! СПАШАВАЈУЋИ ГРАЧАНИЦУ – СПАШАВАМО СЕБЕ !

Вести са Православне страже:  Четвртак, 24. 06. 2021.г…

Свакодневно се одржавају и целодневни непрестани Православни протести испред назовивладе Србије…

И у доба глобалистичке репресије пројектом Корона вирусом…

Свакога дана непрестано за Православну слободу Србије узастопно већ 1907. дан по реду… И данас одстојасмо испред назовивладе Србије све очекујући нову Православно исповедну 268. заредом Литију Београдом… Што ће рећи ВИШЕ ОД ЧЕТРИ ГОДИНЕ ПРАВОСЛАВНИХ СВЕДОЧЕЊА ПРОТИВ ВЕЛЕИЗДАЈЕ испред тзв. „Владе Србије“

Кад у овоземним правилима важи изрека „ко чека тај дочека“ колико је то остварљивије за оне који чекају са Православном вером помоћ од Бога Живога и Свемоћнога..

+++

„Онај ко не изабере да пострада за Истину Божију, биће кажњен много болније страдањем које није изабрао.“Свети Марко Отшелник

+++

Комплетна сутрашња Житија Светих (звучни запис):

Св. Онуфрије Велики, и житија других Светих за 25./12. јун

ИстиноЉубље свима Вама!

+++

Преподобни Амвросије Оптински:

КАКО ЖИВЕТИ?

     „Како живети?“ Ово је било најважније питање, постављано Старцу од стране свих. Он би одговарао у својим, уобичајеним, хумористичним тоном:

    „Живи – не тугуј, не осућуј никога, не узнемируј никога и моје поштовање свакоме.“ Често је тон Старца изазивао осмехе на лицима, лакомислених слушаоца. Међутим, ако се човек дубље замисли над овом поуком, дубоки смисао ће постати очигледан сваком.

    „Не жалости се“, то јест, нека се твоје срце не оптерећује тугама и несрећама, које су неизбежне за свако људско биће, већ га пре усмери Једином Извору вечне радости – Богу. Кроз Њега, особа се мири са својим жалостима, постаје „покорна“ и тако задобија мир.

    „Не осуђуј никог“, „не узнемируј“. Осуђивање и узнемирење, који су изданци разорне гордости, две су најуобичајеније делатности међу људима. Довољне су да баце душу човека, у дубине пакла; док углавном, на површини, могу да мисле да то нису греси.

    „Моје поштвање према свакоме“ – наводи заповест Апостола: „чашћу један другог већег чините.“ (Рим. 12:10)

    Скупљајући све ове мисли у једну, можемо видети да је у горепоменутим изрекама, Старац пре свега проповедао смиреност – основу духовног живота, извор свих добара, без кога се човек не може спасити.

О смирењу…

   Мораш смирити себе пред сваким и сматрати себе горим од сваког. Ако нисмо нанели увреду, која је била извршена од других, онда је то можда јер нисмо имали прилике, или су ситуација и услови били другачији. Док у свакој особи постоји нешто добро и нежно, сви ми обично видимо њихове мане и не примећујемо ништа добро у њима.

    На питање да ли неко може да жели духовно савршенство, Старац је одговрио: „Не само да можеш, већ се мораш трудити да усавршиш себе у смирењу, то јест, да сматраш себе у свом срцу, да си мањи од сваког људског бића и сваког створења. Природно је и суштински да  грешно људско биће смирује себе. Ако то не ради, онда ће бити смириван условима, уређеним ради корист његове душе. Токов периода среће, човек обично све приписује себи, својој слабачкој снази и такозваној моћи, али чим га нека врста несреће задеси, он моли за милост од замишљеног непријатеља.

    Старац је такође испричао како случајне околности смирују човека: „Једном, човек је организовао свечани ручак и послао слуге да позову његове госте. Суочен са слугом прилично неугледног изгледа, један од гостију га је упитао: „Немој ми рећи да твој господар није могао наћи бољег слугу, него што си ти?“ На ово, слуга му је одговорио: „Наочите слуге послане су наочитим гостима, а мене је послао вашој милости.“

    Старац Амвросије је даље поучавао своје ученике о смирености: „Једном је посетилац дошао да види Игумана Мојсеја, али не нашавши га кући, отишао да види његовог брата, Оца Антонија.

    Током разговора, посетилац је поставио питање: ‘Реците ми баћушка, коју врсту поука чувате?’ Отац Антоније му је одговорио: „Имао сам мноштво поука; живео сам у пустињи и манастирима и сви су имали различита правила. Сада остаје само један труд: ‘Боже смилуј се на мене’”.

    Старац је такође испричао како је „Једна жена лутала овде и тамо, прво у Кијево, па у Задонск, а један старац јој је рекао: ‘Све ово нема никакве користи. Седи мирно и изговарај молитву Мудрог Разбојника.’”

О спасењу

    По речима Петра Дамаскина, док Хришћанин живи на земљи, његово спасење је увек између страха и наде. Али људи и даље трагају за потпуним испуњењем на Земљи, и очекују их од места и људи, док Сам Христос говори у Писму: „Имаћете невоље у свету“. Ове речи јасно показују да без обзира, где се Хришћанин налази, не може бити без неке врсте патње. Постоји само једна утеха – у испуњавању заповести Писма, као што Псалм говори: „Велики мир имају они који љубе закон Твој, и у њих нема спотицања“. (Пс. 119:165).

    Ако нас неко или нешто куша или збуњује, то јасно показује да се не односимо правилно према законима Божијим, међу којима је највећи, онај о суђењу и осуђивању било кога. На Страшном Суду, свако ће бити прослављен или посрамљен по својим делима. Стари Завет заповеда да се побринемо за наше спасење и напредак душе. О овоме ми највише треба да бринемо.

    Нас Бог не присиљава против наше воље, већ нам пре нуди избор за наше опредељење, и управо кроз слободну вољу, појединци се окрећу ка добру или ка злу. Према томе, бескорисно је да се криве они који живе око нас, као да нам они сметају или спречавају наше спасење или духовни напредак.

О љубави

    Љубав обухвата све. Са оним, који је благонаклон према својим ближњима – кроз тежњу срца и понашање, покренуто не само дужношћу или жељом – ђаво није у стању да се бори.

    Наравно љубав је виша од свега. Ако видиш да немаш љубави у себи, али желиш да је задобијеш, онда чини дела љубави, чак иако без љубави на почетку. Бог ће видети твоју жељу о патње и усадиће љубав у твоје срце. „Они који имају нечисто срце, не треба да очајавају, јер уз Божију помоћ га могу променити. Све што ти је потребно, јесте да стражиш над собом пажљиво, да не дозвољаваш да ти могућност да будеш благонаклон према ближњем промакне, откривај своје мисли старцима и буди благонаклон до краја. Наравно, ово се не може десити изненада, али Бог је врло стрпљив. Он прекида живот особе, само када види да је спремна да пређе у вечност, или, када види да нема више наде за његово побољшање.

О неверју

    „Поменула сам једном Баћушки,“ писала је једна од његових духовних кћери, „породицу, које сам веома жалила, јер нису веровали ни у шта, ни у Бога, ни у живот после смрти. Сажаљевала сам их јер то можда није њихова грешка, захваљујући којој су доспели у неверје, или можда је то пак, неки други разлог.

    Баћушка је прoтресао главу и рекао врло љутито: „Нема оправдања за невернике. Свето Писмо је написано за свакога, баш за свакога, чак и незнабошце;  након свега, знање о Богу је усађено у нас на рођењу, тако да сами себе треба да криве. Питаш ме, да ли се можемо молити за њих. Наравно, можеш се молити за било кога.“

    Старац је такође рекао да се неки одричу своје вере, опонашајући друге, али и кроз лажни стид. Ево примера: постојала је особа која није веровала у Бога, из следећег разлога.

    Током рата на Кавказу, када је морао да се бори и у јеку битке, када су меци пролетали поред њега, сагао се, загрлио свог коња, све време говорећи: „Пресвета Мајко Божија, спаси ме.“ Касније се, када се присећао овог догађаја, а његови другови му се смејали, он одрекао својих речи.

    Овде је Старац додао: „Да, лицемерје је горе од неверја.“

ИстиноЉубље свима Вама!