Објављено од стране: ИстиноЉубље | 4. септембра 2019.

БОРБА ДУШЕ-Старац Силуан Атонски…Вести са Православне страже и Житија светих за сутрашњи дан…

Вести са Православне страже: Среда, 04. 09. 2019.г…

Свакодневно се одржавају и целодневни непрестани Православни протести испред назовивладе Србије…

DSC00564

Свакога дана непрестано за Православну слободу Србије узастопно већ 1265. дан по реду… И данас одстојасмо испред назовивладе Србије све очекујући нову Православно исповедну 182. заредом Литију Београдом, субота,7. септ. 2019.г. у 15:30 испред зграде „Владе“Што ће рећи ВИШЕ ОД ТРИ ПУНЕ ГОДИНЕ ПРАВОСЛАВНИХ СВЕДОЧЕЊА ПРОТИВ ВЕЛЕИЗДАЈЕ ИСПРЕД тзв. „Владе Србије“

Кад у овоземним правилима важи изрека „ко чека тај дочека“ колико је то остварљивије за оне који чекају са Православном вером помоћ од Бога Живога и Свемоћнога..

+++

„Онај ко не изабере да пострада за Истину Божију, биће кажњен много болније страдањем које није изабрао.“Свети Марко Отшелник

                           +++

Комплетна сутрашња Житија Светих (звучни запис):
Св. смуч. Иринеј Лионски, Св. свмуч. Потин Лионски, и други Свети (5. сеп./ 23. авг.)

 +++

 

Пс: Због техничких разлога, а у питању је пресељење брата нашег новинара Душана Велковског кога су безаконо истерали из стана, вечерас нисмо у могућности да објавимо извештај са месечне Литије у Ваљеву! Ако Бог да потрудићемо се да већ сутра објавимо.

 

ИстиноЉубље – свима Вама!

 

+++

Старац Силуан Атонски

БОРБА ДУШЕ

„Прелашћен“ ђаволом човек не разуме шта је сатана и полази за њим. Он не зна тежину директне борбе са сатаном, као ни то да страда зато што га сатана одвлачи од светлости правог живота у мрак, у којем сам живи. Та страдања на себи носе печат духовне слепоће. У неким случајевима ђаво пружа човеку извесну немирну насладу гордим сазнањем његове умишљене величине, док код других изазива силне душевне муке и подбада душу да устане против Бога. Не схватајући прави узрок својих страдања, душа се с мржњом односи према Богу. Побожна, пак, душа, која је познала Божију љубав, страда због отворене борбе са непријатељем и због велике моћи сатанског зла устремљеног на њу у тој борби. Човек ту јасно види, да ова сила може потпуно да га савлада. У првом случају душа се обично дуго бори, а да при томе не налази пут ка Богу. У другом, пак, Бог се јавља човеку у великој светлости, али тек пошто душа прође кроз проверу, чије трајање и интензитет Бог одмерава. Код неких провера траје отприлике три минута, код других сат или више, а код једног подвижника је потрајала три дана. Трајање овог зависи, са једне стране, од напрегнутости борбе, а са друге, пак, од издржљивости човека, будући да душевне моћи нису код свих једнаке.

Нема већег искушења него што је напред описана борба душе са сатаном. То зло је веће од сваке друге беде која може да задеси човека на овој земљи. Али, постоји једно страдање мучније и од овога. То је страдање душе која је у дубини рањена љубављу према Богу, али која не може да достигне Траженог. Несхватљив је начин Божијег поступања са душом. Он у њој изазове жарку љубав, а затим се на чудесан начин прикрије од ње. Кад душа изнемогне, мучена осећањем остављености, тада Он поново тихо прилази са Својом неизрецивом утехом. У извесним тренуцима мука због богоостављености превазилази сва адска страдања. Али, ова мука се одликује тиме што садржи животворну Божију силу која овај бол претвара у сладосно блаженство Божије љубави.

Човек не може бити непоколебљив све док живи у овом земном телу. У ретким тренуцима чисте молитве подвижникова душа дотиче истинско вечно биће. То и јесте крајњи и једини циљ. Међутим, кад се таква молитва заврши, опет се доспева у стање или осредњег богоосећања, или чак чулног осећања света са којим се враћа мрак тела и слаби моћ унутрашњег осећања. Код многих људи чулно осећање света је у толикој мери чврсто да готово и не знају за друго. Тако они постају „плот“ која не прима Божији закон. Међутим, подвижник ово враћање из чисте молитве у грубост чулног осећања света, доживљава као удаљавање од Господа. Апостол Павле говори: ...знамо да док боравимо у телу, удаљени смо од Господа… и постајемо смели и више волимо отићи из тела и настанити се код Господа (2.Кор. 5,6;8). Само непрекидним подвигом подвижник може да избегне спуштање, на шта га својом тежином непрестано вуче његово тело. И што су чешћа и трајнија његова духовна стања, толико је болнији силазак у чулно осећање света.

Молећи се пламеним плачем, будући подстакнут духом Божије љубави, подвижник достиже стање изнад којег се више не може уздићи. Тада он доживљава спокојство духа због близине Божије. Али, када се молитва заврши, ово спокојство потраје још неко време, некад дуже, некад краће, а затим душа поново почиње да се мучи. Смењивање ових стања може да има различите последице. Неки на свом духовном путу достижу до молитве која душу приводи страху и трепету, да би се затим постепено спустили на нижи ступањ, где молитва почиње да слаби. Друге, пак, храбре душе неуморно узрастају тежећи за што савршенијом пунотом молитве, све док се у њиховој души не укорени жеља, чак и потреба, да се ни мало не штеде, при чему као да „мрзе и погубљују“ своју душу. Но, како из старчевих списа видимо, ни ово није највећа љубав коју Господ може да дарује Својим слугама. Са сладошћу те љубави човек лако подноси страдања, па и саму смрт.

Блажени старац је био потпуно сигуран да је љубав којој га је учио Свети Дух, по својој онтолошкој суштини несумњива Истина. Ово је спознао у тренутку када му се јавио Господ. Он је говорио да душа не може а да не позна свога Творца и Бога када јој се Сам Господ јави. Дејством Светога Духа он се удостојио сагледавања савршене светости Бога и свим својим бићем је стремио ка стицању те светости. Онај који иде овим путем не може се поводити за апстрактним разумским мишљењем, чак ни када се ради о тајнама вере. Његова душа одбацује свако „мисаоно расуђивање“, будући да оно уноси распад целовитости и јединства живота духа који је молитвено устремљен ка Богу. Непрестано пребивање у молитви слаби сећање на све спољашње, и када не би било навике из ранијих година, којом је он обављао свакодневне послове, он их не би могао ни извршити. „Душа која је познала Господа и сладост Светога Духа, изгледа као безумна. Она седи, ћути и неће да говори. Као безумна она посматра свет и неће га, и не види га. А људи не знају да она сагледава љубљеног Господа, и да је свет остао иза ње као заборављен, и да неће да мисли више на њега, јер у њему нема сладости“.

ИстиноЉубље – свима Вама!

 

 

 


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: