! СПАШАВАЈУЋИ ГРАЧАНИЦУ – СПАШАВАМО СЕБЕ !

Вести са Православне страже: Уторак, 11. 8. 2020.г…

Свакодневно се одржавају и целодневни непрестани Православни протести испред назовивладе Србије…

И у доба глобалистичке репресије пројектом Корона вирусом…

Свакога дана непрестано за Православну слободу Србије узастопно већ 1595. дан по реду… И данас одстојасмо испред назовивладе Србије све очекујући нову Православно исповедну 223. заредом Литију Београдом… Што ће рећи ВИШЕ ОД ЧЕТРИ ГОДИНЕ ПРАВОСЛАВНИХ СВЕДОЧЕЊА ПРОТИВ ВЕЛЕИЗДАЈЕ испред тзв. „Владе Србије“

Кад у овоземним правилима важи изрека „ко чека тај дочека“ колико је то остварљивије за оне који чекају са Православном вером помоћ од Бога Живога и Свемоћнога..

+++

„Онај ко не изабере да пострада за Истину Божију, биће кажњен много болније страдањем које није изабрао.“Свети Марко Отшелник

                           +++

Комплетна сутрашња Житија Светих (звучни запис):
Св. мати Ангелина Србска, и житија других Светих за 12. авг./30. јул

ИстиноЉубље свима Вама!

+++

СВЕТИ АВВА ЈУСТИН ПОПОВИЋ:

ТУМАЧЕЊЕ ДЕЛА ПОСЛАНИЦЕ КОЛОШАНИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА 

„Ако дакле васкрснусте с Христом, тражите оно што је горе,

где Христос седи с десне стране Бога“.

Хришћанство није друго него непрестано доживљавање Христа, доживљавање Његовог живота од почетка до краја. Хришћанин је хришћанин ако сваког часа доживљује нешто Христово, нешто еванђелско. Његов је позив: да увек живи као онај који је са Христом васкрсао из мртвих; да увек поступа као бесмртник. Бесмртник је тиме бесмртник што у овом свету смрти живи бесмртним и вечним. Он непрестано тражи оно што је бесмртно и вечно, хранећи се тиме, јер бесмртник се храни бесмртним. Сав у осећању и сазнању да је васкрсао с Христом, он и тражи „оно што је горе“. А то није нешто неодређено и нејасно већ божански одређено и јасно, као и сам Господ Христос Богочовек. Јер то „горе“ је онде „где Христос седи с десне стране Бога“. А то је само Тросунчано Божанство са свима својим божанским савршенствима…

Хришћанин чезне не за неком магловитом, апстрактном, трансцендентном, пустом бескрајношћу, већ за бескрајношћу испуњену Господом Христом и Његовим неисказаним богочовечанским савршенствима и благовестима. Бескрајност без Христа? Зар то није – бескрајна мука за дух људски? Пакао и није друго него бескрајност без Христа, бесмртност без Христа. Живети бесмртно без Господа, – ето шта сачињава вечне паклене муке. Ту човек стално и вечито доживљује себе само као себе, своју бесмртност и вечност испуњује само собом, – каква досада, какав пакао! А хришћанин? Све његове светове, сву његову бесмртност и вечност испуњује чудесни Господ Христос; и у њима он стално доживљује Његове бесмртне благовести и вечне радости, – каква милина, какав рај! У овом свету он озбиљно и радосно живи као човек који је са Христом васкрсао из мртвих, устао из гроба себичности, победио све смрти, и ушао у нови, широк, богочовечански живот, у коме се живи бесмртним божанским силама Васкрслога и Вечноживога.

Јеси ли хришћанин, ти ћеш тражити оно што вазнесени Господ има и даје својим следбеницима. А Он хоће да сви они буду где и Он (ср. Јн. 17,24). То значи: Он хоће да ти учиниш својим оно што нам је Он даровао: да Његова љубав постане твоја; да Његова правда постане твоја; да Његова истина постане твоја; да Његово преображење постане твоје; да Његова смрт и васкрсење и вазнесење постану твоји; речју: да целокупио Његово Еванђеље и сак Његов богочовечански живот постану твоји. Јер хришћанство се састоји у охристовљењу себе помоћу непрекидног доживљавања Христа и свега Христовог: „Ја више не живим, него живи у мени Христос“ (Гал. 2,20). Да, хришћанство је живљење Христом. Сваки хришћанин то доживљује, али по мери своје ревности. А не доживљује ли нимало, зар је хришћанин? Не реци: не могу, слаб сам. – А како су могли толики хришћани у толиким вековима пре тебе, а и данас око тебе? Та и они су људи, од исте грађе од које и ми. Нама недостаје: одлучност и вера. Покажемо ли то, добићемо силе за доживљавање Христа. Ено их изобилно у Цркви за свакога од нас. Увек изобилно, како у дане светих Апостола, тако и у дане Светога Саве, тако и у наше дане. Штавише, ми имамо мање изговора за наше нехришћанско живљење него наши ближи и даљи претци по вери. Јер ми имамо већи број светих сведока о Господу Исусу него наши претци у доба Светога Саве, а несравњено већи – него они у доба светих Апосгола. Колико се нових Светитеља, нових праведника јавило у Цркви од њихових дана до наших! Зар то није разлог и потстрек да одлучније и храбрије идемо за Господом Христом него наши претци? А праведност тих праведника је у томе што су непрестано доживљавали Еванђеље Христово, живели Његовим богочовечанским животом у Његовом богочовечанском телу, Цркви, стално тражећи „оно што је горе, где Христос седи с десне стране Бога“. И постали бесмртници Христови, који и данас живе у Цркви Христовој, само снажније и пуније и јаче и утицајније него у дане својих земаљских подвига, помажући обилно све који их призивају у помоћ да би могли живети еванђелским животом.

3,2

„Мислите о ономе што је горе а не што је на земљи“. Ето шта је философија „по Христу“: мислити „о ономе што је горе“, што је у Христу вазнесеном и прослављеном. Философија „по Христу“ стиче се једино животом у Христу. Христом живети, Христом мислити, – то и значи бити хришћанин. Када свети апостол наређује: „Мислите о ономе што је горе“, он нам је у претходном стиху казао да то значи ово; мислите о ономе што је Христово. Јер „Христово“ је циљ мисли, њен крај, њено савршенство, њен врхунац; даље се нема куд, нити може. Јер шта је савршеније и бескрајније од Њега, Бога Логоса и човека? У Њему су сви највиши врхови за људску мисао; ту никаква смрт не допире; ту мисао бесмртује и богује и блаженује. То је највиши врх до кога се људско биће попело, ношено и узнесено Јединим Човекољупцем – Богочовеком Христом. Са дна земаљског понора до у врх небеса, и изнад свих небеса, – то је назначење, то распон, то диапазон људске мисли. Зато хришћанинова мисао стално васкрсава из земаљског, из прашинског, из смртног, и понире у небеско, у бесмртно, у вечно. Саживљавање Христу, састрадање, саваскрсавање, савазнесавање, речју: саоваплоћавање Христу, – то је пут и хришћаниновог живота и хришћанинове мисли. Земља, и што је на њој, то је зрно песка за нашу мисао, њена полазна тачка. А она – сва повучена васкрслим Богочовеком у Његове бескрајне светове небеске. А тамо, „горе, где Христос седи с десне стране Бога“, наша мисао се сва раззрачи у све божанске бескрајности и бесмртности. За њу нема провалије између овог и оног света, између земље и неба: Господ Христос их је премостио, јер је својим богочовечанским телом везао све земаљске и небеске светове. Као неком јаковљевском лествицом, по којој силазе и узлазе не само Анђели него и људи. Да, Христови људи. Није узалуд човекољубиви Спаситељ рекао: „Заиста, заиста вам кажем: отсада ћете видети небо отворено и анђеле Божје где се пењу и силазе к Сину Човечјему“ (Јн. 1,51). А у Цркви су измешани Анђели са људима; и људи су постали земаљски анђели; и непрестано узлазе ка Господу Христу који седи с десне стране Бога, тражећи „оно што је горе“. Свака христочежњива мисао је као анђео који са земље узлеће у Христом отворена небеса, изнад којих Он царује и влада над свима световима, и неодољиво привлачи к себи све што је пробуђено за своје божанско назначење. За хришћанинову мисао нема смрти; све их он побеђује силом Васкрслога. Зато је она уствари једина слободна мисао, јер је бесмртна божанском бесмртношћу. Мисао је по природи логосна; није од земље; зато је небочежњива, христочежњива. И када свети апостол захтева да мислимо „о ономе што је горе“, он захтева оно што одговара природи људске мисли. А то је: да се мисао заврши Христом Богом; да се преобрази у христомисао, у богомисао; да вечито борави у Господу Христу (ср. Флп. 4,7). У томе је њено природно савршенство, у томе и њено вечно блаженство. Тек као христомисао, људска мисао нађе себе, свој прави живот, своју божанску бесмртност, и претставља истинску благовест. А дотле, она није друго до горковест. Зароњена у смртно, у греховно, у земаљско, у демонско, зар она није у паклу где горчинама нема краја? А она је Логосом саздана логосна, да би човеку била прва благовест, прво еванђеље. А најпре благовест себи самој. Господ Христос нам је први и једини открио божанску тајну мисли људске; ову тајну: мисао људска је у суштини праблаговест, праеванђеље.

ИстиноЉубље свима Вама!