! СПАШАВАЈУЋИ ГРАЧАНИЦУ – СПАШАВАМО СЕБЕ !

Вести са Православне страже:  Уторак, 23. 11. 2021.г…

Свакодневно се одржавају и целодневни непрестани Православни протести испред назовивладе Србије…

И у доба глобалистичке репресије пројектом Корона вирусом…

Свакога дана непрестано за Православну слободу Србије узастопно већ 2050. дан по реду… И данас одстојасмо испред назовивладе Србије све очекујући нову Православно исповедну 290… (у току је борба за опстанак Литија) заредом Литију Београдом… Што ће рећи ВИШЕ ОД ПЕТ ГОДИНА ПРАВОСЛАВНИХ СВЕДОЧЕЊА ПРОТИВ ВЕЛЕИЗДАЈЕ испред тзв. „Владе Србије“

Кад у овоземним правилима важи изрека „ко чека тај дочека“ колико је то остварљивије за оне који чекају са Православном вером помоћ од Бога Живога и Свемоћнога..

+++

„Онај ко не изабере да пострада за Истину Божију, биће кажњен много болније страдањем које није изабрао.“Свети Марко Отшелник

+++

Комплетна сутрашња Житија Светих (звучни запис):

Св. мученик Мина, Св. мученик Стефан Дечански краљ Србски, и житија других Светих за 24./11. нов.

ИстиноЉубље свима Вама!

+++

Старац Јефрем Аризонски:

Поуке о молитви (2.)

Јеси ли пазио шта је радио Старац? Остављао је искушење увек да напољу лупа на врата, као што ветар напољу удара у прозоре. Никада му није отворио да уђе. Увек је у себи уз помоћ молитве чувао осећај Христовог присуства. А ко икада греши када је свестан присуства Божјег?

Нико од смртних није поштеђен борбе. Сви су подложни нападима непријатеља, да би могла да делује слободна воља. Велика је похвала човеку ако успе да, уз благодат Божју, задржи ђавола на предлогу. Све утврде изнутра падају. Ако си разуман схватићеш шта говорим.

Немој да себе убрајаш у оне који се налазе у стању поробљености, који се буне и говоре: Ма, не могу више да издржим, не могу да ништа учиним у том тренутку. Да, у том тренутку не можеш, али раније си могао, као што ћеш и опет моћи ако поставиш добар почетак.

Питао је ава Мојсије аву Силуана: Да ли је могуће човеку да постави почетак сваког дана? И одговори Старац: Ако је делатељ врлине, не само сваки дан, већ свакога часа може да постави почетак покајању и усавршавању по Богу.

У царство Божје не улазе непокајани, већ грешници кроз покајање и сузе „пресаздани“. Ништа не помаже толико човеку тако да се бори, да победи страсти, колико непрестана умна молитва…

У време искушења унинија, када се олене ум, језик и прсти на бројаници, молим твоју љубав да не одустанеш. Још се мало потруди да види Бог твоју намеру и да те оснажи. Још нешто жели од тебе Господ, и оставља у време овога искушења да му то принесеш. Јер он зна и ти знаш, да то можеш.

С времена на време се дешава, без повода са твоје стране, да се повуче благодат, као да ти Бог говори: Све је то твоје добро, али немој да мислиш да све зависи од тебе. Долазићу и одлазићу када ја тако расудим да би те научио савршеном одсецању воље и трпљењу, да би добро научио лекцију смирења.

Зато присиљавај себе колико можеш у своје одређено време, изврши своју обавезу да би обавезао Бога.

Обрађена плугом молитве, заливена сузама и оплевљена од помисли рађа њива срца.

Они који су узнапредовали у молитви, једну ствар несумњиво знају, да и поред свог човековог труда, молитва је дело благодати.

Свети Симеон јасно говори да нико не може да славослови Бога сам од себе, већ благодат Христова која се настанила у њему, она славослови и пева Богу и моли се у њему.

А знак да је благодат Божја посетила душу јесте да се она моли са страхом и побожношћу, да обитава у благообразном расположењу, имајући велику пажњу на предмет молитве.

Пажња треба да је на тај начин сједињења са молитвом и неодвојива од ње, као што је тело сједињено са душом и неодвојиво од ње.

Дакле ум треба да чува срце у време када се моли и да увек обитава у њему и одатле из дубине срца да узноси молитве Богу, непрестано говорећи: Господе Исусе Христе, помилуј ме! А пошто окуси унутра у срцу и осети да је благ Господ, и испуни се сладошћу, ум више не жели да се удаљава из срца, говорећи са апостолом Петром: „добро нам је овде бити“. И одбацује на неки начин и одгони све помисли које у њему засејава ђаво, не дозвољавајући икакву мисао овога света, постајући сиромашан духом, сиромашан од сваке светске помисли.

Ово дело изгледа веома напорно и тешко онима који га не познају, док они који су окусили сладост коју оно даје и доживели задовољство у дубини свога срца, они вапију за божанственим Павлом: „Ко ће нас одвојити од љубави Христове?“.

Зато су наши Свети Оци, чувши Господа како каже да из срца излазе зле помисли које прљају човека и још да треба да очистимо унутрашњост чаше да би она и споља била чиста, оставили свако друго духовно дело и васцело се предали овоме делу, дакле чувању срца, уверени да ће уз помоћ тога делања лако стећи и сваку другу врлину.

Једанпут смо за трпезом читали једну поуку Светог Симеона, на крају светитељ каже: Зато и ми не треба да желимо да седимо из нашег немара у мраку уживања и страсти, већ да чувамо посебно заповест Христову који је рекао: „Покајте се, јер се приближи царство небеско“ и да се очишћујемо свакодневним и непрестаним покајањем и сузама које теку због покајања и посредством њега, и сваком другом добродетељи и да се трудимо да опет достигнемо незалазну светлост, јер смо били синови светлости. Јер на тај начин и ми сами ћемо опет својим личним примером постати дан незалазни и земља нова и небеса нова, имајући сунце правде које им светли; то јесте говорећи им о заповестима Божјим и слави Његовој не у доконости и празним речима, већ самим делима, постајемо немарнијој браћи практични учитељи у свему тако да остају без икаквог изговора.

Зато не треба да подстичемо браћу у немару тиме што ћемо им рећи: како је могуће да то постигне неко од људи? Или, како оно? На тај начин их чинимо лењивијим у вршењу заповести. Јер, да је то немогуће за многе, то признајем и ја. Али за кога? За оне, дакле, који су као и ја немарни и не желе да презру свет, и не сматрају за ђубре све ствари света; за оне који су се потпуно предали сујетној слави и чезну за богатством, и радују се похвалама и људским почастима, онима који су поробљенигордошћу и сујетом, …али за оне који су вером и самоодрицањем постали обитавалиште Христа заједно са Оцем и Светим Духом, њима све бива могуће и лако постижно.

А на другом месту Богоносни светитељ каже: „Зато треба да се очистимо да бисмо нашли у себи свуда присутног Господа. Да очистимо срца своја огњем и благодаћу Његовог божанства.“

Бог је светлост и созерцање Бога је као светлост. Јер када неко види Бога који му се открива, он види светлост, и гледајући диви се, али не зна одмах ко је тај који му се јавио, нити се усуђује да га пита, јер како може да пита онога када не може ни поглед да подигне да га добро погледа, да види како изгледа? А ако се ту близу налази неко ко му је претходно причао о томе, као онај који је раније видео Бога, иде к њему и говори: О, Оче, видео сам оно о чему си ми говорио. А онај га упита – Шта си видео, дете? – Неку светлост видех, оче, најслађи, али каква је била не могу да објасним… и док је то говорио одмах заигра и развесели се његово срце од радости. Онда опет почиње да говори уз обилне и топле сузе. – Када ми се јави, оче, она светлост одмах нестаде моје келије, ишчезе свет и изгуби се, како се чини, пред лицем онога који се појави, и остадох сам ја са оном светлошћу… А Стараца му одговарајући рече – Дете, то је Онај за кога ти рекох. И одмах кад то чух опет га угледа. Од тог тренутка мало по мало очисти се потпуно, и очишћен одважи се и сакупи храбрости да чак запита самог Њега, говорећи. – Јеси ли ти Бог мој? А, Онај му рече – Ја сам Бог, који постадох човек ради тебе да бих као што видиш, и тебе учинио богом.

Благо онима који су се приближили божанској светлостии који су ушли у њу и сјединили се са светлошћу и цели постали светлост, јер су они свукли са себе потпуно оскврњену одећу својих грехова и неће више плакати горким сузама.

Благо онима који су још овде упознали светлост Господњу као Њега самог јер ће они предстати Њему са смелошћу у будућем животу.

Благо онима који су примили Христа, који је дошао као светлост к њима који су раније били у тами, јер су они већ постали синови светлости и незалазног дана.

Заиста нема ничега сличног даху молитве, непрестане умне молитве.

Каже свети Григорије Палама, да молитва која се сједини са дисањем, с временом доводи до тога да из ноздрва онога ко се моли излази неки слатки дах благодати, мирис миомира духовног, „мирис живота за живот“ по великом Павлу.

Видиш ли дакле да молитва не блажи само онога који се моли већ претичући разлива се и раздаје преко њега (васцелој) твари. Када удише очишћује се, оживотворује и освећује твар, не он већ божја благодат.

У ове последње дане када смрадни задах Антихриста оскрвњује земљу, море и всјакоје диханије живота, као росу благодатне свежине, као поветарац пророка Илије, распирује Бог дејство умне молитве у грудима и срцу Цркве, као лек душевног и телесног здравља и спасења за дане који долазе и који ће доћи.

Познајем хиљаде душа у свету, да кажем у целом свету, који принуђују себе на молитву са чудесним успехом. Молитва их оснажује у духовној борби, просветљује их изнутра тако да се дубље не исповедају, искреније, и обремењени помислима и искушењима који узрастају са молитвом са чежњом хитају ка Пресветим Тајнама. А, онда опет у борбу са помислима и страстима, па опет к тајнама. И ништа осим молитве не могу да чине.

Молитва је дисање. Када човек дише, он живи, брине се за свој живот. Онај који почне са молитвом, почиње да исправља и цели свој живот руковођен духовним оцем. И као што сунце које се рађа, буди, осветљује, оживотворава твар, тако и Сунце Правде Христос, када се помоћу молитве роди у човековом уму и срцу, буди га на дела светлости и незалазног дана.

„Христом увек дишите“, рекао је браћо стуб подвижника велики Антоније, а апостол народа саветујући моли и заповеда свим хришћанима свих времена: „непрестано се молите“.

„Оно што је непрестано краја или мере нема“, тумаче Свети Оци.

ИстиноЉубље свима Вама!