Вести са Православне страже: Понедељак, 18. 11. 2019.г…
Свакодневно се одржавају и целодневни непрестани Православни протести испред назовивладе Србије…
Свакога дана непрестано за Православну слободу Србије узастопно већ 1340. дан по реду… И данас одстојасмо испред назовивладе Србије све очекујући нову Православно исповедну 193. заредом Литију Београдом, субота,23. нове. 2019.г. у 15:30 испред зграде „Владе“… Што ће рећи ВИШЕ ОД ТРИ ПУНЕ ГОДИНЕ ПРАВОСЛАВНИХ СВЕДОЧЕЊА ПРОТИВ ВЕЛЕИЗДАЈЕ ИСПРЕД тзв. „Владе Србије“
Кад у овоземним правилима важи изрека „ко чека тај дочека“ колико је то 
остварљивије за оне који чекају са Православном вером помоћ од Бога Живога и Свемоћнога..
+++
„Онај ко не изабере да пострада за Истину Божију, биће кажњен много болније страдањем које није изабрао.“Свети Марко Отшелник
+++
Комплетна сутрашња Житија Светих (звучни запис):
Св. исповедник Павле Цариградски, Св. Варлам Хутински, и други Свети (19./6. нов.)
ИстиноЉубље – свима Вама!
+++
Лист ПОЛИТИКА, 12. фебруар 1930. год, стр. 4. – Свети владика Николај:
Однос Православља према Светињама и споменицима
Тако нам је и Спаситељ прорекао, као да ће бити све до на крај времена. И мени није жао себе, у колико се на мене гнев излива из уста неких првака београдских. Кад помислим на своје велике претходнике епископе охридске, ја се питам, зар сам ја неки епископ? Зар сам ја достојан назвати се наследником у Охриду Светог Климента и Наума и читаве оне фаланге Христових војника и светитеља који с Јеванђељем Христовим први утупише нашим словенским прецима, онај незнабожачки инстикт за разоравањем, који се осетио све до Спарте и Цариграда и који први схваћаше Христа као основну динамику личног и друштвеног живота нашег народа и наше словенске расе, динамику која нас никад није постидела, ни у време царовања ни у време робовања.
Али ми је жао што се у ово време, и то из Београда, чују речи “варвари“ упућене на адресу српских православних свештеника и монаха, од којих многи и многи носе на себи као ратни инвалиди још незалечене ране.
Жао ми је што сам изазван, да кажем оно што иначе до смрти не би казао, наиме да су за рушење највећег дела наших народних старина много више криви неки од људи школованих и стручних, него ли прост народ и прости монаси српски. Кажите ми ко прекопа старо гробље код Маркове цркве, где су се спокојила стара заслужна господа српска? И ко од учених људи на то рече: Не дирајте!..
Таквих старих гробаља пун је Лондон и нико и не помишља да их прекопа. Као магичним штапом сав стари Београд претворен је у нов, без иједног преосталог старог кварта. И ко протествова? И још се мисли да је у интересу лепоте Београда, премда ви не можете мени именовати ни један град у Европи, који ужива репутацију лепог града, а да у њему нема бар по неки сачувани стари део вароши. Рушиће се, велите, и Скадарлија? Па наравно да ће се рушити и проширивати. О то наше проширивање! Сад ће Београд бити нов сав од конца до конца. Београд који је по годинама старији од Берлина и без мало савремен Лондону по постанку.
Ко поруши манастир Преображење и ко први просече пут поред Манасије порушивши горњи зид? Да ли прост народ, који сам ја својим очима гледао на растуреном камењу негдашњег Преображења, како пали свеће и клечи на молитви? Не прост народ, не прости монаси – него баш људи од школе и техничког знања. А трпезарија у Пећкој Патријаршији? Ко у исто време изврши многобројне крађе црквених књига и икона по црквама и манастирима? Неки странци, и то не прости и не неуки, ко исече и однесе онолике сјајне иницијале из старих рукописа у Хилендару? Не ма какви варвари – него неки учени словенски археолози.
Мени је жао што неки од првих синова православља називају наше царске и народне светиње само споменицима. У томе се они одвајају душом од свога народа, који те светиње сматра на првом месту светињама, јер то и јесу живе светиње народне, богомоље, народни сузарници, како их неко лепо назва недавно. То нису мртве плоче на гробовима мртвих, но нешто живо и увек свето и увек ново колико и старо. То нису ископане пагоде, ни незнабожачки храмови, ни идоли, него огњишта духовна, на којима народна душа и дан данас као и увек воли да се срета са живим Богом. И сами ктитори тих светиња наших, подижући их нису мислили да подижу споменике него задужбине „да с њима поју литургије докле траје сунца и месеца“. И баш благодарећи томе народном схватању старих храмова као живих светиња, у којима невидљиве силе небеске стварно долазе у живи додир са душама људи, и очувани су ти старински храмови. Народ није ни помишљао, ни да краде драгоцене иконе, нити да их руши и квари, иако је било изузетака, они нису многобројни и не представљају карактеристику душе народне. Они пак, који су у тим старим храмовима тражили само лепоту и гледали уметност, без страха Божијег и без светиње, без вере и без духа, који је надахнуо и створио све то, они су им учинили ненадокнадиве штете и нанели неизлечива квара, и то не од јуче и прекјуче, него још и од пре ослобођења Македоније, па чак и северне Србије, још у турско време.
Ни у ком случају, не могу се старе Немањићке цркве третирати једино као споменици или музеји, све докле год сви Срби православни не би напустили веру својих отаца и примили какву другу веру, којој ти храмови не би били потребни. Само тад, кад би се заувек угасила кандила у тим садашњим богомољама, и сломиле свеће, и избацио тамјан, могао бих један директоријум цивилних људи, без православних свештеника и без народа, да располаже са тим грађевинама како хоће, а сад нарочито, после тешке десетогодишње борбе наше државе с разорним утицајима бољшевичким, мислим да не може бити речи о томе. Јер, од гледања на црквене зграде као на споменике и на музеје, до гледања на њих као подесне просторије за биоскопе, није велики корак.
Лист ПОЛИТИКА, 12. фебруар 1930. год, стр. 4
! СПАШАВАЈУЋИ ГРАЧАНИЦУ - СПАШАВАМО СЕБЕ ! 
Оставите одговор