Вести са Православне страже: Понедељак, 16. 11. 2020.г…
Свакодневно се одржавају и целодневни непрестани Православни протести испред назовивладе Србије…
И у доба глобалистичке репресије пројектом Корона вирусом…
Свакога дана непрестано за Православну слободу Србије узастопно већ 1692. дан по реду… И данас одстојасмо испред назовивладе Србије све очекујући нову Православно исповедну 237. заредом Литију Београдом… Што ће рећи ВИШЕ ОД ЧЕТРИ ГОДИНЕ ПРАВОСЛАВНИХ СВЕДОЧЕЊА ПРОТИВ ВЕЛЕИЗДАЈЕ испред тзв. „Владе Србије“
Кад у овоземним правилима важи изрека „ко чека тај дочека“ колико је то 
остварљивије за оне који чекају са Православном вером помоћ од Бога Живога и Свемоћнога..
+++
„Онај ко не изабере да пострада за Истину Божију, биће кажњен много болније страдањем које није изабрао.“Свети Марко Отшелник
+++
Комплетна сутрашња Житија Светих (звучни запис): Св. Јоаникије Велики, и житија других Светих за 17./4. нов.
ИстиноЉубље свима Вама!
+++
Свети Спиридон епископ града Тримифунта
Чудо Светог Спиридона
Знаменити оптински старац, јеромонах Амвросије, који је за живота стекао дар прозорљивости и после представљења канонизован, у једном од својих писама духовним чадима пише о чуду које атеисти тешко да могу прихватити, чији сведок је био велики руски писац Николај Васиљевич Гогољ. Он је, као и многи други руски књижевници и философи (Достојевски, браћа Кирјејевски, Константин Леонтјев, Сергеј Нилус и др.) често посећивао Оптину пустињу, која је представљала један од главних духовних центара Русије, где је писац имао свог духовног оца.
Приликом једног боравка у Оптини, Николај Васиљевич је испричао свом духовнику и свој братији о чудесном догађају који се десио на његове очи, за време путовања по иностранству.
Десило се то за време његовог поклоњења светим моштима угодника Божјег Светог Спиридона Тримифунтског, који се дружио са знаментим светитељем Николајем, Чудотворцем Мирликијским, и заједно са њим (као и са другим ревнитељима православља) одобрио у своје време чистоту учења Цркве у борби са јереси свештеника Арија на Првом Васељенском Сабору 325.године. За разлику од моштију Николаја Чудотворца, које се данас налазе у италијанском граду Барију и које теку благоухано миро, мошти Светог Спиридона Тримифунтског поседују јединствена својства: не само да су нетрулежна током толико векова, већ су очувале мекоћу и гипкост својствену обичном, живом људском телу.
Тога дана, када је Гогољ дошао на поклоњење светитељу, верујући су, као што је то обичај сваке године 12. децембра (25.децембра по новом календару), са великом торжественошћу обносили свете мошти око града. При том им сви присутни, обично са страхом и трепетом приступају. Међутим, тога дана, међу њима се налазио неки енглески путник, одрастао на скепси и рационализму протестантске културе. Он је дозволио себи да примети, да су сигурно на леђима угодника Божијег направљени прорези и тело је пажљиво балсамовано. Затим се сасвим приближио моштима. Какво је било његово избезумљење које се граничи са ужасом, када су се мошти светитеља тј. светитељ, пред очима свих … лагано придигне из кивота и окренуле своја леђа управо том “идејном“ наследнику апостола Томе, названог “неверујући“: „Хајде, пријатељу, потражи своје прорезе!“. Каква је даља судбина тог поштованог Британца, на жалост није познато. Гогоља је пак то чудо потресло до дна душе.
* * *
Четврти век наше ере с правом можемо сматрати златним веком хришћанства. Године 325. одржан је Први Васељенски Сабор, на коме је био донет “Символ Вере“, који укратко износи основне догмате православног вероучења. Тај век нам је подарио мноштво светитеља и водећих богослова, међу којима су: Св. Николај Чудотворац, родоначелник монаштва Антоније Велики, Св. Атанасије Велики … Свештенослужитељи у то време били су далеко од искушења власти и новца – јер није прошло још ни два века како су присталице Христовог учења убијали због њихових убеђења. Млада, али већ у потпуности свесна себе као реалне снаге, способна да носи свет и доброту, хришћанска црква и њен клир били су образац моралних норми за људе.
Овај не велики увод није случајан. Јер да би разумели човека, тим пре светитеља, неопходно је духом проникнути у његово време.
Тако 343. године, острво Кипар, једно од драгуља Византијске државе, било је повлашћено у лучама славе и моћи највећег од државника, цара Константина. У то време, невеликом но богатом кипарском граду Тримифунту, био је изабран за епископа, свештеник по имену Спиридон.
Иако је од његово смрти прошло толико векова, о њему је пуно тога познато. Спиридон је потицао из богате породице, имао је раскошну кућу и велико имање. Био је велики радник, узимао је активно учешће у друштвеном животу родног града, поштовали су га сви житељи. Без обзира што је заузимао висок положај, сваки човек му је могао доћи по савет. Спиридон је био спреман да саслуша свакога, био то сиромашни занатлија или крупни велепоседник.
Не ретко су му се обраћали тражећи материјалну помоћ, и Спиридон би увек давао тражене суме, не тражећи ни писмених потврда а камоли камату. Увек је говорио: „Вратићеш кад будеш могао“. Његова највећа радост и одмор од свакодневних обавеза била је жена, чије име историја, на жалост, није сачувала. Спиридон ју је веома волео, и с годинама је та љубав постајала све јача. У то време брачно стање још није представљало препреку за заузимање високог места у црквеној јерархији јер – институција монаштва се тек касније учврстила у хришћанству.
Једном се десила несрећа. Спиридонова жена се разболела и после неколико дана је умрла. Како се примећује у успоменама његових савременика, које су се сачувале до данашњих дана, та трагедија је једном и заувек променила живот тог човека. Спиридон није роптао на Бога. Није питао, зашто је баш њему, који ничим није прогневио Господа, послата таква казна. Прихватио је своје удовство са покорношћу и смирењем, видевши у њему – знак којим га је Господ позвао да промени свој живот.
На неко време Спиридон се повукао у самоћу и мало је разтговоарао са својим пријатељима. Ретко је излазио из куће, само када је било неопходно, но и даље је био као и раније добар и милосрдан према свима, и људи су настављали да му долазе по помоћ и савете.
Није прошло ни годину дана од смрти његове жене, а Спиридон, епископ Тримифунта и један од најбогатијих и најпоштованијих људи у граду, донео је одлуку, која је изненадила чак и оне који су га веома добро познавали. Најпре је свима опростио дугове, а онда је почео раздавати свој новац. При том се трудио да његова уштеђевина доспе до најсиромашнијих и оних којима је најпотребнија. Затим је Спиридон продао своју кућу, сву имовину и земљу, а добијени новац оопет разделио најсиромашнијим житељима Кипра.
Од свег имања Спиридон је себи оставио само одећу која је била на њему и скупоцено жезло. Но, када је одлазио из свог родног града, његови пријатељи су видели да је тај знаменити човек истински срећан. Срећан исто као у оне дане, када је његова вољена жена била жива. Од тог тренутка завршава се историја благочестивог епископа града Тримифунта, учесника Првог Васељенског Сабора и почиње историја Светог Спиридона.
Свети пастир
Тек што је почео да лута по острву, Спиридон је открио у себи дар за исцељење. У неком селу њега су, као духовно лице, замолили да се помоли за човека који је умирао од грознице. Када је Спиридон над болесником прочитао молитву, умирући је одмах оздравио. У сваком селу кроз које би пролазио било би болесника или сакатих. После Спиридонове молитве, слепи би прогледавали, хроми би остављали штаке, а они на самртном одру, враћали би се у живот.
Слава о чудотворцу је великом брзином облетела цело острво и доспела чак и иза његових граница. Сведоци чудеса били су на стотине људи, и то је кроз документе потврђено у летописима острва тог доба.
Но, Спиридон се клонио славе и популарности, говорећи, као и многи свети пре и после њега, да чудеса чини Бог, а он је само проводник Његове воље. Као потврду тих речи он је показивао како се чудо исцељења дешава. И заиста, све што је светитељ чинио било је просто читање молитве над страдајућим и тражење од Господа да му помогне.
Бежћи од непрекидне пажње, Спиридон се запослио као пастир у неком забаченом селу. Но, ни ту му страдалници нису давали мира, а Спиридон није могао никога да одбије. Једном му је дошла жена и донела тело своје ћерке, која је издахнула пре неколико дана. Тело је већ посивело и, мада су знали за силу и чудеса Спиридонова, нико није веровао у то, да девојку може васкрснути. Видећи неизмерну мајчину жалост, Спиридон је вратио дете у живот. У делићу трена сивило је нестало са тела, девојчица је отворила очи и проговорила. Мајка, која свеједно до краја није веровала у чудо, већ је из очајања пошла да тражи помоћ од Спиридона, није издржала и умрла је потресена. Тада је Спиридон и њу васкрсао. Све се то десило пред бројним сведоцима и било је записано у хроникама острва Кипра. Црква, детаљно испитавши све околности око овог догађаја, званично је признала ово што се десило за чудо.
Треба рећи, да је способност васкрсавања из мртвих била дарована само малом броју светитеља. То је први учинио Исус Христос, васкрсавши свог пријатеља Лазара. После тога, васкрсења се нису често догађала, а већ двоструко васкрсење у историји хришћанства права је реткост.
Међутим, Црква поштује Спиридона не само као чудотворца, већ и као човека прослављеног необичном мудрошћу. Једном, још пре таквог номадског живота, дошао му је сељак и жалећи се на неродицу замолио мало пшенице за сетву. Спиридон му је предложио да сам оде у амбар и узме потребнну количину. „Зар ти нећеш поћи са мном и нећеш гледати колико ћу узети да би потом знао колико да ми тражиш натраг?“ – упитао је сељак. „Ја једноставно знам да ћеш узети онолико колико ти треба а вратићеш колико будеш могао“ – спокојно је одговорио Спиридон. Молилац је био задивљен одговором светитеља, али када је ушао у амбар, једноставно физички није могао да узме више него што му је потребно – свако сувишно зрно му је испадало из руку.
Учинивши мноштво чудеса, Свети Спиридон је умро 12. децембра у својих 78 година. Тај дан, 25. децембар, по новом календару, представља основни празник за оне који желе да славе спомен Светог Спиридона епископа Тримифунтског.
Чудеса после смрти
Сазнавши за праведан и свети живот епископа Спиридона, један од византијских царева заповедио је да се ископа његово тело и смести у усипалницу храма Свете Софије у Цариграду. Када су Спиридонове остатке извукли из гроба, дивљењу присутних није било краја. Без обзира што је тело лежало у земљи десетине година, оно се уопште није променило – као да је свети старац био јуче сахрањен. Имао је целе зубе и косу, одлично се сачувала кожа, било је могуће без труда распознати црте лица. Када су мошти сместили у Цариград у специјални кивот, открило се, да светитељ наставља да чудотвори. Мноштво поклоника, који су се помолили поред кивота и дотакли се моштију, добили су исцељење.
Мошти Светог Спиридона налазиле су се у Цариграду до његовог пада под Турке. После тога нетљено тело је било премештено на острво Крф (локални назив Керкира). Сазнавши колико се велика светиња налази код њих, Керкирци су за мошти изградили храм и до дана данашњег сматрају Светог Спиридона покровитељем свога острва. Острво Крф је једно од малобројних грчких острва које никада није било под влашћу Турака. Његови житељи сматрају себе правим Јелинима, чија крв се није мешала са странцима. Наравно, Турци су непрекидно покушавали да освоје то живописно острво. Први пут када му се њихова флота приближила, турски морнари су угледали огромну, ужасавајућу прилику старца и у страху нису смели да се искрцају на обалу. Потом су решили да разоре храм са моштима како би Керкирце лишили свог покровитеља. Но, Свети Спиридон се јавио житељима и рекао где је подметнут експлозив. Њега су правовремено нашли и уклонили.
Чуда пред мојим очима
Без обзира на то што су сва чудеса Светог Спиридона званично призната од Цркве и имају потврду у хроникама острва Кипра, савременом човеку је веома тешко да у њих поверује. Међутим, имао сам среће: дошавши у светитељев храм на Крфу, својим очима сам видео потврду онога о чему сам толико читао и слушао.
Кивот са моштима светитеља у храму сав је искићен златним и сребрним предметима – даровима оних којима је светитељ помогао. Зато је место где се реликвија налази закључано: чувар га отвара само за православне поклонике, док је католицима дозвољено само да целивају кивот.
Господе, за мене је то био највећи потрес у животу. Кроз стакло сам веома добро успео да разазнам лице светитеља. Његове црте сасвим препознатљиве, одлично очувана коса и белоснежни зуби. Кожа мало наборана и потамнела, али је сачувала форму. Заиста, чувари моштију кажу да је Св. Спиридон потамнео однедавно. Десило се то у 17. веку када је била спровоедена реформа обреда и богослужбених књига, позната као реформа патријарха Никона. Очигледно да она светитељу није била по вољи.
Тело Св. Спиридона има сталну температуру: 36,6 степени. Њему расту коса и нокти. И што је најчудесније – одећу која му је обучена, мењају сваких пола године, зато што се хаба као да не лежи у кивоту, већ хода. Чувар кивота је причао, да се дешава да кључ не може да отвори браву кивота. И тада свештеници знају – светитељ једноставно није у кивоту, он хода по острву.
Феномен нетљених моштију Светог Спиридона покушавали су да испитају научници из целога света, и Црква им није бранила. Биофизички и биохемијски испитавши мошти светитеља, само су збуњено раширили руке. Нема другог објашњења осим чуда, онога што може видети сваки православни посетилац на Крфу.
Мада је Свети Спиридон православни светитељ, његову икону ретко можемо видети у црквама. Свештеници саветују: ако у храму нема иконе светитеља коме се желлите помолити, то му се помолите испред иконе Сви Свети.
Тако да, ако вам је потребна помоћ или просто савет обратите се Светом Спиридону. Ако су ваше намере чисте, неизоставно ће вам помоћи.
! СПАШАВАЈУЋИ ГРАЧАНИЦУ - СПАШАВАМО СЕБЕ ! 
Оставите одговор