! СПАШАВАЈУЋИ ГРАЧАНИЦУ – СПАШАВАМО СЕБЕ !

Вести са Православне страже: Уторак, 03. нов. 2020.г.

Непрестане Литије за слободу окупиране Православне Србије

Одржана 67-ма по реду Литија Ваљевом

И поред корона- претњи из полиције и којекаквих санитарних инспекција нико се усудио није да на силу спречи оно што од Бога из потопљене Грачанице потече, онај вапај њен који се непрестано, Литијним изразом, излива сваке седмице и месеца улицама престоница издаје васцеле Србије- Београдом и Ваљевом… Ова литија најзначајнија је по томе што се одржава пред саму Славу, грехом нашим, потопљене Чудотворне Немањићке Светиње Грачанице. На Славу сте, као и сваке године сви позвани и Богом, добродошли… Дођите да принесемо што топлије саборно покајање пред Богом Живим, јер само у томе лежи мера оправослављења и, од Бога, ослобођења и духовно и телесно- поробљеног и затираног, страдалног народа нашега… Дакле, Аранђеловдан на обали потопљене Грачанице, субота, 21. новембар и ове пете године заредом, пете године од бесрамног и проклетог потапања Светиње у Беспотребну и Штетну и Проклету масонску брану „Ровни“… Из Београда има бесплатан аутобус и још празних возила испред Вазнесењске Цркве у 05:30 ујутру на дан Славе Грачаничке Аранђеловдана…  Стари и Богу верни брат наш Грачанички Јордан Јоца Миловановић је овога пута својим, страха Божијега задојеним, обраћањем мало одменио оправдано спреченог да дође, мнм Антонија, али то ничим није умањило значај чињенице да народ и даље и верује и ходи и чека од Бога избављење, и свестан је своје одговорности у временима издаје ове небивале, свестан је проклетства ћутања и небобености против зла које нас је сколило све као народ и свакога напосе… Богу хвала на свему, док је ове и оваквих сличних искри у народу има наде и да се пламен Православља и слободе распламса у Благослов свој Отаџбини нашој…

 За спас окупиране Православне Србије

Литија Ваљевом бр. 67-ма, дана 03.11.2020

Богорадовани, скрушени, храбри и одговорни у Христу, страха Божијега препуни били и на Славу Архангела Михаила и Свих Немесних сила, Богом нам добродошли- баш тамо где је Господ Светињу Чудотворну- Чудотвоворством и Благословима од давнина, преко Светих, занавек одредио!

ИстиноЉубље свима Вама!

П.С. Праштајте што је овако велико закашњење са овим извештајем уследило, али, Богу хвала, можда је и овако боље као још један подсетника на нам дођете на Славу неумрле и непотопљене Грачанице- докле је Вере у Србаља!

+++

Комплетна сутрашња Житија Светих (звучни запис): Св. Аверкије Јерапољски равноапостолни, и житија других Светих за 4. нов./22. окт.

ИстиноЉубље свима Вама!

+++

Грехом нашим свенародним безбожницима би допуштено да деценијама разарају немањићки манастир Светог Архангела Михаила (кога је Свети владика Николај називао србском Светом Гором) и да скрнаве монашка гробља око њега. Пошто смо умногоме изгубили појам о Светости, бар да послушамо побожне људе који су били тамо где је Влашћу Богомајке све још увек сачувано од насиља безбожних и лицемерних властодржаца

З а б е л е ш к е   са   С в е т е   Г о р е

Ко је једном био на Светој Гори гледа на свет другим очима. Немогуће је напустити Свету Гору а остати исти. На Светој Гори је све домаће, православно. То сам снажно осетио за време литије. У нашем расцрковљеном свету литија, обилазак око вољених зидова цркве – је увек питање, изазов за спољашњи свет, увек је корак на сцену где може да те види ко жели. Литија се увек претвара у демонстрацију. На Светој Гори нема радозналих. Сви су православни и сви знају због чега су овде. А ако је неко неправославан доспео до Свете Горе он показује уважавање ка Православљу. Заједно смо ишли да се помолимо управо на том месту где су спаљени монаси који су одбили да приме католицизам. Без гурања, без прављења кругова и чудних погледа са стране. Нисмо ишли да доказујемо некоме нешто, већ да се помолимо. То је било толико природно, да нам се чинило да смо ходали у кућним папучама. Светост на Светој Гори је – животна норма. То није чудо, нити задивљујући догадјај који излази ван оквира свакодневнице. У манастиру Григоријат у цркви на гробљу непрекидно се осећа благоухање, које долази из кострунице испод цркве. У костурници су остаци монаха који су живели и упокојили се у манастиру. Нико не тражи медју остацима баш оне који благоухају. Нико се не диви чуду… Оно што одмах упада у очи је грандиозност културне традиције на Светој Гори. Велика присутност јединствене древне архитектуре, средњовековних живописа и икона, старих књига и одежда, освечених вековним Богослужењима, својствених само светогорским манастирима, освећених свећама и кандилима, одсуство струје у многим манастирским зградама – и све то нису музејски експонати већ реалан живот. Керозинске лампе, те временске машине, пале се увече не ради тога да би се створила атмосфера деветнаестог века, већ зато што је то једина постојећа врста осветљења. Невољно се појављује осећај као да учествујеш у снимању “Клуба биоскопских путника” или неког филма “Натионал Геограпхиц”. Струја може да се уведе, али светогорски монаси имају тако трепетан однос према традицији, да то нико неће урадити без посебне потребе. И није ствар у керозинкама већ у осећају да нас Православље превазилази, да ми не владамо њиме, већ нам је просто припала част и радост да живимо у њему и чувамо Задивљујућа је обавештеност светогорских монаха о далеким земљама, светим страним народима, савременим догадјајима, политици, култури итд. Одувек ми се чинило да су се светогорски монаси оградили од спољашњег света забранама и строгим регламентацијама посета полуострву, да су формирали своју посебну православну планету и сакрили се на њој од свега спољашњег, да би остали само са Богом. Али у ствари многи читају новости хришћанске мисли, живо се интересују за оно што се дешава на Земљи. И више од тога, многи Светогорци желе некако да утичу на спољњи свет: пишу књиге и чланке, снимају проповеди, желе да воде дискусије са онима који живе тамо, у свету. То ми је и остало несхватљиво. Можда удаљени од света, монаси га изучавају некако споља, не погружавајући се у страсти нашег света, и способни су својим непомућеним умом јасно да одвоје добро од зла? А можда је интересовање за спољашњи свет различито: неко се интересује за политику, а неко ко није Рус зна о руским светитељима више од мене. Удаљени скит једног од манастира. Четири житеља, три цркве. Развалине, прашина, пиљевина. Скит подсећа на рушевине средњовековног замка. Једна црква се руши. Али монаси нису оптерећени да све доведу у потпуни ред. Раде три-четири сата дневно, остало време се моле, читају, служе Богослужења. Литургија се служи сваког дана. Кажу да док нису почели да служе Литургију сваког дана, непрекидно су имали проблема са доставом хране и других неопходних ствари. Сада све доспева у потребно време, и ништа им не недостаје. Чини се да је таква истинска монашка усредсредјеност живота на молитву – једини начин да се преживи због присуства тих рушевина. Један од поклоника је кратко рекао: “Да, да би се овде живело треба знати молити Време на Светој Гори је другачије. Лепљиво, као да стоји. Можда од обиља утисака, а можда од непрестаног прерачунавања с византијског времена на обично. А можда је истина што кажу искусни поклоници то духовни феномен. У сваком случају осећај времена се јако мења, и има га много више.  Лутати по запуштеним келијама и ходницима – као да се хода по гробљу. Чак је интересантно. На гробљу је обично све мање-више исто: крст и гроб све поравнавају. Келије се разликују по времену напуштања, степену запуштености, скупљеним предметима, који су остали. Свака келија је као гроб – мртво сведочанство живе прошлости. Али уопште није тужно гледати на то. Јер живот монаха није у томе, и смрт – није у нестајању. Просто пресељење из једне келије у другу. У то чини се уверава чак и то да у напуштеним келијама влада ред, ништа није разбацано. Буквално као да је неко узео само оно најнужније, завео ред и преселио се на друго место. Нешто највредније и најдраже што доношиш са Свете Горе је сећање на сусрете са људима, посебно са светогорским монасима. Али то сећање не само да је вредно већ је и лично, и човек не жда га износи на свеопште посматрање. И светост је тиха и не тражи да с неким разговара, и верујем да свако са Свете Горе носи сећање на такве сусрете. Верујем да Мајка Божија не дозвољава ниједном поклонику да напусти Свету Гору без одушевљавајућег и окрепљујућег сусрета са светошћу. Неко понесе са собом речи о којима ће размишљати цео живот, јер посебну снагу тим речима придаје особа која их је изоговорила. Неко ће се сећати неописивог осећаја који имаш од блискости према човеку, када није важно шта он говори, када се може само гледати у њега и купати у зрацима његове светости.

ИстиноЉубље свима Вама!