Вести са Православне страже: Уторак, 12. 11. 2019.г…
Свакодневно се одржавају и целодневни непрестани Православни протести испред назовивладе Србије…
Свакога дана непрестано за Православну слободу Србије узастопно већ 1334. дан по реду… И данас одстојасмо испред назовивладе Србије све очекујући нову Православно исповедну 192. заредом Литију Београдом, субота,16. нове. 2019.г. у 15:30 испред зграде „Владе“… Што ће рећи ВИШЕ ОД ТРИ ПУНЕ ГОДИНЕ ПРАВОСЛАВНИХ СВЕДОЧЕЊА ПРОТИВ ВЕЛЕИЗДАЈЕ ИСПРЕД тзв. „Владе Србије“
Кад у овоземним правилима важи изрека „ко чека тај дочека“ колико је то
остварљивије за оне који чекају са Православном вером помоћ од Бога Живога и Свемоћнога..
+++
„Онај ко не изабере да пострада за Истину Божију, биће кажњен много болније страдањем које није изабрао.“Свети Марко Отшелник
+++
Комплетна сутрашња Житија Светих (звучни запис):
Св. апостоли Стахије, Ампилије, Урван, Маркис, Апелије и Аристовул, и други Свети (13. нов./31. окт)
ИстиноЉубље – свима Вама!
+++
Преподобни Никодим Светогорац:
Оказнама којих су због греха допали (бивши) анђели
Као што се према сенци може проценити величина телâ, тако се и на основу казне, која се одређује за грех, може на неки начин појмити величина греховног зла, јер је казна као каква сенка греха, на основу које свако може да види величину преступа. Процени сада тежину прве казне којом су због греха кажњени отпадник Светлоносац и његови демони, па на основу тога тачно расуди у каквом су стању били демони пре греховног пада и какви су постали пошто су пали. Бог их је створио на небесима, као првине својих божанских дела, створио их је преиспуњеним мудрошћу, обдареним премногим благодатним даровима невештаствене природе, спремним да према настројењу приме натприродне дарове божанске благодати. Створио их јекао чисте духове, обогаћене оштроумљем, савршене имоћне, блиставе и прекрасне, украшене анђелоподобним врлинама и свим добрим својствима, како би увек били блажени и срећни, као што и Сам Бог каже кроз Језекиља за личност краља Тирског, како то тумачи блажени Августин1: „Ти си печат савршенства, пун си мудрости и сасвимси леп. Био си у Едему врту Божијем; покривало те је свако драго камење… онај дан кад си се родио… ти си био херувим, помазан да заклањаш; и ја те поставих; ти беше на светој гори Божијој, хођаше посред камења огњенога. Савршен беше на путовима својим од дана кад се роди докле се не нађе безакоње на теби (Језек. 28, 12-15)…
Али чиме су анђели узвратили своме Творцу за толика доброчинства? Неки од њих су, не желећи да се потчине Богу, отпали, а слободу самовласности, коју им је Бог подарио зато да би Му службовали и служили Га за праведну плату, злоупотребили су против божанске воље“.Расуђуј сада о томе колико је зло када неко скрене са пута који води до крајњег циља и када се тешко огреши о Бога. Јер Бог је демоне, не отрпевши толику незахвалност и непослушност, све заједно бацио у бездан: И анђеле који не одржаше своје достојанство, него напустише своје боравиште, оставио је за суд великога Дана у оковима вечним под мраком (Јд. стих 6). Казна која их је снашла има три страшне особине: а) извршена је брзо, б) била је свеобухватна и в) била је тешка. Извршена је брзо, јер их је одмах, чим се у њиховом уму заметнула само једна горда помисао, не дајући им ни времена ни помоћи да се покају, бацио са небеса у огањ вечни већом силом и брзином, него што падају муње, као што вели Господ: Видех сатану где паде са неба као муња (Лк. 10, 18). Била је свеобухватна јер од тог небројеног мноштва ни једног није изузео. Да је, претпоставимо, казнио само Светлоносца, или да је казнио десети део оног великог мноштва преузвишених духова, као што обично бива са одметнутим војницима, казна неколицине била би пример праведности сасвим довољан да утера страх свим људима који сагрешују против Божије воље. Расуђуј сада, драги мој, какве је правде доказ пресуда коју је извршио Бог над свим оним злим анђелима? Јер Он уопште није мислио ни на њихову благородност, ни на њихову мудрост, нити на готово безмеран њихов број, па ни на добра и славословља која су могли да Му принесу да су се покајали, као ни на безмерна зла која ће узроковати људима ако остану отпадници. Било како било, казна извршена над демонима била је велика, јер су изгубили све оне натприродне благодатне дарове које су могли да приме и том пресудом снашле су их безмерне муке без икакве наде да ће се икада више ослободити2. На основу тога, дакле,изведи закључак колику мржњу гаји Бог према греху, јер чим је видео греховним отровом оскврнута најбоља своја дела, Он их је, уместо да их очисти, све бацио у вечни огањ без наде у исцелење. И ко може да се не плаши таквог страшног судије? Ко би Га пожелео себи за непријатеља? Ко би толико застранио да Га раздражи? Као што вели пророк Јеремија: Ко се не би тебе бојао, царе над народима! Јер теби то припада (Јер. 10, 7). Упореди сада своје грехе са грехом злосрећних демона и замисли се над тим што се Бог другачије опходи према теби. Демони су сагрешили један једини пут, а ти си сагрешио толико пута. Они су сагрешили само помишљу, а ти и помишљу и речју и делима. Они се сагрешујући нису потчинили створењима ништавнијим од себе, а ти си се сагрешујући још ниже пао и гори си од бесловесних животиња. Они никада нису добили благодат да се подигну, а ти си ту благодат, пошто си је примио, злоупотребио ко зна колико пута. Они нису презрели многодрагоцену крв Христову, јер она није њих ради проливена, а ти си је толико пута погазио. Поврх свега тога, њима није био дат ни један једини часак да се покају, а теби је дато толико година. А онај исти Владика, који се према њима показао неумољив, за тебе не само да је умро, него је Он први Који те позива да се покајеш и жудно пожелиш опроштење грехова и први Који од тебе тражи мир и кроз свето Откривење те позива да Му отвориш врата свога срца да уђе у њега да би те обогатио својим благодатним даровима и учинио те својим сином и наследником свога Царства. Ево, стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим и он са мном (Отк. 3, 20). О, неизрециве ли доброте Божије! А ти још имаш срца, брате, опет да се вратиш и опет да пограбиш оружје против тако преблагог Оца, против свог Доброчинитељаи најблискијег пријатеља! О, незахвалног, незахвалног ли људског рода! „Проклети да су“, реци, драги брате, „хиљаду пута нека су проклети моји греси!“ Одлучи да казниш самога себе сваким видом покајања због греха које си починио. Признај да ниси достојан ни очи да подигнеш и погледаш небо и да се, као цариник, суочиш са лицем свог небеског Оца. Задрхти одстраха и трепета, не само због почињеног дела, него и при самом помену речи грех, чак и само кад га се сетиш, завапи и ти као Јов: Страх подузе ме и дрхат, од којега устрепташе све кости моје(Јов 4, 14), јер и сама грешна помисао је мрска и гнусна Богу, по речима Соломоновим: Мрске су Господу мисли зле (Прич. 15, 26).Топло замоли Владику, Који се према теби показао као Бог милости, а не као Бог одмазде, да ти подари снаге да се делима истинског покајања одазовеш Његовим позивима и да у твом срцу оснажи твоју неодступну одлуку да Га више не раздражиш ни једним јединим грехом, говорећи заједно са Давидом: Оснажи, Боже, ово што си учинио међу нама (Пс. 67, 29)…
1 Овај блажени отац говори Богу о ђаволу: „Тај, Господе, први и последњи разбојник, који је хтео да уграби славу Твоју, кад је пао у преузношење и гордост, пао је у сопствену замку и Ти си га удаљио са своје свете горе, међу огњено камење, којим сада ходи“ (Кекрагарион 25. или 17.). И божански Јероним је сматрао да су ове речи Језекиљеве односе на Светлоносца (28. поглавље Књиге пророка Језекиља), па и божански Амвросије (Књига о рају, погл. 2.), као и Григорије Двојеслов (Magna Moralia – Изложење Књиге о Јову, књ. 22, погл. 28.). А блажени Августин у свом делу О Божијој држави (15. погл.) огњено камење сматра анђелима који изгарају у богожудњи.
2 Јер блажени Августин каже да су демони, чим су пали, запали у безнађе и очајање, а божански Јован Дамаскин дефинише: оно што је за људе смрт, то је за анђеле пад: „Јер после пада за њих нема покајања, као што ни за човека нема покајања после смрти“ (Тачно изложење православне вере, II, 18. погл. Никшић 1997, стр. 184. )
Оставите одговор