Вести са Православне страже: Среда, 01. 7. 2020.г…
Свакодневно се одржавају и целодневни непрестани Православни протести испред назовивладе Србије…
И у доба глобалистичке репресије пројектом Корона вирусом…
Свакога дана непрестано за Православну слободу Србије узастопно већ 1554. дан по реду… И данас одстојасмо испред назовивладе Србије све очекујући нову Православно исповедну 217. заредом Литију Београдом… Што ће рећи ВИШЕ ОД ЧЕТРИ ГОДИНЕ ПРАВОСЛАВНИХ СВЕДОЧЕЊА ПРОТИВ ВЕЛЕИЗДАЈЕ испред тзв. „Владе Србије“
Кад у овоземним правилима важи изрека „ко чека тај дочека“ колико је то 
остварљивије за оне који чекају са Православном вером помоћ од Бога Живога и Свемоћнога..
+++
„Онај ко не изабере да пострада за Истину Божију, биће кажњен много болније страдањем које није изабрао.“Свети Марко Отшелник
+++
Комплетна сутрашња Житија Светих (звучни запис):
Св. апостол Јуда брат Господњи, и житија других Светих за 2. јул/19. јун
ИстиноЉубље свима Вама!
+++
СВЕТИ МАКАРИЈЕ ВЕЛИКИ:
ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ (ПЕТА БЕСЕДА)
ВЕЛИКА ЈЕ РАЗЛИКА МЕЂУ ХРИШЋАНИМА И ЉУДИМА ОВОГА СВЕТА: ЈЕДНИ, ИМАЈУЋИ У СЕБИ ДУХА СВЕТА, У СРЦУ И У УМУ СВЕЗАНИ СУ ЗЕМАЉСКИМ ОКОВИМА, ДОК ДРУГИ ЖЕЛЕ ЉУБАВ НЕБЕСКОГ ОЦА И ЈЕДИНО ЊЕГА ИМАЈУ ЗА ПРЕДМЕТ СВОЈИХ ЖЕЉА
Хришћани имају другачији свет, свој начин живота, и ум, и речи и своје послове; другачији су и начин живота, и ум, и речи, и делатност људи овога света. Друго су – хришћани, а друго – светољупци, и међу једнима и другима постоји велико растојање. Житељи земље, чеда овога века, уподобљују се пшеници којаје просута у сито ове земље и бивају вејани међу колебивим помислима овога света, уз непрестану узбурканост земаљских дела, жеља и сложених вештаствених појмова. Сатана потреса душе и ситом, тј. земаљским делима, веје сав грешни људски род. Од времена пада, откако је Адам преступио заповест и потчинио се нечастивом кнезу који је загосподарио над њим, овај непрестаним варљивим и помућеним помислима све синове овога века веје и доводи у сукоб у земаљском ситу.
Као што пшеница у сејачевом ситу непрестано бива ударана и избацивана и непрестано се обрће у ситу, тако и кнез зла земаљским делима обремењује све људе, колеба их и доводи у пометњу и бригу, присиљава их да се спотичу испразним помислима, мрским жељама, земаљским и мирјанским везама, непрестано поробљавајући, помућујући и ловећи сав Адамов грешни род. И Господ је апостолима предсказао будућу побуну нечастивога против њих: Ево вас иска сатана да вас вије као пшеницу: а Ја се молих Оцу Мојему, да не престане вера ваша (Лк. 22; 31-32)…
Ова реч и одлука, којује Творац јасно изговорио Каину: уздисаћеш и дрхтаћеш, са стрепњом ћеш бити на земљи (в. 1. Мојс. 4; 12), тајно служи као образац и подобије за све грешнике, јер је род Адамов, преступивши заповест и поставши грешан, тајно примио на себе ово подобије. Људи бивају поколебани непостојаним помислима стрепње, страха, сваке пометње, жељама и разноликим задовољствима сваке врсте. Кнез овога света потреса сваку душу која се није родила од Бога и, као пшеницу која се непрестано окреће у ситу, на разне начине узнемирава људске помисли, доводећи све до колебања и ловећи их световним обманама, телесним задовољствима, стрепњама и пометњама.
Показујући да они што следе обмане и хтења нечастивога на себи носе подобије Каиновог зла, Господ је, разобличујући их, рекао: Жење оца вашеш хоћете да чините; он беше човекоубица од почетка и не стојиу истини (Јн. 8; 44). И зато, сав Адамов грешни род тајно на себи носи ону осуду: уздисаћете и дрхтаћете, и стрепићете у ситу земље због сатане који ће вас у њему вејати. Као што се од Адама цео људски род проширио по земљи, тако је и једна страсна нечистота проникла у цео грешни људски род, и кнез зла је у стању да све веје непостојаним, вештаственим, испразним и узбурканим [метежним] помислима. И као што један ветар може да поколеба и покрене све биљке и семена, и као што се једна ноћна тама распростире над целом васељеном, тако и кнез зла, будући нека духовна тама греха и смрти, неким скривеним и суровим ветром обузима и окреће сав људски род на земљи; он непостојаним помислима и овоземаљским жељама лови људска срца, а тамом незнања, заслепљености и заборава испуњава сваку душу која се није родила одозго и која се мишљу и умом није преселила у други век, према ономе што је речено: Наше живљење је на небесима (Фил. 3,20).
Тиме се истински хришћани разликују од васцелог људског рода; као што смо већ рекли, велика је раздаљина између хришћана и осталих људи. Будући да су ум и мисао хришћана свагда обузети размишљањем о небеском, јер по заједници и причасности Светога Духа созерцавају вечна добра, и будући да су рођени одозго, од Бога, они су се у стварности и сили удостојили да постану чеда Божија; многим и дуготрајним подвизима и трудом достигли су постојаност, чврстину, непомућеност и спокој, и њих не расејавају и не узнемирују непостојане и испразне помисли. И самим тим они су изнад света, јер њихов ум и душевно умовање обитавају у миру Христовом и у љубави Духа, као што је и Господ, расуђујући о таквима, рекао да су они из смрти прешли у живот (Јн.5;24). Разликовање [међусобно] хришћана не састоји се, дакле, у спољашњем изгледу или у видљивом обличју, као што многи мисле да је у томе сва разлика и да се и сами хришћани међусобно разликују спољашњим видом и обликом. И они се, умом и мислима, уподобљују свету: и они, као и сви остали људи, имају исто колебање и несређеност помисли, исто неверје, пометњу, збуњеност, стрепњу. Иако се од света разликују спољашњим изгледом и мишљењем а такође и неким спољашњим поступцима, они су [многи хришћани], међутим, у срцу и уму свезани земаљским оковима, у својим срцима нису задобили спокојство од Бога и небески духовни мир, јер нису тражили и нису поверовали да ће их Бог тога удостојити.
Нова твар, хришћанин, разликује се од свих људи у свету обнављањем ума, умирењем помисли, љубављу и небеском приврженошћу Господу. Долазак Господњи догодио се управо због тога да би се они, који су уистину поверовали у Господа, удостојили ових духовних блага. Хришћанима припада и слава, и лепота, и небеско неизрециво богатство које се задобија трудом, знојем, испитивањима, многим подвизима и једино уз Божију благодат. Сваки човек жели да гледа лице земаљског цара. Ма ко да дође у царски град, пожели да макар баци поглед на његову лепоту, или на раскош одеће, или на велелепност порфире, ла красоту разноликих бисера, на лепоту дијадеме, на скупоценост његових царских обележја. Једино они који духовно живе не цене много све ово, јер су искуствено упознали другачију, небеску и нетелесну славу, јер су рањени другачијом, неизрецивом лепотом и имају удео у другачијем богатству; они живе по у нутрашњему човеку, причасни су другачијем Духу. Међутим, људи овога света, који у себи имају духа света, силно желе да виде земаљског цара, а посебно у свој његовој велелепности и слави. Уколико судбина цара својим видљивим величанством надвисује судбину сваког другог човека, утолико је за свакога и славно и пожељно макар и само да га види. Због тога свако сам за себе говори: „О, кад би и мени неко дао ову славу, ову велелепност, ове украсе!“ Тако он велича себи сличног човека, земаљског и на сличан начин острашћеног и смртног, али човека који привременим величанством и привременом славом побуђује његове жеље.
Ако, пак, телесни људи толико чезну за славом земаљског цара, онда се људи, на које је капнула она роса Духа божанског живота, ранивши им срце божанском љубављу према небеском Цару-Христу, утолико више привезују за ону лепоту, за неизрециву славу, за непропадљиву велелепност, за незамисливо богатство истинског и вечног Цар-Христа. Они бивају заробљени чежњом и љубављу, потпуно се устремљујући ка Христу, и желе да добију она неизрецива блага која созерцавају духом; они због тога ништавнима сматрају сваку земаљску лепоту, славу, велелепност и част, као и богатство царева и кнежева, пошто су рањени божанственом лепотом и у њихове душе капнуо је живот небеске бесмртности. Због тога и желе једино љубав небеског Цара, имајући, са великом чежњом, једино Њега пред очима. Они се ради Њега одрешују од сваке мирјанске љубави и удаљују од свих земаљских окова, како би им било могуће да ову једну жељу имају свагда у срцима, не мешајући је ни са чим другим.
Мало је, међутим, оних који су са добрим почетком сјединили и добар крај, без спотицања дошли до циља, који имају само љубав према Богу и од свега су се одрешили. Многи осете умилење, многи постају причасници небеске благодати, бивају рањени небеском љубављу; међутим, не издржавши различите борбе, подвиге, труд и искушења нечастивога са којима се сусрећу на путу – а будући да свако има жељу да љуби нешто у овом свету и не одриче се потпуно своје љубави, враћајући се разноликим и различитим световним жељама – услед слабости и нерада или услед бојажљивости своје сопствене воље, или због љубави према нечему земаљском, остали су у свету и препустили се његовим понорима. Они, који уистину намеравају да до краја проведу добар живот, уз ону небеску љубав не смеју у себе добровољно прихватати, нити са њом мешати никакву другу љубав и привржености, да тиме не би поставили препреке духовном, вратили се назад и на крају били лишени живота. Као што су Божија обећања велика, неизрецива и неописива, тако су нам потребни вера, нада, труд, велики подвизи и дуготрајно испитивање. Нису занемарљива она добра, за која се нада да ће их добити човек када пожели небеско Царство: он жели да са Христом царује у бесконачне векове; зар онда неће одлучити да током кратког времена овог живота, све до саме смрти, са усрдношћу трпи борбе, труд и искушења? Господ каже: Ако хоће ко за Мном ићи, нека се одрекне себе и узме крст свој, свакодневно се радујући, и за Мном иде (Мт. 16,24) и Ако неко дође Мени и не мрзи оца својега, и матер, и жену, и децу, и браћу, и сестре, па и живот свој, не може бити Мојученик (Лк. 14,26). Многи међу људима, иако намеравају да задобију Царство и желе да наследе вечни живот, не одричу се живљења по сопственим жељама и настављају да следе ове жеље или, боље речено, да следе онога који је у њих засејао испразност; не одрекавши се себе, они хоће да наследе вечни живот, а то је немогуће.
Истинита је реч Господња. Без спотицања корачају они који су се, према заповести Господњој, потпуно одрекли себе, омрзнули све световне жеље, везе, разоноде, задовољства и занимања и пред очима имају једино Господа, желећи да творе Његове заповести. И зато по сопственој вољи застрањује сваки, уколико уистину није хтео да задобије Царство и да се одрекне себе, тако да поред оне љубави љуби и још нешто, наслађује се задовољствима или жељама овога века и нема целовиту љубав према Господу, колико је ово могуће слободној вољи и хтењу.
! СПАШАВАЈУЋИ ГРАЧАНИЦУ - СПАШАВАМО СЕБЕ ! 
Оставите одговор