Вести са Православне страже: Уторак, 30. 07. 2019.г…
Свакодневно се одржавају и целодневни непрестани Православни протести испред назовивладе Србије…
Свакога дана непрестано за Православну слободу Србије узастопно већ 1229. дан по реду… И данас одстојасмо испред назовивладе Србије све очекујући нову Православно исповедну 177. заредом Литију Београдом, субота, 03. август 2019.г. у 15:30 испред зграде „Владе“… Што ће рећи ВИШЕ ОД ТРИ ПУНЕ ГОДИНЕ ПРАВОСЛАВНИХ СВЕДОЧЕЊА ПРОТИВ ВЕЛЕИЗДАЈЕ ИСПРЕД тзв. „Владе Србије“
Кад у овоземним правилима важи изрека „ко чека тај дочека“ колико је то 
остварљивије за оне који чекају са Православном вером помоћ од Бога Живога и Свемоћнога..
+++
„Онај ко не изабере да пострада за Истину Божију, биће кажњен много болније страдањем које није изабрао.“Свети Марко Отшелник
+++
Комплетна сутрашња Житија Светих (звучни запис):
Св. муч. Емилијан, Св. Памбо, и други Свети (31./18. јул)
ИстиноЉубље – свима Вама!
+++
Свети Јован Кронштатски
РЕЧ О КАТОЛИЦИМА
(19. октобар 1829. – 20. децембар 1908.)
Истините речи нашег Спаситеља Исуса Христа – “Kоји није са мном, против мене је“ (Мт 12,30). Католици, лутерани и протестанти су отпали од Цркве христове – они нису уз нас, нису у једноумљу са нама, у завади су са нама, терају нас у смрт, малтретирају нас и сваком погледу због вере наше, исмејавају и њу и нас и чине нам свакојаке пакости, нарочито у њиховим центрима; јавно наступају против Христа и Цркве Његове, не поштују Животворни Крст, иконе, свете мошти, не уважавају постове и свете догме спасоносне вере. Они нису уз нас, него су против нас и против Христа. Обрати их Господе ка истинској Цркви Твојој и спаси их.
Жалац католичке гордости и лажљивости је у догматима, у управљању и моралу – поглаварству папе, непостојећем и неправилном схватању речи Спаситеља: „Ти си Петар и на овоме камену сазидаћу цркву своју, и врата паклена неће је надвладати“ (Мт 16,18). Сви Свети Оци првих и последњих векова признају, па чак и Православне папе, да се под каменом темељцем подразумева сам Господ Исус Христос: „а стијена бјеше Христос“ (1 Кор 10,4). Као најбољи и најочигледнији доказ, позовимо се на речи са сличним садржајем, из Јеванђеља по Јовану: „развалите цркву ову“ (Јн 2,19), где се под Црквом подразумева нерукотворени храм Тела Господњег (Јн 2,21), а не јерусалимски храм, како би се могло разумети по редоследу речи. Под црквом је Господ подразумевао само пречисто Тело Своје, па се и под каменом темељцем мора подразумевати сам Христос, а не Апостол Петар, или његов наследник. То је очигледно. А папе су у својим главама уобразиле да су глава Цркве и њен камен темељац, па чак и да су намесници Христови, што је апсурдно и неосновано. Отуда потичу све самохвале римских папа и дуготрајне претензије на поглаварство и самовољно управљање целом васељенском Црквом. Створили су у својој папској цркви разне трикове и лажне догмате, који воде ка погрешној вери и животу. То је у потпуности јеретичка „црква“.
Где је та јабука, тј. језгро раздора и мржње католичке цркве према Православној? Оно је у преувеличном мишљењу папе о себи, у наводном преимућству над епископима и источним Православним јерарсима, у великој гордости, у погрешном тумачењу речи Господњих, изречених Апостолу Петру: „Ти си Петар и на овоме камену..“ (Мт 16,18). Камен је Христос а не Петар који Га се три пута одрекао, па макар и исправивши то одбацивање апостолства својим покајничким сузама.
Мисао која се залегла у главама папа и католика, да је Господ на Петру саздао Цркву а не на самом Себи, и тумачење да је папа наследник Петра, глава Цркве и намесник Христов, поставила је све наопачке у католичкој цркви. Они су, по њиховом мишљењу, намесници Христови са неограниченом влашћу и превлашћу над целом Црквом Христовом, судије свим епископима, зачетници и тумачи догми, са правом да мењају у Цркви и саме Свете Тајне по властитом нахођењу, да канонизују светитеље којих немају, да [на Причешћу] ускраћују народу Крв Христову, да прскањем крштавају младенце не погружавајући их у воду, итд.
Општење католичке цркве са Небеском Црквом је за жаљење, хладно, кратко, беживотно, другачије од оног у Православној Цркви, у коме је оно живо, мудро, одише пуноћом, искрено, смерно. Свуда и свуда је папа и папа, њему се одају све почасти а не Светима, који су умањени, сакривени, склоњени у мрак осим можда за повремено показивање вернима или туристима. Отпусти на богослужењу у католичкој цркви су немарни, хладни – „ita missa est“, што значи „идите, миса је завршена“. А код нас у Православној Цркви, како су само смерни, скромни, пуни наде у Христа возгласи: „Христос, истинити Бог наш, молитвама Пречисте Своје Матере… и свих Светих да нас помилује и спасе, као благ и човекољубив“. Папа [тврди да] располаже судбом небеске и земаљске Цркве, располаже заслугама светих по властитој вољи: уводи и изводи из чистилишта, дели индулгенције својим верним. Било би смешно, да није крајње несретно и погубно. И како то не примећују саме папе, кардинали, јерарси, свештеници и језуити? Јер је по свом карактеру, католичка вера плитка. Све је продано, све је под своју власт узео папа, сво спасење католика.
Због тога у католика данас нема Православних светих, а има само фабрикација, сачињених по папској вољи. А Православна Црква, као врт едемски, постављена је на светима. Шта мислите, у Апокалипси Св. Јована Богослова, за коју Цркву се каже: „избљуваћу те из уста својијех“ (Отк 3,16)? Ја мислим за католичку и протестантску. Погледајте шта су папе урадиле од вере Христове Православне. Какве глупости. Ко је папа? Идол, не Христос, као што су му јавно говорили служитељи: „ти си намесник Христа“.
ИстиноЉубље – свима Вама!
! СПАШАВАЈУЋИ ГРАЧАНИЦУ - СПАШАВАМО СЕБЕ ! 
Помаже Бог, шта нам је чинити? Како душе спасти у ово вријеме? Није ме стеах властитог краја кад ме Отац позове, него немогу дурати од сазнања да смо прогоњени од распећа Христа. Шта нам је чинити кад нам патријарх екумениста, митрополити екуменисте, они се диче тиме? Пошто сам мирјанка епархије Загребачко Љубљанске од нереда незнам шта да кажем, матица сливенска је позвала нашег митрополита да одржи предавање на коме су га представили као драгог госта због припадности екуменским начелима. Присутно је било и свештенство, кад их упиташ па добро, чустели ви како се представља наш митрополитa, ни један од њих није спреман да говори, просто кажу ма маните се нас са тим, или окрену причу у нешто треће. Оца Јустина у објашњавању јеванђеља не спимињу, пратим и друге проповједнике који кажу да је Отац Јустин склоњен са богословије! Незнам више, тешко одлазим на литургије, због оваквог понашања, већ одавно сам схватила да се испод православних мантија скрива велико зло и погибија за наш необожеи народ. Ето исповедих се… праштај нам Господе Исусе Христе грехе наше, помолуј нас и по зрно вере даривај нам. Amin!
By: Савица on 30. јула 2019.
at 21:16
Архимандрит Георгије (Капсанис), О ношењу Крста у савременом свету
29. марта 2016.
Живимо у једном свету у којем доминира дух непријатељства према крсту. У свету који за свој идеал има самољубље, који је без морала, у којем је најважније задовољити страсти, лагодно живети, не жртвом и љубављу, тј. са крстом, него са егоизмом.
Овај свет не жели да чује ништа о суздржавању, о господарењу над страстима, о пожртвовању, о посту, о аскези. У суштини, одбија крст и зато се не сусреће са Христом. Остаје у трулежи и смрти, у досади и празнини. Забавља се али се не радује.
Психологија, педагогика, политика, социологија, прâ во, директно се нападају овим духом.
Врло добро примећује о. Димитрије Дутко у књизи „О нашем надању“: „Очигледно је да понекад и поред наше вере у Христа покушавамо да пут у Царство Божије учинимо лагодним! Свет са својим добрима и техничким прогресом нас је отупео. И ако понекад говоримо о болу и страдању, деси се да одједном кажемо: „Хришћанство је радост.“ А ипак, радост не долази тако. Радост се не купује. Не купује се новцем. Радост хришћанина се купује трудом и страдањем. Да би се човек спасао наш Господ је висио на крсту. Добровољно. И био је распет и умро. А онда је дошло васкрсење и потом радост. „Онај ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој и пође за мном,“ рекао је Христос. Неопходно је узети свој крст. А онај ко без крста иде за Христом, није Христа достојан. То нам је сâ м Христос врло јасно рекао: „Није мене достојан.“ А то значи: „вера и љубав таквога човека према Христу нису изворне, не вреде ништа.
Крст нас плаши и то је природно, јер нам одузима угодност. Бол је нешто страшно за нас, а у ствари, лагодност би требала да буде та која је за нас страшна. Ако мало пажљивије погледамо видећемо да сва савремена зла имају свој извор у лагодности. Труд, страдања, крст су нешто што је добро каже Христос. Само тако Његов јарам постаје лак.“
Овај свет који одбија крст Христов, мора се данас сусрести са немилосрдним ударцима који су последица његовог антикрсног става: сида, наркоманија, еколошка катастрофа.
А решење није тамо где се мисли, односно у предузимању одређених заштитних средстава. Она су корисна, али недовољна. Коренито решење је једино покајање.
Јудеји су тражили „знак“ од Христа и Он им је одговорио да ће им дати знак пророка Јоне. Односно Његова смрт, погреб и васкрсавање (Мат. 12, 39). И данас је то решење за наш безизлаз и долазећу катастрофу. Дакле, избор крстоносног начина живљења као јединог начина живљења.
Један од западних отаца, блажени Августин, је рекао: „Познајем три крста. Један крст који спасава, и то је крст Христов. Тим крстом се спасава и човек. Други крст је крст разбојника распетог с десне стране. А познајем и трећи крст којим човек може изгубити вечност. То је крст разбојника распетог с леве стране. Типови ових људи (двојица разбојника), представљају целокупно човечанство. Крст разбојника с десне стране прихвата и преузима на себе крст Христов. Крст разбојника са леве стране представља онај део човечанства који не прима крст Христов и тако се губи. И уопште, крст не можемо избећи ни на који начин.“
Хришћани који живе у овом свету који одбацује крст, морају учинити велике напоре да се не би отиснули у свет материјалних вредности. Сваког тренутка су у дилеми избора између два начина живота: крстоносног у Христу или антикрсног, тј. крсне љубави и антикрсног егоизма.
Љубављу се сараспињемо Христу, а егоизмом распињемо Христа, постајемо непријатељи крста Христовог. О старим и новим распињачима Христа говори и апостол Павле: „Јер многи за које вам много пута говорих, а сад и плачући говорим, владају се као непријатељи крста Христова; Њихов крај је погибао, њихов бог је трбух, и слава у срамоти њиховој, они мисле оно што је земаљско.“ (Фил. 3, 18-19).
Ђаво покушава да уплаши хришћане како ће, ако изаберу крст бити назадни, неће напредовати, неће опстати (са крстом у руци не напредујеш), него ће постати жртве злоупотребе, па им онда предлаже да они злоупотребе друге (да не би други злоупотребили њих).
Тако, будући маловерни, запостављају благодат, моћ и заштиту Божију свих који испуњавају Његове заповести.
Јевреји су хтели Месију, али без крста. И данас људи хоће земаљски рај, али без крста. Зато и нас хришћане позивају да напустимо крстоносни начин живота.
Ако Антихрист ратује против Христа, чини то јер је Христос распети Христос, а то значи и васкрсли. Антихрист као лажни месија и лажни пророк обећава људима земаљски рај, избављање и спасење без крста. Али како може постојати рај без љубави и љубав без самоодрицања. Устанак против егоизма је најрадикалнији устанак у свету. Интересантно је једно тумачење које тумачи символички број Антихриста 666. На грчком се овај број пише (ХXСт ) Христос стран Крсту (српски би ова скраћеница била ХСК, прим.прев). Дакле, спаситељ без крста, што значи Антихрист.
(Извод из: Архимандрит Георгије (Капсанис), Крст Христов, Манастир Хиландар 2011.г.)
By: Анонимни on 31. јула 2019.
at 00:26
Архимандрит Јустин (Парву):
ПРОПАДАМО, АКО НЕ РАСТЕМО ДУХОВНО
Архимандрит Јустин (Парву) је познати румунски духовник који је доживео преко 90 година. Рођен је 10. фебруара 1919. године у Њамецком срезу. Са 17 година је дошао у манастир Дуреу. Похађао је три богословске средње школе: у манастиру Черника и у градовима Римнику-Вилча и Роман. Монашки постриг је примио 1940. године и три године касније био је рукоположен за јеромонаха. После Другог светског рата наставио је школовање у Романској средњој школи коју је завршио 1948. године. Тада су га ухапсиле комунистичке власти и осудиле на 12 година затвора «због политичких погледа». Своју казну отац Јустин је издржавао у затворима који су се одликовали крајње суровим условима за живот затовреника (Сучава, Векерешт, Жилава, Герла, Периправа и Ајуд). Кад је 1960. године истекла његова казна отац Јустин је осуђен на још четири године затвора због тога што се није одрекао вере. Изашавши на слободу 1964. године отац је био приморан да се запосли као радник на шумском добру.
Јеромонах Јустин је 1966. године примљен у братство манастира Секу и осам година је овде имао послушање духовника. Затим је премештен у манастир Бистрица – са забраном да напушта манастирску порту; овде је под будним надзором провео 15 година: од 1974. године до свргавања комунистичког режима 1989. године. По милости Божијој оцу Јустину је 1976. године било дозвољено да посети Свети Атон…
С падом комунистичког режима 70-годишњи јеромонах Јустин се вратио у манастир Секу са жељом да остатак свог живота посвети животу у молитви и отшелништву. Међутим, послат је у село Петру Воде у Њамецком срезу где је основао манастир у име архангела Михаила и Гаврила посвећан румунским мученицима пострадалим у комунистичким тамницама.
На извесној удаљености од манастира отац Јустин је основао женски скит који је касније претворен у манастир Пресвете Богородице. Такође су отворени дом стараца, дечји дом и болница од којих је касније настао добротворни комплекс «Петру Воде». Отац је 2003. године покренуо часопис «Глас монаха» («Glasul Monahilor»), а 2008. године је по његовом благослову почео да излази часопис „Ставови“ («Atitudini»). Отац Јустин је такође руководио духовним животом неколиких скитова.
Године 2006. је за старешину манастира постављен јеромонах Лаврентије Карп (Лучиан), а отац Јустин је постао главни духовник обитељи. Отац Јустин (Пирву) је 2008. године унапређен у звање архимандрита. И после упокојења ужива огромну љубав и поштовање у целој Румунији.
Пажњи читалаца нудимо беседу оца Јустина с дописником румунског издања «Crestinortodox».
* * *
На заласку нежног сунца који као да је био напојен мирисима измирне и црногорице Бог ме је довео у манастир Петру Воде у келију великог духовника – оца Јустина (Пирвуа). Окренувши ка мени своје лице – лице светог човека које зрачи дивном светлошћу старац ме је слушао и притом ме је невидљиво тешио. Затим је почео да говори о деци о којој обитељ Петру Воде води духовну и материјалну бригу. Отац има шта да нам каже о спасењу, па је своје мисли љубазно поделио с нама.
Величина Божанске благодати се не може изразити речима. Ипак бих желела да чујем од Вас, оче, како гледате на човечанство, како гледате на породицу у овим тешким временима која су нас сад задесила.
Ако немамо корен који нас чврсто држи за олтар вере, наравно, можемо скренути с пута, али ће нам сила молитве и нада на утеху Духа Светог омогућити да јасно видимо светлост Свете Тројице. Времена у којима живимо су врло немирна, као што сте добро казали, али свима треба да показујемо пут ка спасењу, чак и ако није свима надомак руке. Увек сам говорио да живимо у веку лажи и обмане и како време пролази то се само потврђује: није остало више ничег истинског. Видимо потпуно обезличавање људског бића. Код нас долазе људи са свих страна и ја видим колико се много разликују; и чудим се како поред свих оних искушења која се обрушавају на нас ови јадни људи уопште имају снаге. Али они верују и вера их теши и покрива. У сваком случају, треба да знате: ма какве биле разлике међу људима, ако не растемо духовно, ми пропадамо, нисмо укорењени како треба.
Многи ме питају да ли се умарам. Не, не умарам се, зато што веома волим то свагдашње и слатко ишчекивање на попришту духовништва. Истина је да не желе сви да устану и крену степеницама спасења; многи од оних које видите долазе само по благослов, али само Бог зна колико успона и падова очекује свакога на путу ка опраштању и спасењу.
Колико је за духовни напредак важна блискост клирика и мирјана? И како можемо да достигнемо потпуно исцелење душе? – У свако доба треба да будемо спремни за дан кад ћемо дати одговор Спаситељу за сва наша безакоња. А за то треба што пре да се прихватимо духовних трагања и да нађемо свој пут духовног усхођења. Ево, учитељица води малишана за руку у школу, а затим га учи да пише азбуку. Тако је и са свештеницима у цркви. Њихова обавеза је да спуштају благодат на све који су скренули с правог пута. Ево, на хиљаде верника долази у манастире и храмове; једни од њих желе да оставе пиће, други пушење, трећи још неке најразличитије страсти; али ако им свештеник не иде у сусрет да их научи, како да приђу храму они ће скренути с пута не стигавши да учине ни први корак. Они нас, сироти, траже, а ми… – ништа!
Видели сте да је данас на вечерњем нас свештеника било двојица – и читаво море верника! Затим… они остају овде и да преноће, и сутрадан ако је потребно – баш су ревносни… – и не одлазе док не добију онај духовни лек ради којег су превалили толики пут. Ипак, тешко је духовно расти, а здравље – и душевно, и телесно – наћи ћеш само у путиру који држи свештеник. Али, људи треба да буду позвани, потребна је и ревност духовника и љубав. Иначе ћемо остати, неко у заблуди, неко као парализован, неко у смрти и погибељи. Сироти људи живе у стању млаког хришћанства и све то за њих остаје као нешто далеко. И то је све…
Парафразирајући Марина Предуа може се рећи: „Време је изгубило стрпљење“, – и почињем да се плашим да ће нас смрт затећи неприпремљене – онакве какви јесмо. Оче, да ли имамо још времена да тражимо и нађемо пут ка спасењу?
Онај ко се свим својим бићем буде уздао у спасење и наоружа се постом, молитвом и подвигом, ко урони у себе, сигурно ће наћи овај пут. Међутим, нажалост, све већи и већи број људи обузима дух противљења и чак видећи својим очима и слушајући својим ушима о толиким страхотама, нипошто не желимо да поверујемо у читаву ту «ђаволштину». И тако се испоставља да пред лице смрти дођемо потпуно неприпремљени. И то је зато што смо навикли да живимо међу људима који су се скаменили од свих ових «техничких достигнућа» са све телевизорима и компјутерима, интернетом и другим безакоњима која нас душевно разбијају.
Сачувај те Боже да користиш интернет ако не узимаш из њега само добре ствари, само знање и информације. У супротном случају све је то таштина. Све то служи као припрема за пакао, припрема за сатану. То је нешто незамисливо: деца гледају разноразне погибељне ствари: како мушкарци полно опште с мушкарцима, мајке са синовима, очеви с кћеркама, браћа међу собом – горе од животиња. То је нешто страшно!
Сва ова таштина нам је дата да би се човечанство пробудило. Требало би да ронимо горке сузе, да се кајемо због свих ових безакоња и страсти који су нас довели на ивицу провалије и да се вратимо на прави пут, бежећи колико нас ноге носе од читаве ове драме у којој живимо.
С великом љубављу и одушевљењем гледам на младе којих у нашим правосланим храмовима има све више и више, али ипак, у њима као да нема онога што нас везује с традицијом… С огромним болом и тугом морам да кажем да су деца, као и старци, погазила традицију. Осећам како ми се кожа јежи кад видим да се све оно што је дивно и богоугодно, одбацује, квари, а онда се потпуно заборавља.
А ми – нас све као да је неко сатанизовао, као да нам је сугерисао да треба да примимо све ово смеће свакодневице. Ех… кад бисте знали како је то стање опасно за наше спасење… Питате ме за безакоња деце и омладине, а куда сте старце денули? Или мислите да сви старији људи воде исти живот као старци из Центра у Петру Воде? Шта ту уопште да се прича! Причао ми је један верник из Дорне, мој вршњак, да скоро све његове комшије, већ стари људи, даноноћно отворених уста седе испред телевизора, тако чак и једу, падају у искушење због онога што виде, исто тако пију и тону у сан, ставивши флашу под главу уместо јастука. А о молитви – нема ни говора.
Шта ту још да се прича! Тако не можемо да се припремимо за крај. Ако наш хришћанин тако доживљава онај благодатни трепет који нам Бог шаље, нема ни говора о спасењу… Ако не обновимо традицију рађаће се нараштаји којима ће наша мала земља бити све више туђа. И знате какви ће бити ти нараштаји? Биће издресирани тако да не постављају било каква питања и да се слажу са свим што им се каже!
Огромну радост нам причињавају посете дечјем и старачком дому у Петру Воде. Оче, реците нам нешто о душевном стању Ваших штићеника.
Заиста, сваки пут кад дођете код наше деце имамо још један повод за радост… Велику радост нам причињавате долазећи из свих кутака земље с лепим жељама да утешите децу; чак ни не знате колико светлости доносите у ову свету обитељ. И знате шта надахњује? То што долазите код деце и стараца – жалосних бића којима је толико потребна љубав. Ми овде имамо свега, зато што људи доносе много више него што је потребно за све нас који ту живимо и за манастирске трошкове. Али знате шта не схватају људи са стране? То да овде, као и свуда међу православцима, постоји велика потреба за великом љубављу. Ево, ви сте дошли, помогли сте, превили сте рану, ублажили сте бол… и ова девојчица, Јована, је то осетила. Чак је хтела да иде да Вас прати кући. Неписано је правило – љубав осећају само људи који су се приближили небеској милости.
Чињеница да треба да застанемо кад видимо да су људи попут нас у невољи, није случајна. Време открива пред нама добро и зло у свету дајући нам могућност да застанемо тамо где смо некоме потребни. Да ли сте видели како се они радују и како осећају људе отворене душе, који воле себи сличне? И то је зато што је темељ друштва увек била породица. Сва деца на свету би требало да расту и да стасавају у традиционалној породици која је позната свима нама. Наш дечји центар је само надомештање хришћанске породице. Наша деца имају маме, тате, баке, али их је овамо довело сиромаштво како би научили да је живот непрестана молитва.
Оче, рекли сте да у свету обитељ долази много мирјана. Схватам да оних који размишљају о спасењу код нас ипак има више него оних који гину, о којима сте говорили. Ако је тако какви би могли бити степеници молитве у нашем свакодневном духовном усхођењу?
Светињи се може приступати тек после темељне припреме душе. Не сме се дозволити да прође ниједан дан, а да се човек не упита: «А шта треба да учиним данас?» И тако почиње дан: пре свега, треба прочитати јутарње молитве, за њима увек следи Молебни канон Пресветог Богородици, у којем има толико дивних места која нам пружају велику утеху и здравље и подстичу човека на покајање. Овај молебан је најлепше молење Мајци Божијој. Свима саветујем да колико могу читају и по две-три катизма с неколико метанија.
Увече сваки добар хришћанин обавља своје правило после чега чита акатист и чини неколико метанија. А најдивније је кад се цела породица окупља на молитву. Разумете, ако деца буду видела да се родитељи моле са свештеним страхом, и сама ће се негде поклонити до појаса, негде до земље и такође се учити молитвеном усхођењу. Знате, најбољи учитељ није ухо, већ око. Дете ради оно што види!
Нека нам помогне Благи Бог и нека нас заштити од свих ових страшних опасности, да нас сва ова техника не гурне на дно провалије, зато што око нас већ превише дувају ветрови несреће и пустоши, предубоко се погружавамо у бесконачну духовну убогост. Остајем при мишљењу да је неко веома заинтересован да нас доведе до стања лутања – до наше коначне душевне погибељи. Молим Бога да нам свима дарује разум и да стекнемо душевно здравље код оних малобројних правих духовника које нам Бог још даје.
Оче, шта ћете посаветовати онима који мисле да могу да стану између добра и зла, имеђу светлости и таме, или другим речима, да можемо бити прави хришћани наслађујући се истовремено свим радостима живота, иако смо далеки од стрпљења и молитве?
С Богом се не може цењкати! Ко не преклања своја колена на молитви, неће имати никаквог успеха. Ако се будемо усрдно молили, ако се потрудимо у молитви Бог ће учинити тако да за нас све буде могуће. То треба да чинимо сви: да се молимо Богу како би нам помогао да издржимо све невоље и несреће које се буду обрушавале на нас. Ако желимо да избегнемо невољу наш једини пут је да се научимо стрпљењу и непрестаној молитви. Сви ћемо стећи Бога и оне који у вечности живе у Духу и и Истини.
Реч која треба да се чује у Цркви је следећа: вратимо се учењу подвижника-христоносаца, вратимо се светим оцима Цркве… И нека Вас Бог благослови и нека обасја Ваш пут! Амин.
By: Анонимни on 31. јула 2019.
at 00:49