! СПАШАВАЈУЋИ ГРАЧАНИЦУ – СПАШАВАМО СЕБЕ !

Вести са Православне страже:  Понедељак, 22. 03. 2021.г…

Свакодневно се одржавају и целодневни непрестани Православни протести испред назовивладе Србије…

И у доба глобалистичке репресије пројектом Корона вирусом…

Свакога дана непрестано за Православну слободу Србије узастопно већ 1818. дан по реду… И данас одстојасмо испред назовивладе Србије све очекујући нову Православно исповедну 255. заредом Литију Београдом… Што ће рећи ВИШЕ ОД ПЕТ ГОДИНА ПРАВОСЛАВНИХ СВЕДОЧЕЊА ПРОТИВ ВЕЛЕИЗДАЈЕ испред тзв. „Владе Србије“

Кад у овоземним правилима важи изрека „ко чека тај дочека“ колико је то остварљивије за оне који чекају са Православном вером помоћ од Бога Живога и Свемоћнога..

+++

„Онај ко не изабере да пострада за Истину Божију, биће кажњен много болније страдањем које није изабрао.“Свети Марко Отшелник

+++

Комплетна сутрашња Житија Светих (звучни запис):

Св. муч. Кодрат, Св. Анастасија Патриција, и други Свети (23./10. мар)

ИстиноЉубље – свима Вама!

+++

Старац Никодим Каруљски:

Страдање од помисли и борба са њима

Видим себе, замишљам себе, у заробљеништву, у великој згради или боље рећи у пространој тамници испуњеној робијашима из разних друштвених слојева и различитих карактера, оба пола, свакојаких злочинца и развратника, разбојника, крадљиваца, пљачкаша, убица, превараната, лажова, клеветника, празнослова, бестидника, пијаница, блудника, простака, псовача, безбожника, хулитеља, једноставно речено – све што је грешно и штетно на свету, све је сабрано у тој тамници…

И сви ти људи који су убили у себи људски лик и пре су слични зверима и животињама, не седе на једном месту, него су све време у покрету и трци и трагању – свако тражи неког себи сличног. Ја у том затвору лежим на поду, болестан и раслабљен, прљав и оскрнављен, у бедној подераној одећи, а из мојих рана непрестано тече гној који испушта тежак смрад. А сав тај мени сличан тамнички олош окруживао ме је и сав се својски трудио да ми наметне своје обмане и саблазни и непрестано су ми један за другим досађивали. Тим својим лажљивим беседама, испуњеним сваком штетношћу и гадошћу, као оштрим ножевима и смртоносним стрелама израњавали су читаву моју душу. Али злоба и лукавство робијаша не престаје. Они ми са још већом злурадошћу и бестидним ругањем што је могуће више досађују и намећу ми своја схватања, укусе и убеђења, трудећи се, једном речју, да ме учине у свему сличним себи – гнусним и злоћудним. И као љути пси кидају ме не дајући ми мира ни на трен. Измучили су ме до крајњих граница, тако да више немам снаге да им се отргнем и ослободим се, макар на кратко. Ти злотвори ми не дају ни да се обратим за помоћ сродницима, пријатељима ни познаницима које не видим у близини. А ако почнем тужно да вичем и дозивам некога у помоћ, они ме стискају за грло и својом страшном буком и галамом труде се да ме заглуше, да се не би чуо мој слаби глас. И тако ја остајем у овим мукама без заштите и помоћи, те стога повремено сасвим клонем духом. Кад видим себе у таквом беспомоћном стању и невољно ме захвати очајање, па им се препустим и потпуно престанем да им се противим, нехотице се мирећи са својом горком судбином и заборављајући на своју дужност – примирим се и почнем у понечему да се слажем са њима, од чега почињем да отупљујем и постајем још безумнији и још више да побољевам и душом и телом.

Догађа се и то да се дуго пребивам у таквом самозабораву и покорности својим злотворима. Али понекад се догађа, не знам одакле, да се на мене спусти зрак светлости, па ми се чини да је све добро и лако, и онда та мрачна тамница и сви зли заточеници и сви зли заточеници постају нешто сасвим друго. У том тренутку поново добијам наду да ћу се ослободити из заточења, и сабравши све силе у себи, опет почињем да жалосно запомажем дозивајући кога било у помоћ. Тако се догађало да ме неко и чује. У то време, или боље рећи у том тренутку, светлост засија у мраку и мрак тамнице ишчезава, а ишчезава и сама тамница са заточеницима. Отварају се моје затворене очи и пред собом у светлости видим своје миле другове, сроднике и познанике: умилно и слатко беседе са мном. У души ми од те светлости и беседе постане спокојно, тихо и радосно, али то нетраје дуго, јер због своје слабости и навикнутости на живот у лошем друштву нисам у стању да се држим онако како би са њима било потребно и долично. Својом навикнутошћу на зло и злосмрадијем ја их брзо терам од себе и они жалећи ме одлазе. Тада ме опет задеси исти онај мрак и опколе исти они разбојници, па још љуће и злобније почињу да ме злостављају и муче. Али осим тих пролазних мука мене очекују још страшније и теже, које су припремљене за грешнике: пакао огњени, тартар мрачни и црв који не спава. То мучење је вечно и бескрајно.

А опет, сећам се светлих тренутака. Приликом једне о посета моји другова, рекли су ми: „ Хоћеш ли да те научимо како да се ибавиш од те зле и мрачне разбојничке банде и да се више никада не помрачиш њиховом тамом, него да увек будеш у светлости? “ На то сам им одговорио: „ Хоћу, мили и добронамерни другови моји, хоћу, из све снаге и од срца вас молим – научите ме какве мере треба да предузмем да бих се избавио? “ Они ми рекоше: „ Ево шта је потребно: све своје сустанаре, заточенике, замрзи из дна душе, потпуном мржњом; а ако по слабости свога духа још не можеш тако да их замрзиш, онда узми од нас, твојих другова, пет оних који су ти најбољи и најпотребнији као помоћници, и који ће те избавити из тамнице, од заточеника и од вечних и страшних мука. Али са тим друговима неизоставно треба да закључаш споразум и савез у љубави, како би ту петорицу другова волео више од свега на свету. Са њима увек и свуда да живиш, не заборављајући их, и да никада не издаш завет који си им дао, него да их непрестано посматраш и беседиш са њима, и да слушаш све што ти саветују, без препрека и одгађања. Они ће ти показати тајни тунел тог твог затвора, кроз који твоји другови улазе код тебе, и из ког ће ти засијати светлост. На тај тунел обрати пажњу и непрестано га држи на оку. У њему ће ти се наизменично показивати твоји светли другови, беседиће са тобом и свему те научити. На сваки начин чувај тај тунел кроз који долази живот. Но, пошто си сад намучен и помрачен, ти не можеш јасно да разликујеш своје од туђих. И често се догађа да злочинце дочекаш као другове. У том случају одреди себи за правило:  да се сваки дан удаљиш макар на пола сата, или на сат, или два, ради пренапорног вежбања и вештине борбе против својих злих непријатеља. Ова вештина се састоји у томе да, усмераваш сву своју пажњу на тунел који ти је показан, без расејавања мисли јасно гледаш кроз њега на своју петорицу другова и да непрестано понављаш њихова чудесна, света и страшна имена – „ Господе Исусе Христе, помилуј ме “ – наизменично једно за другим, како се они редом буду појављивали и беседили са тобом поучавајући те и упућујући те у сваку истину. Уз ово постоји још један услов за тебе, да осим ових пет својих, никога од туђих не виђаш и да све време учења ни на шта друго не гледаш, него да своје очи које се склапају насилно отвараш, како би јасно могао да видиш сваког свог друга, док језиком истрајно изговараш њихова имена. Тако уз помоћ Божију можеш да се избавиш из те мрачне тамнице, од твојих злих непријатеља, и да добијеш потпуну слободу. 

У почетку ће ти тај задатак бити тежак, али ако се свакога дана непопустљиво будеш трудио,он ће постепено бивати све лакши, а твоја ће душа јачати, оздравиће и просвећивати се. И та твоја лекција претвориће се у непрестано унутрашње делање постаће начин твога постојања, како у овом пролазном тако и у будућем вечном животу.  “

Дакле, када сам послушао савет својих светлих и љубављу испуњених другова и када сам уз Божију помоћ почео да извршавам задатак који су ми дали, заиста сам се сопственим опитом уверио: сви моји непријатељи су са својом злом буком у трен ока ишчезли, као дим пред ветром и тама пред светлошћу. 

Слава Богу који ми је помогао да опет поставим почетак  добром подвигу и делању које ми је старац благословио- бављењу умно-срчаном молитвом- Господе Исусе Христе помилуј ме , те да водим свој дневник такође по његовом благослову и настојању… 

ИстиноЉубље – свима Вама!