Вести са Православне страже: Четвртак, 11. 03. 2021.г…
Свакодневно се одржавају и целодневни непрестани Православни протести испред назовивладе Србије…
И у доба глобалистичке репресије пројектом Корона вирусом…
Свакога дана непрестано за Православну слободу Србије узастопно већ 1807. дан по реду… И данас одстојасмо испред назовивладе Србије све очекујући нову Православно исповедну 253. заредом Литију Београдом… Што ће рећи ВИШЕ ОД ПЕТ ГОДИНА ПРАВОСЛАВНИХ СВЕДОЧЕЊА ПРОТИВ ВЕЛЕИЗДАЈЕ испред тзв. „Владе Србије“
Кад у овоземним правилима важи изрека „ко чека тај дочека“ колико је то 
остварљивије за оне који чекају са Православном вером помоћ од Бога Живога и Свемоћнога..
+++
„Онај ко не изабере да пострада за Истину Божију, биће кажњен много болније страдањем које није изабрао.“Свети Марко Отшелник
+++
Комплетна сутрашња Житија Светих (звучни запис):
Св. Прокопије Декаполит, и житија других Светих за 12. мар./27. феб. (а преступне године 11. мар.)
ИстиноЉубље свима Вама!
+++
Архимандрит Лазар Грузијски:
Одлучујућа битка
Сваки хришћанин у свом животу по вери једном мора да прође кроз главни, одлучујући бој, централну битку, некакву «куликовску битку». Можда има и неколико, па и много оваквих значајних бојишта, али ипак постоји једно од њих које је најглавније, односно оно које решава сав даљи ток духовног живота; управо од исхода ове битке зависи на чијој ће страни бити коначна победа. Могуће је да ова битка не буде грандиознија од других, али да окрене ток борбе, да да одлучујућу предност једној од непријатељских страна. И могуће је да се ово не види одмах. Тако увек, после завршетка рата, после много година историчари налазе ову «кулминациону тачку»; овај прелом читавог тока војних догађаја. Често после овакве победе следи низ пораза, али је коначни исход свих битака ипак већ решен. Догађа се и другачије: неки пораз предодређује коначну погибељ, иако се понекад у међувремен у дешавају поједини «тријумфи ». Зар сва историја нашег света не говори о томе? Чини се, зло ли кује и ђаво је завладао целим светом, али Христова победа, која је за многе на почетку била сасвим неприметна, која је изгледала чак као потпуни пораз, ова победа је одредила коначно рушење царства зла. Да, после Крсног подвига Спаситеља и победе хришћанства земљи још предстоји крајња превага зла, царство антихриста; чиниће се да је хришћанство уништено, протерано из света. Међутим, победа је предодређена: доћи ће Царство Божије!…
Тако и у нашем духовном животу пре или касније мора доћи до ове битке! Али где, када ће то бити нико од нас не може да предвиди. Засад као да се врше припреме – с обе стране. И сад, наравно, свака страна већ обавља војна дејства, али то је углавном «хладни рат» или само ситна «пушкарања» и «чаркања»: праве борбе још није било. Засад у нама две непријатељске стране различитог расположења некако коегзистирају, некако трпе једна другу, иако стално наносе штету једна другој и одузимају једна другој слободу дејстава. Али, предстоји велики окршај! Засад се само сакупљају снаге и мржња. Кад ће то почети? Где? Негде је већ место и час за сваког од нас, негде је Промисао Божји припремио бојно поље, предвиђени су и «савезници», односно неки људи – браћа, оци, можда у неком манастиру, можда у скиту, или на још неком месту нека помоћ – они који ће нас подржати, који ће нас охрабрити, пружити нам руку помоћи. А можда ће човек морати да буде потпуно сам; онда ће му помоћи само молитве светима, савет из отачких књига, васкрсавање у сећању свега што је чуо и видео међу онима који траже спасење. Наравно, не боримо се сами : с нама је Господ.
Али у томе и јесте ствар, што Господ у ово време као да се крије и повлачи: то је час кад се испитује наша љубав према Њему. Историја с Јовом многострадалним ће овде много тога објаснити. Ипак, треба се спремати унапред. Битка ће се десити! То је закон духовног живота! Ево, сатана је молио да вас сеје као пшеницу (Уп.: Л к. 22, 31.). Ми и сад већ повремено започињемо ратна дејства, али се касније плашимо предстојећег рата и повлачимо се. Уопште, наш хришћански посао је увек ратнички! Међутим, главна битка је пред нама; она се не може заобићи! И заиста човек по Богу може да почне да живи тек после ње. До овог «испита верности» ми смо још увек «новајлије», размажени, неодлучни, млаки, сањиви и троми. Али треба се већ «напајати» овим ратним расположењем, треба већ распаљивати гнев против непријатеља, већ звецкати страшно оружјем и упућивати му изазов. Наступиће час – мораћемо да оставимо «дечје играње рата» и да ипак пролијемо крвцу. Већ је време да се уозбиљимо. Змај се буди. Чекају нас и бол, и страх, и плач, и јецаји. Рат је рат!
И треба рећи да после многих изгубљених битака ипак не смемо да губимо наду: и тада је потпуно могуће да главна о одлучујућа битка тек предстоји. Као што је говорио један свети старац, «у рату не решава прва битка његов исход, и чак не ни друга и трећа, већ управо последња; ето, она све решава. Зар се није често дешавало у историји да су државе и велике војске трпеле пораз, подносиле губитке, остајале без војне опреме, повлачиле се и уопште трпеле лишавања, патње, губитке и срамоту?! Међутим, искусне војсковође се нису предавале и нису дозвољавале себи да падају у очај, већ су настављали рат и без обзира на поразе које су раније доживеле, изненада наносиле непријатељу одлучујући ударац у коначној борби и излазили као победници.»
О истом овом свети Исака Сирин каже: «Није могуће да човек стекне мудрост у духовној борби, да спозна свог Промислитеља, да осети свог Бога и скривено се утврди у вери у Њега осим сразмерно сили искушења које је издржао.»
! СПАШАВАЈУЋИ ГРАЧАНИЦУ - СПАШАВАМО СЕБЕ ! 
Оставите одговор