! СПАШАВАЈУЋИ ГРАЧАНИЦУ – СПАШАВАМО СЕБЕ !

Вести са Православне страже:  Четвртак, 31. 12. 2020.г…

Свакодневно се одржавају и целодневни непрестани Православни протести испред назовивладе Србије…

И у доба глобалистичке репресије пројектом Корона вирусом…

Свакога дана непрестано за Православну слободу Србије узастопно већ 1737. дан по реду… И данас одстојасмо испред назовивладе Србије све очекујући нову Православно исповедну 243. заредом Литију Београдом… Што ће рећи ВИШЕ ОД ЧЕТРИ ГОДИНЕ ПРАВОСЛАВНИХ СВЕДОЧЕЊА ПРОТИВ ВЕЛЕИЗДАЈЕ испред тзв. „Владе Србије“

Кад у овоземним правилима важи изрека „ко чека тај дочека“ колико је то остварљивије за оне који чекају са Православном вером помоћ од Бога Живога и Свемоћнога..

+++

„Онај ко не изабере да пострада за Истину Божију, биће кажњен много болније страдањем које није изабрао.“Свети Марко Отшелник

                           +++

Комплетна данашња Житија Светих (звучни запис): Св. мученик Бонифатије, и житија других Светих за 1. јан./19. дец.

+++

Свети Владика Николај о Грачаници

…Деда Недељко, поштена, побожна вредна старина, коју су сви познаници у неусиљеној и природној синовској послушности којом к себи невидљиво привлачи праведник Божији, упокојио се у Господу негде око 2005. године.

Пошто нас је здушно подржавао у борби за Грачаницу, те и сам учествовао у одбрани Светиње, када су је радници Завода намерили оскрнавити у име ЈП Колубаре, деда Неђа, како су га сви знани од милоште називали, као по правилу, још од тренутака првог упознавања, се ревносно трудио да лично своје величанствено сведочанство у одбрану Грачанице исприча небројено пута свакоме придошлици који се иоле интересовао за то. Сведочанство деда Неђе је прича о истинитом догађају који је његов отац лично доживео уз Светог Владику Николаја, на прагу ове Грачаничке Светиње.

У древна времена времена Грачаница је био велики Свети манастир, али како је у неко доба под Турцима опустео и порушен (о чему је у категорији Чуда детаљније описано), следеће векове наставио је постојање као древна парохијска Црква, за чију су величину Светости и Древности малобројни знали, и то углавном мештани ближих места који су гравитирали Њој као својој парохијској Цркви.

У то доба Краљевине Југославије, Свети Владика Николај приносио је Богу зидање његове цркве задужбине у родном му Лелићу, који је само пар села удаљен од кањона реке Сушице, на чијем се искрају налази Грачаница. Док су најбољи мајстори из Македоније лелићки велелепни храм приводили крају, реши се Свети Владика Николај, да ли неким послом, да ли неким прозорљивим надахнућем вођен, које је била као јавна тајна знана многима, да посети манастир Пустињу. У пешачку пратњу Светом Владици пријаве се три, мила му богомољца, од којих је један управо деда Неђин отац који је и најбоље знао путељке и пречице, којима би се из Лелића могло у најкраћем стићи у познати, из Лелића, подалеки Свети манастир Пустињу.

Идући тако стазама и богазама наиђоше право на Грачаничку цркву, која пријатно изненади Владику Николаја, јер га сапутници нису нарочито обавестили о лепоти и посебној светости овог древног храма, и сами је сматрајући као и сваку другу богомољу Божију у другим селима и варошима.

Скупа уђоше да се помоле, њих тројица осташе у певници, а Свети Владика уђе у олтар. Знајући из искуства колико дуго трају Владикине молитве, богомољци после својих  молитава изађоше испред Цркве и седоше на оближњу клупу да причекају Владику.

Чекајући Владику заподенуше разне побожне разговоре, међу којима нарочито надахњујући беше тај да се реше да просе благослов од Светог Владике Николаја, да им благослови подвиг похођења Свете Горе Атона у Грчкој пешице. Радоваху се тој сложној Богоугодној мисли, али ипак у послушности и малом стрепњом ишчекиваху да ли ће им то Свети Владика благословити. И… чекаху, и чекаху и причаху и причаху, али Владике нема па нема, нити се пак шта из Цркве чује кад се начуље, нити се види у Олтар кад се надвире. Када их је тек после неколико часова радосни мир почео полако напуштати а неизвесност помало бринути, баш када су се спремали да што комкретно учине, појави се Свети Владика у посебном трепету како унатрашке излази из Цркве са рукама високо подигнутим ка Небу. Они у страху од тако огњеног призора поскочише и стајаху још неко време не дишући док је Владика немо са уздигнутим рукама стајао на прагу Светиње.

Пошто се Владика унеколико поврати из молитвеног стања, они га благо и у самом од себе појачавајућем се страху замолише да их благослови на труд поклоничког пешачења ка Светињама Свете Горе. Владика их саслуша, па ће им са нарочитим тоном из дубине душе, са великим страхом Божијим рећи: Браћо моја, не морате ићи чак на Свету Гору, јер, гле, ево вам Свете Горе овде! – руком указујући на Грачанички Свети Храм.  Још им Владика рече да ће ова Светиња у будућности претрпети велико искушење, али то говораше кратко и јасно, у посебном страху побожности да га се нико не усуди било шта детаљније о томе приупитати.

И тако у радости и трепету нарочите благодати наставише ка Пустињи у мислима и срцу Грачаници леђа после таквог сведочанства с Више ни натрен не окрећући нити заборавом нити лакомисленошћу. А свети Владика чим стиже натраг у Лелић, одмах посла мајсторе македонце да Грачаници на украс одмах дозидају исту онаку византијску куполу(била је до тада без куполе) као што је сачинише на Лелићкој Цркви.

Украси Свети Владика оно што ми тражећи оправдање свога саможивља тежимо скрнавити. Украси Свети Владика да нам покаже осветли пут праотаца. Украси Свети Владика да би нам се опростили многи греси многих нам покољења који Јој науђаваху. Украси Свети Владика да би се у њој вечношћу китиле душе наше. Украси Свети Владика да без Ње ругобе вечне не би постали. Украси Свети Владика јер знаде да је вечна и непроменљива Воља Божија да Она буде ту на Његовом Месту, да буде пуна људи Његових, да буде свима лађа спасења, или, авај, људи Вољу Његову савршено протерати са Земље.

Нека и пострадамо само тако што да не дочекамо, али да пострадамо свуда бранећи Вољу Љубави Његове а не по казни самовоље греха наших личних и свенародних. Амин

ИстиноЉубље – свима Вама!