Објављено од стране: ИстиноЉубље | 9. јула 2019.

О ХЕРОЈИМА НАШЕГ ВРЕМЕНА:Свети Владика Николај … Вести са Православне страже и Житија светих за сутрашњи дан…

Вести са Православне страже: Уторак 09. 07. 2019.г…



Свакодневно се одржавају и целодневни непрестани Православни протести испред назовивладе Србије…

DSC00282

Свакога дана непрестано за Православну слободу Србије узастопно већ 1208. дан по реду… И данас одстојасмо испред назовивладе Србије све очекујући нову Православно исповедну 174. заредом Литију Београдом, субота, 13 јул 2019.г. у 15:30 испред зграде „Владе“Што ће рећи ВИШЕ ОД ТРИ ПУНЕ ГОДИНЕ ПРАВОСЛАВНИХ СВЕДОЧЕЊА ПРОТИВ ВЕЛЕИЗДАЈЕ ИСПРЕД тзв. „Владе Србије“

Кад у овоземним правилима важи изрека „ко чека тај дочека“ колико је то остварљивије за оне који чекају са Православном вером помоћ од Бога Живога и Свемоћнога..

        +++

„Онај ко не изабере да пострада за Истину Божију, биће кажњен много болније страдањем које није изабрао.“Свети Марко Отшелник

                                    +++

Комплетна сутрашња Житија Светих (звучни запис):
Св. Сампсон Странопримац, Св. Севир, и други Свети (10. јул/27. јун)

 

 ИстиноЉубље – свима Вама!

+++

Свети Владика Николај

О ХЕРОЈИМА НАШЕГ ВРЕМЕНА

Буди слободан и храбар. Не бој се и не плаши се;
јер је с тобом Господ Бог твој куда год идеш.
Господ је видело моје и спасење моје; кога да се бојим?
Господ је крепост живота мојега; кога да се страшим
(Ис. Нав. 1,9; Псалам 27,1)

Да ли има хероја и у нашем времену, или они сви припадају искључиво прошлости? То је питање, драга браћо, које нас увек онда узнемирује, кад год погледамо по једноликој маси људи, заузетој ситним бригама и загрејаној ситним страстима. Да ли су хероји привилегија само прошлих времена, и да ли је наше време само збориште малих и осредњих људи? Да ли су најпре требали да дођу у овај свет сви велики, а после њих сви мали, најпре сви јаки, а после њих сви слаби, најпре сви светли и срећни, а после њих сви мрачни и несрећни? Да се природа није већ заморила рађајући, и да није почела истресати из својих крила последњу ситнеж спремајући се да заспи или умре? Да нисмо ми та последња ситнеж наше мајке земље, која је већ остарела, те жели да се одмори од рађања?

Све има своје време“, рекао је један стари мудрац, “ има време рађању и време умирању, време сађењу и време чупању, време рушењу и време зидању“. Да није тако и са херојима? Да ли има време хероја и време нехероја? Време, кад природа рађа један херојски пород и време, кад га чупа и на место његово производи ситну проју? Да нисмо ми та ситна проја, која је никла на једном исцрпљеном и испоштеном земљишту, на коме су дуго успевали високи борови?

Такве нас мисли обузимају, кад ходимо по пијаци људског живота и гледамо мале људе са њиховим слабостима према животу и њиховим страхом према смрти, са њиховим ценкањима и њиховим жаљакањима, са њиховим лажно насмејаним лицима и лажно уплаканим очима.

Такве нас исте мисли обузимају и кад мислимо сами о себи и сравњујемо себе са херојима, који су пре нас живели и чинили част овој планети, на којој ми сад гмижемо, једва што разликујући се од прашине, по којој гмижемо. И обузети таквим мислима ми узвикујемо често с уздахом: благо онима, који пре нас живеше у овоме свету; гле они су били једно херојско покољење, достојно нашег дивљења, као што смо ми једно бедно и пигмејско покољење, достојно њиховог презрења!

Благо прошлости, јер на изложби овог живота она седи на горњем месту, док се садашњост простире под њеним ногама. Прошлост је изложила једну гору од високих и вечно зелених четинара, док садашњост нема ништа да изложи осим ситне проје. Прошлости припадају тројански јунаци, а над њиховим гробовима животари у садашњости једно дегенерисано покољење, на чијем Олимпу станују само богови страха и новца и алкохола. Прошлости припадају они идеалисти, који су у тежњи својој к небу радије зидали египатске пирамиде, но што су мислили о хлебу, а над њиховим гробовима пландује сада један пропали ненасити род, са великим стомаком, који се непрестано клања и моли ђаволу, да би ђаво обратио све камење и све пирамиде у хлеб.

Прошлости припада оно херојско поколење, које је засновало Рим и славу Рима, које се показало подједнако велико и на мачу и у правосуђу. По његовом праху гмижу сад мали људи, чија се сва слава састоји у причању и показивању свету славних дела њихових предака. Прошлости припадају славне спартанске и римске мајке, које су волеле своју децу више но себе, и своју отаџбину више но своју децу, мајке које су знале једну од највећих вештина овог света, – да од детета створе херојски јака и карактерна човека. На место ових мајки садашњост показује жене, које мисле да се могу звати мајке, ако само роде дете и науче га себичности, жене, које су увек пре жене но мајке и увек све друго пре но жене.

Прошлости припада она класична омладина, која је умела да младује, и која је младовала такмичећи се у херојским делима и врлини. На место те омладине садашњост показује једно раздражљиво и хистерично младо покољење, које се у 10-ој години такмичи у пороку, које у 16-ој својој години већ одриче прошлост, у 17-ој одриче садашњост, у 18-ој осећа се потпуно зрело и старо, у 19-ој извршава убиство, а у 22-ој самоубиство.

Прошлости припадају и сви одушевљени и јуначки представници хришћанске религије, који су својим животом пуним самопрегорења и својом смрћу пуном херојства и дали нашој вери онај значај, који је она имала у историји. На место њих садашњост је у стању показати само пигмејске носиоце хришћанских идеала, какви ни у једном другом времену не би чинили част овој узвишеној вери, и какви је извесно не би довели до оног угледа, који је она имала у историји.

Прошлости најзад припада и једно наше српско херојско поколење, које је ослободило ову земљу од азијског варварства, једно покољење „за песму створено“. На место тога покољења, које је имало моралне снаге, да устане против једне моћне царевине, садашњост је изложила нас, једно покољење за прозу створено, нас, који немамо ни толико моралне снаге, да устанемо против самих себе, против свог личног варварства, и који немамо ни толико умне снаге, да можемо мислити о целом народу нашем, но делимо га на партије, јер лакше је мислити о једној партији но о целом народу, и делимо партије на подпартије, јер лакше је бринути о једном делу партије но о целој партији, и делимо подпартије на клике и котерије, јер лакше је мислити о овима но о подпартији, и најзад делимо цео свет на двоје: на себе и на остали свет, и мислимо само свак о себи, јер за то се потребује најмање моралне и умне снаге. – Једном речју, прошлости припадају борови, а садашњости ситна проја.

И кад тако размишљамо о прошлости и садашњости, ми долазимо до закључка, да је живот имао вредности само у прошлости, да је само у прошлости он био велики и сјајан, а у садашњости да је он само једна бедна карикатура самога себе. И такав закључак доводи нас често до очајања. Ми се почињемо жалити на живот, да, ми га чак почињемо горко оптуживати. Ми га почињемо оптуживати зато, што је прецима нашим дао много, а нама мало, и зато, што је њима доделио озбиљну улогу, а нама смешну, и зато, што је њих изабрао за своје хероје, а нас за своје комедијаше, и ми се почињемо стидети ове смешне комедије, коју живот тера с нама, и коју нас нагони да играмо, и почињемо мрзети живот, и своју мржњу према њему завршавамо најзад мржњом према себи, док мржњу према себи не завршимо самоубиством.

Но има један човек међу нама, који се не слаже са таквим закључцима нашег размишљања. Тај човек чини један корак даље од нас. Ми смо сви као путници у шуми, који дуго и безуспешно траже пут, и кад су дошли већ близу пута они у очајању падају и пропадају не знајући да им само још један корак треба па да изађу на пут. Један човек међу нама чини тај један корак, на који се ми остали не усуђујемо, и излази из шумске таме на пут обасјан светлошћу. Тај човек, то је херој наших дана. Он овако мисли:

Живот у прошлости и живот у садашњости то је један нераздељен живот. Господар и једног и другог јесте један исти. Господар и прошлости и садашњости обухвата живот једном истом мишљу и оживљава једном истом љубављу. Бог није могао љубити прошлост више но што љуби садашњост. Бог није могао стварати прошла покољења љубављу, а садашње покољење мржњом; но стварао је и једно и друго истом љубављу и истом енергијом. А оно што ствара божанска љубав и божанска енергија, која никад не слаби, мора бити увек велико и лепо.

И садашњост, дакле, мора бити велика и лепа као и прошлост. Кад земља наша не би била у стању више да производи велико и лепо, зар би је Бог трпео, – Бог, коме је стало само до произвођења великог и лепог, и Бог, који има више укуса за велико и лепо но ми? Зар би Бог, творац звезданог неба, трпео, да се потом небу колута и једна пепељава кугла, на којој ништа осим корова и ситне проје не успева? Гле и у прошлости нису расли само борови, но и тада је било поред њих и између њих и ситне проје. Но ми не видимо ситну проју прошлости, зато што смо се удаљили од ње. Ми видимо у прошлости само борове, само оно што је велико, јер оно што је мало ишчезава за наш поглед у даљини.

Из далеке прошлости човечанства издвајају се само неколике херојске фигуре, као што се из једне равнице покривене маглом издвајају брегови. Сви остали легиони малих и незнатних људи, који су живели заједно с тим херојима, и уз њих гмизали, не примећују се из даљине. Ови мали и ситни људи не могу да се виде из далека, онако исто као што се велики и крупни не могу да виде из близа.

На једној изложби слика човек се мора примаћи ближе малим сликама, да би их могао видети, а измаћи се даље од великих слика, да би их могао видети. Тако је и са историјом света, овом великом изложбом људи! Да би мале људе видео, човек мора бити сасвим близу њих, мора бити њихов савременик; да би се пак велики људи видели, човек мора стајати даље од њиховог времена, мора их посматрати из далека.

Колико је и колико великих људи живело и умрло невиђено и непримећено од својих савременика, док им ми данас споменике подижемо. Непримећени и невиђени од својих савременика они се данас од нас примећују и виде, док њихови савременици остају невиђени и непримећени. Неколико великих светских мислилаца у историји злостављани су од њихових малих савременика као најгори и најбезначајнији људи, док данас ми их славимо као прве хероје мисли и дивимо им се, а њихове мале и малоумне гонитеље знамо само као један збир, као множину без одређеног облика. Неколико великих сликара и песника умрли су као просјаци, на тавану. И ове генијалне просјаке данас сав свет познаје, док њихови многобројни савременици ишчезавају из вида нашег као ситна проја поред борова.

Ко зна колико великих људи нашег времена гладују на таванима, невиђени и непознати, или презрени и одбачени од својих савременика? Ми их не видимо, јер их сувише из близа гледамо. Њих ће моћи видети само далека будућа покољења. Савременици виде само људе који су на великим положајима, но ретко или никад не виде људе, који су и без положаја велики.

ИстиноЉубље свима Вама!


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: