Вести са Православне страже: Понедељак, 06. 09. 2021.г…
Н А Ј А В А: Ваљево, уторак, 07. септембар 2021., Градски трг у 18:00 час.
Сутра је нова Литија Ваљевом за спас потопљене Грачанице и оправослављење окупиране Србије
Док у Београду једна сабраћа непрестано свакодневно Православно-исповедно сведоче против окупације, једном месечно одлазимо и у Ваљево да Литијом Богу се помолимо и геноцидну масонску брану Ровни, тај мач проклетства и штете над градом Ваљевом, разобличимо.
Иначе, паралелно… Свакодневно се одржавају наша непрестана Православна сведочења против опште издаје а испред назовивладе Србије у Београду…
Свакодневно за Православну слободу Србије узастопно већ 1981. дан… И
данас одстојасмо испред назовивладе Србије све очекујући нову 279.
по реду, суботњу Православно-исповедну Литију Београдом…
+++
„Онај ко не изабере да пострада за Истину Божију, биће кажњен много болније страдањем које није изабрао.“Свети Марко Отшелник
+++
Дакле, сутра је и нова, 75-та по реду, месечна Православно-исповедна Литија духовно уснулим Ваљевом (уторак, 07. септембар 2021. Градски трг од 18:00 часова)… Литија за Истину Христову у данима када се србска Црква и Отаџбина системски понижавају и уништавају, и док се Косово завршно продаје, патријарх србски изјављује да је у симфонији са глобалистичким марионетама на власти Србије… Стога, нико нема Благослов да седи у кући и мирно гледа општу издају, јер речено је у Светом Писму: „Богу се треба већма покоравати него ли људима“ (Дел. ап. 5:29)… Нити се, пак, уздамо у своје малене моћи, нити се смемо неоправдано изговарати као да то није наша Православна обавеза и исказ вољне припадности Оцу нам Небеском… Јер, нећемо у дан Суда дати одговоре што патријарх, епископи, духовници и интелектуалци нису боље и више чинили у овим данима општенародне издаје. Mада је највећа одговорност на њима, ипак је главно наше Православно питање – да ли смо ми сами јавно, колико можемо по својим моћима, сведочили Веру Православну и указивали својим необавештеним ближњима на лажна учења и лажне учитеље како они не би душом пострадали.
И зато, не будемо ли дела сведочења и исповедања Светог Православља имали, нећемо се много разликовати од фарисеја који се молише јавно да их људи виде; пред очима света испуњаваху форму Закона, а срце им беше далеко од Господа Истине и не марише да Њега познају и да се сажале пред страшним Распећем Његовим. По Закону, праше чаше, клупе и жбанове, а Самога пророкованога Христа Бога нити тражаху, нити Га познаше, већ Њега не желећи познати, иако знајући о Његовој савршеној Праведности и исцељењима народа од свих недуга – Распећу Га препустише.
Стога и није довољна само молитва без одбране и сведочења Истине Православне; јер да су нам молитва и добра дела били онако Православно-исповедни какви би требало да буду – не би сада екуменизам плавио Црквом србском, не би Грачаница била под водом, а Отаџбина нам била распродата окупатору од непријатељима инсталираних нам лукавих домаћих изрода, политичких замајивача нашег поробљеног народа. Значи, и молитва – за покајно поправљање и стицање Благодати Божије, али и добра дела и сведочење Истине Христове јесу добра примена Благодати са Свете Литургије која се не сме закопавати у песак земљољубља, маловерја и самопоштеде…
Септембарска Литија Ваљевом, уторак, 07. септембар Градски трг од 18:00 часова
ИстиноЉубље свима Вама!
+++
Комплетна сутрашња Житија Светих (звучни запис):
Св. апостол Тит Далматински и Критски , и житија других Светих за 7. сеп./25. авг.
ИстиноЉубље свима Вама!
+++
Свети Теофан Затворник:
О исправљању срца
Васпитање свега светог у себи је толико тешко и сложено, пут ка добру води кроз толико мноштво скривеног распућа да онај ко приступа добром подвигу самоисправљања обавезно претходно у мислима мора да одреди шта и како да исправља, да стално овај план држи на уму и у срцу да би с њим, као с верним водичем, са што мање препрека и што сигурније довео до краја започето дело. Дакле, као прво – шта треба да исправљамо у себи? Готово све што је у нама. Грех воли неограничену власт. Ако га наше срце воли, он њиме потуно овладава и обузима целог човека својом злосрећном силом. За грешног човека и човечанство натпис је исти: “од пете до главе нема ништа здрава” (Ис. 1, 6). У то се свако лако може уверити ако ослушне своје грешно срце. Тамо ће видети укорењено семе зла, видеће изворе греха, исто као и оно у чему се он испољава. Самољубље је семе свег моралног зла. Оно лежи на самом дну срца. Човек би по својом призвању требало да заборавља на себе и у свом животу и делатности – морао би да живи само ради Бога и људи. Освећујући своју делатност њеним приношењем као захвалне жртве Богу Спаситељу, он би требало да је остварује у корист ближњих и на њих да излива све ма шта да добије од Штедрог Бога. Овде не бива једно без другога: не може човек да воли Бога, а да не воли ближње, и не може да воли ближње, а да не воли Бога, исто као што човек који воли Бога и ближње не може да се не жртвује у славу Божију и на добробит ближњих. Али када се човек мишљу, срцем и жељом одвраћа од Бога, а самим тим и од ближњих, онда се, природно, задржава на себи самом – себе ставља у центар, према коме све усмерава не штедећи ни Божанствени поредак ни добро блжњих. То је корен греха! То је семе моралног зла! Оно се крије дубоко у срцу. Али растући и излазећи ближе ка површини срца, ово семе излази из њега у три вида, као у три изданка који су проникнути његовом снагом, испуњени његовим животом: у самоузношењу, похлепи и љубави према насладама…
Прво човека наводи да у свом срцу говори: ко је као ја; друго: хоћу свиме да владам; треће: хоћу да живим ради свог задовољства. Ко је као ја! Која душа није у себи осетила сличан покрет? У мислима се не узносе само они који су од природе обдарени узвишеним врлинама или они који су својим трудом успели да учине нешто важно и друштвено корисно. Уображеност је присутна у свим узрастима, звањима и сталежима. Она човека прати кроз све умне и моралне степене усавршавања; она се не потчињава никаквим спољашњим односима, и чак иако човек живи сам, непознат и удаљен од свих он је увек у свуда подложан искушењу самоузношења. Од када је у срцу прихватио прву обману змије “бићете као богови”, он је себе почео да узноси над свима, као да је Бог, почео је да ставља себе изнад оне црте на коју га је поставила природа и друштво – то је општа болест свих и сваког. Наизглед, шта има опасно у томе да се неко мало забави мишљу да је изнад овог, неког, другог трећег? Међутим, погледајте колико зла и колико мрачних последица проистиче из ове, по нашем мишљењу неважне мисли! Онај ко се мишљу и срцем узноси над свима, ако нешто и предузима, не предузима по гласу разума и савести, по саветима мудрих људи и поукама речи Божије, него по свом нахођењу, предузима зато што он тако хоће: он је својевољан. Ако остварује оно што је предузео све очекује само од себе: самоуверен је и охол; кад изврши сматра да је све сам урадио и отуда бива уображен, горд, надмен и назахвалан; поредећи себе са другима он увек жели да се у свему врши његова воња, да се све крће по његовом наређењу: властољубив је и склон насиљу; поредећи друге са собом не може да трпи њихов утицај ни у најскомнијем облику: пун је презира и непослушан; наилазећи на нарушавање своје воље он губи власт над собом, ако је увређен он гори од жеље за осветом: жуди за почастима и славом када је слабог карактера; лицемеран је и сујетан кад је слабе душе; дрзак је, самовољан, умишљен склон оговорању кад је низак. Ево у каквим се облицима испољава самоузношење, ево колико му греховних покрета дугује своје постојање! Једва да постоји неко ко се неће пронаћи у једном или другом. Хоћу да све буде моје! – замишља похлепни, – и ево друге гране основног моралног зла. У њој се најлакше се открива дух самољубља: похлепан човек неће рећи ни речи, неће учинити ни корак, ни прстом мрднути ако из тога не може да извуче неку корист. Код њега је све тако срачунато, тако је све испланирано, свему је дат такав ток да и време и место и ствари и лица – све чега се дотиче његова рука и мисао носи у његову ризницу сличан данак. Лична корист, интерес, је основна полуга која увек и свуда доводи брзо покреће цело његово биће, и он је спреман да све претвори у средство за своје циљеве: тражиће све већи степен достојанства и части, ако има користи, преузеће најтежу дужност, ако то доноси већи доходак, одлучиће се на сваки труд, неће ни јести ни пити само да оствари своју корист. Он је или користољубив или похлепан или шкрт и само под јаким утицајем сујете може да воли блесак и раскош. Његова својина му је дража од самог њега, дража му је од људи и Божанственог поретка. Његову душу као да су прогутале ствари и он не живи ради себе него ради њих. То је сила и власт друге гране злог семена – самољубља! И ко нема неких ствари од којих му је толико болно да се растане као да губи своје срце – као да се растаје са срећом. Хоћу да живим ради свог задовољства, говори човек који је поробљен телу – и живи ради свог задовољства. Душа му је утонула у тело и осећања. На небо, духовне потребе, на захтеве савести и дуга он ни не помишља. Искусио је само различите врсте насладе, без њих не може ништа, о њима говори и размишља. Колико је блага на земљи, толико потреба има његово тело, толико је задовољстава за оног ко је предат осећањима и за сваким од њих се у њему ствара посебна наклоност. Отуда и лакомост, прождрљивост, размаженост, кицоштво, лењост, разузданост – наклоности, чија је снага једнака снази закона природе који ограничавају слободу. Почне ли да да наслађује укус, постаје сластољубив, игра боја га учи кицоштву, разноврсност звука – брбљивости, потреба за храном – прождрљивости, потреба самоочувања – лењости, друге потребе – разузданости. Будући да је преко тела у живој вези с природом оне је душевно предан телу и колико у телу има функција преко толико канала он пије из њега задовољство и заједно са насладом упија у себе и основни дух природе – дух механичког несвесног дејства. Зато, што је неко више предат насладама то је теснији круг његове слободе, а онај ко је предан свим насладама је, може се рећи, потпуно везан телесним везама. Ево како у нама зло расте из малог, готово неприметног семена. На дну срца, као што смо приметили, лежи семе зла – самољубље; од њега иду три гране, испуњене његовом силом – три његова вида – самоузношење, похлепа и чулност, а ова три рађају безбројно мноштво страсти и порочних склоности. Као што у дрвету главна стабла пуштају из себе мноштво грана и изданака, тако да се у нама ствара читаво дрво зла које, укоренивши се у срцу потом шири по целом нашем бићу, излази напоље и покрива све што нас окружује. Слично дрво може се рећи, постоји у сваком чије срце макар мало воли грех, само с том разликом што се код једног више открива једна, а код другог његова друга страна. А који је разлог због којег га најчешће не примећујемо у себи и што нам је у мислима често, а не стидимо се ни наглас да кажемо: па шта сам лоше учинио? Или због чега сам лош? Разлог за ово је веома природан и он је нови изданак греха који у нама живи. Не примећујемо зато што не можемо. То нам грех не дозвољава. Он је веома лукав и опрезан. Неприкривено дрво зла које смо насликали одмах би требало да искрсне пред умним очима и да одбије од себе свакога, зато што оно покушава да га заодене лишћем, да покрије његову ругобу и покрива је тако да не само корење и стабљику већ ни гране душа у којој ово дрво расте не може да разликује. Овај покров од лишћа јесу расејаност и брижност. Расејан човек не воли да живи у себи, а брижан нема слободног времена ни тренутка. Један не може, а други нема времена да примети оно што се унутар њега дешава. При првом буђењу из сна њихова душа истог часа излази из себе и код првог одлази у свет маштања, а код другог понире у море тобоже неопходних послова. Садашњост за њих не постоји, и то је заправо одлика читаве њихове делатности. Један радије живи у свету који је сам створио и делимично долази у додир са стварним светом и то случајно и површно, а други је и мишљу и срцем потпуно у будућности, сваки посао жури да заврши што је могуће пре да би се прихватио другог. Онда започиње друго и жури на треће, уопште, садашњошћу су заузете само руке, ноге, језик и друго, а сва његова мисао је устремљена у будућност. Како при таквом току унутрашњих покрета да примете оно што се крије у срцу? Али греху није довољан само прекривач од лишћа: кроз њега се још некако и може проникнути, могуће је ветром патњи и унутрашњих потреса савести размаћи и открити сву ругобу греха: зато грех сам из себе ствара неки непробојни покров налик на стајаћу мутну воду у коју он погружава своје дрво с лишћем. Овај покров се ствара од незнања, безосећајности и безбрижности. Не знамо за то да смо у опасности и не осећамо је; а пошто је не осећамо предајемо се безбрижности. И без обзира на то шта да се предузме да би се уразумио овакав грешник, све је узалудно. Производите што јаче звуке изнад воде: онај ко је у води ништа неће чути. Задивљујте чиме хоћете лењог грешника, он се неће нимало збунити. Опишите пред њим његово сопствено стање, он ће рећи: то нисам ја. Опишите му крајњу опасност у близини које се налази он ће вас уверавати да се то њега не тиче; будите га из сна, он се неће постидети да изјави: ја делам. Толико је снажан покров којим се овај грех скрива од погледа онога ко је у његовој власти! Ево у општим цртама свега онога што треба да изменимо у себи, ево широког попришта делатности у светом подвигу самоисправљања! Треба скинути покров са греха – изагнати из душе безбрижност, безосећајност, самообману, расејаност и брижност; треба одсећи његове гране – све порочне страсти и наклоности; на крају, ископати га са самим кореном, одагнати самољубље самоодрицањем. Труд је велик и тежак! Греховна нечистота, која је раније описана, не покрива душу као прашина коју је могуће одувати лаким кретањем ваздуха. Не, она је проникла у саму нашу суштину, срасла с нама у једно, постала део нас, зато за нас ослободити се од ње јесте исто што и одвојити себе од себе, исто што и ископати око, одсећи руку. Међутим, таква тежина не треба да нас гуши већ да нас буди из лењости. Онај ко искрено жели спасење не гледа на препреке: од њих ће се још снажније пренути, одлучније приступити и ревносније почети спасоносно дело самоисправљања. Како чинити ово дело? Од чега почети, шта радити потом, шта даље и какав је уопште ток унутрашњег самоисправљања? Човеково срце је дубоко – како сазнати шта се у њему дешава у извесним околностима, а тим пре шта у њему треба да се дешава? Свако има свој карактер, своје расположење, своје страсти, наклоности и навике. Због тога код сваког ток унутрашњег самоисправљања мора бити другачији и немогуће је установити један исти за све. Самоисправљање није дело хладних размишљања него живог и ревносног делања које се остварује дубоко у срцу. Хришћанство је тајна, не само у основи него и у пракси. Ток његовог образовања у срцу је сличан путу по сакривеном и подземном пролазу. Ономе ко на њега ступа каже се: Ево пута и онај ко се одлучио већ иде сам. “Ко се може спасити?” рећи ће неко кад види све тешкоће самоисправљања. Одговарамо одговором Спаситеља на слично питање: “Човеку је ово немогуће, а Богу је све могуће” (Мт. 19, 25-26). Онај ко је одлучио да почне хришћански живот кроз Свете Тајне добија благодат Духа, која просвећује, крепи, теши. Пошто је стално с њим она њиме руководи за све време опасног земаљског путовања на најмудрији и најобазривији начин. И ко може да се нада да ће сам остварити исправљање свога срца? Зар у овом светом делу неко може да очекује успех од људске помоћи и од људског искуства? Слушајте шта каже Господ: “И покропићу вас водом чистом, и бићете чисти; Ја ћу вас очистити од свијех нечистота ваших и о свијех гаднијех богова ваших. И да ћу вам ново срце, и нов ћу Дух метнути у вас, и извадићу камено срце из тијела вашега, и даћу вам срце месно (Јез. 36, 25-26). Све је од Господа! Предајмо Му себе, препустимо Његовом благодатном деловању себе као нечисту и ружну смесу, нека створи од нас, као уметник и стваралац добре сасуде у част творевине добре веома. Са своје стране можемо Богу да дамо само искрену жељу за самоисправљањем и потпуну спремност да се повинујемо Његовима наредбама. Шта се дешава с оним кога посети благодат Господња, како ће она га повести путем очишћења до стања чистоте и непорочности – то је Спаситељ показао у причи о блудном сину. Благодат човека прво учи да распозна и скине са себе покрове, јер како иначе да приступи послу не видећи на чему треба да се потруди? У овом делању с очију ума пада слепило, срцу се враћа пријемчивост и воља се буди из снене безбрижности. Душа истовремено и нехотице задржава пажњу на себи и усредсређује се на оно што се унутра дешава: бол и страх преносећи душу с оне стране гроба ка престолу суда одвајају је од света и пружају њеној забринутости други, узвишенији предмет. Обнажено дрво греха сад стоји пред погледом ума грешниковог у свој својој ружној голотињи и већ што за њега није уобичајено – рађа самоосуду, испуњава се стидом, пече осудом и грижом савести. Зрак милосрђа Божијег у смиреној души рађа топлоту умиленија и потоке суза покајања, обилне и сталне сузе на крају из срца с кореном чупају читаво дрво греха. Сад човек стоји на чистој земљи непорочности и брине се о светој побожности. Дело самоисправљања се може описати кратко и лако, али оно није тако кратко, а још мање је лако у стварности. Наше потребе су разноврсне, разноврсно је и брижно деловање благодати у нама, једнога она прима право у блажени мир, изводи на пашњак духа, напаса и наслађује, другога дугим и заобилазним путевима испитује и после разних путовања доводи тамо као уморног и напаћеног путника. Тешко је! Али шта бива без тешкоће? Од тренутка кад је за човека земља у својим делима била проклета човек у зноју лица добија телесна добра, а тим пре духовна. Зато, колико је на крају радости у ономе што је стечено. Труд самоисправљања у стварности није толико тежак као што на изгледа на први поглед. Он изгледа неизмерно само са стране, само дотле док на њега не ступимо. И овде, као и у обичном послу све зависи од расположења с којим неко приступа послу… Тесан је пут до Царства, чини се да је тежак Христов јарам, али само док још стојимо изван, док се још премишљамо, док осмишљавамо ток новог живота. Али када се у срцу роди и створи спасоносна одлучност, она са собом доноси и одушевљење за добро делање. Одушевљени Христов следбеник иде за Њим радујући се и благосиљајући јарам добијен од Њега… Питаћете где узети такво одушевљење? Молићемо се, и молитва вере ће послати овај Божанствени огањ. Молићемо се за одушевљење, за одлучност и буђење из греховног сна…
! СПАШАВАЈУЋИ ГРАЧАНИЦУ - СПАШАВАМО СЕБЕ ! 
Оставите одговор