! СПАШАВАЈУЋИ ГРАЧАНИЦУ – СПАШАВАМО СЕБЕ !

Вести са Православне страже:  Уторак, 06. 04. 2021.г…

Свакодневно се одржавају и целодневни непрестани Православни протести испред назовивладе Србије…

И у доба глобалистичке репресије пројектом Корона вирусом…

Свакога дана непрестано за Православну слободу Србије узастопно већ 1833. дан по реду… И данас одстојасмо испред назовивладе Србије све очекујући нову Православно исповедну 257. заредом Литију Београдом… Што ће рећи ВИШЕ ОД ПЕТ ГОДИНА ПРАВОСЛАВНИХ СВЕДОЧЕЊА ПРОТИВ ВЕЛЕИЗДАЈЕ испред тзв. „Владе Србије“

Кад у овоземним правилима важи изрека „ко чека тај дочека“ колико је то остварљивије за оне који чекају са Православном вером помоћ од Бога Живога и Свемоћнога..

+++

„Онај ко не изабере да пострада за Истину Божију, биће кажњен много болније страдањем које није изабрао.“Свети Марко Отшелник

+++

Комплетна сутрашња Житија Светих (звучни запис):

Благовести Пресвете Богородице, и житија других Светих за 7. апр/25. мар

ИстиноЉубље – свима Вама!

+++

 Владика рашко-призренски Артемије

Беседа на Благовести 2006. године,  манастир Ћелије

Духовна академија одржана на Благовести 07. априла 2006.год. у манастиру Ћелије, поводом двадесетседам година од представљења преподобног Авве Јустина Поповића. Академији су присуствовали Владика Лаврентије, Владика Атанасије, Владика Теодосије, Владика Јован, монаси, свештеници, игуманија манастира Ћелије мати Гликерија са сестрама и верни народ.       

Ваша преосвештенства, часни и преподобни оци, преподобна мати игуманијо, часне сестре, браћо и сестре. Ево већ 27 година, како је наш Св. Ава Јустин отишао из земаљске у Небеску Србију. Али он је, и остао овде са нама,  и он нас сваке године на дан Благовести, које је он благовестио целог живота својим животом, својом речју, својом мишљу, и даље сабира овде око свога светога гроба, и даље нам служи као вођа и учитељ кроз живот овај земаљски у живот вечни. Ава Јустин наш, познат је као велики следбеник и поштовалац Светих Отаца Цркве Православне. Он је из њих израстао, у њима живео, њима дисао, и о њима говорио и беседио. То Отац Јустин чини и даље кроз своја писана дела и својим примером. Сва богословска дела Оца Јустина, а Догматика на првом месту, јасно и непобитно сведоче шта су за њега били и значили свети Оци и њихово догматско богословље. О томе, он сам смиреноумно и светоотачки озбиљно сведочи: „Православље је православље светитељством, светитељство је живот у Духу Светом и Духом Светим. Нема православља изван светитељства, изван духовништва. У свету људских стварности светитељство је мерило православности. У мери светости је мера православности. Православље је само оно што је од духоносних светитеља, од Светих Отаца Цркве Православне.

Православно богословље је једино еванђелско богословље, јер је од Духа Светога, јер је од Духоносних Апостола и Светих Отаца. „Свјатим Духом Богословије“. Да, истинско еванђелско богословље бива само Духом Светим, добија се само њиме и ствара се само њиме. Oтуда су за нас, православне, духоносни Оци Цркве, једини прави богослови о Тросунчаном Богу. Они су наше вође, они православља наставници, они трубе Духа Светога, они тајници Свете Тројице, они очи Христове. Због свега тога, они су и мерило и правовера свега правоверног, свега еванђелског. Што није од њих, што није у духу њиховом, није православно. Само оно што се може проверити њиховим духом, подвести под њихово учење, јесте православно, јесте вечито. Стога, изучавање Светих Отаца, примарни је посао православног богослова. Ту се мисао крштава у живој води и сва отиче у живот вечни; душа се подмлађује, мисао окриљује и креће по орловски чистим висинама, и расте кроз све божанске бескрајности подстицања својом богочежњивом логосношћу.“

Оваква исцрпна, дубока и истинита похвала и оцена светих Отаца није никада, и нигде, и ни од кога изречена. Говорећи о светим оцима, отац Јустин уједно износи свој став према савременом помодарству у свему, па и у богословљу. Ми не смемо престати наглашавати, како у Цркви најбоље мисле свети оци, јер Духом Светим мисле. Има их који траже реформизам у Цркви, а не осећају да је модерни реформизам за Православну Цркву исто што и деформизам. Зато што смо одступили од наших незаменљивих православних светих отаца и подвижника, заразили смо се кожним, корним, западњачким реформизмом. Заборавили смо заповест: „Не саображавајте се овом веку, него се преобразите обнављањем ума свога, да бисте могли кушати, која је добра и угодна и савршена воља Божија“, као што каже Св. Апостол Павле. Зато отац Јустин препоручује: „Молитвом и побожношћу се чува свето предање, од сваког људског демонизма и ђавољег хуманизма, и у њему, сав Господ Христос који и јесте вечно предање Цркве.“

Доследан и веран светим оцима у позитивном учењу и излагању православних истина вере, отац Јустин им је, не мање доследан у ставу и односу према јеретицима сваке врсте. Често је отац Јустин, а поготову у последње време, указивао на опасности, како од римске унијатске пропаганде и неприхватљивог, за православног човека, папизма и протестантизма, тако и против модерне свејереси екуменизма, као и против нејеванђелског става и односа према њему, неких православних представника. Још 1927. године осврћући се на један тадашњи римокатолички позив православнима, да приђу и подчине се римској цркви и папи, отац Јустин између осталог пише: „Мали је човек, сувише мали, па био он и папа, да би оставили Богочовека и да би пришли човеку. Папапоклонство, човекопоклонство изазива сетан осмех на жалостивој души православној и она се даноноћно моли сладчајшем Господу,   дасве човекопоклонике поведе путем Богочовечанске Истине у живот Богочовечански.“ Познато је класично становиште оца Јустина, да постоје три главна пада у историји рода људског: Адамов, Јудин и папин. Адамов пад – отпад од Бога; Јудин пад – продаја Бога; папин пад – хтети заменити Богочовека човеком, зато је и најтежи. Догмат римокатоличке цркве о непогрешивости папе човека, по оцу Јустину није друго до ренесанса незнабоштва и многобоштва. Зато је папизам први протестантизам по речима истиновидца Хомјакова.

Светомаксимовски је непоштедан отац Јустин и према савременом екуменизму. Екуменизам је, по оцу Јустину, име за псевдохришћанства, за псевдоцркве западне Европе. А сва та псевдохришћанства, све те псевдоцркве, нису друго до јерес до јереси. Њима је заједничко име, свејерес. Зашто? Зато што су у току историје, разне јереси негирале или унакажавале поједине особине Богочовека, Господа Христа, а ове европске јереси, одстрањују васцелог Богочовека и на његово место стављају европског човека. Ту нема битне разлике између папизма, протестантизма, екуменизма и осталих секти чије је име легион.

Иза оваквог стања ствари, светоотачки је логичан закључак оца Јустина да без покајања и ступања у истиниту Цркву Христову, неприродно је и бесмислено, говорити о неком уједињењу Цркава, о дијалогу љубави, о интеркомуниу. Овакав став оца Јустина према јеретицима, ни у ком случају, не значи мржњу, него крик Христочежњиве душе, због заблуде и пропасти оних за које је Христос умро на крсту.

То је израз верног следовања светим оцима и Богочовечанској Истини Цркве Православне. Нема сумње, он само оваплоћује у своме животу оно што је Богонадахнуто изразио Св. Максим Исповедник  речима: „Ја не желим да се јеретици муче, нити се радујем њиховом злу, – Боже сачувај! – Него се, већма, радујем и заједнички веселим њиховом обраћењу. Јер, шта може вернима бити милије, него да виде да се растурена чеда Божја саберу у једно. Ја нисам толико помахнитао да саветујем да се немилост више цени него човекољубље. Напротив, саветујем да треба са пажњом и искуством чинити и творити добро свим људима, и свима бити све, како је коме потребно. Притом, једино желим и саветујем да јеретицима као јеретицима не треба помагати на подршку њиховог безумног веровања, него ту треба бити оштар и непомирљив, јер ја не називам љубављу него човекомржњом и одпадањем од Божанске љубави кад неко подпомаже јеретичку заблуду, на већу пропаст оних који се држе те заблуде“, закључује Св. Максим Исповедник.

Отац Јустин, као сумирајући став и учење свих светих отаца, јеретицима пише: „Учење Православне Богочовечанске Цркве Христове кроз св. Апостоле, кроз свете оце, кроз свете Саборе о јеретицима јесте ово: Јереси нису Црква, нити то могу бити, зато у њих и не може бити светих тајни, поготову св. Евхаристије, те тајне над тајнама, јер св. Евхаристија јесте све и сва у Цркви, сам Богочовек, Господ Христос и сама Црква као тело Његово и уопште све Богочовечанско. Интеркомунио, општење са јеретицима  у светим тајнама, нарочито у св. Евхаристији, то је нејбезочније издајство Господа Христа, издајствојудинско и при том издајство васцеле Цркве Христове, Цркве Богочовечанске, Цркве Апостолске, Цркве Светоотачке, Цркве Светопредањске, Цркве Једине“.

После свега овога, сасвим је разумљива сета и негодовање оца Јустина против става појединих православних представника, који олако прелазе преко оваквог предањског става отаца Сабора Цркве, према јеретицима, постајући и сами чланови и укључујући и своје цркве у тзв. екуменски савез цркава, који по оцу Јустину, није ништа друго до скуп свих могућих јереси.

Може ли се са јеретицима заједнички молити, од њих тајне примати и Истину Свете Тајне Цркве раздавати и православан остати? Јасно је и за комарачку савест, да је тако нешто немогуће и немисливо. Ови покушаји да се такви ставови бране или правдају љубављу према јеретицима, дијалогом љубављу, жељом за јединством и тако даље, нису ништа друго до ињекције наркотика за успављивање и умртвљење црквене свести код православних верника. Не треба се варати, суштина Љубави је Истина, и Љубав живи истинујући. Стога нема дијалога љубави без дијалога Истине, иначе, такав дијалог је неприродан и лажан. Отуда и заповест Христовог апостола: „Љубав да не буде лажна“. Дељење и раздвајање љубави и истине само је знак недостатка Богочовечанске вере и изгубљене духовне Богочовечанске равнотеже и здравоумља. У сваком случају, закључује отац Јустин, то никада није пут светих отаца.

Будући у свему доследан Светом Предању и оцима Цркве, отац Јустин Богомудро предлаже једини могући излаз из свих безилаза, а то је апостолска Богочовечанска вера, свестрани повратак на Богочовечански пут св. Апостола и светих отаца. То и само то, може спасити и ослободити робовања разним хуманистичко-хоминистичким човекоугодништвима и човекослужењима, и спрати све грехе.

Уопште узевши, отац Јустин и својим животом и својом усменом  и писаном речју , на себи својствени и доличан начин благовести, поручује и у аманет нам оставља, оно што су оци Светих VII Васељенских Сабора казали и потврдили као једини православни пут, Богочовечански, којим треба неустрашиво ићи кроз све тмине и помрачине овог века и света, и он може са пуним правом у хору светих отаца да исповеди пред свима анђелима и људима као што су Пророци видели, као што су Апостоли научили, као што је Црква примила, као што су Учитељи одогматили, као што се васељена сагласила, како је Благодат заблистала, како се Истина доказала, како је лаж прогнана, како се Премудрост смело јавила, како је Христос потврдио, тако мислимо, тако говоримо, тако проповедамо Христа Истинитог Бога нашег. То је вера Апостолска, то је вера Отачка, то је вера Православна, та вера утврди васељену.

ИстиноЉубље свима Вама!

ИстиноЉубље – свима Вама!