа није поштедео код себе, него је све раздавао на милостињу убогима. И кад дакле ништа њему није остало, осим ножа и једне ризе, а љута је била зима и мраз велики, тада је срео њега сиромах у вратима градским, и молио је пролазнике да би њега помиловали; и прошли су њега сви, и нису дали ништа њему. Онда (се) оскорбио Мартин, како нико није помиловао сиромаха, и није знао шта да учини, јер није имао другу ризу, осим у коју је био одевен, јер све је раздао сиромасима своје имање; и онда је извукао нож и пререзао је ризу своју на пола, и половином је оденуо сиромаха, а половином се сам приоденуо. И многи су се онда њему ругали, јер није лепо био одевен. А кад је дошла ноћ, онда је легао (онако) промрзао и заспао је. И видео је у сну Христа одеждом оном одевена, којом је био сиромаха оденуо, и пред мноштвом Анђела говори: Мартине, још ниси примио крштење Моје, а овом ризом си Ме оденуо. И Ја ћу сада у целом свету тебе да оденем славом, и потом ћеш примити Царство небеско. И ово кад је чуо, онда је устао од сна, и отишао је и крстио се у име Оца, и Сина, и Светога Духа. И био је према убогима милостив, да су чули сви крајеви земље милостиво његово житије. И постао је угодан Богу, и многа је учинио чуда, и мртве је васкрсавао. И потом се преставио к Богу.

Поука Јована Златоуста о напастима и бедама

Нема праведнога, који нема ништа грешно; и нема грешнога, који нема ништа добро. Ако дакле видиш праведнога како болује, или како је у напаст неку упао, онда се не смућуј; него помисли у себи и реци: овај је праведан, и нешто је учинио мало зло као човек, и тога ради примиће овде (казну), да се тамо не би мучио. Тога ради и Авраам, пошто се догодило Лазару да има грехе, и богатоме (да има) добра, шта говори: примио си ти добра, а Лазар зла.

Слово о покоравању сваког човека

Ако те увреди неко (досади), онда прећути, говорећи у себи Христа ради, како: Њега су ради мене вређали. Ако чујеш неко да ненавиди тебе, или клевета, онда пошаљи њему дар по сили твојој, да би имао дерзновење да рекнеш у дан Судњи: опрости нам, Владико, дугове наше, као што и ми опраштамо (дугове) дужницима нашим. Ако се разлењиш да устанеш ноћу на јутрењу, онда не дај да једе телу твоме; јер је писано: празниј да не једе. Јер говорим теби: ако прости човек украде, (он) кривицу има; тако ће кривицу урачунати Бог и свакоме (монаху) који не устаје на службу црквену, осим болести и труда великога. Ипак и од болестнога и од уморнога истражује Бог молитве духовне и служења; јер она и без дела могу да се приносе Богу. Ако оклеветаш брата твога, и оскорби те савест твоја, онда иди поклони се њему до земље и реци: опрости ми, Оче, јер сам оклеветао тебе; и потом се пази да никога не оклеветаш, јер смрт је клеветање души. Ако брат (с) љубављу принесе теби почест (дар), и знаш, да је сиромашнији од тебе, онда дај њему много веће твоје почести (дарове). Ако ли немаш, онда се поклони њему до земље, говорећи: опрости ми, брате, Господа ради, јер сам сиромашнији од тебе; а Бог ће оддати мени плату добром (мзду). Кад устајеш од сна свога, онда прослави Бога устима твојим, и одмах почни певања Божија псалмима. Јер на шта се ум простире од јутра као жрвањ,[3] онда то исто меље вас дан: или пшеницу, или плеву. Зато престигни пре, и улажи од јутра пшеницу, да враг не би уложио плеву. И кад ти рекне срце дању или ноћу: устани, помоли се Богу; разуми, да свети Ангел посећује и говори ти, тај говори теби: устани, помоли се Богу. А кад ти устајеш, онда и тај ће устати с тобом, одгонећи од тебе зле духове који ричу на тебе. Ако ли не устанеш, онда и тај одмах одлази од тебе, и тада упадаш у руке врагова твојих. Не помињи никако жену у мисли твојој, ако је и света, него пре молитву чини и (тако) заспи; јер шта човек помишља дању, то исто и ноћу види и чини: или добро или зло. Моли се прво о очишћењу страсти, друго о избављењу од незнања (неразумности), и треће од сваке напасти, и о остављењу грехова. Једино проси у молитви твојој правде и Царства, речено, добре нарави и познања (разумевања), и друго све приложиће се теби. Ако у болест упаднеш, и просиш од некога ствари неке за потребу, и ако ти не да, онда немај печали у срцу твојем, него пре реци: ако би достојан био да примим, онда би Бог уложио у срце брату, и дао би ми. Ако видиш брата да је у блуд упао или у други грех, одмах реци: проклет да си, сатано, твоје је ово дело, а не би то брат мој (сам) по себи учинио. Чувај се, и утврди срце твоје, да не осудиш брата твога, да не би отишао од тебе Свети Дух. А ако ли клевета брат брата пред тобом, онда немој да се срамиш њега, и да не рекнеш: тако је; него забрани њему, да ућути. Или реци њему, како: ја сам, брате, осуђен свакако, и не могу другоме да судим, и спасићеш себе и онога. Кад лежеш на одар твој, онда помени гроб твој, говорећи: да ли ће ми бити да устанем ујутру, или неће бити. И моли се приљежно пре сна Творцу, и не помишљај ништа скверно, да би примио вечна блага од Господа Бога. Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

14 фебруар

Слово од Отачника о Пимену монаху, како је словом изгонио бесе

Дошли су некада многи Старци из Египта код Оца Пимена. И био је с њима човек, који је имао отроча бесомучно, и лице његово од дејства сатанина било се окренуло назад. И кад су дошли код Старца, онда су сви ушли унутра. А човек, који је имао бесомучно отроча, седео је ван келије и плакао. И упразнио се један од Стараца, и изашао је, и видео је њега ван келије како седи, и рекао је: што плачеш, човече? (А овај) је одговорио: ко си ти, што ме питаш? И рече монах: ја сам ученик Оца Пимена. И онда је (човек) казао њему о својој напасти, како се догодило оном детету. (Рече:) хтео сам дакле код Старца да (га) понесем, и побојао сам се, да неће да види нас. Јер сада кад сам видео сабор ваш, дрзнуо сам се да дођем, и како хоћеш, Авво, помилуј ме, и узми отроча ово унутра, и помоли се о њему. И узео је Старац дете и ушао, и почео је онда с мудрошћу да говори, а није привео њега код Оца Пимена. Јер он није хтео да се дотакне њега. А они су молили њега говорећи: како сви, тако и ти, Оче. И уздахнуо је (Отац Пимен) и устао, и помолио се говорећи: Боже, исцели саздање Твоје, да не би победио њега враг; и пошто је знаменовао (крстом) њега је исцелио. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

15 фебруар

 Слово од Отачника о неком монаху, који је излазио из манастира у манастир, не трпећи увреде од братије (досаде)

 Брат неки живео је у опште-жићу и покоравао се; и био је љубљен од петорице њих, и оскорбљавао је њега један, и (зато) је изашао из тога манастира. И дошао је у други, и ту је љубљен био од осморице њих, а двојица су оскробљавала њега. И опет је изашао отуда, и ушао је у други манастир, и био је љубљен од седморо њих, а лишавао се петорице (био је ненавиђен од петорице). И отуда је избегао и дошао је да уђе хотећи у други манастир; али пре него да уђе, сео је и узео хартију, и онда говори у себи: ако слушаш помисал твој, онда ни цео свет неће ти бити довољан за прелажење; и обећао је у срцу својем да трпи. И написао је на хартији овако: изашао си из других манастира, ропот и увреде ниси трпео, и овде имају горе од њих да те озлобе; и помени све узроке (разлоге), који су те изагнали, и све те узроке овде ћеш наћи, па да ли ћеш трпети? И написао је: у име Исуса Христа, Сина Божијег, трпећу. И свитак је свио и свезао у појасу својем, и пошто се помолио, ушао је у манастир. И како је пребивао мало времена, почео је да слуша од братије ропот о себи; и кад (би) се ожалошћавао (кад би падао у печал), онда је узимао хартијицу ону, и читајући налазио је: у име Исуса Христа, Сина Божијег, трпећу. И у себи је говорио: Богу си обећао, и од Њега проси помоћи, и тако се утешавао. Онда не трпећи враг трпљење братово, нахушкао је братију да дознају, како се брат читајући утешава? И почели су да говоре: врачар је, и читајући не смућује се. И отишли су код игумана и рекли су: не можемо да живимо са овим братом, јер је врачар, и у појасу су његовом врачарије; и ако хоћеш њега да имаш, онда нас отпусти. А игуман је био духован, и знајући братово смирење, разумео је да је од зависти ђавоље ово говорено, и онда говори братији: изиђите, помолите се, и ја ћу се помолити, и за три дана ћу вам одговорити. И кад је спавао монах, онда је одрешио појас његов Отац и прочитао је хартијицу, и положио је, и опет опојасао њоме брата. И после три дана дошли су монаси код игумана, говорећи: реци нам, шта ћеш учинити томе врачару? И рече (игуман): зовите њега. И кад је дошао тај, онда је рекао игуман: зашто саблажњаваш братију? И рече брат: сагрешио сам, опрости ми, и помоли се за мене. Онда говори Отац братији: шта сте рекли, да је учинио брат овај? И рекоше: врачар је, и врачарије у појасу има. Онда рече игуман: изложи врачарију твоју. А он је одговорио: сагрешио сам, опрости ми. И рече игуман: извучите врачарије његове. И кад су тада на силу ухватили брата и одрешили појас његов и извадили хартију, онда је дао (ту хартију) Отац ђакону, и наредио му на високом месту да стане, и да прочита хартију, говорећи: нека се постиди ђаво кад учи људе врачању. И кад је прочитана хартија мала, ово: у име Исуса Христа, Сина Божијег, трпећу; тада се посрамила братија, и поклонила се игуману до земље, говорећи: сагрешили смо, опрости нам. Онда је рекао њима Отац: зар се мени клањате? Поклоните се Богу и брату овом колено-поклоњење учините. И рекао је њему: помоли се за њих, да се отпусти њима грех. И онда се помолио брат к Богу за њих.

     Васпитавање светог Оца Евагрија о осам помисли

 16 фебруар

 Прича од Отачника душекорисна, коју је неко казао Оцима

 Прост муж неки из народа, веома побожан, кад су дошли многи код Пимена, дошао је и тај са њима, и молили су слово од Старца. И рекао је Пимен простом мужу: реци слово братији. Одговори он: ја ли имам рећи окајаниј? А (Старац) је принуђавао њега много. И онда говори он: ја заиста не знам ништа, него сам чуо причу од великог познатог Старца, говорећи, како је рекао првом пријатељу: пошто сам зажелео да видим цара, води ме тамо. И тај рече њему: идем са тобом до пола пута. И рекао је опет другом пријатељу: води ме код цара. И говори њему: идем са тобом до палате. И тако је трећем пријатељу рекао: води ме до цара. (И тај) говори њему: ја ћу те водити са дерзновењем код цара, и говорићу за тебе. Тада рекоше њему: кажи нам причу. И рече (он): први, пост доводи до пола спаситељног пута. Други, чистота доводи до небеса. Трећи је послушање, које уводи са дерзновењем код Бога (са смелошћу). И сви су корист добили, и похвалили су Бога, Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

17 фебруар

Слово људима, који чине знамења

Казивао је Отац Сисоје говорећи: кад сам био у скиту са Оцем Макаријем, онда смо ишли седморица нас и на жетву смо се унајмили; и гле једна удовица је класове сабирала за нама, и није престајала да плаче. Онда је призвао Макарије старешину тога села, и рекао је њему: шта је старици овој, како свагда плаче? Говори (он) њему: како је муж њен закладу узео од некога (новац на чување), и умро је изненада и није казао њој, где је положио. И господар ради те закладе хоће њу да узме и чеда њена у работу (у робство). Говори њему Макарије: реци јој, да дође код нас, где почивамо у подне. И кад је дошла она, онда је рекао њој Старац: зашто тако свагда плачеш? А она је рекла њему: муж мој изненада је умро, а био је узео од некога злато да чува њему, и није ми казао, где је то сакрио. И рече њој Старац: пођи, покажи ми место мужа где си погребла? И узео је братију и пошао са њом. И кад су дошли они до гроба, онда рече њој Старац: иди у дом твој. И кад смо се ми помолили, онда је позвао Старац мртвака по имену називајући, и питао је њега: где си положио туђе скровиште (ризницу)? А он је одговорио: у дому мојем скрио сам под оном даском одра мога. Онда рече њему Старац: усни опет, док васкрсење не буде. А кад су видела братија, онда су пали од страха на ноге његове. И рече им Старац: опростите ми грех, јер није ради мене било ово, јер ја сам дакле ништа, него ради удовице ове и сирота њених, учинио је Бог ствар ову. (А ово знајте, како: ако човек с вером проси, онда ће и примити.) И онда је отишао и казао је удовици где лежи скровиште. А она је узела и дала њега господару његовом, и ослободила је чеда своја. И кад су чули ово, сви су прославили Бога.

Слово светог Јефрема о подвигу

 Потрудимо се, братијо, да би по подобију били преподобним Оцима, животом и делом да би ходили по стопама њиховим. Да црноризујемо као и они: црноризуј уму, црноризуј духу, црноризуј и образу, црноризуј и телу, црноризуј и јелу, црноризуј и језику, црноризуј изгледу, црноризуј и помислу, црноризуј и смеху, да би се показао у свему као савршен Старац (стадалник). Јер ако у преједање води нас, онда се постом против-боримо. Ако на похоту вуче нас, онда трпљење да узмемо и да уздржимо чуло (осећај). Ако на гњев подиже нас, онда се миром наоружајмо. Ако на јарост припрема нас, онда кротост да узмемо. Ако у ненавист распаљује нас, онда се љубави прилепимо. Ако на чест подстиче нас, онда поништење да покажемо. Ако на славу подиже нас, онда истљеније да прихватимо (да се сетимо како смо трулежни и пропадљиви). Ако величањем узвисује нас, онда Господње смирење да прихватимо. Ако на завист подстиче нас, онда да разумемо Кајиново проклетство. Ако на клевету подиже нас, онда ћутањем да се оградимо. Ако сном отежава нас, онда бдењем да се утврдимо. Ако на пијанство подстиче нас, онда бистрину трезвености да прихватимо. Ако се тако противимо, онда бежи враг, и неће постојати кад благодат Божија помаже. Човек, који хоће мирне дане да види, нека уздржи језик свој од многих слова; јер (језик) је мач са две оштрице. Ако љубиш небеско, онда ненавиди земаљско, и мрско ово чини (себи). Не бој се почетак да прихватиш тврдог пута који води у вечни живот, само почни да ходиш по њему, и наћи ћеш се, како идеш. Бежи увек према Богу молитвом и постом и сузама, да би се избавио од замки лукавих. Дерзај (буди смео), љубимље, ни чин, ни чест, ни величанство, ни старешинство, ни игуманство, ни епископство, ни слава и чест у Царство небеско не уводи, нити опроштај грехова даје, нити избавља од муке, (него) само смирење и љубав, трпљење и сиромаштво, охуђење и озлобљење, лишење и поништење, које пребива, ово су синови светла. Да не буде шарено житије твоје, о брате. Данас се дакле уздржаваш, а ујутру се насићујеш; данас воду не пијеш, а ујутру пиво тражиш; јер данас бос (копитца), а ујутру лепе ципеле (калиги); данас власене ризе, а ујутру многоцене; данас измождење, а ујутру украшење; данас кротак и смирен, а ујутру величав; данас плачеш и ридаш, а ујутру смехом безмерним. Данас на голој земљи лежање, а ујутру на одру меком; него буди у једној мери. Помишљај на преподобне Оце, како су у правилу овом до кончине без спотицања живели, и до смрти нису изменили правило своје, уздржавали су се добро и чудно: језик су уздржавали, на голој земљи су лежали, смиреном мудрошћу су црноризовали, кротошћу и љубављу и вером савршеном и духовним зидањем. А над свим овим сиромаштвом, и од свега земаљског су се удаљили, и тихошћу и тихим житијем су поживели, бдењем и молитвом, покајањем многим и сузама. И гордиња је погажена од њих била, и одбацили су гњев и јарост су изсушили. Ишчезло је од њих злато, и сребро је поништено од њих било; и сами себе од свега брзо да се очисте подигли су се; тога ради Бог се уселио у њих, и прославио је њих. Јер Њему приличи свака слава, чест и поклоњење, сада и увек, и у векове векова.

18 фебруар

 Слово светог Јефрема васпитно монасима

 Ти, о друже, пошто си се дакле од света одрекао, зашто онда покој тражиш светски? Зар није Он (Господ) у скорб дакле тебе позвао? А ти олакшања тражиш. На наготу си позван, а ти ризе лепе тражиш. На жеђ си позван, а ти храну тражиш. На рат си позван, а ти без оружија хоћеш да уђеш. На бдење си позван, а ти си сна не-сит. На плач и ридање си позван, а ти играш и смејеш се. На љубав си позван, а ти брата твога ненавидиш. На покорност си позван, а ти преко-словиш (против-речиш). Наследником Царства Свога назвао је тебе, а ти на плотско помишљаш. И шта ћеш рећи Њему у онај страшни последњи дан? Јеси ли безмолвник? Помени људе, који седе у тамници, како не само да су затворени, него и гвожђе на вратовима својим имају, а други су у дрвету забијени. Јеси ли пустињак? Помени пастире овчије, какве беде примају, и трпе у пустињама и горама, како се зими коче од студени, а лети су жежени жегом сунчаном. Монах, који је трпљење стекао, он се сваке врлине дотиче; јер се радује у скорбама, и у бедама је благо искусан; у напастима се весели; на послушање је спреман; у љубави испуњен; у вређању слави (у досађивању захваљује); у укоревању се смирава; у безмолвију је мужанствен; у певањима без лењости; у посту је спреман; у молитвама је приљежан трпљењем; у службама је весео; у бедама је непоколебив, и у одговорима не-брз; у житију је приљежан; у хођењу красан; међу заједничком братијом благ; у одговорима сладак; у бдењима тих; марљиво је приљежан према странцима, и према немоћнима има разумевање; на целивање први притиче; у разумевању је трезвитељ (трезвен), и на сваку (добру) ствар је усталац. Јер монах, који је трпљење стекао, стекао је поуздање, и сваким (добрим) делима је украшен такав. И такав (са) многим дерзновењем к Богу вапије говорећи: терпећи потерпех Господа, и опази ме (обрати пажњу на мене). По томе дакле путу божанственом да пођемо, јер (њиме) иду сви, који су заволели Бога. Овога пута путовања су прискорбна, али је покој блажен. Овога пута путовања су: покајање, пост, бдење, молитва, смирена мудрост, сиромаштво духовно, презирање плоти, приљежање души, на земљи лежање, безмолвије, сухо-једење, глад, жеђ, нагота, милостиња, сузе, плач, уздисање, разграбљење пакости, трудови ручни, беде, савете зле (трпи), кад је оклеветан онда трпи, кад је ненавиђен и злострада, онда добро за зло оддаје, отпушта дужницима дугове, полаже душу своју за другове, коначно пролива своју крв ради Господа. Блажен је монах, који је омрзао човечије житије, и с Богом јединим поучење је његово постало. Блажен је монах, који је на земљи постао као Ангел, подобан Серавиму, који чист има помисал свагда. Блажен је монах, који има дан Судњи (на уму); и труди се на исцељење бољки душе његове сузама. Блажен је монах, који је свагда слободан у Господу од свих земаљских и времених ствари овога века. Блажен је монах, који напредује у врлинама црно-ризштва и у уздржању. Блажен је монах, који има наређење страшно и чување устима својим. Блажен је монах, који је омзао грехе, и учинио врлине. Блажен је монах, који у видљивом и невидљивом (свету) Бога јединога заволи. Блажен је монах, који је постао као облак сав у сузама, гасећи огањ похотни и плотски. Блажен је монах, који је сва имања своја продао, и једино је купио небески бисер Христа. Коме слава, сада, и увек, и у векове векова.

19 фебруар

 Слово светог Генадија, патријарха цариграда, о страху Божијем

Шта требујеш, човече, кад књиге многе тражиш, које те настављају према користноме (за душу), и онда питујеш све учитеље, говорећи: кажите ми, како да се спасим? Ево све књиге, које уче, на две главизне (се) своде, говорим дакле: Божији страх, и да има (човек) Господа пред очима свагда; себе пази као што је лепо; и разумећеш све заповести Божије, и одржаћеш њих. Јер тако су сви од века Свети угодили Богу, разумом чистим и непроменљивим делима. А други од њих ни књиге свете нису имали, нити су учени од учитеља користи њиховој, јер од Адама па до Мојсеја различно су живели. И кажи ми, како су угодили Богу: Авељ, Енох, Ноје, Мелхиседек, Авраам, и Исаак, и Јаков, и остали праведници, који су били пре Мојсеја? Они на књиге нису навикли, као што је речено, нити је било учитеља неких међу људима, који су учили њих, осим разумом Божијим, и добрим помислима имали су Бога пред очима свагда. Тако и по оваплоћењу Господа нашег Исуса Христа знамо (за) многе (да су) незналице били, и при речи, и при разуму; једни су били од људи у чину, а други од простих чеда; други од пастира, и различних житеља, не само мужеви, него и жене су прибегле к Богу, и савршиле су заповести Његове. И јасно је дакле, како су од схватања њиховог напред речених главизни (тако угодили Богу). Зато већ не изговарај се, човече, изговором о греху, говорећи: груб сам и незналица, (не знам) како је лепо да творим заповести Господње? Ево теби је показано, како (ваља) угодити Богу, и (зато) не реци, не могу. Јер ако хоћеш, онда (са) овим (главизнама) приступи ка Владици, Давидски говорећи: благости и васпитању и разуму научи ме, јер заповестима Твојим веровах. И опет: научи ме да творим вољу Твоју, јер Ти си Бог мој. И опет: помози ми, и спасићу се, и поучићу се оправдањима Твојим свагда. Јер сваки, који проси, прима; и који тражи, налази; и који куца, отвориће се (њему). Не реци опет: у свету сам, и светским печалима сам свезан, и не могу да творим све заповести Божије. Ако хоћеш да чиниш савршено, онда се одрекни света, и узми крст твој, и иди за Господом Твојим, које ти је лепше од свега, онда иди. Ако ли не можеш ово да учиниш, онда и у свету овом, покрени се да угодиш Богу, јер могуће је и у свету човек да твори заповести Божије. Јер многи су образи покајања и спасења људи; свако у коме је чину, ако хоће да се покрене, и тврдо да положи на уму својем, како су древни Свети (људи) у свету били са женама и са децом су живели, и у богатству и у домовима су били великим. А други су и народом владали поверењем Божијим, и патњу многу и печал о земаљским делима су имали, а Богу су угодили у свему. Какав је био Авраам, и Исаак, и Јаков, и Давид, и Јосиф, и Јов; зар они нису били у свету и са женама живели? Али су све наредбе Господње исправили. Коме слава, сада, и увек, и у векове векова.

20 фебруар

 Слово од Лимониса о борби бесовској са монасима

Авва Маркел монах казивао је братији, као о другом Старцу, који је седео у скиту, а сам (он) је био. Јер устао је ноћу службу да твори, и чуо је глас трубе као за борбу. И смутио се Старац, и о томе је у себи помишљао: откуда је глас трубе овде за борбу? Тако он док је помишљао, и гле, близу је дошао бес говорећи: да, борба је, ако ли нећеш да се бориш,[4] онда иди и спавај, и нећеш бити у борби; јер ми на лењиве не ратујемо, него са постницима и са монасима, који бдију у молитвама (ми) се боримо, и на њих ратујемо.

Слово светог Антиоха о очишћењу грехова

Ваља чиститељу (свештенику) прво о себи да умоли Бога, а потом о народу, по заповести Господњој, која говори: очисти прво нутрину стакленице и чиније, и потом спољину. Како може неко о народу да учини молитву, ако не (учини) најпре за себе? Јер рекао је Мојсеј Арону брату своме: принеси жртву и помоли се о себи прво, и о дому твојем, па онда принеси дарове о целом народу, и помоли се за њих. Тако и јереј, кад се очисти сам, тада и за народ је пријатна његова молитва. И Језекиљ о јерејима најпре рече: вина да не пију јереји, кад хоће да уђу у олтар, и по исходу. И Апостол говори: архијереј прво о својим гресима да приноси жртву, а потом о народним; јер закон људе поставља за архијереје, (људе) који имају немоћ. И опет: јер сваки архијереј од људи се поставља на службу према Богу, да би приносио даре и жртве о гресима, који може да сапострада (да састрадава) са људима, који не знају и заблуђују, пошто је и тај немоћију обложен; и тога ради дужан је, како о народу, тако и за себе да приноси о гресима. Јер ваља позвани од Бога (свештеник) за приношење дарова о народу, (ваља он) најпре своју душу да очисти, и тело од сваког порока, и тако ће моћи и о другима молитву да приноси Богу, и да се уподоби великом Захарији архијереју оцу Претечином; јер био је, рече, праведан и ходио је у свим заповестима Господњим без порока. А кад је било да служи он, ушао је да кади у цркву, и мноштво народа чекало је молитву његову да прими, и од Бога милост. И јавио се њему Ангел Господњи стојећи с десна олтара кадилнога, и рекао: не бој се, Захарија, јер је услишена молитва твоја; и жена твоја Јелисавета родиће теби сина, и наденућеш име њему Јован; и тај ће бити велики пред Богом; Коме слава.

22 фебруар

 Слово о глумцу, који се спасао са двема женама

Био је неки глумац у граду Тарсу Киликијском, по имену Вавила, и тај је имао две жене: име једној Комита, а другој Никоса. И тај је живео скверно, и делао је што је подобно (што приличи) људима, који делају ђаволу. А једном је дошао у цркву, и догодило се да се чита у Јеванђељу по Божијем уређењу оно место, где је писано: покајте се, јер се приближило Царство небеско. И ово кад је чуо, онда се отворило срце његово на покајање, и почео је да плаче, и да укорева себе сам због дела својих, које беше учинио. И одмах је изашао из цркве, и призвао је обе жене своје, и рекао њима: ви знате, како сам живео с вама скверно, и ево дајем вам имање, које сам обећао; дајем вам и мој део, да разделите равно себи све; јер ја од сада од свега се одмећем, и идем да будем црноризац. А оне кад су то чуле, као једним устима су одговориле и говориле њему: зар при безакоњу и при душевној погибији заједничарке смо биле теби, а кад Богу угодно хоћеш да учиниш дело, сада остављаш нас, или ти једини хоћеш да се спасеш? по истини нећемо оставити тебе, него и при добром делу бићемо заједничарке теби. То кад је чуо глумац, онда је отишао и постригао се, и затворио се у једној кули градској (во столпје градњем). А оне су распродале све своје имање и раздале сиромасима, и у црне ризе су се оденуле, и сатвориле су колибу близу куле (столпа), и затвориле су се тврдо. И био је тај сам Вавила, муж умиљен, пун страха Божијег, и смирен и кротак, многима је на корист био, и Богу је угодио, и у вечни живот се преставио, у Христу Исусу Господу нашем. Коме слава, сада, и увек, и у векове векова.

23 фебруар

 Слово од Лимониса, о Аделфију епископу

Аделфије епископ од Аравијска града, тај је имао сестру игуманију манастира женскога. И једном је дошао епископ у манастир у посету сестри својој, и кад је улазио он у врата манастирска, видео је једну црноризицу бесом мучену, и на земљу бачену, и пену точи. И призвао је епископ своју сестру, и говори њој: тако ли ваља, да сестра ова буде бесом вређана, и страда зло? Или не знаш, како свих сестара носиш суд, јер си игуманија? А она је одговорила: па шта ћу ја да учиним бесу? А епископ је рекао њој: па шта чиниш, кад си толико година у манастиру примила анђелски образ? Јер монашка борба је са демонима; па ако им овде не одоле, нити отерају (њих), онда у будућем веку горко ће бити мучени. И ово кад је рекао, онда је учинио молитву епископ, и одагнао је беса, и очистио црноризицу.

Слово од Отачника о Мелхиседеку

Казивао је Авва Данило о неком великом Старцу, који је седео у нижњим странама Египта, и како је говорио у грубости (у простоти): Мелхиседек је син Божији. И јављено је било ово и блаженом Кирилу архиепископу о њему. И послао је по њега Кирило. И кад је видео како и знамења чини, што год проси од Бога (чини чуда), онда се јавља њему и кротошћу јавља слово. И учинио је таквом премудрошћу говорећи: Авво, молим те, пошто ми говори мисал, како је Мелхиседек син Божији; а друга мисал ми говори: не, него је човек и архијереј Божији. Јер зато што се двоумим, зато сам и послао по тебе, да се помолиш Богу, да би ти јавио о томе. А Старац се уздао својим житијем, и рекао је са дерзновењем: ослаби ми бар три дана (остави ми), и ја ћу запитати од Бога о томе, и јавићу ти, ко је. И отишао је и молио се Богу о томе. И онда је дошао Старац после три дана, и говори блаженом Кирилу, како: човек је Мелхиседек. И рекао је њему архиепископ: како знаш, Оче? А он је рекао њему: Бог је показао мени све патријархе тако, појединачно свако од њих је пролазио преда мном, од Адама, и Мелхиседека. И рекао ми је Ангел, како: овај је Мелхиседек, и дерзај (буди смео), како је тако. И онда је отишао (Старац) и проповедао, како је човек Мелхиседек, а не син Божији. И обрадовао се веома о томе блажени Кирил, јер је спасио брата. Богу нашему слава, сада, и увек, и у векове векова.

24 фебруар

Слово Јовану монаху, кога је исцелио од болести свети Јован Крститељ

 ио је неки монах презвитер, по имену Јован, веома благочестив и братољубив, који је живео у манастиру близу Јерусалима, кога је архиепископ Илија хтео за игумана да учини тога манастира. А он није хтео и говорио је: у Синајску гору хоћу да идем ради молитве. А епископ је присиљавао њега, да би најпре игуман био, и потом да иде. А кад није хтео Старац, онда је отпустио њега; и пошто је целивао све онда је изашао, и пут је чинио у Синајску гору, а узео је и ученика свога. И кад је прешао Јордан поприште једно, онда је почео Старац да црвени огњем жежен, тако да није могао да иде. И нашли смо онда пећину малу, и ту смо ушли, да би прилегао; и пребивао је три дана огњем жежен, да није могао никуда да иде. И видео је онда у сну Старац некога како говори њему: кажи ми, Старче, куда хоћеш да идеш? Говори онда томе, који му се јавио: у Синајску гору идем. И рече: молим ти се, не иди одавде. И како није одговорио Старац, онда је отишао од њега; а огањ је све више бивао Старцу. И друге ноћи тај исто је дошао говорећи Старцу: зашто, калуђере, тамо хоћеш да идеш, послушај мене, одавде никуда не иди. И рекао је њему Старац: ко си ти? Одговорио је тај, који се јавио: ја сам Јован Крститељ, и тога ради не велим ти никуда да идеш; јер мала је ова пећина, али је већа од Синајске горе. Јер много пута је долазио Господ наш Исус Христос и посећивао мене. Дај ми слово (реч), ако хоћеш овде да живиш, и ја ћу онда здравље да ти дам. А Старац је у сладост послушао, и обећао је ту да пребива у пећини; и тада се исцелио од болести, и ту је пребивао до (краја) живота свога. И сазидао је цркву, и сазвао братију, и има и до сада велики манастир молитвама светог Јована Крститеља.

Слово од апостолских устава, како ваља да живе хришћани

25 фебруар

Слово светог Антиоха о звању Божијем

 Кад Господ Бог зове нас, закони и пророци, апостоли и јеванђелисти, а шта више и моли; онда не ваља ми због лењости да презремо заповести Његове, и да се лењимо о своме спасењу, да не би задоцнили и онда да се затвори нама жељени чертог, и онда много да куцамо без успеха, и да уздишемо без користи. Него пре да се потрудимо, браћо, да достигнемо врховни град, вишњи Јерусалим, који је мати свих нас живих; (ту) страну, у којој светло непомрачиво сија, неуспављиво око, вечних блага (даро-)давац. Ако дакле, љубљени, са страхом и љубављу приступимо ка благом нашем Владици, онда ћемо угледати сву природу Анђела и Арханђела. Јер колико је љубитеља било вишњег Јерусалима, и одмах ће сисати од дојки утешења његових; јер од потока хране напајају се. И њему да притекнемо, који је рекао: приступите к Мени, и приближићу се к вама. Да послушамо законо-давца, који говори: ако глас Мој послушате, онда Ми будите народ изабрани, царско свештенство, језик свет; и будите свети, јер Ја сам свет Господ Бог ваш, изабрао сам вас Себи народ одабрани. И Премудрост говори: приступите к Мени (сви), који желите Мене, и обиља Мога наситите се, јер сам слађи од меда. Јер човек, који једе, потом неће огладнети, и који слуша Мене, неће се постидети. И опет: приђите и једите Мој хлеб, и пијте вино, које сам захватио вама, оставите безумље, и бићете живи; тражите за сведочанство познање (разума). И Давид говори: приступите к Њему, и просветите се, и лица ваша неће се постидети. И Апостол говори: ако сте устали са Христом, онда вишње тражите, где је Христос с десна Оцу седи, и приводи к Себи. Зато већ нисте странци и дошљаци, него саграђани Светих, и присни Богу. Да приступимо дакле к престолу славе Божије, да примимо милост, и благодат да нађемо у благовремену помоћ. И човеко-љубац Бог призива нас, говорећи: приђите к Мени сви, који се трудите и обремењени, и Ја ћу вас упокојити. Узмите јарам Мој на себе, и научите се од Мене, јер сам кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама вашим; јер јарам Мој је благ, и бреме Моје лако. Ово говори и зове нас сам Христос Бог наш.

Слово светог Евагрија монаха о спасењу душе

26 фебруар

 Слово светог Антиоха, како не ваља веровати сновима

 Јер неки су веровали сновима и скренули су са правог пута. Тога ради и пишем вам, да не ваља веровати вадушно-ходним сновима; јер ово није истина, него мисал, која лети, подобија и маштања лукавих бесова на прелест нашу. Зато и на слабост уводи људе, о којима је прорекао Јуда Јаковљев: јер они снове виде, којима плот прљају, и на господство хуле. И еклисијаст: не поработи се сновима (не робујте), да се не би прогневио на тебе Господ, јер снови прелашћују безумне. Јер као човек, који гони ветар, и хоће да једе своју сенку, тако и човек, који верује сновима. Јер која је од лажи истина? Јер многе су преластили снови, и отпали су људи, који су се уздали у њих. Јер ако би се јавило некоме светло, или огањ, никако не веруј; јер тиме прелашћује ђаво. Јер Павле говори, да се он (ђаво) и у Анђела светла преображава. Добро је дакле пре сна да се помолимо молитвом овом, на прогнање вражије прелести; Сведржитељу Слово Очево, само-савршени Боже, Исусе Христе, ради многога твога милосрђа никада се не одвајај од Твојих рабова, него увек у њима почивај, Исусе добри пастиру Твојих оваца, не предај мене побуни змијиној, нити жељи сатаниној остави мене, јер семе трулежи у мени је (тље). Ти дакле, Господе Боже, Царе Исусе Христе, Коме се клањају, мене, који спавам, сачувај непомрачивим светлом, и Духом Твојим Светим, Којим си Твоје осветио ученике. Дај мени недостојном рабу спасење Твоје на лежишту мојем, и просвети мој разум светлом разума (познања) Јеванђеља Твога. Душу љубављу Крста Твога, срце чистотом слова Твога, тело моје Твојим страдањем безстрастним,[5] мисал моју Твојим миром сачувај. Подигни ме у време благо-потребно на Твоје славо-словље. Јер си препрослављен са Оцем, и са Светим Духом, сада и увек, и у векове векова, амин. А има и други снови, као што говори Јов: у првом говори Господ, а друго сном, како ево напада страх у ноћи. Али ми нећемо веровати, ако и Божије јављање послано буде нама; да не би уместо сунца, дим примили. А имао сам многе повести о прелашћенима у сновима, и љуто погинулима, али једну (повест) само нашао сам на утврђење људи, који читају: био је неки монах у гори Синајској, који се веома подвизавао, у колиби се затворио на многе године, и напослетку је поверовао сновима, и ђаволом је поруган био, и у јудејство да се обреже упао је. Много пута показао је њему ђаво истините снове, и тиме је преластио његов ум и помрачио. А напослетку је показао њему ђаво, како ево хор Апостола и Мученика и свих хришћана је у тами, и свега стида су испуњени; а напротив бого-мрски хор јеврејски је светлом озарен и радости испуњен. И устао је окајаниј, оставио је Свету Гору, и дошао је у Палестину, у жилишта јеврејска, и пошто се обрезао, постао је јеврејин, и жену је узео, и јавно по јеврејима на хришћане је говорио. И потом није пребивао три године и злом смрћу је скончао, жив је сатрулео, и црвима једен издахнуо је. А кад сам видео ја и други црноризци, онда смо плакали, јер био је умиљен муж и сав сед, у посту и у труду остарео, и на крају је поверовао сновима, и погинуо је. Зато, браћо, да не верујемо сновима, нити привиђењима. Јер говори Господ: бдите, јер не знате у који час лопов долази. Ако би знао господин дома, онда би бдио, и не би дао да се поткопа храмина његова. Па тога ради да се молимо Владици Христу Богу нашем, да избави нас од противних духова.

Слово светог Василија о гордости

Ако си богатством обрастао од дела (обросл), и чиме се величаш, и радујеш се отаxбини, или лепотом телесном, и чешћу од свих, онда пази себе, јер си земља и у земљу ћеш отићи. Као трава вене и као цвет отпада житије твоје. Гледај дакле на претходно, које је у подобним славама било обучено; где су људи, који су велике чинове држали, и градовима владали? Где су људи који су мудровали словима, и уређивали тргове? Где су силни великаши, који су хранили светле коње? Где су војводе велике, и војни победитељи и губитељи? Где су велики цареви? Нису ли сви прах, нису ли сви земља; ни у малим костима памјат њихова није остала (памћење). Привири у гроб, ако можеш ту да разсудиш, које је роб; које ли владика, које ли убог; које ли богат; које ли је судија; које ли је силни рођак царев; које ли је крепкиј; које ли немоћниј; које ли красниј и некрасниј? Зато помени природу твоју и не преузноси се никако; јер свака плот човечија је тља (трулеж), и слава његова као цвет усахли отпада. Јер ево сви као риза овештавају (старе), и као мољци изјешће вас. Душа и тело јесу брат и сестра; да не живи душа без тела, нити тело без душе. И лепо је разсмотрити, како телу, тако и души, на пола (ваља) делити имање. Човечији грех, подобан је оделу неопраном (порту); тако и грех, ако не окајеш њега, онда више поцрни; тога ради да се покајемо, да би примили од Бога опроштај.

Слово од Отачника о плачу

Брат је седео у Монаидском манастиру, и ово је била молитва његова свагда: Господе, како се не бојим Тебе; него пошаљи на мене или злу болест, или напаст, или муку, не бих ли макар тако дошла у страх окајана душа моја. А ово је говорио, и молио је приљежно Бога, говорећи: знам, да је немогуће, да ми отпустиш грех; јер сам много сагрешио у име Твоје, Владико, много и зло; него ако хоћеш, макар ради шчедрота Твојих опрости ме од греха. Ако ли и ово не може бити, онда помучи мене овде, да би ми тамо олакшао бар мали део од муке; само почни од сада да ме кажњаваш не јарошћу Твојом, Владико, него човекољубљем. Тако је пребивао цело лето, и скрушењем срца молио се Богу, постом многим и смирењем. А мисал је имао у себи говорећи: шта је дакле слово, које је рекао Господ: блажени су људи, који плачу, јер они ће се утешити? Једном дакле док је седео он на земљи и плакао по обичају, и од печали је задремао. И онда се јавио њему Христос, и говорио му тихим гласом, и лицем смиреним: шта имаш, човече, и што тако плачеш? И говори он: јер сам пао, Господе. И рече му Тај, који се јавио: устани. И одговорио је (монах) лежећи: не могу, ако ми не пружиш руку. И пружио је руку и подигао њега. И опет говори њему Господ тихо: што плачеш, човече, и што скорбиш? И одговорио је брат: зар нећеш, Господе, да плачем и скорбим, кад сам Те толико оскорбио? Тада је пружио руку Своју Тај, који се јавио, и положио је длан Свој на срце брату и мазио је дланом. И рекао је њему: не скорби, помоћи ће ти Бог, пошто си се ти сам оскорбио, онда потом ја те нећу оскорбити, (јер) ради тебе сам крв Моју дао, колико пре ћу дати и човекољубље свакој души, која се каје. И кад је дошао у себе брат од виђења, онда је нашао срце своје у себи сваке радости пуно; и уверење је примио (извештај), да је учинио њему Бог милост. И поживео је остале године у многом смирењу, хвалећи Бога, и у том исповедању к Њему је отишао. Богу нашему слава, сада, и увек, и у векове векова.

27 фебруар

 Поука Јована Златоуста о смрти

 Молим вас дакле, браћо, имајте свагда смрт пред очима вашим; јер о њој кад помишљате, нећете никада сагрешити. Јер не знамо у који час ће доћи (смрт), да се не би нашли неспремни и неочишћени. Помислите дакле, где су очеви наши, и браћа, и другови (пријатељи)? Сви су дакле отишли, куда и ми, ако не данас, онда ујутру тамо исто идемо. Да будемо припремљени за вечни пут, помињајући претходно учињена прегрешења, и о њима да плачемо просећи опроштај пре смрти од Бога. Јер сада је покајању време, а потом је немогуће да се вратимо да би се покајали, него кад се од тела одвојимо, тада ће стати пред нас Анђели и бесови, и показиваће шта смо ми учинили на овом свету, шта смо учинили дању или ноћу, у знању или незнању, све ће да покажу од детињства и до последњег издисаја нашег прегрешења, која смо учинили словом (речију), или делом или помишљањем; јер све је то написано на изобличење наше; и образи ће поставити около нас, као велике иконе.[6] Бесови дакле преобразиће се у наша дела; јер као што смо ишли на блуд, или на крађу, или на разбојништво, или на друге грехе, тако ће и изобличити нас. И неће бити могуће одрећи се, кад видимо пред собом дела своја, ако сада покајањем и топлим сузама не загладимо њихов написани образ. То ваља да буде, браћо, јер није ово лажа, него је истина ово говорено. Зато да се не лењите о своме спасењу, јер ко (како) сеје, тако ће и пожњети.

Чудо светог Василија о Анастасу презвитеру

Једног дана свети Велики Василије говори клиру своме: чеда моја, пођите за мном, да скупа сви видимо славу Божију; и ово кад је рекао, онда је изашао с њима из града, а никоме није казао куда хоће да иде. А кад је разумео силом Светога Духа презвитер Анастас долазак Василијев, онда је рекао жени својој по назвању, а по житију сестри: ја идем на њиву да орем, а ти, сестро моја, устани и украси одају; и у девети час узми кадионицу са тамјаном и свећу, која гори, и сретни сама светог Василија архиепископа, јер иде да преноћи у дому нас грешних. А она се ужаснула о чудном слову, и учинила је, као што је наредио. А живела је она (као) девица чиста четрдесет година, одкад се удала, и сачувала је тајну, од свих је сматрана била као неплодна. И срела је светог Василија Великог са многом чешћу, као што је било лепо њој, и поклоњење је учинила, и прво је благословио њу Велики Василије, а потом је рекао њој: јеси ли здрава, Теогније? А она је ужаснута била због имена свога, и рече: здрава сам, свече Божији, раба твоја. И рече јој опет: где је Анастас брат твој? И одговори њему: муж ми је, владико, и отишао је да оре; да идем да позовем њега? А Василије рече: дома ти је брат, не труди се. А она се ужаснула о објављивању житија њеног, страхом и трепетом била је одржана великим, и пала је на земљу, и великим гласом је звала и говорила: свече Божији, опрости мене грешну, јер видим велика и чудна у теби чудеса. И пошто је учинио о њој молитву, онда је пред свима ишао. И кад је дошао он у дом Анастасов, онда је срео њега сам (Анастас), и целивао га, и честне ноге њему је опрао. А он (Василије) је дао њему у Господу целив. Онда је рекао њему презвитер Анастас: зашто си сада дошао Божији светитељу Господа мога код мене? А Велики Василије рекао је њему: добра и здрава тебе да видим, учениче Христов; него да пођемо, брате, и да учинимо Богу свету службу. И кад су отишли они у свету цркву, онда је убедио (Василије) презвитера сам да служи. А он је рекао њему: свече Божији, као што сам учиш, мањи од већега (ваља) да се благослови. Рече онда њему Велики Василије: са свима својим добрим делима имај послушање. Јер био је по истини добро-нараван Анастас, гладовао је сваки дан осим суботе и недеље, и није окушао ништа осим хлеба и воде; бдио је у молитвама сваке ноћи са сестром својом, кротак веома и благ, милостив нарочито према убогима. И после службе Светога (Анастаса) у воздвижењу (у уздизању) животворне плоти Бога и Спаса нашег Исуса Христа, видели су достојни (људи) Духа Светога како је сишао образом огњеним и окружио је презвитера и свети олтар. И кад су се причестили сви, и славили Бога, онда су ишли у дом презвитеров, и окусили су храну. И рекао је њему свети Василије: откуда ти, брате, имање? Или како живот, истином кажи ми? И рече презвитер: ја сам, свече Божији, човек грешан, дужан сам (повинен) да дајем данак властели (порез), имам два плуга волова, па једнима орем ја, а другима најамник. И један је на службу сиромашнима и странима, а други на службу данка (за порез); а имам ову супругу моју, која работа странима и мени. И рече њему Василије: зови је сестром својом, као што и јесте, и кажи ми и остала твоја добра делања. А он за смирење ништа њему није казао, (него) рече: нисам достојан никакве врлине. Тада рече њему Василије: устани, да идемо обоје скупа. И привео је њега к једној храмини дома његовог, и рекао је њему Светиј: отвори двери. А он рече њему: не изволи (немој) да уђеш у храмину ову, јер имање је наше у њој. А Василије рече: ја сам ради тога и дошао, јер имање има у њој. И како није хтео презвитер да отвори, тада је Светиј словом отворио и ушао, и нашао је мужа мучног и болестног, за кога нико није знао, осим презвитер и сестра његова. И рекао је Светиј презвитеру: зашто си хтео да сакријеш богатство твоје? Одговорио је њему презвитер: гневљив сам и свадљив, господине, и побојао сам се, да ти не сагрешим словом (речију). И рече њему Светиј: лепо си се потрудио о њему; али остави мене ове ноћи да послужим њему, да бих и ја са тобом плату узео. Јер био је болестан, па ни гласа није имао да говори од болести љуте. И оставили су Светога са болестником, и двери су затворили. А лекар болести је целе ноћи молио Бога, који исцељује све болести и сваку муку, и учинио је молитву над болестним и исцелио је њега. У тај час је са другима споља седео презвитер, и одједном је завапио болестник: слава Теби, Боже, Који твориш вољу људи, који се боје Тебе, и молитве њихове слушаш; јер ево лекар болестних је учинио њега целога (исцелио је њега). И јутро кад је било, онда је позвао њега Светиј и отворио је двери, и извео је мучнога (човека), и цео је здрав био и јасно је говорио и славио Бога и светог Василија, и добро-наравног презвитера Анастаса.

Повест о преподобном Оцу нашем Јелисеју, веома користна

Казивао нам је Отац Јелисеј, како: кад сам ја млад био, онда сам поболео до смрти, и отац мој је сваки дан позивао лекаре, много је труд имао, да би (ме) исцелили. И лекари су се много трудили, и нису могли моју болест да исцеле; и коначно дакле говоре (они) моме оцу, како: овај младић до трећег дана има да умре. А Отац мој ово од лекара кад је чуо, у умиљењу са многим сузама притекао је у цркву светог Марка јеванђелисте; и нашао је, као што говораше, унутар храма неког монаха старог веома. И кад је (Старац) видео оца мога печалног, онда говори њему: шта ти је, о господине Прокопије, зашто тугујеш? Одговорио је њему отац мој: (Бог) Који је јавио теби име моје, казаће (ти) и разлог. И говори Старац: да пођемо до дома твога. И дошао је Старац да посети мене, и онда говори оцу моме: доведи супругу твоју. Јер била је мати моја христо-љубива и монахо-љубива; а отац мој монахо-ненавидник веома. И говори (Старац) оцу моме: три главизне тражи Бог од тебе, и ако сачуваш њих, онда ће даровати теби Бог живот његов. И говори отац мој: поручник (јемац) је мени свети Марко јеванђелист, да ћу сачувати, које ми заповедиш. И говори Старац: ево има петнаест година, како прељубе чиниш и блудиш, и прљаш лежиште жене твоје, и ради тога пет чеда твојих без-времено је смрћу посекао Бог. Друга главизна: младића овог браку да не предаш, него учини њега монахом. А трећа главизна: са аријанима и са теодосијанима никако се не причешћуј више. И говори отац мој: сачуваћу слова твоја у све дане живота мога. И учинио је молитву Старац, и за три дана ја сам здрав постао; и тако сам учинио три године код оца мога. Онда је отишао отац мој, и обручио је мени рођаку за жену.[7] И кад је Отац мој припремио све за брак, онда се догодило отроковици од љутог беса да буде смућена, и немилостиво и љуто се мучила. Онда су учинили родитељи отроковице и мој отац, седамнаест месеци, свуда и овуда у црквама, па и код врачара и гатара су њу приводили, и ништа нису успели, него пре у горе (стање) од тога је упадала она. Тада су заједнички разум и савет учинили, да приведу њу код Оца Макарија; и пошао сам и ја са њом, и отац мој. Онда је узео Старац јелеј и учинио је молитву над њом, и наредио је матери њеној да опере њу, и тако да помаже њу јелејом, од главе до ногу. И кад је помазана она била, онда је почео бес да виче: авај, авај (тешко мени); и тада је изашао из отроковице и прилепио се мени, и седмо-струко је мучио мене,[8] и учинио сам дакле тридесет дана, мучен немилостиво од беса. И ево Старац (је дошао), који је прво оцу моме беседио, и који ме од болести избавио; а кад је видео њега отац мој, онда је побегао од њега. И узео је мене Старац и довео (ме) у келију своју, и пребивао је сву ноћ у молитви се упражњавајући, и колена преклањајући, и одагнао је беса од мене. И онда је постригао власи главе моје, и оденуо ме у монашки образ и предао ме Оцу Исаији. А Старац (Исаија) је имао другог ученика, по имену Петра. Учинио сам онда код Старца девет месеци; а кад је чуо отац мој све о мени, онда је послао четири отрока са осам камила обремењених сваком храном и воћем, а послао је и писаније мени. И узео сам ја писаније и прочитао, и почео сам да плачем. А кад је видео Отац Исаија писаније у рукама мојим, онда је устао и отео га из руку мојих и поцепао га; а кад сам ја негодовао, онда је почео Старац да ме вређа пред отроцима оца мога; и од тог часа дакле обузео ме бес мржње, и нисам могао да видим (Старца), ни да чујем глас његов, и гледао сам њега као глумца; и слова његова имао сам као стреле, и као мач са обе стране оштар. Кад сам стајао са њим на молитвама и бдењима, онда сам проклињао њега, и од многе ненависти и мрскости, које сам имао према њему, много пута сам устајао ноћу и хтео сам да убијем њега; али сам се бојао и ужасавао од ученика Петра, који је био са мном. А Старац није престајао да ме васпитава и учи; некада је дакле молио, а некада и претио. А кад сам ја долазио да се причестим, онда је забрањивао мени и са вређањем (ме) одгуривао, и од трпезе ме одвајао, говорећи: немаш да једеш, док не рекнеш: сагрешио сам, опрости ми. А ја сам противно чинио, тајно сам крао и јео, и кад је он молитву чинио, ја сам седео; и кад је он бдио, ја сам спавао; кад је он плакао, ја сам се смејао. И таквога ме нашао бес, како сам преслушљив њему био у свему, и онда је почео и сановна маштања на Старца да ми показује. Почео сам дакле окајаниј и умишљањима мојим да верујем (мњенијем), снови, маштања, док сам бдио често, и на јави сам гледао, и помислима скверним и нечистим, кад унутар срца мога истичу и смућују ме, почео сам да верујем, и да се сједињујем са њима (совокупљати се). Почеле су онда помисли унутра да ме смућују, и бесови споља на јарост и гњев и горчину да ме покрећу. И бес гордости, а пре погибије, почео ми је учитељ бити. И почео сам и ја, које је он (бес) тајно скривено учио, јавно (то) да изричем и да оглашујем пред свима. Јер седећи од горчине сам говорио себи: ко је овај лажљивац и лицемер, безродни (из)редник (рјадник)? коме сам ја из таквог града и таквог рода, и од благо-родних родитеља, који богатством изобилују (кипе, преливају), и четворо-ножне (животиње) толике имају, (и њему сам ја) постао као ученик. А пре њему као раб пристојим, и воде на руке поливам, и трпезу постављам, и раб сам њему постао (черпиј), и воду носим и дрва сабирам, и као раб њему работам. Требало би он мени да работа и да се потчињава, а не ја њему. Колико сам горчине и огорчења, и скорби и печали, укора и беде примио од њега? Колико ми је учинио да гладујем и жеђујем, и да бдим и на земљи да лежим? Колико ме поништио? Коликих ме зала испунио? И ово како ме бес учио, ја сам се још више гневио, и сматрао сам себе како сам увређен, и како сам много зло пострадао. И говорио ми је помисал: изиђи од проклетог овог (Старца), и седи у келији као и сви Оци, јер овај није монах, нити хришћанин. Од таквих дакле помишљања почео сам опет снове да гледам о Старцу: како са женом игра, и са идолима скаче. И уверио сам се и утврдио, да је враг Божији овај Старац и друг бесима. А било је ван скита удаљено око девет стадија идолиште јелинско, и посред идолишта идол мраморан је стајао. Имао је Старац обичај сваке суботе да излази из скита, и у идолишту да седи и да плаче; а били су тамо и гробови јелински. И показао ми је у сну, не једном, него и много пута, како Старац жртвује и клања се идолима; а ја сам сматрао да су истинити били снови. У час, у који је имао обичај Старац да излази ка жртвенику, (ја) сам престигао и изашао из келије, и сакрио сам се посред идолишта, где је била купина; и онда сам видео Старца да иде, и жену пред њим; и кад је дошла жена, видео сам како молитву чини и поклања се идолу; и затим љуби и жену, и чини блуд са њом. А потом се вратио Старац у скит, а жена у луг. Ово сам седам пута тајно посматрао, и тврдо сам угледао (уверио сам се); па сам онда почео ван келије да седим, и братији, која је долазила ради користи од Старца, говорио сам њима: заиста,[9] братијо, Отац овај је блудник и идоло-служитељ. Зашто се дакле прелашћујете долазећи код њега? И ово сам чинио говорећи иноцима, који су долазили код Старца, четири месеца. И ја сам ишао (на то) да забраним њима, али они Божијом благодаћу вођени, код Старца су се сабирали. А ја гледајући (као) смирениј раскајавао сам се, и подизао сам на небо руке, говорећи: Господе, дај ми трпљење. Јер мислио сам окајаниј и страстниј, како на правди трпим, и како врлину чиним, и уздишући говорио сам: слава теби, Боже: од које чести у које без-честије сам дошао, и како сам постао, и плакао сам. А кад је видео мене Старац, говорио је, чедо добро, очисти твоје срце, смири твоја помишљања, зажели смирење Христово, гнушај се гордости, и пази себе. А ово он кад ми је говорио, ја сам се гневио и огорчавао, и смућивао, и као стреле жежене, које ме једу, слова његова сам рачунао. И на трпези, кад сам седео са њим, гледао сам јела као смрад и гнушао сам се; тако да сам и бацао ја нека од њих (откидати), не само једном и двапут, него и много пута. И помисал унутра није престајала да ме смућује и да говори: изађи из обитељи Старца овога, ако је могуће и из скита, јер гледајући Старца тога, не можеш да се спасеш. И говорио сам себи: ради чега овако страдам? у свету овом нисам учинио блуд ни прељубу, нити сам украо, нити убио. И говорила ми је помисал: пре си без правде пострадао и оскорбио си оца свога и матер, сроднике и другове (пријатеље); оставио си свете Оце, и дошао си да монахујеш код прелагатаја овог (уходе), који зло течење има, и немилостив је и безстидан. Ово бес кад је улагао мени, а ја смирениј био сам у тами погребен, а мислио сам у светлу да ходим; да сам монах сматрао сам, а сатана сам био; и уместо да охуђујем себе и да осуђујем, (ја) сам раба Божијег осуђивао. У таквој дакле бури смућења помисли мојих, догодило се оцу моме да ми пише: како мати моја умире, дођи тако да видиш њу, пре него умре. И говорио сам онда Оцу Петру: заиста ја одлазим, тако да видим матер моју. И отишао је брат и говорио Старцу. А Старац је дошао код мене и говори ми: чедо добро, седи са трпљењем Божијим, и остави пристрашће (према) оцу и мајци; јер имамо Оца и Матер, Који о нама и о њима промишљање чине на корист. Ако ли преслушаш мене и пођеш, онда родитељима твојим никако нећеш користити, а себе самога много ћеш повредити; и напослетку ћеш се много раскајати, ништа нећеш имати користи, него пре одступање твоје казниће тебе. А ово ја од Старца кад сам чуо, како је бес зграбио мене на гњев, онда сам говорио Старцу: прелестниче, идоло-служитељу, блудниче и прељубниче, хоћеш дакле да ме учиниш да будем раван теби идоло-служитељ и блудник. А Старац говори мени: благодат Божија у устима твојим, чедо. А ја сам викао: прелагатају (уходо), идоло-жрече; тако да су се многи Оци на глас мој сабрали, и сви Старци су мене укоревали и проклињали. А ја, како ме бес подузео, ухватио сам одежду моју и раздрао сам (је) од гњева свише до доле, и бацио сам (је) на лице његово, и отишао сам у келију наг. Онда сам ушао у келију једнога од Стараца и украо сам од њега празничну одежду и ризу, и изашао сам и отишао у Александрију; и нашао сам матер моју умрлу, и оца мога болестног; и после три дана скончао је и отац мој. А ја сам (почео) да се бринем и промишљам о имањима, и о осталом богатству; и како сам се кајао, ради чега сам постао монах, (тако) је стигло вече, и ја сам на одру лежао, и о скиту и о Оцу Исаији сам помишљао, стењао, и онда сам рекао: слава Теби, Христе Боже мој, Који си ме избавио од прелагатаја и прелестног Старца оног. И са словом (овим) чуо сам глас, као гром говорећи: све-погибија и пагуба дому Прокопијевом. И одмах је настао ветар, и запалио се огањ са четири угла двора. А ја сам устао смућен, и једва сам могао (успео), и сви у дому, да изађемо како је огањ одасвуд обухватио. И стекли су се сви александријски житељи, и ништа нису могли да учине; а огањ је дакле и камење јео (гутао, палио). А ја сам стајао посрамљен и стидео сам се, и размишљао сам шта се догодило. И од многе печали и унинија отишао сам и бацио сам се у цркви светог Мине. И онда се опет преобразио бес као у мученика, и говори ми: знај, да то што се догодило теби, од Оца Исаије се догодило. И кад сам се пробудио, говорио сам: по истини је прелагатај онај врачар, и бесе је послао и спалио је дом мој. И кад сам устао ујутру, онда сам отишао код папе Евлогија, и говорио сам њему: владико, освети ме од идоло-служитеља Оца Исаије, јер тај је својим врачањем сажегао дом мој. А патријарх је тада мени рекао: неме да буду усне лажљиве, које говоре на праведнога безакоње. И са словом патријарха видео сам мурина (црнца) како ме туче жезлом огњеним, и обукли су ме (беси) у оклоп од верига; и одмах сам пао пред ноге патријарха, у лудилу. Тада је патријарх пружио руку и свеза дакле језика мога се разрешила. Али ја сам пребивао седам месеци, од љутог велијара кажњаван, и за умиљен призор (плачеван) свима сам се јављао, да сам се ја и гвозденим путама свезивао и тукао сам себе, и све који су били около мене; а јео сам и поган човечију (лајна). А христо-љубиви људи су миловали мене и облачили ме у ризу; јер сам се скитао наг, и растрзао моју плот и ризе, себе сам мучио и другим (људима) около сам чинио пакост (потикаја). А тело моје од нужде и погана и блата, у коме сам се ваљао и лежао, постало је краставо, и онда стално сам се чешао; јер није био нико да се брине о мени. Тада христо-љубци из Александрије, кад су видели неке од Отаца скитских, довели су њих код мене, и (они мене) кад су видели, нису ме познали. И говорили су им христо-љубци: ово је син Прокопијев, који је постао монах код Оца Исаије. Говорили су онда њима Оци: учините љубав и донесите га у скит. А христо-љубци су нашли камилара, и дали му златник један, и свезали су ми руке и ноге, и пренели ме у скит. И сабрали су се скитски свети Оци у велику цркву и учинили су бдење о мени, и помазали ме маслом по целом телу, и беса су одагнали од мене, али сам пребивао мучен од рана и од красти. И тако ја смирениј и грешниј, све што ми се догодило подробно сам указао, и свима сам беду моју приповедио, и молио сам њих, да учине о мени милост, и да умоле Старца, да ме помилује, и да ме прими у покајање; и да ме не остави опет бесима да се искушам. И Оци су отишли и довели Петра, који је био код Старца са мном ученик. И кад ме видео како лежим, и телом гнојав од рана и красти, јер су Оци хтели на милост и умиљење да преклоне Старца, онда су ме свукли из ризе, којом сам био одевен, и нагог су ме положили на рогозини. И бацио се Отац Петар поврх мене, и није било престанка сузама његовим. А ја худиј лежао сам без-дерзновења, и стидео сам се чак и да погледам на њега. А тај (Петар), пошто је плакао довољно, онда је устао и узео је неке од Отаца, и отишли су и привели Старца. А ја, кад сам видео Старца како долази, повикао сам говорећи: помилуј ме, рабе Божији, (мене) од бесова прелашћенога. И (Старац) није оставио мене у савршену радост и весеље душе-губном врагу; јер довољно сам кажњаван и доста сам мучен био. И Старац, пошто је плакао довољно, онда ми говори: јеси ли дознао, чедо, како бива гордима пад (показаније)? А ја сам рекао: познао сам, честни Оче, од чега ми се догодило, и научио сам од чега сам пострадао, и поверовао сам како право-суђем Господ даје свакоме по делима његовим. И онда је (Старац) знаменовао мене знамењем крста, говорећи: Бог, Који је сваке твари саздатељ, да ти опрости прошле (грехе), и да (те) исправи у будуће. И узели су ме на столу и пренели у келију; и учинио сам мало дана, благодаћу Христовом, и молитвама Старца исцелио сам се. И испунило се на мени слово пророчко, које говори: дизгинима и уздом чељусти њихове затегнућеш, кад се не приближавају к теби. И опет: многе су ране грешноме. А кад су видели Оци скитски све што се догодило мени, које је било достојно писању (да се запише), онда су позвали Пионија нарочитог лепо-писца, и наредили су мени пажљиво и подробно њему да исповедим све. И лепо-писац је написао, и положио је ово (писаније) у првој књизи, у којој пише о маштањима бесовским (прелестима). И тако сам на-даље пребивао са Оцем мојим Исаијом, у свему се потчињавајући њему. Богу нашему слава, сада, и увек, и у векове векова.

28 фебруар

 Слово од Лимониса о Јулијану монаху, кога је Ангел спасио од блуда

 Казивао је Јулијан монах о себи, како: кад сам седео ја у страни светог Јордана у пећини мојој; једног дана у подне док је жега била велика, залупао је неко у (врата) пећине моје; и кад сам изашао, видео сам жену; и рекао сам њој: зашто си ти овде? А она одговори и рече ми: господине Оче, и ја у пустињи овој живим, око једног попришта од пећине твоје, имам пећину малу. И показала ми је место на југ, и рекла ми, како: пролазила сам пустињу и ожеднела сам од љуте жеге; учини љубав, Оче, дај ми мало воде. И изнео сам тиквицу воде и дао сам њој. И она је пила, и онда сам је отпустио (дао благослов). И по одласку њеном, почео је ђаво да ме подстиче на мисал блудну, и био сам побеђен, и нисам могао да трпим распаљење; онда сам узео жезал мој, и изашао сам из пећине у жегу, и пошао сам према њој хотећи похоту своју да скончам. И кад сам био у великој похоти (на долзје похоти), која ме палила, онда сам постао у ужасу (у иступљењу, у екстази), и видео сам земљу отворену, и видео сам тај трулеж (тљу) како слеже од мртвака иструлелих, и смрада многог испуњени (трулеж, тља). И видео сам некога у јерејској одежди, како ми показује тела и говори: ово је тело женско, а ово мушко; насити се дакле похоте твоје од њих. Јер они сви су тако учинили и умрли су, и тела њихова разсипана су при аду, и душе њихове у геени су мучене. Па ради такве жеље (жудње) толике трудове хоћеш да погубиш, и ради греха овога сам хоћеш Царства небескога да се лишиш, и о томе окајано мучен да будеш? О љуто слабости човечијој; ради једног часа вечних блага се лишавају. А ја сам од смрада пао на земљу. И приступио је (Ангел) који се јавио мени, и подигао ме, и борбу вражију је утолио мени. Онда сам отишао на место своје, хвалећи Бога, Који ме спасао од греха и од горке муке, коју сам видео како је припремљена блудницима; и ово казујем вама.

Слово Петра црноризца о временом житију овом

Пробуди се, душо, која хоћеш да тражиш себи добра у овом житију, (али) што је сушто (што јесте, непролазно) нећеш овде наћи, него онде. Ако се добро пренеш умом, и осмотриш ово житије пролазно, онда ћеш много више разумети у њему и видети. И себе ћеш лепо познати, где си; и како пребиваш; и шта делаш; и шта долази на тебе? А ти спаваш у незнању твојем и у грубости великој. Уздахни из дубине срдачне, и распростри крила умна, и полети свим умом твојим по овом животу, да видиш дела воље човечије. И на твоја дела погледај прва, и до краја се чувај, да не учиниш горе од првих (дела); јер су страсти последње горе од првих. Садашња страст је времена; јер од ове је печал, и рана, и болест и глад, зима и нагота, и мука; од свега је смрт, а кад умреш онда ћеш иструлети. А тамо је све вечно мучење: огањ, тама, и гроза, и остале муке у векове. Зато разуми, како су последњи греси (нај)гори овог живота, и тешки веома. Па види: пази се, чувај се, бди, и плачи о себи, и ништа немај себи на корист (ни)где, осим молитве. Јер молитва сама једина к Богу приводи, а друго земаљско је све узалуд, и у штету, и у грех. Иако је много узрока (вин) и дела спаситељних, али неће успети све (то без молитве). Добра је милостиња, и пост, и сиромаштво, али без молитве није могуће бити свим тим делима; ипак ако и у једном попустиш греху, онда ће и све ослабити. Зато ваља Бога молити и увек се уздржавати од сваког зла, и без пустошног овог житија, љубављу (ваља) се уклањати у други живот, који је обећан људима, који воле Бога, и који моле Њега свагда. Сва љубав света овога је грех; није твар зла, него наша дела у њој су зла, и врло мрска. Зато је овај живот горак свима праведнима, који ненавиде свако зло; а (људима) који чине зла дела, сладак је горак овај живот као мед. Јер они се грехом наслађују, и никоме није њега (овај живот) могуће љубити; јер свима је испуњен својом злобом. Видим сада својим очима сво зло у житију овом, а добра ни мало. Јер не видим образ бого-љубни, него једино ненавист (мржња); и није она једна, него и друга је злоба многа, којом је испуњен живот овај, и све је људе погубио. Јер многи су у њему гонитељи и мучитељи, и саблазнитељи, и метежници, који ни сами лепо не живе, нити другима дају; него се силом телесном хвале, праведни се сматрају, и мноштвом војске, и коња многих, и оружијем силни се чине, а на Божију силу се не надају. Чијом (Божијом) силом, рече Мојсеј, потераће један хиљаду (људи), а двојица ће покренути миријаду (људи). Зато како је живот овај добар нама злима, који немамо наду према Богу? О несмирени људи и неразумни, ко је вас саздао? Или ко је вас оживео? Где ли се узело мноштво ваших тела и душа? Да ли сте се својом силом сатворили и умножили по овој земљи? Како не разумете Божију силу и Божије уређење, и Божију вољу? О властелини земаљски и велможе, и великаши, и судије човечије, ко је вама дао власт и чин, и ум, и мудрост, да умете и смишљате? Гоните и управљате на своју работу, а према Богу не управљате људе. Зар о својим градовима, и о храни, и о одећи, и о свима земаљским делима умете да се бринете, а о душама човечијим не умете да се бринете? Немилосрђе, и гордост, и несмирење, и пакост, и љутост, и казна (мука) пребива у вама, а разматрања (о) немоћнима нема. Многи страдају присиљени не Бога ради, него неправдом богатих, и не воле страсти, и плату немају (мзду). Они гину тим (страдањима) мучени, као што виновници (кривци) не-вољом страдају у злим работама, овима је зло од њих (самих,) који смишљају (зло); и ни о томе (за) себе немају печали, нити помињу скорбе вечне и муке непрестане (од којих се не претиче). О неправедни тамни животе и помрачени. О слепи људи и неразумни, како не видите себе, ни ви, ни они? Јер једни једним гину, а други другим, и неће да прогледају на светло покајања, ни богати, ни убоги. Богу нашему слава, сада, и увек, и у векове векова.

29 фебруар

 Слово од Лимониса о Лаву монаху, који је говорио, да има да царује

У године Тиверија римског цара био је неки монах у Асану граду, родом кападокијац, по имену Лав, од худог рода. И у покорности је хлебарску службу вршио; и смирен веома, и безмолствовао је свакако, ништа од света овога није стекао, и пре је према свима љубав имао, и о томе су се многи чудили. И о користи душевној, кад су питали њега неки, онда је говорио њима добро-подвижни Старац: верујте ми, чеда, како имам да царујем. А они су говорили њему: не саблажњавај се, Авво Лаве, из Кападокије нико нема да царује; као без ума мисал своју држиш и говориш. А овај је одговарао без престанка: верујте ми, чеда, имам да царујем. И нико није могао да убеди њега (преглаголати), да би одступио од те мисли. А кад су дошли сарацени на ту страну, и заратили на њу, онда су дошли ка Асану граду, и манастире около њега су опустошили, и ухватили су три монаха у лаври Сасион: Јована чтеца, који је био из Константин-града, и Евстатија римљанина, и Теодора киликијског. А они су молили варваре говорећи: поведите нас у град, да нас епископ искупи, даће вам тридесет и четири златника. И узели су њих варвари и привели их близу града; и ушао је монах Јован код епископа. А био је тада напред речени Лав монах у граду са другим монасима и хлеб је пекао, тога ради нису (они) били ухваћени од варвара. И дошао је заплењени Јован и почео да моли епископа да дадне злато варвару (који је дошао са њим). А епископ није имао злата, једино осам златника. Али варварин није узео осам златника, него је узео монаха и одвео њега у пук свој свезанога, док је (монах) плакао и ридао. А после три дана напред речени Лав монах узео је осам златника од епископа, и отишао је у пустињу, где су били пагани, и молио је њих говорећи: узмите мене и осам златника узмите, а ова три монаха пустите, пошто су болестни и не могу кроз пустињу с вама да иду, а ако их убијете онда ништа нећете добити (наћи); а ја сам здрав, и работаћу вама. Тада су варвари узели Лава монаха и осам златника су узели, и пустили су ону тројицу монаха. Па (кад су ишли) због брзог путовања изнемогао је Лав монах, и пошто није могао да хода по пустињи, онда су посекли њега варвари. И (тако) се испунило слово о Лаву, који је говорио, као што је Господ у Јеванђељу рекао: ако неко положи душу своју за пријатеље своје, тај ће се велики назвати у Царству небеском; и веће од ове љубави ништа нема. Од тога су сви разумели, да је о томе говорио Лав, како имам да царујем; јер одмах је Царство небеско наследио, јер је положио душу своју за братију своју. А ово су казали варвари: кад смо њега хтели да посечемо, онда смо видели некога, који више од сунца сија, и Тај је полагао на посеченог монаха царску баграницу и венац.

29 фебруар

 Слово Григорија Двојеслова на подвиг људима, који читају и слушају

Рекао је Григорије Двојеслов: веће је чудо словесно проповедање молитве, помагане словом учења, да се обрате грешници на покајање, него васкрснути мртвака. Јер у томе устаје плот, и опет умире; а у оном устаје душа, и у векове живи. Ако ли од дела хоћеш да разумеш истинито, како се говори: васкрсао је Бог Лазара телесно, и ућутало је писање о њему.[10] Васкрсао је Бог душу у Павлу, и шта је учинила душа Павлова: силе многе је учинила учењем својим.

Слово светог Евагрија о послушању

 Слово преподобног Оца нашег Касијана о расуђивању

 Пошто је у дужину толико слово распрострела ваша љубав, и једнако сте усрдни, како од свега да ме испитате, пошто сте ви жедни од истине савршења поучењу (савршености); хоћу вама од одабраног доброг расуђивања да побеседим. Јер између добрих осталих врлина, кров (крајња градња, крејеградије) некој царици да се догодило, и да покаже ширину своју и висину успех; не само од својих слова, него и од древних светих Отаца савести, Господњу благодат по достојању, и љубави људима, који слушају казивања повести од проповедача. Јер није мала врлина, него и нарочито Светога Духа благодаћу једина се догодила; о којима говори Апостол: једноме се дакле даје Духом слово премудрости, а другоме разум по истом Духу, а другоме вера у истом Духу, другоме дарови исцељивања, другоме расуђивање духовно. Затим кад су се испунили по слову духовни дарови, наводи: и све ово једино чини Дух Тај. Видите сада да није земаљски,[11] нити мали дар расуђивања; него и божанствене благодати венац велики; у коме ако монах не последује свом силом марљиво, и усхођење у томе диховног расуђивања, уверљивим смислом не стекне, онда је нужно њему као човеку, који је залутао, не само у љуте и зле пропасти да упада, него и на глатким и правим (путевима) да се спотиче. Помињем некада у године младости моје, кад сам ја био у странама Тивајидским, где је блажени Антоније ходио; кад су се Старци сабрали код њега, и испитивање чинили са њим о савршенству врлина, која је дакле највећа од свих врлина, која може монаха од замки ђаволских и од прелести њега да сачува? Сваки (Старац) је дакле по избору свога смисла (разума) давао савет. И једни су говорили: пост и бдење, јер се због њих помисал префињује (утаначује), и у чистоти пребива, и најлакше може Богу да се приближи. Други: монаштво, и презирати све земаљске ствари; јер тиме се помисал развезује од много-плетених свеза светских печали, и најлакше се Богу приближава. А други су милост другу велику врлину просудили, јер Господ у Јеванђељу говори: приђите, благословени Оца Мога, наследите припремљено вам Царство од постанка света; јер сам огладнео и дали сте Ми да једем, и остало. И по таквом нараву (о) различним врлинама свако по разуму, који се догодио њему, говорио је, да Богу пре може човек да се приближи. И прошао је већи део ноћи, како се испитивање такво прострело. А најпосле од свих блажени Антоније је одговорио: све ове, које сте рекли (врлине), нужне се догађају и корисне су људима, који траже Бога, и к Њему желе да дођу. Али и таквим врлинама првенство давати, не оставља нам да нађемо нас многе, који и у постовима, и у бдењима ходимо, и у пустињи смо себе одвојили, и у самоћи до врха нарочито смо достигли тако, да ни свако-дневну храну себи не остављамо; и милостињу исправљамо у толико, да не остављамо себи ни најнужнију потребу;[12] и после свега овога (има монаха) који су окајано пали од врлина, и према злоби се поклизнули. Које је сада да (они) учине себе да погреше (са) правог пута? Није друго нешто по мом уставу, и по мом разуму, него да немају у себи дар расуђивања. Ово (расуђивање) дакле учи човека да оставља обе стране скретања (наход, крајности), и путем царским да ходи, и нити ради уздржања безмерно да оставља с десна себе да буде покраден, нити према добити (налажењу) и слабости од левих да се привлачи. Јер око неко и свећњак душевно расуђивање бива, по оном јеванђелском гласу, који говори: светилник телу је око. Јер ако око твоје просто буде, онда цело тело твоје светло бива; ако ли око твоје лукаво буде, онда цело тело твоје тамно бива. Јер тако бива, пошто све мисли и делања човечија расуђивање испитује, спречава и раздељује свако зло и неугодну Богу ствар, и издалека чини сваку прелест (удаљује). И ово и то да се позна из божанствених писанија како је написано: јер Саул онај први је поверен Царству Израиљевом, (али) зато што ово није имао расуђивање од чистога се помрачио мишљу, није разумео да разсуди, да је пре него принети жртву, (више) угодно било Богу, да послуша он светог Самуила (са) поверењем. И од чега је мислио да угађа Богу, тиме се супротставио Богу (приразисја), и био је избачен из Царства; а не би тако пострадао, да је савет расуђивања у себи стекао. Ово и Апостол именује по реченоме од њега: сунце да не зађе у гњеву вашем. Ово је нашем животу окрмљење (управљање) по писаноме: у којима нема окрмљења (крме), (они) падају као лишће. То писаније светлом назива, без кога ништа не делати од божанског писанија наређено је тако; да не (будемо) без тога духовног вина, које весели срце човека; нити без тога да се смести и пије, по говореном слову, него са саветовањем вино пиј. Као што је град, рече, раскопан, тако и без саветовања све човек што чини. У томе је премудрост, у томе се разум и осећање састоји. Без њега нити унутарњи наш дом може да се сазида, нити духовно богатство да се сабере, по реченоме: с премудрошћу се зида дом, и весељем се исправља, и са осећањем се испуњавају домови богатства. Ово се назива и тврдом храном, кад напослетку нутрину човек има обнажену према расуђивању добра и зла. Јер овим већ сада свима јавно показује, да ни једну дакле без расуђивања врлину (човек) не саставља, нити тврдо она (може) да пребива до краја; јер свима врлинама родитељка и чуварка бива. А овај је сада устав и разум светог Антонија, коме су сабеседници и остали сви Оци били, у Христу Исусу Господу нашем. Коме слава, сада, и увек, и у векове векова.

[1] вероватно људи, који узимају новац за улазнице

[2] да победи у препирци

[3] воденични камен

[4] борбу на себи да имаш

[5] Твојом страшћу безстрастном

[6] горазди иконници, или иконо-писци

[7] вероватно даљу рођаку после четвртог колена

[8] или седам пута

[9] по природи

[10] мада је Господ васкрсао Лазара и духовно, не само телесно

[11] зиман

[12] да није довољно онима сушто на давању

 

ИстиноЉубље свима Вама!