Објављено од стране: ИстиноЉубље | 17. фебруара 2020.

Дијалог преподобног старца Епифанија и атеисте… Вести са Православне страже и Житија светих за сутрашњи дан…

Вести са Православне страже: Понедељак, 17. 02. 2020.г…

Свакодневно се одржавају и целодневни непрестани Православни протести испред назовивладе Србије…

Свакога дана непрестано за Православну слободу Србије узастопно већ 1430. дан по реду… И данас одстојасмо испред назовивладе Србије све очекујући нову Православно исповедну 206. заредом Литију Београдом, субота, 22 фебруар 2020.г. у 15:30 испред зграде „Владе“Што ће рећи ВИШЕ ОД ТРИ И ПО ПУНЕ ГОДИНЕ ПРАВОСЛАВНИХ СВЕДОЧЕЊА ПРОТИВ ВЕЛЕИЗДАЈЕ испред тзв. „Владе Србије“

Кад у овоземним правилима важи изрека „ко чека тај дочека“ колико је то остварљивије за оне који чекају са Православном вером помоћ од Бога Живога и Свемоћнога..

+++

„Онај ко не изабере да пострада за Истину Божију, биће кажњен много болније страдањем које није изабрао.“Свети Марко Отшелник

                           +++

Комплетна сутрашња Житија Светих (звучни запис):
Св. муч. Агатија, Св. муч. Теодула, и други Свети (18./5. феб.)

 

ИстиноЉубље – свима Вама!

 

 +++

Дијалог преподобног старца Епифанија и атеисте

Права Вера или погибао умовања и неверја

Једног јутра, свети Старац Епифаније Теодоропулос (1930-1989) беше у разговору са два – три посетиоца у свом дому. Један од њих је био идеолошки атеиста и комуниста. У једном тренутку, неко са стране улази, и обавештава их да је Атина преплављена фотографијама Мао Це Тунга, са натписом „Слава великом Маоу“. Био је то дан када је кинески диктатор умро.

Старац Епифаније: Тако ствари стоје, чедо моје. Атеисти не постоје. Идолопоклоници постоје, они који спуштају Христа са Његовог престола а на његово место постављају своје идоле. Ми говоримо: „Слава Оцу и Сину и Светоме Духу.“ Они говоре: „Слава великом Маоу“. Бираш и прихваташ.

Атеиста: И ви такође бирате вашу дрогу (лек за смисао живота), старче. Једина што га ви зовете Христос, други га зову Алах трећи Буда, итд итд …

Старац: Христос, чедо моје, није лек. Христос је Творац читавог универзума. Онај који с премудрошћу управља свиме, од мноштва бесконачних галаксија, све до најситнијих честица микрокосмоса. Онај који даје живот свима нама. Онај који те је довео у овај свет и подарио ти толико слободе, да заиста можеш да сумњаш у Њега, па чак и да га негираш…

Атеиста: Старче, ваше је право да верује у све те ствари. Али то не значи да су истините. Имате ли доказе?

Старац Епифаније: Теби је све ово само бајка, зар не?

Атеиста: Наравно.

Старац Епифаније: Доказ имаш? Можеш ли ми доказати да је оно што ја верујем лажно?

Атеиста: .. ?

Старац Епифаније: Не одговараш, јер ни ти за атеизам немаш доказ. Значи, и ти верујеш да су све то бајке. Док ја говорим о вери када причам о Богу, ти и ако одбијаш моју веру, у суштини верујеш у своје безверје, јер не можеш да је поткрепиш доказима. Међутим, морам да ти кажем да моја вера није нешто „из ведра неба“, постоје неки натприродни догадјаји, на којима је заснована.

Атеиста: Тренутак само! Кад већ говорите о вери, шта бисте рекли муслиманима или будистима, на пример? Јер и они говоре о вери. И они такође имају високе моралне стандарде. Зашто је ваше веровање боље него њихово?

Старац Епифаније: Овим твојим питањем се поставља критеријум истине? Истина може бити само једна. Не постоји више истина. Јер ко у ствари поседује истину? То је важно питање. Тако да није ствар боље или горе вере! Ствар је само истините вере!

Слажем се, да и друга веровања имају морална учења. С тим што наравно, хришћанска етика неупоредиво надилази све. Али, ми не верујемо у Христа, због Његових моралних учења. Нити због „Волите једни друге“, нити због Његових проповеди о миру и правди, слободи и једнакости. Верујемо у Христа, јер је његово присуство на земљи било у пратњи натприродних догађаја. Што је значи да је Он Бог.

Атеиста: Видите, и ја признајем да је Христ био важан филозоф и велики револуционар, али немојмо да га сада правимо и Богом …

Старац Епифаније: Ах, чедо моје! Сви велики неверници у историји су се саплели на томе питању. Та рибља кост им се заглавила у грлу и никако нису могли да је прогутају. А било је управо то: да је Христос и Бог.

Многи од њих су били спремни да кажу Господу: „Не говори никоме да си Ти Бог који се оваплотио; Реци само да си обичан човек, и ми ћемо бити више него спремни да те обоготворимо. Зашто желиш да си оваплоћени Бог, а не обожени човек? Ми смо спремни да те обоготворимо, да те прогласимо као највећег међу људима, најсветијег, најморалнијег, најплеменитијег, ненадмашним, једним и јединим, без преседана … Зар ти све то није довољно?

Коловођа одрицатеља Ернест Ренан говори као громовник ово о Христу: „За десетине хиљада година, свет ће се уздизати кроз тебе“ и „Ти си камен темељац човечанства, да ако би неко избацио име твоје из овога света, било би једнако његовом темељном урушавању“, “векови проглашавају да се међу синовима човечијим, никада није родио неко ко те превазилази„.

Али, ово је место где се Ренан и његови истомишљеници заустављају. Њихова већ наредна фраза је: „Али Бог, ти ниси!“

А они несрећници не могу да виде да све ово ствара неописиву трагедију у њиховој души! Њихова дилема је неизбежно немилосрдана: Или је Христос оваплоћени Бог, у ком случају, Он је заиста, тек тада, највише етичка, најсветија и најплеменитија личност човечанства, или, Он није оваплоћени Бог, у ком случају, није могуће да буде било шта од свега овога. Напротив, ако Христос није Бог, онда говоримо о најстрашнијем, најужаснијем и најгнуснијем бићу у историји човечанства.

Атеиста: Шта то рекосте?

Старац Епифаније: Управо оно што си чуо! Тешка реч, али апсолутно тачна. И рећи ћу ти зашто.

Шта су говорили за себе, какво су мишљење имали о себи заиста велики људи човечанства?

Од свих људи најмудрији, Сократ, је изјавио да „Једно знам: да ништа не знам“.

Сви важни људи у Старом и Новом Завету, од Аврама и Мојсија, до Јована Крститеља и апостола Павла, себе карактеришу као „земља и пепео“, „несрећнике“, „монструме“, итд ….

Став Исуса Христа, напротив, је сасвим парадоксално другачији! Кажем парадоксално другачији, јер би било природно и логично да и он има сличан став. Он у ствари, као далеко супериорнији и онај који превазилази све друге, требало би да има још ниже и скромније мишљење о себи. Етички савршенији од било ког другог, Он би требало да превазиђе у самопрекору и понизности, све и свакога од тренутка Стварања света па до краја свих векова.

Али, дешава се управо супротно!

Пре свега, Он изјављује да је безгрешан: “Који ме од вас кори за гријех?“ (Јован, 8, 46). „Јер долази кнез овога свијета, и у мени нема ништа.“ (Јован, 14,30)

Изговара такође веома високе идеје о Себи: „Ја сам светлост свету“ (Јован, 8, 12); „Ја сам пут и истина и живот“ (Јован, 14: 6)

Али поред овога Он поставља захтеве за апсолутну посвећеност Његовој личности. Задире чак и у најсветије људске односе и каже: „Ко љуби оца или мајку више него мене, није мене достојан, и који љуби сина или кћер више него мене, није мене достојан „. (Матеј, 10,37). “ Јер сам дошао да раставим човјека од оца његова и кћер од мајке њезине и снаху од свекрве њезине“ (Матеј, 10, 35). Тражи страдалнички живот и мученичку смрт од Својих ученика: “ јер ће вас они предати судовима, и по зборницама својим биће вас. И пред властелу и цареве водиће вас мене ради… А предаће брат брата на смрт и отац сина; и устаће дјеца на родитеље и побиће их… И сви ће мрзити на вас имена мојега ради… али који претрпи до краја, он ће се спасти … И не бојте се оних који убијају тијело… А ко се одрече мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем мојим … који изгуби душу своју мене ради, наћи ће је.“ (Матеј, 10, 17 па надаље).

И сада ја вас питам: Да ли се ико икада усудио да тражи од људи, љубав према себи, већу него према њиховом сопственом животу? Да ли се ико икада усудио да прогласи своју апсолутну безгрешност? Да ли се ико икада усудио да изговори речи: „Ја сам истина“? (Јован, 14, 6) Нико и никада! Само неко као Бог могао је да то уради. Да ли можеш да замислиш да онај ваш Маркс изговара такве ствари? Гледали би га као лудака и нико не би био спреман да га прати!

Сада, само размисли, колико милиона људи је жртвовало све Христа ради, чак и сам живот, верујући у истинитост Његових речи о себи! Да су му изјаве о себи биле лажне, Исус би био најгнуснији лик у историји, одводећи толике људе на такву огромну жртву! Који би човек – без обзира колико велики, колико важан, колико да је мудар – био достојан такве огромне љубави и жртве? Ко? Нико! Нико, осим ако би био Бог!

Другим речима: Сваки обичан човек који би тражио такву жртву од својих следбеника би био најодвратнија особа у историји. Христос, међутим, то је и захтевао, и постигао је то. Ипак и упркос томе, од стране оних који су и сами негирали Његово божанство, био је проглашен за најплеменитији и најсветији лик у историји. Дакле, или су нелогични они који се противе када су прогласи најодвратнију особу као „најсветију“, или, да би се избегла било каква нелогичност, а да рационализују коегзистенцију Христовог захтева и Његове светости, они морају да прихвате да Христос остаје најплеменитије и најсветије биће у човечанству, али само под условом да је и Бог! У супротном, као што смо рекли, био би, не најсветије, него најстрашније биће у историји, из разлога највеће жртве свих векова, а у име једне лажи! Дакле, божанство Христово доказују Његови противници, на основу саме карактеризације Његове личности!

Атеиста: Оно што сте управо рекли је заиста веома импресивно, али то није ништа друго него спекулација. Да ли имате неке историјске чињенице које би потврдиле Његово Божанство?

Старац Епифаније: Рекао сам ти на почетку, да су докази Његовог Божанства натприродни догађаји који су се десили док је био овде на земљи. Христос није само проповедао мало пре наведене истине; Он је потврђивао Своје изјаве са многобројним чудесима. Чинио је да слепи прогледају и богаљи да ходају; Нахранио је пет хиљада људи и вишеструки број жена и деце са само две рибе и пет хлебова; командовао је природим стихијама и оне су слушале; васкрсавао је мртве, међу којима је био и Лазар, четири дана после смрти. Али, највеће од свих чуда је Његово Васкрсење.

Цела грађевина хришћанства стоји на догађају Васкрсења. То не кажем ја. То Апостол Павле говори: „Ако Христос не уста, узалуд вјера ваша“ (1.Коринћанима, 15, 17). Ако Христос није васкрсао, онда се све руши. Али Христос јесте васкрсао, што значи да је Господар живота и смрти – значи да је Бог.

Атеиста: Ви сте видели све то? Како можете веровати?

Старац Епифаније: Не, ја нисам видео ништа од тога, али други јесу: Апостоли. Они су затим посведочили другима, и заиста „потписали“ то сведочење својом крвљу. И као што сви сматрају, сведочанство животом је највиши облик сведочења.

Доведи ми и ти неког, ко ће ми рећи да је Маркс умро и васкрсао, и да је спреман да жртвује свој живот као сведочанство и ја ћу као частан човек, да му поверујем.

Атеиста: Рећи ћу вам. Хиљаде комуниста су били мучени и умрли су за своју идеологију. Зашто не прихватате и комунизам?

Старац Епифаније: Па рекао си и сам. Комунисти су дали живот за своју идеологију. Нису умрли за чињенице. У идеологију се врло лако увуче обмана. Оно што објашњава зашто је толико комуниста умрло за своју идеологију је то да је карактеристика људске душе да се жртвује за нешто што верује. Међутим то нас не приморава да прихватимо ту идеологију као исправну.

Једна је ствар да се умре за идеје, а друга да се умре за чињенице. Апостоли нису дали животе за некакве идеје. Нити због „Волите једни друге“, или било ког моралног учење хришћанства. Апостоли су дали животе за сведочење натприродних догађаја (чињеница). А када кажемо ‘догађаја’, мислимо на оно што је примљено од стране наших физичких чула, и схваћено кроз њих.

Апостоли су претрпели мучеништва за „што чусмо, што видјесмо очима својима, што размотрисмо и руке наше опипаше“ (1.Јован, 1)

Са основом у једној предивној Паскаловој мисли, кажемо да се једна од следеће три ствари догодила Апостолима: или су преварени, или су нас преварили, или су нам рекли истину.

Узмимо први случај. Није могуће да су обманути, јер све што су известили, нису чули од стране неког другог. Они сами су очевидци свих догађаја. Осим тога, нико од њих није био маштовитог карактера, нити су имали икакву психолошку предиспозицију да прихвате догађај Васкрсења. Напротив – они су били страшно неповерљиви. Јеванђеља веома тачно откривају њихове духовне диспозиције: апостоли испрва нису веровали у уверавања неких људи да су Христа заправо видели, васкрснулог.

И још нешто. Какви су били апостоли, пре него што их је Христос позвао? Јесу ли они можда били амбициозни политичари или визионари филозофских и социјалних система, и били у чежњи да освоје човечанство и тако задовоље своје фантазије?

Уопште не. Били су неписмени рибари. Једина ствар која их је интересовала је да ухвате пар риба да нахране своје породице. Зато, чак и после Распећа Господњег, и упркос свему што су чули и видели, враћају се у своје рибарске бродове и својим мрежама. Другим речима, није било ни трага од предиспозиције у овим људима за ствари које су требало да следе. Тек после Педесетнице (силазак Светог Духа на апостоле након 50 дана од распећа Христа), „када су добили снагу одозго“, постали су учитељи васељене.

Други случај: Можда су нас апостол преварили? Можда су нас слагали? Али, зашто би нас варали? Шта би они добили лагањем? Можда новац? Статус? Славу?

Да неко каже лаж, мора очекивати неку врсту користи. Апостоли пак, проповедајући Христа – Христа Распетога и Васкрслога – обезбедили су себи само: тешкоће, муку, пребијања, каменовања, бродоломе, глад, жеђ, голотињу, нападе од разбојника, бичевања, затварања у затворе и на крају, смрт. И све то, за једну лаж? Потпуно је ван памети чак и помислити.

Према томе, апостоли нису били ни преварени, нити су нас обманули. Остаје нам само трећи избор: да су нам рекли истину.

Треба такође нагласити још нешто овде: јеванђелисти су једини који бележе истините историјске догађаје. Они описују догађаје, и само догађаје. Не прибегавају било каквим личним судовима. Не хвале никога, и они не критикују никога. Они се не труде да преувеличају један догађај, а да елиминишу или потцене други. Пустили су да догађаји говоре сами за себе.

Атеиста: Зар је немогуће да је у случају Христа, то био само инцидент привидне смрти? Пре неки дан, новине су писале о некоме у Индији кога су сахранили и три дана касније су га ексхумирали и он још увек био жив.

Старац Епифаније: Ах чедо моје! Сетих се опет речи блаженог Августина: „О роде неверни, нисте заправо неверници; заиста, ви сте највише наивни од свих. Прихватате најневероватније ствари, најирационалније и најконтрадикторније, како би негирали чудо!“

Не, чедо моје. То није био случај привидне смрти са Христом. Пре свега, имамо сведочење римског капетана, који је уверио Пилата да је Христова смрт била извесна. Затим, Јеванђеље нас обавештава да се Господ, истог дана Његовог Васкрсења, видео и разговарао са двојицом својих ученика, на путу према Емаусу, који је више од десет километара од Јерусалима.

Можеш ли да замислиш како би изгледао неко ко би могао проћи кроз све муке које је Христос прошао, и још три дана после његове „привидне смрти“?! Ако ништа друго, морао би да се храни пилећом супом четрдесет дана, како би могао да отвори очи, а камоли да хода и говори као да се ништа није догодило!

Што се тиче Индуса, доведи га овде да га истучемо камџијом – знаш ли шта је камџија? То је бич, са више крајева који имају по оловни комад или комад сломљене кости или оштре нокте везане на сваком крају. Доведи га, значи, овде, тако да га можемо ишибати, онда да му ставимо круну од трња на главу, распнемо га, дамо му жучи и сирће да пије, а онда му прободемо копљем ребро, ставимо га у гроб, а онда, ако се врати из мртвих, онда можемо разговарати.

Атеиста: Али проблем са тим тврдњама је да сва сведочења на која се позивате долазе од Христових ученика. Постоји ли сведочанство о Њему, које не долази из круга Његових ученика? Да ли постоје историчари, на пример, који могу да потврде Христово Васкрсење? Ако их има, онда ћу и ја поверовати.

Старац Епифаније: Несрећо! Не знаш шта тражиш! Ако је и било таквих историчара који су били очевидци Христовог васкрсења, они би поверовали у Његово Васкрсење и забележили би га као верници, у ком случају би опет ти одбацио њихово сведочење, баш као што одбацујеш Петрово сведочење, Јованово, итд. Како је могуће, да је неко заиста сведок чуда Васкрсења и да у исто време није постао хришћанин? Тражиш нам ‘‘печену јаребицу, на воштаном ражњу, још и да пева’’!

Е, не може!

ИстиноЉубље – свима Вама!

 


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: