Објављено од стране: ИстиноЉубље | 28. октобра 2019.

О „Равенској (полу)унији“ – игуман Георгије Григоријатски…Вести са Православне страже и Житија светих за сутрашњи дан…

Вести са Православне страже: Понедељак, 28. 10. 2019.г…

Свакодневно се одржавају и целодневни непрестани Православни протести испред назовивладе Србије…

DSC01284

Свакога дана непрестано за Православну слободу Србије узастопно већ 1319. дан по реду… И данас одстојасмо испред назовивладе Србије све очекујући нову Православно исповедну 190. заредом Литију Београдом, субота,02. нове. 2019.г. у 15:30 испред зграде „Владе“Што ће рећи ВИШЕ ОД ТРИ ПУНЕ ГОДИНЕ ПРАВОСЛАВНИХ СВЕДОЧЕЊА ПРОТИВ ВЕЛЕИЗДАЈЕ ИСПРЕД тзв. „Владе Србије“

Кад у овоземним правилима важи изрека „ко чека тај дочека“ колико је то остварљивије за оне који чекају са Православном вером помоћ од Бога Живога и Свемоћнога..

+++

„Онај ко не изабере да пострада за Истину Божију, биће кажњен много болније страдањем које није изабрао.“Свети Марко Отшелник

                           +++

Комплетна сутрашња Житија Светих (звучни запис):
Св. муч. Лонгин капетан, Св. Мал, и други Свети (29./16. окт.)

ИстиноЉубље – свима Вама!

+++

Велико светило и заштитник вере православне светогорски игуман манастира Григоријата архимандрит Георгије (Капсанис) уснуо је у Господу а нама грешнима оставио је неуништиве трагове својих светих речи и дела којих се сада искрено опомињемо уз помоћ брата нашег Владе Димитријевића – искајући његове рајске молитве да нас одрже на његовом светоотачком путу кроз овоземне прашуме кривоверја и лицемерја…

Игуман Георгије Григоријатски:

О „Равенској (полу)унији“

 

Света Гора није задовољна упражњавањем

екуменског дијалога данас

и мислимо да тај екуменизам

не води истинском јединству,

него да православним народима

отупљује њихово догматско чувство.

Отац Георгије Капсанис

Велики исповедник православне вере, игуман Георгије (Капсанис), старешина манастира Светог Григорија Синаита на Атосу, гласом достојним Светог Јустина Ћелијског већ деценијама сведочи лажи екуменизма и опасностима богоодступништва маскираног у причу о „хришћанској љубави“.

Отац Георгије уочава да је западна штампа са извесном дозом оптимизма, пропратила скуп у Равени. Најављено је да ће, на крају, папин примат бити прихваћен, уз извесно ограничење досадашњих папиних привилегија. Отац Георгије, међутим, тврди да овакав начин преговора и попуштања води „унијатском типу уједињења“. Чујмо светогорског старца, који се огласио 30. децембра, 2007.:

>>Постоје озбиљни разлози да верујемо да „Равенски документ“ потврђује страховања да ми православни попуштамо папским захтевима. Разлози јесу следећи:

а) Документ говори о „римокатоличкој цркви“. Није у питању технички израз чије ће коришћење олакшати дијалог. Напротив, њему је дат пуни богословски садржај тако да дијалог бива уз претлоставку да римокатоличка црква јесте, исгинита, православна Црква.

Православно представништво се на овој тачки недопустиво повукло. Текстом Баламанда (1993) призната је римокатоличка црква као црква са пуним значењем израза: „Са обе стране се признаје да оно што је Христос поверио Његовој Цркви – исповедање апостолске вере, учествовање у истим тајнама, пре свега у јединственом свештенству које врши јединствену Христову жртву, апостолско прејемство епископа —није могуће сматрати својином само једне од наших Цркава“. Реч је о суштинском  одступању од почетне и најтемељније основе богословских преговарања. Дакле, док римокатолици признају одређене суштинске елементе цркве Православној цркви (пуноважне тајне и апостолско прејемство) и при том и даље остају верни еклисиологији II Ватиканског концила, православни богослови напуштају нашу веру, током времена сведоченуодугледнихОтацаисабора,да се због јеретичкихдогматацрква Рима одсеца од тела Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве, да немаелементе који је чине Црквом Христовим, и да је тако она јеретичка црква. Чакоклевају и да наведу историјске потврде, какво је оно Св.Марка Евгеника: „премного година одвојио се из заједнице осталих четири светих патријаршија чувенизбор западне Цркве, славни Рим, усамивши се са обичајима и догматима странимправославнима и Саборној Цркви… (а који су, међутим, страни православнимасвакако су јеретички)“.

б)Међутим,иоволошенастало„узајамнопризнавање“ јепревазишлоУпутствоВатикана, (јули 2007), са познатим „Одговорима“, у којима папа Бенедикт XVIодређујеправославнепомеснецркве„мањкавим“, јернемајузаједницусаПетровимнаследником. Саобразно Упутству истинита Христова Црква постоји само уримокатоличкој цркви. Значајно је да је Упуство издато неколико месеци преСкупштинеуРавени,што,преманашојпроцени, значидаВатиканзацртаваправацкоји треба да следи дијалог. А правац је римоцентрични екуменизам, каквим га јеодредио II Ватикански концил. Исто потврђује и текст Упуства Ватикана, али иепископбившиЗахумљаиХерцеговинеАтанасије Јевтић: „Овај текст („Одговори“)показујеупорностпапеРацингерада,исвојима,идругима,покажеправолицесвога- римокатоличког (=римоцентричног) екуменизма, који у ствари није оно штопапа говори, већ оношто верује и како се понаша“

Наглашену забринутосту вези горњег папског Упутства изражава и Св. СинодГрчке цркве православном сапреседнику Мешовите комисије за дијалог,митрополиту пергамском, г. Јовану, посланицомод 8/10/2007.

Напомена у 1. параграфу Равенског документа, највероватније плод протестаГрчке цркве, прати, нажалост, дух папског Упутства. Поред тога што уверавају дакоришћење израза „црква“ не подрива самосвест Православне цркве као Једне,Свете,СаборнеиАпостолскеЦркве,православнипредставнициу овунапоменунестављају исто тако основно начело њене самосвести да Православна црква неприхвата да у римокатоличкој цркви „постоји“ Једна,Света,Саборна иАпостолскаЦрква.Карактеристична је,иизобличаваплашљивостправославнихпредставника,чињеницадасуримокатолициобјавилидауистиммеђуодносиманепризнајуначелаистинитеЦрквеизванримокатоличке заједнице. Јасноје да „Равенски документ“треба читати и тумачити уз сазнање да римокатоличка страна остајенепроменљива и верна папскимдогматима.

г) Саопштења Равенског документа о апостолској вери, основним Тајнама,свештенству, Евхаристији и апостолском прејемству се са толиком природношћуодносенаримокатоличкуцркву,такоданекоможедапомисликакојепосвимовимтачкама римокатоличка црква православна.Међутим, поново се питамо заједно саСв. Марком Евгеником: „Откуда се, дакле, појављују изненада пред нас каоправославни они који су већ толико година и од стране толико Отаца и учитељаосуђени као јеретици?“ Заиста, када су римокатолици дали јасне знаке одбацивањањихових познатих другачијих учења?Уистину напротив, дали су добро потврђенедоказе њихове истрајности у њима. Како они имају апостолску веру када filioque,тварна благодат, примат као привилегија свесветске надлежности, непогрешивост,безгрешно зачеће Богородице и др., још увек сачињавају њихове основне инеразматриве догмате?Како имају пуноважне основне тајне (крштење, помазање),свештенство и евхаристију, када су се, према Св. Марку, одцепили од ХристовеСаборне Цркве? Осим тога, на снази је још први канон Св. Василија Великог,потврђеннаПетомВасељенскомСабору,да „којисуудаљениодЦрквенемајувишеблагодат Св.Духа на себи, јер је престало њено предавање прекидом прејемства…будући одсечени и поставши лаици нису имали власти нити да крштавају, нити дарукополажу, нити су могли да преносе благодат Св. Духа, од које су отпали…“.Штавише,овдесенерадиопомоћионимакојисевраћајуизлатинствавериСаборнецркве,већопотврђивањулатинскихдругачијихучењаодстранеПравославнецркве.Исто тако, како имају апостолско прејемство, када, премаСв. Григорију Богослову,православно веровање потврђује апостолско наслеђе, а инославно га прекида?„Поштојеистомисленоистоштои истопрестоно,ондајеразнославноистовременои разнопрестоно; у првом је заједничко прејемство, а у другом истина“, пишебожанствени Григорије.

д)УРавенскомдокументуседаљеразматрајудваважнааспектаустановеЦркве,саборност и власт. Усаглашено је (парагр. 40-41) да је еклисиолошка суштинасаборностиивластиживелауправославној заједницитокомпрвогхиљадугодиштаживотаЦрквенаИстокуиЗападу.Међутим,свеидахоћемодаовосагласјесматрамостварним,недопуштанамдабудемоспокојниразјашњавањеистогпараграфа:„Они(православни и римокатолици) се не слажу, међутим, око тумачења историјскихдоказа из ове ере везано за прерогативе епископа Рима као првог, ствар која је већбила схваћена на различите начине у првом миленијуму“ (парагр. 41). Оваквимпојашњењем су постављени темељи прихватању од стране православнихпретумачења папског примата.

           Несумњиво је током првих хиљаду година дејствовала саборност и зато се нијеразвијалавластуобликусвесветскогпрвенстваилинадлежности.Искривљења,пак,код папског примата нису настала одједном. Због папског владања над читавомцрквом,уцрквиРима се токомвекованеприметноодвијаоједанпроцес смањивањасаборности и уздизањепапског примата. На овај процес директно и јасно упућујегорње „несагласје“ православних и римикатоликаМешовите комисије у Равени.Међутим, док римокатолици не одустају од папорентричног тумачења установесаборности и власти за време првих хиљаду година живота Цркве, „сагласје“Равенског документа нагиње ка признавању једног свесветског првенства папе.Само уколико римокатолици прихвате да тумаче историјске чињенице првиххиљаду година као и православни, сигурно ће напустити папске новотарије другогхиљадугодишта. Само под овом претпоставком најављена расправа на следећој скупштини Мешовите комисије, о тумачењу саборности и власти током другогхиљадулећа, и наравно I и II Ватиканског концила, даће православне закључке, тј,нагињаће укидању папског примата. У другом случају, признавање папскенадлежности од читавеЦркве (нека буде и под видомјавне службе) је решење, којеће сигурно бити донето. Познавајући стратегију Ватикана сматрамо даримокатолици не могу одбацити свој папоцентризам, стари као и нови, затошто јеон запечаћен одлукама њихових тринаест „васељенских“ сабора. Подсећамо напоследњуобјавупапеЈованаПавлаII,уенциклициUtUnumSint (1995):„Католичкацркваимауверењеда је сачувала службунаследника ап.Петра, епископаРима,когајеБогустановио„каовечниивидљивитемељјединства“(парагр.88).И:„Уверенсамда на овом месту имам нарочиту одговорност… да пронађем један облик применепримата, који ће, без да на било који начин порекнем суштину његове мисије,одпочети у новим околностима“. Поред осталог, ту је и скорашња објава папскогпримата од стране папе БенедиктаXVI, наФанару2006.

Штавише, свеида седогодида сеискренимдијалогомне следитрасаВатикана,тактика је да се прекине договор теолога, сваки пут када није сагласан са линијомкурије. Подсетимо и на повлачење православних по питању присуства унијата удијалогу, чак на његовом почетку, поред свеправославних саборних тврдњи онепоколебљивом ставу по овом питању. Подсећамо још и на нарушавање токадијалога о унији и на наше неправилно попуштање, све до понижавајућег нивоатекста Баламанда. Да подсетимо, на крају, и на грубо папско мешање током IXСкупштинеМешовите комисије у Балтимору, и бродолом православних надања увези уније. И да не заборавимо папско Упуство од прошлог јула. Што се тичерасправе о примату на следећој скупштиниМешовите комисије, плашимо се да ћелинија Ватикана путем препознавања код римског папе наметнути неки видсвесветскогпримата, вероватноподварљивимобликом(у„подхришћанскомкоду“према Мелетију Пигасу) службе читаве Цркве, али свакако непознате инеприхваћене у древнојЦркви.Плашимо сешто таконешто већпочињенејасно дасе разазнаје у парагр. 41 Равенског документа.

е) Наша молитва и нада свакако јесу да римокатолици одбаце папоцентричнотумачењеисторијскихчињеницапрвиххиљадугодина, каоиисходишнопрвенствосвесветске надлежности. Можда се одсецањем повода за папско владарсконастројење исправе и догматске последице. Блаженопочивши о. Јустин Поповићпапскиприматипапскејересиповезујекаоузрокузрокованог:„Православнадогма,боље речено сведогма оЦркви, одбацује и замењује латински јеретички сведогмато првенству и непогрешивости папе, тј. човека.Из ове свејереси рођене су и рађајусе непрекидно друге јереси: Filioque, одбацивање епиклезе, бесквасни хлебови,увођење тварне благодати, чистилиштни огањ, ризница вишка дела…“

Са молитвеном надом даЛатиниXVвека одбацењихове догматске новотаријеотишао јеСв.Марко Ефески наФерарско-ФлорентинскиСабор, али се сударио сапапском надменошћу Евгенија IV. Са истим молитвама и надама, да папе ибогослови,дакле,одбацењиховпапоцентризам, свештениДоситеј ЈерусалимскијенаписаоДванестокњижје,илиИсторијуојерусалимскимпатријарсима,какобележињегов наследник на трону јерусалимском и издавач, блаженопочивши Хрисант:„макар да са овом књигом, као са проповеди богопоучених апостола и богоноснихисточних и западних отаца, дођу свести и да, подстакнути од самих старешиназападне цркве, остваре управо ово – да ујединеЦркве гоњени божанскомревношћуи да прекину са расколима и саблазнима, који су оруђа ђавола“.Хрисант свакако санадомпримећује: „Ако, дакле, западна црква прихвати исправљање и одбацињененовотарије и све што није имала када је била сагласна Источној цркви, тада ће се,наравно, и према епископу Рима односити, каошто је природно, на читавој земљикао према првому поретку патријараха и помињаће се јавно од највећих помеснихцркава и од свих архијереја читаве васељене као први у возгласима и биће враћен удиптихе,каоштојебилонекадапрераскола.Наравноињеговепривилегијеиправопрвенства и части ће обновити уједињење Цркава и вратиће му их са великомрадошћуиблагодарношћу“.Међутим, каоштојепознато, IиIIВатиканскиконцилсу одогматили строжију папску установу.

Богословски дијалог није лош када бива са претпоставкама наше православнестране. Могуће обраћање иноверних вери и заједници Саборне цркве се можесматрати нашом људском сарадњом у делу Божијем.Међу овим претпоставкамазначајна је, конкретно, наша непоколебива истрајност у саборно утврђеном ставуПравославне цркве односно папизма, колико као преносиоца мноштва другачијихучења, толико и као носиоца папоцетричког владања над читавом Црквом.Нажалост, у Равенском документу се не примећује јасан и несумњив отачки исаборни православни став. Недостаје дух којим је мишљење о уједињењу цркаваизносио Св.Марко Евгеник наФерарско-Флорентинском сабору, када је одмах, одпочетка,показаокаоосновурасправанепроменљивоВјерујуињеговоправославнотумачење. Недостаје еклисиолошко убеђење, саборских одлука источнихпатријараха у време турског владања. Недостаје дух ревности којим говори Св.Нектарије Пентапољски у делу О узроку раскола. Супротно, влада једна сумњива„еклисиологија заједнице“, где се не подразумева заједница између православнихпо вери помесних Цркава, већ измеђуПравославне цркве и инославне цркве Рима.Значајно је да, уствари, није реч о „црквеној заједници“, већ о „заједници цркава“(ecclesial communion). У горњој „еклисиологији заједнице“ умањује се значај којиимају, прво, непроменљивост апостолске вере, која у Равенском документу остајепросто саопштење, без већег значаја који има за одвајање Православне цркве одинославног Рима, и друго, заповест свештених канона о незаједничарењу сајеретицима у тајнама, нарочито у евхаристији, заповест која се потпуно прећуткује.Свакакода суовадваначела темељнауправославномучењуоцрквикаозаједници.

У Равенском документу се појављује тежња суочавања са питањем папскогпримата као„уређивање“папскихпривилегија,анекаотежакбогословскипроблемкојисетичетајнеХриста.ПрихватањепрвенстванадлежностинадчитавомЦрквом,тј., да је један епископ – глава и начело читаве цркве, нека је и оптерећен једномулогом службе, јесте увреда према личности Христа као јединствене Главе ТелаЦркве. Примат надлежности представља нарушењавање православнееклисиологије, према којој је изнад свих епископа Васељенски Сабор. На њемупредседавапрвиуљубавиепископРима,каоједнакњеговимсаепископима,измеђукојих се, међутим, у средину поставља свето Јеванђеље, као символ присустваХриста, јединственеГлавечитавеЦркве.ИзузетнапривилегијаепископаРима(кадамујезначењебилоправославно),којајеприхватљивазаправославногледиште,јестењегово председавање на сабору између пет православних патријараха и, каопоследица тога, његово помињање као првог међу осталим патријарсима удиптисима. Ово потврђује слово и дух 28. канона Четвртог Васељенског Сабора.Осталеповластицеиулога епископаРиманисуприхватљиве заЦркву.Потребноје,значи, много пажње за разумевање израза који владају у Равенском документу, икоји су на Западу проглашени као, тобоже, по први пут признавање првенства папеод православних.Општепознати израз каже: „први треба да препознају првогмеђусобом“ (парагр. 10). Противречност израза је очигледна. Црква је увек признавалапрву катедру епископу Рима, разумевајући ово, наравно, православно; никада,међутим, до данас није прихватила неко његово првенство или власт над читавомЦрквом, поготово када црква Рима остаје прињенимјеретичкимдогматима.

НаследећојскупштиниМешовитекомисијеочекујесеразговороулозиепископаРима и видуњеговог првенства у „заједници цркава“!Нијемогуће,међутим, дамиправославни прихватимо једно папоцентрично претумачење примата епископаРима. Папа је због папоцентричног тумачења првенства присвојио потпунонеприхватљиве привилегије, без пристанка осталихцркава древне пентархијеијошсанарушавањемканонског(саборскипотврђеног)пореткадревнеЦркве.Нештоод оногашто је од стране православних детаљно, веома снажнимречима и вештимбогословским доказивањем (ми упућујемо на доказе код блажених патријарахаДоситеја Јерусалимског иМелетија Александријског Пиге) било проверено јестеследеће:

1. Пренство власти, пошто је, тобоже, апостолПетар био глава сабору апостолаи имао надњима примат власти.

2. Безгрешност папе.

  1. Да је папа изнад сабора.
  2. Да Римнадмашује остале патријаршије.
  3. Да је трон Рима судија у свакомслучају и да не подлеже ничијемсуду.
  4. Да има трон Рима право апелације над читавомЦрквом.
  5. Да се папа сматра епископом Саборне (тј. Васељенске)Цркве.Подсећамода се папа до данас потписује (он сам!): епископСаборнеЦркве.

8. Да је папа саборна глава Цркве са мисијом служења. Ово је једно место којеримокатоличкастранаприкриваидан-данас,акосесетимочувеногизразадајепапа„слуга слугу Божијих“! Равенски документ говори о примату као служењу паперимскогизатојепотребнанарочитапажња.НедавноуврштениуагиологијуЦркве,свештенипатријархалександријскиМелетијеПигас,измеђуосталогпишеиоовоме:

„Али, кажу, треба неко од епископа и међу епископима да предњачи. Заиста,овоганазивајуглавомкојаслужи…Међутим,свимовимепископимајесамоХристосначело и глава…Они [Латини] уступају служби ове главе неограничену власт и надвером и над црквом… Пошто показују маску главе која служи, опходе се насиљемдеспотскије од било које деспотске власти“.

Отац Георгије је дубоко свестан главне замке данашњег екуменизма, који неманикаквевезесанегдашњимсведоченимпозицијамаправославнихОтацауразговорус јеретицима. Негда су Оци тражили аргументације Богом откривене Истине којејеретици не могу да прихвате; данас су, пак, екуменисти ту да би што више„снисходили“, да бишто више показали „љубави“. Тиме они, по СветомМаксимуИсповеднику, показују човекомржњу, јер јеретицима повлађују у њиховој лажној,неспасоносној вери. Евошта старац Георгије, нови ЈустинЋелијски, каже на крајусвог текста „Равенски документ и папски примат“:

        >>Из горњег постаје разумљиво да равенски договор о саборности и власти неиспуњаваправославнаеклисиолошкамериладабичиниосигурнуосновунареднихрасправаопапскомпримату.Уколикоуследирасправаотомекакојетумаченпапскипримат током другог миленијума и на I и II Ватиканском концилу, она је од странеправославних представника дужна да буде са знањемправославних Светих отаца, ане помирљивим начином мишљења времена или са владалачким настројењемВатикана.Признавањенекеодгорњих„привилегија“папе,илисагласност санекомсличном повластицом, противним православној еклисиологији, несумњиво значиунијатско уједињење, са којим се нећемо сагласити.Све ово затошто смо дужни дапажљиво чувамо нас саме и православни народ од савременог облика унијаћења,које, поред других последица, јесте и довођење у опасност нашег вечног спасења.И будући да смо дужни упоредо да помогнемо, ако је могуће, и „вођама западнецркве, да дођу свести“, како рече блажени патријарх јерусалимски Хрисант, да одбаце њихов папизам ради спасења њих самих као и њиховог народа, који непознаје православље.<<

Кад човек чита оца Георгија, радује се што се историја повремено понавља надобро.Јер,његоводанашњесведочењеистоветнојесведочењусветогорскихмонака13.века,којисуцаруМихаилуПалеологу,унијатиписалипосланицу,иуњој,измеђуосталог,реклииово:„Накакавнамјеначиндопуштеноибогоугоднодасеујединимоса онима од којих смо се правилно и канонски раздвојили, који се непрестанопридржавају јереси? /…/ Зато штобожанственаисвештенаправила говоре: „Ако сенеко, макар и у кући, моли са одлученим (од Цркве, нап. В.Д.), и он сам да будеодлучен“ ( 10 канонСветихАпостола)./…/Иопет: „Коприма јеретика,подвргава сеосудикојојион.“Стога, акоихпримимобићемоподвргнутиистимонимзабранамакојима и они, и то од стране божанствених канона одређенихДухомСветим. То сене сме допустити, не сме!“

СветогорцисуодлучноделовалипротивпатријархаЈована(Века),којинијемогаодаотвореноувериРомејцеупотребуунијеспапом,паједеловаоприкривено.Поштосуунијатитврдилидалитургијскопомињањеримскогпапенијеистоштоиопштењес Римом,Светогорци наводе забрануСветог Јована Богослова да јеретика не требани поздрављати , ни уводити у кућу, јер ко га поздравља, учествује уњеговимзлимделима(2 Јн. 10-11): „Ако је забрањено да га просто и на путу поздрављамо, ако језабрањено у обичну кућу да га уводимо, како онда да га примамо, не у кући, него ухраму Божијем, у самом олтару (светилишту), крај тајанствене и страшне трпезеСинаБожјег,којиСеприносинажртву?/…/Којићетопомрачењакизригнутипоменонога који је достојно одбачен одДухаСветога, јер је устао на Бога и свете (то јест,ко ће смети да литургијски помене папу, нап. В.Д.), и на тај начин постаненепријатељБожји?Зато што,акообичанпоздравчовекачинисаучесникомуделимазлих, колико то више значи громко помињање његовог имена кад су ту пред намастрашне Божанствене Тајне. Ту, пред нама, јесте Самоистина (Христос у СветимТајнама,нап.В.Д.),пакакодадопустимодајеистинаовавеликалаж–дагасматрамоза православног патријарха? Да се спрдамо, као на позорници, док обављамострашнеТајне?Како ће то издржати православна душа, како одмах да не иступи изопштења са онима који га помињу, како да их не сматра за трговце светињом? Затошто је од почеткаПравославнаЦркваБожја помињање имена архијереја приликомсвештенодејства признавала као савршено општење. Јер је написано у ТумачењуБожанствене Литургије (Св. Герман): „Свештеник произноси име архијереја,показујући и своју потчињеност вишем (од себе, нап. В.Д.) и општење с њим, ипрејемствоњегове вере и свештенодејства“.

Михаил Палеолог, Јован Век и остали унијатски настројени Византинципозивали су се на некакву „икономију“ ради општења с папистима. Светогорци суцаруписалида таква „икономија“ скрнависвештенодејство,одгониДухаСветогаизбог тога „верне чини непричаснима отпуштању грехаиусиновљењу“.Ко општи сјеретиком, наследићењегову осуду.

Светогорци питају цара – зар је праведно дати јеретику првенство надправославномЦрквомХристовом: „Акако да, по правди, признамо као прве и каосудијеправославнихцркава,онескојиманамниједозвољенодаједемо,којенетребада поздрављамо због потпуног недостатка општења, сусрете с којима смо, помогућству, дужни да избегавамо, и као да их помињемо као православне у цркви иза самомтајанственомТрпезом, адаонанепрестанеданаснепорочноосвештава?“

Сва ова питања данас поставља архимандрит Георгије Григоријатски, и на сваправославноодговара,свимсрцемсвојим,свомдушомсвојом,своммишљусвојом!

На многаја љета, оче наш у Христу Георгије, и удео ти био са блаженим Оциманашим:ФотијемЦариградским, ГригоријемСолунскимиМаркомЕфеским!

Извор: Владимир Димитријевић, „Евроунијаћење – Православље и папизам на крају историје“, ЛИО, Горњи Милановац, 2008., стр. 79 -87

Приређивач: „Борба за веру“

ИстиноЉубље – свима Вама!

 


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: