Објављено од стране: ИстиноЉубље | 28. јула 2020.

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ЈАНУАРИЈА… Вести са Православне страже и Житија светих за сутрашњи дан

Вести са Православне страже: Уторак, 28. 7. 2020.г…

Свакодневно се одржавају и целодневни непрестани Православни протести испред назовивладе Србије…

И у доба глобалистичке репресије пројектом Корона вирусом…

Свакога дана непрестано за Православну слободу Србије узастопно већ 1581. дан по реду… И данас одстојасмо испред назовивладе Србије све очекујући нову Православно исповедну 221. заредом Литију БеоградомШто ће рећи ВИШЕ ОД ЧЕТРИ ГОДИНЕ ПРАВОСЛАВНИХ СВЕДОЧЕЊА ПРОТИВ ВЕЛЕИЗДАЈЕ испред тзв. „Владе Србије“

Кад у овоземним правилима важи изрека „ко чека тај дочека“ колико је то остварљивије за оне који чекају са Православном вером помоћ од Бога Живога и Свемоћнога..

+++

„Онај ко не изабере да пострада за Истину Божију, биће кажњен много болније страдањем које није изабрао.“Свети Марко Отшелник

                           +++

Комплетна сутрашња Житија Светих (звучни запис):
Св. с.муч. Атиноген и десет ученика, и житија других Светих за 29./16. јул

ИстиноЉубље свима Вама!

+++

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА

ЈАНУАРИЈА ЕПИСКОПА И ДРУГИХ СА ЊИМ

За време гоњења хришћана под незнабожним царевима Диоклецијаном и Максимијаном[1] би изведен на суд епископ кампанијски у Италији Јануарије пред кнеза кампанијског Тимотеја. Кнез покуша најпре ласкама а затим претњама да га придобије за идолопоклонство. Али кад виде да је епископ Јануарије непоколебљив у хришћанској вери као стуб, кнез нареди да га вргну у усијану пећ. Но свети мученик, као некада Три Младића у вавилонској пећи, стајаше неповређен посред огња, појући и славећи Бога, јер Анђео Божји сиђе к њему и расхлади огањ невидљивом росом. И кад изиђе из пећи, сви се запрепастише видевши да му огањ ни одећу није додирнуо. А кнез, сматрајући да се епископ хришћански сачувао од огња помоћу неких мађија, још више се разјари и нареди да мученика растегну на мучилишту тако јако, да му и зглобови пуцају, па онда без милости бију. Пошто мученика тако растегоше, они му гвозденим четкама тело стругаше, док се кости не забелеше, и земља сва натопи крвљу. Међу народом стајаху ђакон Фауст и чтец Дизидерије и посматраху муке свога епископа. И с једне стране, радоваху се духом због јуначког трпљења његовог, а с друге стране – плакаху због љутих мука његових. А када светитељу жиле пререзаше, они гласно заридаше. По томе их познаше да су хришћани. Стога их незнабошци обојицу ухватише, па заједно са светим мучеником Јануаријем везаше, и за кнезом у град Потиол[2] доведоше, и тамо у тамницу бацише. У истој тамници беху Христа ради и ђакони потиолски Прокл и Сосије, и два проста човека хришћанина Евтихије и Акутион.

Сутрадан бише свих седам изведени и пред зверове бачени. Али Бог, који прославља себе у светитељима Својим, затвори уста зверовима, као некада Данила ради у јами, и зверови их се и не такнуше, него сви кротки као овце приђоше и падоше пред ноге светоме епископу. – Ово натприродно чудо запрепасти и уплаши све гледаоце. Али кнез и ову божанску силу приписа хришћанским мађијама, и размишљаше како би светитеља Божјег и оне са њим погубио. Док се тако мучаше око тога, он изненада ослепе, и затражи вођа. А незлобиви светитељ и мученик Христов Јануарије помоли се Богу за непријатеља свог кнеза Тимотеја, и овај одмах прогледа. Прогледа телесним очима, али не и душевним…

Од гледалаца који су посматрали ова чуда, њих пет хиљада људи вероваше у Христа. А неблагодарни и тврдога срца кнез, иако молитвама мучениковим исцељен од изненадног слепила, не само не познаде истину, него се још више избезуми. Јер, уместо да узнесе захвалност истинитоме Богу – Христу Господу нашем, он стаде хулити на Њега. И сав бесан што се толики народ обрати Христу, он нареди да свете мученике мачем посеку.

И тако светитељ Божји свештеномученик Јануарије и његови састрадалци: ђакони Фауст, Прокл, Сосије, чтец Дизидерије, Евтихије и Акутион, бише мачем посечени изван града Потиола, и добише венце мученичке.[3] А тела светих мученика узеше оближњи градови, сваки по једно, да би имали своје посреднике пред Богом. Тело свештеномученика Јануарија узеше хришћани града Неапоља, пренесоше тајно у свој град и чесно положише у цркви. При узимању тела светог Јануарија у граду Потиолу, хришћани покупише са земље спекнуту крв мученикову у стаклен суд, и чуваху је чесно. И кад год би је стављали поред мученикове главе, она би се одмах раскравила и постајала течна као да је тог часа проливена. До дана данашњега безбројна чудеса пројавише се на гробу овога светитеља. Једно од њих је и ово: Једном када вулкан Везув стаде избацивати огањ и лаву силну, тако да запрети и оближњим и даљним насељима, народ прибеже гробу светог свештеномученика Јануарија, и са сузама га призиваше у помоћ. И одмах на његове молитве вулкан престаде да ради, и не нанесе никакве штете.

Треба споменути и ово необично чудо: Некој удовици Максимили умре син јединац, и она плакаше неутешно над њим. У том болу свом она учини ово: сетивши се како у Старом Завету свети пророк Јелисеј чудесно васкрсе сина Соманићанке, она скиде икону светог епископа Јануарија израђену на дрвету, а која је висила изнад црквених врата, положи је на свог мртвог сина, и то очи према очима, уста према устима, тело према телу, и стаде се од свег срца молити светитељу са сузама и јецањем, говорећи: Слуго Божји, смилуј се на мене и утеши ме уцвељену: васкрсни сина мог, јединца мог! – Кад се она тако помоли, одмах оживе дечко, и устаде здрав. И сви који беху дошли ради погреба удивише се овом преславном чуду, и прославише и благодарише Бога, који твори дивна дела преко светитеља Својих, и захвалност узнесоше светом мученику Јануарију као брзом помоћнику. Његовим светим молитвама нека Господ и на нама покаже милост своју вавек, амин.

 

 

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА

ТЕОДОРА

и других са њим

 

За време цара Антонина[4] у Перги Памфилијској[5], где царски намесник бејаше Теодот, скупљаху за царску војску младиће кршне, снажне и лепе, који се имаху послати на службу у двор царски. Са другим младићима би узет и блажени Теодор, красан лицем. Намесник на њега метну војнички знак, као и на друге. А свети Теодор тог часа баци од себе тај знак, изјављујући: Ја сам од утробе мајке своје означен мојим Небеским Царем, Господом Исусом Христом, и нећу да служим другоме цару. Намесник га упита: А ког си цара постао војник? Светитељ одговори: Цара који створи небо и земљу. По томе намесник познаде да је Теодор хришћанин, па га упита: Нећеш ли да принесеш жртву боговима нашим? Светитељ одговори: Ја никада нечистим демонима не принесох жртву, нити ћу принети.

Тада намесник нареди да га бију. И пошто га силно избише, опет га доведоше пред намесника, и овај га упита. Јеси ди се већ уразумио, и хоћеш ли нам одговарати питомије, и поклонити се боговима? Светитељ му одговори: Када би ти познао Бога Творца, ти би сам зажелео да Му се поклониш.

Онда намесник нареди да се наложи велика ватра, на њу стави велики тигањ, у њега положи го мученик, па растопи много смоле, сумпора и воска, и том врелом смесом полива мученик. Када се то рађаше, изненада Бог учини дивно чудо: настаде силна тутњава и земљотрес, земља се раседе онде где бејаше ватра и тигањ, из земље провре вода те угаси ватру и расхлади тигањ, а свети мученик устаде потпуно читав и здрав, и рече намеснику: Ето видиш, ово није дело моје силе него Христа Бога мог, коме служим; а ако хоћеш да познаш силу твојих богова, наложи ватру и опет ужежи тигањ, положи на њега у име богова твојих једног од војника твојих, па ћеш онда познати силу њихову и свемоћ Бога мог.

Када то чуше присутни војници, рекоше намеснику: Не, господине, не чини то с нама, него учини то са жрецем богова, јер ће тигањ послушати и жреца као што послуша Теодора, и неће га опалити као што не опали овога. – Намесник одмах нареди да му позову жреца, и упита га: Како се зовеш? Жрец одговори: Зовем се Диоскор. Намесник га упита: Каквим се то биљем мажу хришћани, и каквим мађијама служе, те смело иду у огањ, и огањ их не опаљује, као што малочас и Теодор остаде неповређен од огња? Диоскор одговори: Хришћани нису мађионичари, него је име Христово тако моћно, да где се оно призове, тамо се руше све мађионичарске басне и све биље, и демони дршћу. Намесник га упита: Еда ли је Христос јачи од нашег Зевса? Диоскор одговори: Зевс[6] и остали богови с њим, то су идоли глуви и мртви. Но молим те, немој: стављати мене на тигањ, већ ако хоћеш да познаш Зевсову силу, стави њега самог на огањ. Намесник на то одговори: Ко може то учинити, ко се сме дрзнути да бога метне на огањ? Диоскор му рече: Нареди мени, и ја ћу то учинити. А ако ми се Зевс одупре, онда ћу поверовати да је бог и може да заштити себе од огња. Намесник на то одврати: Ти заиста већ ниси жрец пошто тако говориш о боговима. Диоскор одговори: Бејах жрец, сличан теби у незнабожној вери. Али гледајући данас блаженог Теодора како га не могу савладати муке на које га стављаш, нити огањ опећи, ја познах силу Христову, и увидех немоћ лажних богова. То ме утврди у вери Христовој, и ја данас хоћу да војникујем заједно са Теодором. Намесник му на то рече: Кад тако говориш, Диоскоре, онда стани на тигањ као и Теодор. Тада Диоскор припаде к ногама мученика Христова, говорећи: Слуго Христа Бога истинога, Теодоре, помоли се за мене! – И помоли се светитељ за Диоскора. Тада свукоше Диоскора, и голог га положише на усијани тигањ, а он громко узвикну: Благодарим Ти, Господе Исусе Христе Боже Теодоров, што ме увршћујеш међу слуге Твоје. Молим Те, прими у миру душу моју! – Рекавши то, он испусти дух, и за један тренутак доби венац мученички, као разбојник на крсту – рај.

По скончању блаженог Диоскора свети Теодор би вргнут у тамницу. А другог дана светом Теодору ноге везаше, па га привезаше за двоколице у које беху упрегнути бесни коњи, које војници тераху силно, и они га вукоше по улицама градским. У једном тренутку, бесно гоњени, коњи се сјурише низ градске бедеме, поломише се и погибоше, а мученик свети невидљивом силом Божјом би сачуван, и од веза одрешен, и појави се читав и без икакве повреде. Ово чудо зачуди све. А два војника, Сократ и Дионисије, који привезаше светога за двоколице, имађаху чудесно и дивно виђење: док су коњи јурили, они видеше где огњена кола сиђоше с неба к мученику, вучени мученик седе на њих, и она га одвезоше у судницу здрава и читава.

То сведочаху свима та два војника, Сократ и Дионисије, и викаху: Велики је Бог хришћански! – Чувши то, намесник нареди да и њих затворе у тамницу са светим Теодором. Затим три дана великим огњем загреваху пећ, и намесник баци у њу светог мученика и оба војника што повероваше у Христа, Сократа и Дионисија. И одмах нека божанска роса сиђе одозго, ороси их и пламен расхлади, и тројица светих сеђаху усред пећи као усред неког хлада и разговараху се. А свети Теодор се сети своје блажене мајке , коју пре три године иноплеменици са многим другима у ропство одведоше у Алодапију, и помоли се за њу Богу, говорећи: Господе Исусе Христе, Боже чудеса, Својом божанском силом покажи ми мајку како Ти знаш, јер желим да је видим. Теби је све могуће, покажи ми је, да би и други познали величину Твоју. – Док се светитељ тако мољаше Богу, огањ се постепено гашаше. Усто на мученикове молитве и киша паде, те потпуно угаси огањ и расхлади пећ. А пошто већ беше ноћ, светитељи се у пећи предадоше сну. А у сну стаде Анђео пред светог Теодора и рече му: Не тугуј, Теодоре, за мајком својом, јер ћеш је видети. – Пренувши се из сна, светитељ исприча својим самученицима своје сновиђење. И док он то причаше, одједном стаде усред пећи његова мајка Филипија. И угледавши свог милог сина, она га радосно загрли, као и његове другове. И исприча им, откуда је и како је невидљива рука доведе. А свети мученик Теодор подиже руке к небу и узнесе Богу дужну благодарност.

Сутрадан кад устаде од спавања, намесник рече својима: Мислим да у пећи није остала ни кошчица Теодорова и оних војника. Док он то говораше, дође му један од стражара који су чували пећ, и извести га да су мученици живи у пећи, да се пећ још синоћ потпуно угасила од кише која паде на пећ, да је мајка Теодорова изненада дошла из ропства и седи у пећи као у палати водећи са сином и војницима разговоре о Богу свом.

То запрепасти намесника и он сам лично оде до пећи, изазва блажену Филипију и упита је: Јеси ли ти Теодорова мајка? Блажена одговори: Јесам. Намесник јој рече: Усаветуј свога сина, да се поклони боговима, да не би лудо погинуо и тебе уцвељену оставио. А она му одговори: Син мој, као што ми пре зачећа његовог би откривено од Бога, биће распет тобом, и тако принети Богу жртву хвале. Намесник јој на то рече: Пошто си сама нарекла сину твом крсну смрт, то нека тако и буде!

И одмах нареди да се свети Теодор распне, светој Филипији отсече мачем глава, а два војника, Сократ и Дионисије, прободу копљем. И тако свети мученици примише своје венце. А свети Теодор три дана висаше на крсту жив, па отиде ка Господу.[7] Онда неки хришћани узеше тела светих, помазаше их чесно мирисима и увише у плаштанице, и на нарочитом месту чесно положише, славећи Оца и Сина и Светога Духа, једног у Тројици Бога, слављеног вавек, амин.

 

ИстиноЉубље свима Вама!


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: