Вести са Православне страже: Среда, 21. 10. 2020.г…
Свакодневно се одржавају и целодневни непрестани Православни протести испред назовивладе Србије…
И у доба глобалистичке репресије пројектом Корона вирусом…

Свакога дана непрестано за Православну слободу Србије узастопно већ 1665. дан по реду… И данас одстојасмо испред назовивладе Србије све очекујући нову Православно исповедну 233. заредом Литију Београдом… Што ће рећи ВИШЕ ОД ЧЕТРИ ГОДИНЕ ПРАВОСЛАВНИХ СВЕДОЧЕЊА ПРОТИВ ВЕЛЕИЗДАЈЕ испред тзв. „Владе Србије“
Кад у овоземним правилима важи изрека „ко чека тај дочека“ колико је то
остварљивије за оне који чекају са Православном вером помоћ од Бога Живога и Свемоћнога..
+++
„Онај ко не изабере да пострада за Истину Божију, биће кажњен много болније страдањем које није изабрао.“Свети Марко Отшелник
+++
Комплетна сутрашња Житија Светих (звучни запис): Св. апостол Јаков Алфејев; Св. Стефан Слепи деспот србски, и житија других Светих за 22./9. окт.
ИстиноЉубље свима Вама!
+++
Да ли се тако чувају праве вредности ове благословне земље
…млоге ће њиве заливађене бити, и многа огњишта угашена. Људи ће омрзнути воздух и овај Божји дах, и сву Божју љепоту, па ће бјежати у смрад. Нико их тамо неће гонити него ће они сами то по својој вољи чинити… па ће они што су отишли јопет вамо долазити да се лијече и да се надишу воздуха и да оздраве – Креманско пророчанство
Лепота је као савршенство, нешто чему сви тежимо. Лепота је тајна која нас опчињава и привлачи изнова. А ми, као да смо другачији, као да смо створени да одбацујемо оно најлепше, оно што чини нашу земљу лепом и јединственом…
Истина је, да су многим људима у нашој отаџбини замагљене очи. Сви се баве разноразним небитним стварима, стварима које их се не тичу, а у исто време пате како од приватних тако и од финансијских проблема, који су нажалост постали свакодневница и тужна реалност. Чињеница је да, у таквим околностима, све више и више становника не мисли на оно мало што заиста вреди у овој држави, а то је лепота природе.
Моја земља Србија је место као ниједно друго на свету. Можда није толико модерна као Америка или толико шармантна као Француска или егзотична као Грчка, али нема везе, моју отаџбину краси нешто што нигде другде на свету није присутно. То је јединствена земља јединствених људи, споменика, историје, на судару култура, негде на граници Истока и Запада, у шареној и питомој природи умерене и пријатне климе. Од равне Војводине до бреговите Шумадије, она одише једном умереношћу и лепотом природом коју би свако пожелео. То је наше благо које треба очувати и на најбољи начин искористити.
Нажалост, и у таквом потенцијалу, наши људи не препознају праву вредност. Свело се на то да Србија има мало градова пуних људи и све више празних села. До јуче је већина живела на селима, уживала у дивном чистом ваздуху и(или) дремала уз песму славуја живећи без превелике журбе и стреса. Србија је и даље иста та земља сељака и села, то нам је урезано у дубини наше богате културе. Ех, да није само тог новца, капитализма, пропалих идеја, људи би и даље уживали на нашим селима, уместо што беже из истих у хаотичне градове у потрази за личном и материјалном срећом.Док већина људи у градовима слушају којекакве песме и ђускају по кафанама и сплавовима, није неретко да неке од њих ипак повуче та добра стара носталгија назад на село само како би одслушали још једно ремек дело наше традиционалне музике и уживали у домаћим гурманлуцима. Каже наш народ да је „статистика лепа само ако је лажна“. Али довољно је рећи да јенапуштено око чак 1.600 села широм наше отаџбине. Потенцијали Јужног Поморавља и Понишавља, Топличког краја, Пештерске висоравни, област Власине или Суве и Старе планине уопште се не користе, нити постоје пројекти за њихов развој. Не само то, на подручју општине Гаџин Хан код Ниша, пре пола века живело је 24.000 становника, а сада их је тек 8.500, у општини Бела Паланка било је некада око 18.000 људи, сада их је свега 7.000, у Црној Трави сада живи 1.600, а некада је ова општина имала је 12.000 становника. Ниста боље није ни у Сврљигу, Ражњу и Бабушници, још теже у Трговишту, а велики пад броја житеља бележи се и у Лебану, Бојнику, Куршумлији и осталима. Народ одлази у велике градове, општине у потрази за послом и каквом таквом зарадом, а села су све празнија и празнија. Ето, драги мој народе, шта ће нам сада та статистика, када није нимало лепа, већ сурово истинита. Још тужније је што све то остаје само на статистици, ништа се неће предузети да се наша традиција очува, да се наша села спасу од те неминовне пропасти.
Али нису само села празна и напуштена. Интересантно је, као да нам је урезано у нашем менталитету да лако одустајемо и да се слабо у последње време боримо, још увек нисмо научили да ценимо праве лепоте и вредности у својој држави. На тај начин нампропадају не само села, већ и потенцијалне историјске и туристичке дестинације, културолошки центри, који се цене и марљиво чувају у свим деловима света, осим код нас. Историјски споменик Марково кале, остатак тврђаве коју је изградио ни мање ни више Краљевић Марко, налази се на свега пет километра северно од Врања, на старом путу Врање – Лесковац. Остаци тврђава са које се пружа предиван поглед на град и око које се испреплетају разне приче и легенде, иако има потенцијала, далеко је од туристичко-историјске атракције јер су прилично запуштени и неприступачни. Нико више ни не зна за Марков град, иако га је саградио један од истинских хероја наше историје.
Треба да се потрудимо да такве ствари не пропадну и не оду у заборав, јер кад схватимо колико су нам значиле већ ће бити касно.
Драга Србијо, да ли се тако чувају праве вредности ове благословне земље? Како можемо да очекујемо да нас други цене и поштују, када ми сами себе не поштујемо… Уосталом шта ће нам уопште та села, шта ће нам уопште те разне туристичке атракције? Ко уопште мисли да су такве ствари битне и да треба траћити паре и труд да би се оне очувале. Јесу битне. Битне су јер су оне део нас, оне нас чине Србијом. Ако одустанемо од таквих ствари, ми одустајемо од нас самих. А кад одустанемо од нас самих, не преостаје нам ништа чему би се надали.
Оставите одговор