Објављено од стране: ИстиноЉубље | 24. марта 2020.

Поуке – преподобни Марко Подвижник… Вести са Православне страже и Житија светих за сутрашњи дан

Вести са Православне страже: Уторак, 24. 03. 2020.г…

Свакодневно се одржавају и целодневни непрестани Православни протести испред назовивладе Србије…

Свакога дана непрестано за Православну слободу Србије узастопно већ 1466. дан по реду… И данас одстојасмо испред назовивладе Србије све очекујући нову Православно исповедну 210. заредом Литију Београдом, субота, 28. март 2020.г. у 15:30 испред зграде „Владе“Што ће рећи ВИШЕ ОД ЧЕТРИ ГОДИНЕ ПРАВОСЛАВНИХ СВЕДОЧЕЊА ПРОТИВ ВЕЛЕИЗДАЈЕ испред тзв. „Владе Србије“

Кад у овоземним правилима важи изрека „ко чека тај дочека“ колико је то остварљивије за оне који чекају са Православном вером помоћ од Бога Живога и Свемоћнога..

+++

„Онај ко не изабере да пострада за Истину Божију, биће кажњен много болније страдањем које није изабрао.“Свети Марко Отшелник

                           +++

Комплетна сутрашња Житија Светих (звучни запис):
Св. Симеон Нови Богослов, Св. Теофан Сигријан, и други Свети (25./12. мар.)

ИстиноЉубље – свима Вама!

+++

Преподобни Марко Подвижник: 

П О У К Е

… Никаква власт нас не принуђује насиљем нити ка добру, нити ка злу. Онај коме по слободној вољи служимо – било Бог, било ђаво, подстиче нас на све што представља његову област.

Првине ствари су два непромишљена прилога: људска похвала и угађање телу. Уколико се наша воља не саглашава са њима, кад нам се приближе, не јавља се ни порок ни врлина, већ се само проверава склоност наше воље, тј. чему смо наклоњени. Господ хоће да трпимо увреде и злопаћења, а ђаво хоће супротно. Стога, кад се радујемо због наведених прилога, очигледно је да, не послушавши Господа, нагињемо ка сластољубивом духу. Када, пак, жалимо због наведених прилога, јасно је да нагињемо Богу и да волимо тесан пут. Тим прилозима је и допуштено да се јављају људима како би они који воле заповест Божију приклањали своју вољу пред Христом и како би Он, налазећи улаз у њих, ум њихов управљао ка истини. Исто схвати и о супротном: они који воле људску славу и угађање телу омогућавају улаз ђаволу…

Нашавши улаз у њих, ђаво им предлаже своје зло. По мери у којој се наслађујемо помислима, он не престаје да нам их додаје, све док их из срца не замрзимо. Међутим, ми их тако волимо да ради њих не само издајемо врлину, већ их и међусобно замењујемо, тј. ради сластољубља трпимо бешчашће. Када се, пак, са њима сагласимо без икакве жалости, почињемо да тражимо и грађу која их умножава. Грађа за таштину, пак, и уживање јесте среброљубље, које је, по Божанственом Писму, корен свих зала (Тим.6, 10).

Постоје три облика благочестивости: први, да се не греши; други, да се по сагрешењу трпе невоље које наилазе и, трећи, да се плаче уколико недостаје трпљење наилазећих невоља. Јер, оно што овде није исправљено доличним начином измирења [са Богом], свакако на нас навлачи тамошњи суд, изузев ако Бог, видећи нас како плачемо и смиравамо се, како сам зна, Својом свесилном благодаћу, изглади наше грехе.

O како је варљива и неприметна страст човекоугађања: она савлађује и мудре! Јер, дејства осталих страсти лако увиђају они који их врше, због чега се приводе плачу и смиреноумљу. Човекоугађање се, пак, прикрива речима и изгледом побожности, тако да људи којима оно влада тешко увиђају његову превртљивост.

Каква је превртљивост човекоугађања? Мајка све превртљивости и прва од њих јесте неверје, а за њим, као његов пород, следе завист, мржња, злоба, љубомора, свадљивост, лицемерје, пристрасност, споља видљиво служење, клевета, лаж, лажна а не истинска побожност, и томе сличне неприметне и мрачне страсти. Међутим, горе од свега јесте што неки све ово хвале вештим речима, док штету која се налази у томе – прикривају. Ако хоћеш, открићу ти појединачно и њихово лукавство: саветујући једног, лукави човек припрема замку другоме; хвалећи једног, понижава другог; учећи ближњег, хвали себе; узима учешће у суђењу не да би судио по правди, него да би се осветио непријатељу; изобличава ласкајући све док га не прихвати непријатељ кога укорева; клевеће, не наводећи имена како би сакрио клевету; убеђује сиромаштвољубиве да му кажу шта им је потребно. наводно са намером да им то пружи, а када му кажу, разглашује као да они сами траже; пред неискуснима се хвали, а пред искуснима говори смирено, ловећи похвалу и од једних и од других; када хвале врлинске [људе], негодује и, започињући други разговор, одстрањује похвалу; осуђује управитеље када су одсутни, а када су присутни – хвали их у очи; изругује се над смиреноумнима, и иште учитеље да би их укорио; понижава простоту да би се истакао као премудар; врлине свих ближњих оставља без пажње, а њихове пропусте памти. Кратко речено, он на сваки начин лови време и понизан је пред људима, обелодањујући изобилну страст човекоугађања и покушавајући да сакрије своја зла дела распитивањем о туђима. Истински монаси не поступају тако, већ супротно: из осећаја милосрђа остављају без пажње туђа зла дела, а своја откривају пред Богом. Због тога их и оцрњују људи који не познају њихову намеру. Они се, пак, не старају да угоде људима, већ Богу. И тако, понекад угађајући Богу, а понекад понижавајући себе, они и за једно и за друго очекују награду од Бога који је рекао: Који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се (Лк.18,14) …

 


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: