Објављено од стране: ИстиноЉубље | 27. јануара 2021.

Статус цариградског патријарха у Цркви или како решити питање „источног папизма“… Вести са Православне страже и Житија светих за сутрашњи дан…

Вести са Православне страже:  Среда, 27. 01. 2021.г…

Свакодневно се одржавају и целодневни непрестани Православни протести испред назовивладе Србије…

И у доба глобалистичке репресије пројектом Корона вирусом…

Свакога дана непрестано за Православну слободу Србије узастопно већ 1764. дан по реду… И данас одстојасмо испред назовивладе Србије све очекујући нову Православно исповедну 247. заредом Литију БеоградомШто ће рећи ВИШЕ ОД ЧЕТРИ ГОДИНЕ ПРАВОСЛАВНИХ СВЕДОЧЕЊА ПРОТИВ ВЕЛЕИЗДАЈЕ испред тзв. „Владе Србије“

Кад у овоземним правилима важи изрека „ко чека тај дочека“ колико је то остварљивије за оне који чекају са Православном вером помоћ од Бога Живога и Свемоћнога..

+++

„Онај ко не изабере да пострада за Истину Божију, биће кажњен много болније страдањем које није изабрао.“Свети Марко Отшелник

                           +++

Комплетна данашња Житија Светих (звучни запис): Св. Павле Тивејски, и житија других Светих за 28./15. јан.

ИстиноЉубље – свима Вама!

+++

Са сајта Борба за Веру а уочи проблематичног Сабора на Криту:

Статус цариградског патријарха у Цркви или како решити питање „источног папизма“

Главни глумци антиправославне духовне трагедије 

    Велики православни сабор се ближи, под условом да уопште буде одржан. Све што се може чути и видети у вези са њим, седнице, документи, одлуке, критике седница и докумената, указују смо не једно, и то је наш главни утисак. Сви документи и све критике на њих могли би бити разматрани у правом светлу тек када би се решио тренутно најважнији проблем Цркве, а то је статус Цариградског патријарха и његове патријаршије у Цркви.      Ово питање би требало да буде једина тема Свеправославног сабора, и тек када оно буде на прави начин решено, сва остала питања би могла доћи на дневни ред и бити решена у духу православне саборности. Овако, зграда која се зида на кривом темељу, на погрешној еклисиологији, која као да подражава римокатоличку, има све предуслове да се сруши…       Да ли је назив „Васељенски патријарх” званична титула или почасни назив? Да ли је Цариградска патријаршија истог ранга са осталим аутокефалним Црквама или је изнад њих? Да ли у Цркви постоји првенство власти неке од аутокефалних Црква или само првенство части? Шта подразумева првенство части? Ко (шта) представља највиши ауторитет у Цркви? Како се у Цркви одлучује? Како се решавају спорови у оквиру једне обласне Цркве, а како између Цркава?…      Сигурно би се дало пронаћи још битних питања у вези са овом темом, и, мада се чини да црквени канони и предање обухватају и уређују ове области, ипак би требало о њима донети јасне и недвосмислене одлуке будући да је историја, нарочито она од почетка двадесетог века до данас, показала да постоји извесно, ако не и велико, њихово неразумевање и погрешно тумачење.       Овде можемо додати и друга питања која нису теолошке природе, као, на пример, ко финансира Цариградску патријаршију и њених 137 епископа (са Патријархом) у свету, и ко је подржава, односно, под чијим је она утицајем?       Можда би се могло покренути и питање преиспитивања канона који дају примат Цариградској патријаршији, будући да су за давање примата постојали конкретни разлози који више не постоје, а то су: цар и сенат који су се у тај град преселили из Рима. И не само да не постоје, већ се првобитна ситуација извргла у своју супротност где држава Турска једва чека да се ослободи баласта и да протера Цариградског патријарха са своје територије. Ово се ипак не дешава услед интервенисања Западних сила, па се зато и поставља питање њиховог утицаја на Цариградску патријаршију. У међувремену, сваки новоизабрани патријарх мора бити турски држављанин.     Да се вратимо мало на теолошка питања. Одговор на питање: зашто се еклисиологија Цариградске патријаршије приближава римокатоличкој, може се наћи у теологији коју је најјасније изразио један од њених титуларних митрополита, Јован Зизјулас. Он каже да се Црква не може посматрати на апстрактни начин већ да Она мора бити конкретна заједница око конкретног човека. То би значило следеће: на нивоу епархије Црква се пројављује као скуп верног народа око свог епископа. Иако ово сабрање представља пуну Цркву, ипак оно, реално, не обухвата целу Цркву. На вишем, обласном, нивоу, Црква се пројављује као скуп обласних епископа око свог патријарха, архиепископа или митрополита, а на највишем, васељенском нивоу Црква се пројављује као скуп свих „Предстојатеља” обласних Цркава око Цариградског патријарха коме, због тога, и приписују титулу „Васељенски” и инсистирају на томе.     Тако се у предсаборским документима може видети да је „Васељенски” патријарх титулисан као Његова Свесветост, док се остали „Предстојатељи” титулишу као Њихова Блаженства. Тиме се долази до сличног односа као код римокатолика где постоји римски папа и бискупи.     Првенство није проблем ако се односи на част, али ако се узурпира власт и себи припише врховни ниво одлучивања и апелације у свим споровима у Цркви и своја епархијска јурисдикција прошири на целу дијаспору, онда се ту препознаје нешто што личи на историјску борбу многих римских папа за то исто, која се завршила њиховим отпадањем од Цркве.     Поучени тим искуством, православни би требало да саборно, уједињено и непоколебљиво рашчисте са овим питањима и, тек онда, пређу на решавање и других, такође важних, питања. Православ Спасић

 

ИстиноЉубље – свима Вама!

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: