Објављено од стране: ИстиноЉубље | 26. марта 2020.

О Небојши Крстићу (1964 – 2001) . Великом Богољубу и Родољубу нашег раслабљеног покољења – пише Владимир Димитријевић… Вести са Православне страже и Житија светих за сутрашњи дан

Вести са Православне страже: Четвртак, 26. 03. 2020.г…

Свакодневно се одржавају и целодневни непрестани Православни протести испред назовивладе Србије…

Свакога дана непрестано за Православну слободу Србије узастопно већ 1468. дан по реду… И данас одстојасмо испред назовивладе Србије све очекујући нову Православно исповедну 210. заредом Литију Београдом, субота, 28. март 2020.г. у 15:30 испред зграде „Владе“Што ће рећи ВИШЕ ОД ЧЕТРИ ГОДИНЕ ПРАВОСЛАВНИХ СВЕДОЧЕЊА ПРОТИВ ВЕЛЕИЗДАЈЕ испред тзв. „Владе Србије“

Кад у овоземним правилима важи изрека „ко чека тај дочека“ колико је то остварљивије за оне који чекају са Православном вером помоћ од Бога Живога и Свемоћнога..

+++

„Онај ко не изабере да пострада за Истину Божију, биће кажњен много болније страдањем које није изабрао.“Свети Марко Отшелник

                           +++

Комплетна сутрашња Житија Светих (звучни запис):
Св. Бенедикт Нурсијски, и житија других Светих за (27./14. мар.)

ИстиноЉубље – свима Вама!

+++

Уводни коментар Истинољубља: У каљузи аморалне, самољубиве, умишљеним знањем надувене „памети“, каљузи која нам све више прекрива и осећања срца и распознавајући орган света око себе – вид очињи, ред је често да се опомињемо – откуда смо то отпали, откуда наста оволики духовни отпад и срамота у деце и потомака оних величанствених Предака са Цера, Колубаре, Чегра, Косова Поља… Да не би сасвим изгубили нит везе са Богом и честитим Претцима, даје Бог и у овом срамном маловерном и отпадничком веку ретке светле примере међу нама, та огледала ругобе наше и путоказне свеће кроз тмине наше, Светлоносце које по правилу бесни вуци овога саблажњивог века што пре растржу и шаљу Богу на истину и вечну награду, само да не би својом светлошћу заразили још кога већ заточеног из њихових лукавих мрежа лажи и странпутица. Слепи властољубци који никако да схвате громогласни пролом историјског искуственог наука о животима и патњама праведника Божијих које је наш блажени Алекса и у строфу знао сажмети: Ми пут свој знамо, пут Богочовека… Све тако даље, тамо до Голготе, и кад нам мушке узмете животе, Гробови наши Бориће се с вама! Да се поново присетимо, из пера цењеног брата Владе Димитријевића, овог великог Богољуба и Родољуба наших дана кога тајне удбашке заседе давно већ отргоше од нас срамно ћутљивих посматрача ове пропасти и распродаје части свенародне која се системски спроводи поред нас окамењених, и ових наших деценија, а и многих минулих векова без застанка…

Владимир Димитријевић:

Небојша Крстић (1964 – 2001)

(Велики Родољуб који је убијен од тајни служби које роваре по овом СветоСавском народу деценијама уназад – прим. прир.)

… „Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божијим благословом. Нека се свако врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом. Нека се свак ко је српски родољуб пашти да добије Царство Небеско, којим се једино може одржати царство земаљско на дуже време“ …

О Ваведењу (2014.г.), навршило се 13 година од смрти Небојше М. Крстића, православног мислиоца и политичара. Биографија Небојшина је објављена у “Светигори” (Свети ђакон Авакум, Божић 2001), као некролог под насловом “У знаку Неба и Крста”:

„У навечерје Ваведења Пресвете Богородице, у ноћи  3. на 4. децембра 2001, настрадавши у тешкој саобраћајној несрећи, недалеко од родног града Ниша, упокојио се у Господу Спаситељу, раб Божији Небојша М. Крстић.

Читав свој кратки земаљски живот проживео је у верности Цркви Православној и своме Роду православном, црпећи своју велику љубав према земаљском Отачаству и Светим Прецима – нарочито према Светоме Сави, Св. Кнезу Лазару, Св. краљу Милутину и Св. Николају Жичком – из љубави према Оцу Небеском и Небеском Отачаству, једином истинитом завичају сваког светосавског и светолазарског човека Богочовековог.

Родио се 1964. на Успење Пресвете Богородице и одрастао у Нишу – родном граду првог хришћанског цара Равноапостолног Константина Великог, чијим се животом и узором хришћанског побожног државотворца надахњивао свих дана свога живота.

Живећи за Крст Часни и Слободу Златну, објавио је преко три стотине чланака, есеја, студија, приказа на богословско-философске, историјско-културолошке, хришћанско-политичке и националне теме.

Основао је и уређивао (1991-1994) часопис Логос, гласило студената Богословског факултета, у времену, како је, у уводнику првог броја, написао, истински трагичном, када и срце Божије тугује и сва твар уздише, када би најпоштеније било да се молимо Христу Богу да нас сачува најпре од себе самих, јер синови људски и даље устају један на другога, и даље ратују…

Био је, такође, и члан редакција Светигора (Цетиње, 1993-1998), Византијског огледала (Ниш, 1995-1997), Београдски дијалог (Београд), као и часописа Збиља – листа за културу, уметност и друштвена питања (Београд). Објављивао је чланке у готово свим православним и националним часописима и новинама.

Почетком деведесетих година прошлог века сарађивао је у двема теолошким и веронаучним емсијама Радио Новога Сада, као и у емисијама YU-радија, и на многим локалним телевизијама широм Србије и Републике Српске. У оквиру Мисионарске школе цркве Св. Александра Невског у Београду, одржао је у периоду 1992-1998. на десетине мисионарско-апологетских трибина и предавања посвећених борби за чистоту вере православне а против најезде секташких вукова у јагњећим кожама на наш православни народ, по свим земљама нашег Отачаства.

Приређивач је, првог у нас, зборника православних богословских радова посвећених теми Православље и политика (Градац, Чачак, 1993), као и зборника чланака Св. вл. Николаја Велимировића Православље и политика (Београд, 1997).

Основао је и био главни и одговорни уредник православно-националног часописа Образ који је излазио 1994-1997. при Мисионарској школи цркве Св. Александра Невског у Београду.

Покретач је библиотеке Политика и образ (1994.) у којој је, са благословом еп. Данила Крстића, нашој православној јавности представио мисао нашег еминентног емигрантског теолога-философа Марка С. Марковића (Православље и Нови светски поредак, Истина о Француској револуцији...).

Објавио је књиге Политика и образ – за васкрс распетог Србства (1994.) и Победити или нестати (2000.)…

За њим су остале ненаписане богословско-философске књиге на којима је радио, Сословије – православни богословски азбучник и Битијни живот -огледи из православне онтологије.

У Светигори је објавио више есеја од којих треба поменути макар неке: Хришћанство и женско питањеВизантија данас (1992), Крст Господњи и васкрсна радост; Хришћанство и истина (1993), Стварање света и човекаЦрква и партија (1994), Вера хришћанска и име србско (1997)…

Остаће запамћен у нашој православној јавности по богословским есејима који су се одликовали дубином мисли, јасноћом стила и сажетошћу израза. Међу неколиким његовим текстовима, који свакако заслужују да се појаве у свакој антологији млађе богословске мисли нашег народа у 20. веку, спада његова студија Појам Логоса код Св. Јована Богослова (Логос, 1991), као и есеји: Битијни живот – литургијско искуство пакибитија(Градина, 1991) и Теолошко тумачење србске слоге (Градац, 1993).

Био је оснивач и председник Отачаственог покрета Образ. Од 1998. је узео активнога учешћа у политичком животу Отачаства, трудећи се да допринесе хришћанско-државотворној обнови нашег народа.

Као што му је Бог назначио у имену и презимену, трудио се да живи храбро у озрачју Неба и у сенци Крста Христовог, свога личног и свога многострадалног Рода, подносећи све тескобности, тегобности и невоље наше историје с краја 20. века, и, притом, непрекидно се надахњујући речима Св. вл. Николаја, које је неуморно понављао у бројним гостовањима на православним, националним и политичким трибинама, округлим столовима, радио и ТВ-емисијама, широм Отачаства: Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божијим благословом. Нека се свако врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом. Нека се свак ко је српски родољуб пашти да добије Царство Небеско, којим се једино може одржати царство земаљско на дуже време .

Завршимо ово мало молитвено сећање на новопрестављеног брата Небојшу Крстића речима молитве Заупокојног акатиста који Православна Црква чита за спасење свих упокојених у Христу са надом у њихово васкрсење: Минуле су буре живота земаљскога, окончала су се земна страдања, немоћни су врази са својом злобом а моћна је љубав Твоја, Господе, која избавља од мрака вечнога и спасава све, за које се узноси смела песма: Алилуја!“

Као православног хришћанина, представља нам га запис “Гостољубље Господње” (“Јеванђелски неимар”, 3-4 1992) са становишта православне онтологије”. Ево шта Небојша у њему пише:

„У хришћанству гостољубље није само једна од мноштва врлина коју хришћанин треба да упражњава у вођењу врсног и благочестивог живота. Сетимо се опомињућих налога Апостола Петра и Павла: „Будите гостољубиви међу собом и гостољубље не заборављајте“ (1. Пт. 4, 9; Рм. 12, 13; Јев. 13, 1.2). Хришћанска гостољубивост нема само морално значење и није тек својеврсна конкретизација и потврда човекољубља. Људско гостољубље одсликава и иконично одражава Божије Гостољубље као благодатно пројављивање Божанског Господства на творевини. Библијско теолошко значење гостољубивости има ослонац у једној од примарних чињеница библијске аптропологије — чињеници коју је Псалмопевац цар Давид изрекао и отпевао следећим речима: „Ја сам странац и гост на земљи“ (Пс 118, 19). Дакле, гостовање је оно што суштаствено одређује и битијно усмерава човеков егзистенцијални положај, место и улогу у свету. По библијској онтологији, Господ Бог је човека — уосталом, као и целокупну творевину — извео из небитија и угостио у битију. Ова нелажна чињеница је и основна истина хришћанске вере, јер Бог је као Битотворац створио све(т)  ни из чега, то јест из небитија. Стога је Бог у пуном и правом смислу ГОСПОД — Онај који може и хоће да госту подари дар битија!

Са становишта православне онтологије веома је значајна и бременита големим теолошким значењем етимологија србске речи Господ. Ова реч је сложеница састављена од именице „гост“ и глагола „подарити“. Господ је, дакле, Биће које може госту да подари нешто — Гост-подар, а одатле сажимањем Гост-под, Господ! Богословску важност и семантичку снажност још више појачава и истиче следећа језикословна чињеница: у Богомблагословеном и големим трудољубљем Светих Равноапостолних Кирила и Методија освештаном старосрбском језику, реч Господ јесте singulare tantum, то јест именица која има само једнину — „једна једина“ именица у датом језику.

Шта Гостољубиви Бог Господ подарује бићима која гостују у битију и житију? И на ово питање, као на многа друга, одговара у боганадахнутом поетском замаху велики Псалмопесник цар Давид кроз чија уста васколика творевина пева онтолошки пој благодарећи Битотворцу и Животодавцу на подареном битију и житију. Навешћемо свега неколико најкарактеристичнијих стихова из познатог сто  трећег псалма у лепом преводу епископа Атанасија захумско-херцеговачког.  То је псалам којим Црква већ вековима свакодневно отпочиње своја вечерња богослужења и којим прославља Господа као Премудрог и Сведоброг Творца: 

„Како су превелика дела Твоја, Господе!

Све си Премудрошћу створио;

испуни се земља творевином Твојом.

Све од Тебе очекује

да му храну своју даш на време,

и кад им даш они се окупљају.

Кад отвориш руку Своју,

све и сва се добротом испуњује,

а кад Лице Своје окренеш,

све се смути и поколеба.

Кад им одузмеш дах, нестају,

и враћају се у прах свој.

А кад им пошаљеш Дух Свој,

опет се стварају —

тако обнављаш лице земље.

Певаћу Господу у животу моме,

хвалићу Бога мога докле постојим.“

Пунота Божијег Гостољубља открива се у Личности Господа Исуса Христа, оваплоћеног Логоса и Сина Божијег — Бог Господ подарујући самога Себе у облику Својег Пречистог Тела и Своје Пречисте Крви као Хлеба Надсуштаственог (Насушног), подарује гостима светотајински на евхаристијској Гозби (тј. Гост-би као месту где се гости угошћују) ново битије и ново житије, то јест — битијни живот! Тиме се кроз Велику Тајну Побожности — јављање Бога у Телу — светотајински догађа, још овде и сада, преображавајуће укидање нашег битовања као гостујућег странствовања и туђиновања у овом свету који у злу лежи — ми угошћени у Господу Христу Гостољубцу и Гостопримцу нисмо више, по речима Апостола Павла, гости ни туђинци, него смо суграђани светих и домаћи Божији (Еф 2, 19). Јер, заиста, заиста је блажен онај који буде јео надсуштаствено јестиво на есхатолошкој Гозби коју је Господ онима који га љубе уготовио у Царству Божијем (в. Лк 14, 15; 1 Кор 2, 9).“

Период снажног дружења, честих виђења, дугих разговора. Путовали смо са протом Љубом и др Вукадином Цветановићем, држећи предавања о тоталитарним и деструктивним верским сектама. Небојша је био убедљив: говорио је о томе да Црква није глиста па да се дели на много “цркава”, него је Једна, Света, Саборна и Апостолска; подсећао нас је на благоверну Србију Немањића, у којој се под “хришћанима” подразумевају православни, и у којој је римокатолицима било дозвољено слободно исповедање вере – али под једним условом да православне не преводе у своју јерес. Крстић је показивао да је одвајање човека од Цркве несрећа која разара и појединца и народ. И заиста: сретали смо много младих људи који су, ушавши у секту, “раскрстили” с породицом. Бол многих се излио у канцеларијама парохијског дома храма Светог Александра Невског, где смо се трудили да проти Љуби и оцу Ваји помогнемо у разговору са људима који су пострадали. Ту си били, као помоћници, и др Цветановић, Слађан Мијаљевић, а касније и Саша Сенић.

Србија је, под санкцијама “међународне заједнице”, била у свом гету, и са својим гето – проблемима. Али, Небојша је знао да ће доба гетоизације проћи, а да ће наступити “отворено друштво”, које неће бити соцреалистички,  кафански безбожничко, попут социјалистичко – комунистичког, него ће све преплавити привидни плурализам, сведозвољеност постмодерног безбожја, коначни тријумф “надирућег простака” (Д.Мерешковски). То нам се прикрадало: већ је почињала хајка против Владике Николаја, као “антисемите” и неког ко је у ропству Немаца, под немачком стражом, био “повлашћен”. Антисрбски медији у Србији су “хватали залет”. Но, Небојша је знао да, како рече Берђајев, хришћанин не живи као тужитељ, него као оптужени. И знао је да се у тој и таквој стварности, треба по Момчилу Настасијевићу, побости као колац, “на страшном месту постојати”. У “Светигори” је 1996. објавио текст “Вера хришћанска и име србско”, у коме је изложио своје најискреније мисли (да смо, за своје невоље, пре свега, криви ми сами):>>“Не може преживети ни једна цивилизација у којој дванаестогодишњаци добијају децу, четрнаестогодишњаци се дрогирају, петнаестогодишњаци убијају, а седамнаестогодишњаци добијају школске дипломе које нису у стању сами да прочитају. Све то дешава се у данашњој Америци.“ Овим речима је недавно спикер Представничког дома америчког конгреса, Њут Гингрич, исказао суштину духовно-цивилизацијског ужаса који данас хара америчким друштвом. Није мало оних који ће, не без разлога, приметити да је горе описано погубно стање америчког националног организма уствари природни и логични резултат обесне политике интервенционизма коју САД безкрупулозно проводе на глобалном нивоу свим расположивим (крипто)политичким и војним средствима. Наиме, сасвим је сигурно да не може бити срећно и духовно здраво становништво оне земље која у име тобожњег мира и демократије константно унесрећује друге земље поништавајући њихов национално-државни суверенитет разним облицима окупације, који се крећу у распону од перфидног разарања духовно-културних идентитета до бруталног бомбардовања оних држава које су одлучно рекле „не“ Новом светском поретку. Али, за нас је, овде и сада, нешто друго много страшније и, самим тиме, забрињавајуће. Наиме, ако у горе цитираној Гингричовој изјави уместо речи „Америка“ прочитамо „Србија“, онда ће нам се од неумољиве истине одмах следити крв у жилама: прочитаћемо до болне прецизности тачну дијагнозу поразног стања србског народа. Нема никакве сумње да је потпуно лишен историјске и метаисторијске перспективе онај народ чија је младост – дакле, будућност – распета на крсту блуда, наркоманије, криминала и духовне слуђености. И чему добром се Србство може надати, ако је његова будућност већ сада догледна и извесна у најцрњем и најгорем могућем виду – нестанак у агонији безверја и безбожја? Шта добро може да очекује народ којем се на званичним државним медијима у најгледанијим емисијама промовишу и препоручују некаква подземна пећинска венчања у Ресавској пећини уместо у оближњој великој србској светињи задужбини Светог деспота Стефана Лазаревића, манастиру Манасија (емисија “Ипак се окреће“, први програм РТС, 6. 10.1996.)? Не обузима ли паклени мрак онај народ који се одрекао свог духовног вида и престао да разликује Истину од лажи? Може ли један некада крштени и крстоносни народ да опстане, ако не остане веран заветним вредностима својих благоверних и  христољубивих предака који у хришћанским подвизима живљаху и јуначки и мученички умираху за Крст Часни и Слободу Златну? Авај, и сто пута авај, јер ништа добро не предстоји таквом духовно раслабљеном народу, који је безумно презрео и неразумно одбацио Богомдани талант дрско га закопавши у заборав свог истинског небоземног призива.

Апостол Павле каже: “ Мрзећи зло држите се добра. Не дај да те зло победи, него победи зло добрим! (Римљ. 12, 9; 21).

Зло се распомамило и распрострло у србским душама и срцима. Зло, које проговара из безбожја, безверја, безобразја… Зло, које хоће да Србство трули у блату мржње, да хули на Бога, да бесомучно разара себе, да се батрга без благодати и благослова Божијег… Ако нас – не дао Бог – надјача паклени мрак богомржње и србоомржње десиће се недогођено пострадање из којега нам неће бити више опоравка. Никада.

Зло се може савладати и победити само борбом која се води због добра и ради добра. Појединац или народ  који посустане у тој светој и Богомблагословеној борби за  добро против зла, неминовно ће нестати. Пред лице Бога Живог и Истинитог изићи ће само они који су се животом својим непоколебиво борили за Истину и Смисао. ..

По свој прилици, судећи по силовитим догађајима који незауставиво куљају, ми заиста нисмо далеко од дана када ће се све што има икакве везе са Хришћанством и Православном Црквом прогласити не само назадним и анахроним већ изузетно штетним, фундаменталистичким, мирорушитељским.

Можда ћемо, скољени небројеним искушењима,  ми поклекнути и пасти по слабостима својим – али, неће нимало поклекнути, пропасти она Света Србија која дише пуним плућима заветне светосавске побожности и која непопустиво  чврсто држи србски крсташ барјак који свима и свагда неућутно сведочи да Србство зна свој пут – пут Богочовека. Са тога крстоносног пута нема нам одступања, јер, онај ко одступи одриче се своје вере православне и својег имена србскога. А неверни и безимени нису потребни ни Богу ни људима.<<

У шта смо веровали, во времја оно? Просто речено, у три највеће србске вредности; а то су, по Светом Николају Жичком и Охридском, Бог, Краљ и Дом (“Без Бога – ни преко прага; без Краља – ништа не ваља; без Дома – судба Содома”.) Веровали смо да православни хришћанин треба да жели православну државу, у којој ће хришћанске вредности бити на првом месту. Ако њих нема, онда смо осуђени да потонемо у глибу безбожја и секуларизма, који ће нас разјести до сржи у костима. Теолошки гледано, држава какву данас знамо је последица Адамове палости и отпалости од Бога; али, то је и рађање у оваквим условима; то је и растење; то је и полно размножавање; то су и култура, уметност, наука. Свака од ових области може да се освешта, стављена у службу Богу. Рађање се освештава крштењем, растење – учењем у страху Божјем, полно размножавање – хришћанским браком; култура, уметност, наука – стваралаштвом у славу Творца. А чиме се држава освештава? Симфонијом са Црквом. И Црква и држава сарађују на спасењу људске душе, а символ тога је двоглави орао под круном с крстом. На челу државе је у Христа Бога благоверни цар (краљ, кнез), слуга Свевишњег, који се жртвује за свој народ. “Зато га и називамо  Царем видећи Га да страда, јер је цару својствено да страда за своје поданике”, вели Свети Златоуст о христу.) Цела историја Православља од Константина Великог до Цара – Мученика Николаја II Романова, и у нас, од Немање до краља Петра, везана је за сјај православне круне. Зато смо и Небојша и ја (а мислим, и сви који су сарађивали у часопису “Образ”) били за “школу са вером, политику са поштењем, војску са родољубљем, државу са Божијим благословом”, као је говорио Свети Николај Жички и Охридски.

Небојша је био прави Нишлија. Знао је свој град и његову мученичку (сведочанску) историју, чији је символ Ћеле кула. Из оних дупљи њених лобања и Небојшу, као деценијама пре тога Бранка Миљковића, гледале се видовите душе Синђелићевих Срба. Ниш је за њега био град неодсељених старинаца; у говору његовог краја још су били сачувани древни србски гласови, какав је “дз” -“дзид”, “дзвезда”. Небојша ми је причао да се за једну врсту зоље, оне која копа рупице у земљи, каже “дздзељка”. Реч таквог ономатопејског набоја нисам никад чуо.

Нишлије су издржале турска и бугарска зверства, а још пре ослобођења (оног што дође после рата  1876 – 1878. године), подигли су цркву велику, да се из даљине, из слободне Србије, види да је Ниш србски и православни, а не турски.

Био је жив, духовит, оран за шалу. Кад се споречкамо, цитирао ми је деспота Стефана Лазаревића и “Слово љубве”: “Јер Каин, љубави туђ, Авељу рече: “Изиђимо у поље!”“ На једном фотосу са Какова, испод чувене лозе покојног оца Митрофана, својом калиграфијом је написао: “Обојица, љубави туђи, рекоше…” И заиста, ја сам на слици намргођен, а обојица гледамо у супротним смеровима.

Искрено смо волели витеза Духа и заточника Завета, а у исти мах и најдуховитијег од свих свештених лица – владику будимског Данила. Увек је имао времена за нас, а нарочито да нам укаже на мистичке основе монархизма. Усађивао је у нас есхатолошки оптимизам и веру у буђење царске Русије. Када је пала Книнска Крајина, написао је песму “Са неба ромон”, у којој Богородица учи Светог Саву да Србе покрене на повратак Краљу. Не буде ли обнове вере и монархије, казивао је владика Срби ће као “бескрилци мрави” пасти пред “златно теле”.

Шале владике Данила памтили смо и препричавали.

У њима је често било више теологије него у чланцима модерних (постмодерних?) теолога. Ценио је Небојшин уреднички рад, и подсећао га на то да је уредник увек “увредник”, јер се многи вређају зато што им није понудио простор у часопису.

Владика Данило је био одушевљен објављивањем дела Марка С. Марковића, свог пријатеља и колеге са Института Светог Сергија у Паризу. У доба комунистичке страховладе само је он, Христов Србин, смео да штампа Маркове огледе. Књиге библиотеке “Политика и образ”, знао је епископ будимски, биће будилници за многе младе свести и савести. Зато је инаписао предговор за сва издања Маркових књига, рекав да га чека “с кадионицом у руци”.

Наравно, највише смо сарађивали са оцем Љубом Петровићем. Никад нећу заборавити путовања с њим на предавања широм србских земаља. Тада смо, поред озбиљних разговора, увек били и добро расположени. Отац Љуба, из Каоника код Крушевца, био је мајстор “чарапанске” духовитости; Неша је, као што рекох, био нишлијски веселог духа, а ја сам се, као Чачанин, некако провлачио. Нарочито су нам значиле доскочице оца Љубе, типа оне: “Брат за брата гине, ако не мож’ да побегне”. Наравно, било је и тешких ситуација. Тада је отац Љуба, са свом озбиљношћу, изговарао стихове богомољачке песме: “Искушења велика су била, / Света Цркво, ти си победила” (Небојша се шалио: “Ово увек каже кад је безизлазно”.) Прота је имао пуно поверење у младе људе, и на десетине његових мисионара и данас делују у Србској Цркви и на добро свог народа. Осећали смо колико нас воли и жели да нам омогући да се размахнемо.

Небојша је поштовао и друге свештенике, с којим је сарађивао при храму Светог Александар Невског. Један од њих и данас каже: “Небојша никад није дозвољавао да било ко у његовом присуству блати Цркву. Увек је витешки бранио своју Светосавску Мајку!”

Небојша је, поред библиотеке “Политика и образ”, покренуо и “Образ светачки”. Прва књига коју је уредио у том колу светоотачких житија и порука била је књига о Светом Јовану Шангајском. Касније је уређивање препустио Јовану Србуљу, али се увек занимао за нове наслове и био срећан што православна Србија има шта да чита.

Уопште, Небојша је имао дивну, а данас ретку, особину: увек се радовао сваком добру учињеном у Цркви и ради Цркве. Све што је било стваралачки свеже, све што је служило назидању духовном, Небојша је сматрао својим, и радовао му се. (Сећам се с каквом је добром вољом учествовао у представљању књига издавачке куће “Логос”, чији се уредник Владимир Меденица посвећенички окренуо представљању руске религиозне философије. Нарочито је волео Иљинову књигу “Путеви духовне обнове”, коју је сматрао “настолном књигом” сваког хришћанског родољуба.)

 Увек смо цитирали речи владике Данила: “Ко зна боље, широко му поље”. То је, по будимском светлоносцу, основно витешко начело у Срба: не завиди ником, сваком пожели среће и успеха на пољу народног рада и такмичи се у добру. Говорио је Небојша да је мисао “Само слога Србина спасава” дубоко богословски утемељена, јер је србска слога – Христос Господ, а то нису пролазни политички и лични интереси.

Потичући из скромне србске породице, од тихих и добрих родитеља (увек је с поносом истицао своје “отечество”, Милутиновић, по оцу Милутину; а као свог небеског родитеља доживљавао је Светог краља Милутина, славу “Образа”). Небојша је умео да се не преузноси и да остане скроман саговорник.

Његови родитељи, који су могли да се скамене од бола и претворе у стубове од соли својих суза, после смрти сина јединца остали су на ногама, да посећују гроб Небојшин и да га чувају од заборава. Али Небојша неће бити заборављен. Његово дело није било само његово, као што ни чегарска жртва Синђелића и другова није била само њихова, него свих нас, и за свагда. У наставку, доносимо Небојшин текст писан пре тачно 20 година – 1994; да се види докле смо дошли, и шта нас је снашло јер се нисмо вратили Богу и себи.

                                       ЗА СРБСТВО БЕЗ ЈУГОСЛОВЕНСТВА

„О кукавно Србство угашено!

Зла надживјех твоја сваколика,

А с најгорим хоћу да се борим.”

 

Владика Петар II Петровић Његош

 

 

Громку и нелажну државотворну опомену изрекао је једном за свагда Свети владика жички и охридски Николај (Велимировић) говорећи да лутање Србства крвавим беспућима југословенства и душегубним пустињама безбожја може донети и свагда доноси само „државу без Божјег благослова, школу без вере, политику без поштења, војску без родољубља”.

А шта је Србство са државом без Божјег благослова? Ништа друго до  раскућена кућа!

Шта је Србство са школом без вере? Ништа друго до мртваци пре смрти!

Шта је Србство са политиком без поштења? Ништа друго до  безобразје и лаж!

Шта је Србство са војском без родољубља? Ништа друго до  робље и гробље!

 

Нећемо идеолошко братимљење са Србским крвницима

Само духовно неопрезни и политички наивни Срби не схватају кобну опасност надвијену над нама. Због својег државотворног слепила они не виде србоубилачки маљ новојугословенства који у име лажног мира и слободе треба да нагна жртву и непокајаног злочинца у богумрски крвави загрљај неке нове Југославије  „братске” заједнице кланих Срба и усташкопотуричких кољача.

Не схватимо ли благовремено шта нам је спремљено у централама Новог светског поретка лажи и смрти, онда ћемо серију државотворно кобних ововековних падова и испада засигурно претворити једном за свагда у потпуну собствену пропаст. Не прозремо ли замке, нема нам избављења.

Митрополнт цетињски Г. Амфилохије недавно је (у интервјуу Политици) изрекао једну богомудру опомену васколиком Србству: „православна Црква Србска се осјећа жртвом све три Југославије”. Морамо имати у виду да су то речи које сада треба непрестано и неућутно понављати зарад буђења нашег Рода успаваног мртвим сном југословенства. Опора истинитост и веродостојна несумњивост горе наведене Митрополитове опаске још више и снажније долазе до изражаја ако је прочитамо у светлу најтачније дефиниције југословенства коју је још пре пола столећа изрекао Свети владика Николај Жички. Он с разлогом ве ли да је југословенство, уствари, „држава без Божјег благослова, школа без вере, политика без поштења, војска без родољубља”. И управо зато „Југославија је пркос Христу, пркос Светом Сави, пркос народној прошлости, пркос свакој народној светињи пркос и само пркос”. Заиста, југословенство јесте највећа србска несрећа у целокупној нашој историји.

Испало из богомблагословеног светосавског државотворног Предања, без заветне отачаствене свести, збуњено и пометено Србство скоро осам југословенствујућих деценија бауља и лута од немила до недрага, тумара и блуди од једне Југославије до друге, од друге до треће…

Још једна неправославна бестрагија у облику нове Југославије данас је на помолу. Још један србоубилачки маљ југословенства кује се за нас  да дотуче што стучено није, да здроби што раздробљено није. Још једно србогубилиште намеће се Србству већ згубљеном и изгубљеном. Још једно братимљење жртве и крвника, још једно уједињење кланих са кољачима…

Србине брате православни, препознај утваре Твоје крваве прошлости и садашњости; дигни своју клонулу главу из глиба њиховог пакленог плана  и „удри врага, не остав’му трага”.

Отровни смрад новојугословенства

 

Чињеница је да садашњи србомрзци не делују једнозначно у оквирима јединственог фронта. Њихово југословенствовање одвија се у различитим облицима, на различитим нивоима и различитог је интензитета. Ипак га можемо поделити на две главне групе: у првој су они политички пројекти који најдиректније заговарају успостављање нове Југославије као заједнице сада зараћених и размирених народа и „народа”; другу групу чине сви бесловесни појединци и групације који, намерно илн ненамерно, учествују у бесомучном подгревању носталгије за идеолошким братством и јединством народа бивше Југославије.

Стратегија њихове заједничке борбе против православног Србства може се прецизно исказати следећом формулом: наркотизовати и некротизовати, то јест србско државотворно ткиво различитим вирусима југословенства раслабити и опити (наркотизовати) да би се оно касније, једном за свагда, потпуно умртвило (некротизовало). Разорне могућности овог двојаког противсрбског деловања проистичу из поразне чињенице да је услед издајничке политике југословенских властодржаца ступањ раслабљености државотворног имунитета србског народа у СР Југославији изузетно огроман. Србомрзачким пројектантима и оперативцима Новог светског поретка лажи и смрти та чињеница је више него пожељна. По пакленој стратегији белосветских стрвинара и овдашњих измећара србском народу су дозвољена два алтернативпа облика државног постојања: или симулација националне државе величине негдашњег београдског пашалука или, пак, нека од србоубилачких варијанти југословенског казамата. То што (за) сада фактички постоје четири србске државе (Република Србска, Република Србска Крајина, Република Србија и Република Црна Гора) овој противсрбској камарили нипошто не одговара те стога по сваку цепу  па и ону за нас најкрвавију  жели да Србству потпуно сломи државотворну кичму како би га парализованог лакше сахранила једном за свагда у неку нову гробницу, то јест Југославију!

Због тога овдашњи и страни србомрзци све чине покушавајући да нас коначно разсрбе разноврсним вирусима новојугословенства зарад поновног сједињења и братимљења са национално фрустрираним и државотворно искомплексираним булументама јужнословенских народа и „народа”  Хрватима, Словенцима, Арнаутима, потурицама, скопљанцима… Да би се то постигло и остварило Срби из СР Југославије морају прво да се насилво одвикну а онда и коначно одрекну својег порекла и својег имена. Перфидност тог опаког процеса је несумњива управо као и наша жалосна наивност, неопрезност и глупост. Јер, Срби без светосавског државотворног квасца своје Православне Цркве постају и остају збуњена и пометена духовно јалова гомила коју сваки демагошки ветар разбацује и ломи. Србство је, ваистину, кукавно јер га гуши и гаси тама југословенства.

Черечење распетог србства

Каљуга политичких наказа на србском државном простору постаје све већа. Летос обелодањен документ  предлог Лиге  социјалдемократа Војводине о федерализацији (читај: черечењу) Републике Србије можемо назвати, најблаже речено, суманутим производом противсрбског лудовања у блату поменуте каљуге. О чему је, заправо, реч? Наречена Лига војвођанских аутономашких србомрзаца је почетком месеца јула поднела овдашњој политичкој јавности предлог за устројство Републике Србије као федерације. По образложењу Ненада Чанка (објављеном у Недељној Борби, 23.7.1994.), границама искасапљена такозвана „ Федерална Србија” била би „сачињсна од пет конститутивних федералних јединица различитих нивоа самосталности Република Србија, Република Војводина, Република Косово, Аутономна Покрајина Санџак и Град Београд”. Да све ово није тек безазлено мртво слово на папиру первертираног политичког хабитуса србомрзачке острашћености очито показују следећи дргађаји у тзв. „Републици Македонији” (БЈРМ): Грађанима рођеним у Србији Подручне јединице МУПа БЈР Македоније већ месецима издају званична документа у којима, сходно области рођења, стоје називи „Држава Косово”, „Држава Војводина „ и „Држава Санџак”.  Тиме скопљанске србокрадице, као крадљивци србског црквенодржавног отачаственог простора, играју беспрекорно своју љигаву улогу тројанског коња у корист срборушилачких стрвинара Новог светског поретка.

Политички упућеније особе ће у овим онеспокојавајућим догађајима одмах препознати сирови покушај финализације противсрбског пројекта из масонске лабораторије Бориса Вукобрата и његове Фондације за управљање миром и кризама (Peace and Crisis Management Fondation). Реч је о пројекту регионализације, то јест стварању регионарепублика на простору бивше и садашње Југославије, а све у циљу тобожњег „мира, слободе и просперитета југословенских народа”.2 Но, иза Вукобратове сладуњаве амбалаже ружичастих политичких парола и отрцане патетике крије се, уствари, крвави пројекат најбуквалнијег касапљења србског отачаственог простора; крије се, дакле, перфидни програм ломљења државотворне кичме распетог Србства зарад испуњења и довршења србоубилачке радње започете злочиначком авнојевском парцелизацијом.

 

Клицоноше новојугословенства

Савез комуниста  покрет за Југославију (сада у вампирској корпорацији ЈУЛ) и Фондација за управљање миром и кризама Бориса Вукобрата тренутно јесу за Србство најопаснији експоненти политичког пројекта „Нова Југославија”. Ове две до сржи левичарске (прва у идеолошком а друга и у онтолошком смислу) формације главни су носиоци монструозног теоријскопрактичког пројекта који у име „мира и демократије” Србима треба дефинитивно да онемогући праведан повратак собственом Имену и Имању, то јест Србском Отачаству. Иако делују са различитих идејних и методолошких позиција, ове две противсрбске формације ипак имају исти циљ и јединствене политичке жеље: по сваку цену спречити државотворно васкрсење распетог Србства.

И СКПЈ и Вукобратова Фондација јесу својеврсни политички танкери напуњени најгорим могућим идеолошким отпадом; то су бродови који могу успешно пловити једино на таласима југоносталгије. Без југоносталгије они су само најобичније политичке крнтије приковане на дну историјског океана.

Најуспешнију и најтачнију дефиницију југоносталгије налазимо у једном оштроумном политичком есеју г. Драгоша Калајића: „Југоносталгија је специфична психополитичка болест коју подстичу агенти и медији у служби Новог светског поретка ради слабљења ослободилачког и државотворног покрета србског народа. Реч је о једном облику политичке неурозе који се површно манифестује носталгијом за животом у пропалој Југославији”.

Одрећи се себе у самозабораву порекла и стремљења значи прикључити се бесловесном крду југоносталгичара који гракћу и грокћу на свако прегнуће државотворне обнове Србства.

Ко су чији таоци?

Белосветски и овдашњи србомрзци желе да кроз новокомунистичко југословенство Срби из СР Југославије издајнички забораве своју напаћену браћу и измучене сестре у Републици Србској и Републици Србској Крајини; они, уствари, зликовачки желе да наше сународнике кроз саможиви заборав безобзирно изручимо усташкој републици и изетбеговићевој џамахирији на милост и немилост њихових србофобично крвавих „правних држава”.

Садашњи противсрбски јуриш који (не дао Бог) треба да омогући катастрофално социјалкомунистичко (СПС+СКПЈ) поробљавање Републике Србске  једине од Новог светског поретка слободне територије у свету  имао је своју мрачну најаву у једном јунском по злу чувеном говору председника ове југословенске државе у којој чами несрећно Србство. Та срамна и издајничка Лилићева изјава о таоцима била је прва експлозија безочних лажи уперених против праведне, јуначке и чојствене борбе наше браће и сестара у Републици Србској. Милиони србских грађана СР Југославије заиста јесу таоци  али не због тобожње ратоборне хировитости челника Републике Србске како то бахато рече председник Лилић са новосадске говорнице  они су, уствари, злосрећни таоци овдашњих безбожних противсрбских властодржаца који по вољи светских моћника тирански владају србском сиротињом рајом. Знајмо да су наши сународници из Републике Србске у крвавом рату за одбрану србског Образа и Отачаства, али исто тако знајмо и то да смо ми у СР Југославији робови левичарског безбожничког поретка инсталираног и подржаваног из светских масонских центара моћи. Тај противсрбски поредак (који перфидно манипулишс и злоупотребљава осећања србског версконационалног идентитета) омогућава и предпоставља све највеће несреће које помамно дивљају и сатиру Србство у СР Југославији.

Кобну идеолошку заслепљеност разсрбљених социјалкомунистичких фанатика понајбоље показују следеће злослутне речи Драгутина Илића, председника Срцијалистичке партије у Републицн Србској, изговорене 3. јуна у Бањој Луци на седници главног одбора ове странке: „Нема стварања заједничке државе (измећу СЈ и РС) на различитим идеолошким основама. У наредној фази вршићемо припрема за прве слободне изборе на овом простору. Ако дође до поделе у србском народу, ми томе нисмо допринели”.3 Размере горе поменутог злослутног цинизма постају још веће и језивије ако имамо у виду да су социјалисти у Републици Србској већ припремили свој предизборни слоган који гласи: „Градићемо порушене џамије!”4 Две опаке поруке овог слогана су недвосмислене: прва упућује на неискорењену србомрзачку праксу идеолошког братства и јединства које се југословенствујући социјалисти никада нису ни одрекли, а друга порука, паралелна претходној, јесте отровна сатанска лаж о некаквим тобожњим злочинима наших јунака из Републике Србске.

И зато, наша акциона максима овде и сада мора бити у бодрим речима Владике Његоша: „ Удри врага, не остав’ му трага!” То је уједно и обавезујућа порука и поука освештана истином више вековног србског државотворног искуства.

Напомене:

1 Танјуг по информацијама скопске информативне агенције Макпрес 28.8.1994.; види Политика 29.8.1994, стр.7

2 Види: Борис И. Вукобрат, Предлози за нову заједницу република бивше Југославије, Paris 1993.  Види и зборник радова Региони и грађани, Суботица 1994. (Овај зборник сачињавају радови тридесетак аутора који анализирају политичке, правне и економске аспекте пројекта регионализације о којем говори Вукобратова књига.)

3 Нин. бр. 2268, 17. 6. 1994, стр. 12

4 Нин, бр. 2268, 17. 6. 1994, стр. 12

 

ИстиноЉубље – свима Вама!

 


Responses

  1. Ako je to onaj drug Dimitrijević iz Dveri – svesni ste da prenosite stavove druga koji se zalaže za ubijanje beba tj. abortus? Svesni ste i da se zalaže za nakazni kult „svetosavlja“ tj. kršenje Prve Božje zapovesti?

    • ДА ниси помешао Димитријевиће… То брат Влада никад не би рекао. Наведи шта си чито и где. Иначе, пажљиво са фрљањем аброва и аброносних пресуда…

  2. Ako mislimo na istog iz Političkog saveta Dveri – nije otvoreno rekao. Podmuklo se naravno zalaže za to. Pravi sledbenik zločinačke ideologije, kao i ostali drugovi i drugarice iz Dveri…
    1. http://www.youtube.com/watch?v=OwPOhWUJWsw
    Prvo je tu važno da vidite moje komenatare na ono što je drug Dimitrijević iz Dveri govorio i lagao. Gotovo uvek širi komunističku propagandu protiv naše Hrišćanske braće i sestara Zapada. Kao i drugi istočnokomunistički ideolozi;
    2. Drug Dimitrijević je Predsednik Političkog saveta Dveri, koje su otvoreno nasilna i komunistička organizacija kao deo KP Srbije. Između ostalih komunističkih nasilja iz njihovog Programa posebno Pravoslavne treba da brine praktično, zalaganje za zakonito ubijanje beba tj. abortus. Ti drugovi u svojoj strašnoj nadmenosti ne žele da zaustave ubijanje beba nego da citiram: „У средствима масовног информисања покренућемо кампању упознавања становништва са животом детета у пренаталном периоду, као и са последицама абортуса по живот и здравље нерођене деце, мајки, очева и породице у целини.“
    dveri.rs/zasto-dveri/program/briga-o-porodici/
    Naravno, to su odrasli ljudi koji su svesno i namerno izabrali da se bave politikom. Kao političkoj stranci cilj im je naravno osvajanje vlasti. Oni to znaju. Znaju da tada imaju mogućnost da zaustave ubijanje beba. Svesno i namerno biraju da to ne urade. Svesno i namerno, već u svom Programu – najavljuju da to neće uraditi. To jeste zalaganje za ubijanje beba i to je nepobitna činjenica;
    3. To nasilje je, iako najstrašnije, samo jedno u nizu nasilja u Programu drugova i drugarica iz Dveri.

  3. Inače komentari na linku su čak i na Helmcastu prošli tihu cenzuru tako da se odlaže objavljivanje kada manje ljudi čita. Plaše se istine 🙂

    • Знам да има још један Димитријевић публициста само не знам шта је и где. Друго, Православни са папистичком јересју немају ништа. Свети владика Николај римокатолике назоива, као и сви Свети нам оци, хришћанством лажним. Нема две вере, два крштења, два Христа, две Истине, већ, како каже апостол Павле Један Бог, једна Вера, једно Крштење… Дакле, или се приклони учењу Светих, од којих многи пострадаше од зловерних, или причај у своје лично име а не у име Православних. Још, знам да Влада само споља подржава Двери по неким питањима и не верујем да зна и да их подржава у тој страхоти коју си поменуо. Многе је текстове написао против абортуса, чедоморства, досад. Најбоље је да га лично негде приупиташ коментаром, или више волиш да остане овако непроверено па да ти тераш како си зап(л)ео…

  4. 1. Кажем да си помешао Димитријевиће.
    2.и 3. Кажем да ти ниси Православни Хришћанин већ протестант који се дрско усуђујеш тумачити векове Цркве Православне и Светитеља Њених а да ниједно Житије ниједнога Светитеља ниси прочитао- јер ти све „разумеш“, а од којих, протестантских, самовољних и гордих тумачења Светога Писма се и намножило преко 300 „хришћанских“ Секти. Господ је рекао Апостолима да све оно што им није појаснио јер не могоше одмах поднети, кад се он вазнесе на Небо доћи ће Дух Свети који ће их свему додатно научити. Један Дух Свети, Једном Истином Божијом у Јединој Цркви Његовој Православној. тако да Православни Светитељи, Духом Светим, тумачише сваку реч Светога Писма у Духу Светом- исто. Што значи да сви други који различите Христосе проповедају нису од Духа Светога већ безбројних духова лажи. И све те које ти називаш Хришћанима, тј. њихова лажна веровања, сви Свети су једногласно анатемисали, јасније ти- проклели. Мрзећи на зло (и лаж), држите се добра (и једине Истине Божије Православне, подразумева се у овим речима Светога цара Давида из Псалтира.).
    4. Ово је Православни сајт и подразумева се да се Православно сведочи, остали имају своја места на која им ми не долазимо. Изгледа да си заборавио папски пројекат Јасеновца и бројних других геноцидних логора, протестантске, енглеско америчке, пројекте бомбардовања Срба, три пута од „савезника“ у 20-ом веку, да и не помињем Крсташке ратове похарања Цариграда и разарања Византије- то секташтво испочетка траје, откако су Учење Истине Господње променили и демонима се запосели и неког другога Христа проповедали свету. Ти би да будеш у духовном сродству са онима који на Истину Господњу похулише, са џелатима србским у НДХ… Али немој нас гурати у ту лажну глобалистичку „љубљав“. И комунисте и исламисте, Турке и Арбанасе, вековима су овде подржавали Ватикан и Лондон и питали се што се то раја буни против господара. Ми Православни волимо све људе било које религије да су, али мрзимо лаж њихове религије која их одваја од Бога- то је Љубав која ближњему жели вечно спасење а не само земаљска задовољства.
    6. Иди на сајт Борба за веру па тражи, а немој нама задавати задатке јер ти си се усудио да пресуђујеш човеку а да ништа од њега ниси прочитао, од његових Православних и родољубивих текстова.
    7. Ти са чињеницама немаш додирних тачака. Владимир пише и говори Православно и ако си ту нешто нашао да цитираш, па да разговарамо, а то што је пристао да буде спољни подржавалац Двери, за које мислим да су предвођене Бошком из Удбе, од тога се ограђујем. Знам да у свом умишљеном знању не би знао никад сам да станеш, зато овде завршавамо даљу комуникацију на овом месту, јер је заповеђено да се по питањима Вере не препиремо са онима који немају намеру да чују Истину Духа Светога предату нам Господом преко Светих Његових.


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: