Објављено од стране: ИстиноЉубље | 31. маја 2019.

НАЈАВА: ТРОГОДИШЊА 168-ма Литија Београдом (субота, 01. јун 2019. испред Владе Србије од 15:30 часова)- За слободу окупиране Православне Србије…

Вести са Православне страже: Петак, 30. мај 2019. г…

ТРОГОДИШЊЕ ЛИТИЈЕ ЦЕНТРОМ ОКУПАЦИОНОГ БЕОГРАДА

Алармантно важни дани и недеље пред сваким Србином који проклето учествује или срамно ћути, у до детаља обзнањеној, ВелеИздаји Космета и све Србије…

 +++

(Притисни: ОВДЕ: УРГЕНТНО: Детаљан план епохалне издаје Великоиздајника Вучићија и Дачија и ОВДЕ: О велеиздаји се не гласа на изборима или референдуму)   

+++

НАЈАВА: Непрекидне београдске Литије за Православну слободу Србије

Нова 168. узастопна суботња Литија наша окупираним Београдом

Субота, 01. јун 2019. г. испред Владе РС у 15:30 часова

Траса Литије: Сутра у 15:30 ч. од Владе Србије полази 168. заредом суботња Православна Литија ка Патријаршији, Ненародној скупштини и лажљивом РТС-у

Устаљени програм свакосуботњих Литија:Окупљање 15:30 ч. испред назовивладе Србије, уводно обраћање oko 15:45, полазак Литије 16:00, обраћања – испред Патријаршије 16:45, испред НеНародне Скупштине око 17:50, испред лажљивог РТС-а око 18:10, и потом, повратак на централно место непрестаних Православних протеста испред назовивладе Србије око 19:00 часова.

Богом нам добродошли, док времена за сведочење Истине и наде за Васкрс Грачанице, а тиме и наде за слободу Православне Србије, јоште има!

+++

Свакодневно се одржавају и целодневни непрестани Православни протести испред назовивладе Србије…

IMG_0729

Свакога дана непрестано за Православну слободу Србије узастопно већ 1169. дан по реду… И данас одстојасмо испред назовивладе Србије све очекујући новуПравославно исповедну 168. заредом Литију Београдом,субота, 25. мај 2019.г. у 15:30 испред зграде „Владе“Што ће рећи ВИШЕ ОД ТРИ ПУНЕ ГОДИНЕ ПРАВОСЛАВНИХ СВЕДОЧЕЊА ПРОТИВ ВЕЛЕИЗДАЈЕ ИСПРЕД тзв. „Владе Србије“

Свака исправна духовна борба има за темељ Истину, тј. Православље. Без Православља нам нема , браћо Срби, а Православље је данас усред Србије, и то подло изнутра, са свих страна нападано и разарано… Зато, неће нас временске прилике ни било какви други изговори оправдати за срамно ћутање када нам непријатељи разарају и Цркву и државу, и свештенство и народ… Трудимо се за спас душе своје и ближњих својих да се не би остварило оно: „Ко не мисли о општем добру – ући ће му невоља у дневну собу“…

Православни протести у, од лицемерних политичких „хришћана“, окупираној Србији испред зграде „Владе РС“ трају свакодневно још од 9. марта 2016. године, док, притом, сваке суботе од 15:30 часова испред „Владе“ крећу наше Православне Литије улицама центра Београда… а у ову суботу ће нам бити, Богу хвала, и 1170. дан по реду

Нове суботње Литије центром отуђеног од Православља престоног Београда:

 

Нема прече потребе данашњице – од одбране Православља и Грачанице!

   Јеванђеље почиње речима Христа Бога: „Покајте се јер се приближило Царство Божије.“ А покајање је искрено само код оних који Бога траже и Једино у Светом Православљу га налазе, Православље чувају у смиреном срцу, желе Га на добро вечно свима ближњима, али и бране Га пред онима који лажу о Њему а све ради вечнога спасења своје и душа својих ближњих, наравно, уз непрекидну тугу и рат против греха свога… 

БОГОМ ДОБРОДОШЛИ! ДОКЛЕ ЈОШ ВРЕМЕ ИСПОВЕДАЊА ПРАВОСЛАВЉА ТРАЈЕ, ДОКЛЕ НАС ЈОШ НЕВОЉЕ КОЈЕ НЕМИНОВНО СЛЕДЕ ЗА СВЕНАРОДНИМ НЕПОКАЈАНИМ ГРЕСИМА ПРОТИВ ЦРКВЕ И ОТАЏБИНЕ НИСУ ПРЕПЛАВИЛЕ!

+++

„Онај ко не изабере да пострада за Истину Божију, биће кажњен много болније страдањем које није изабрао.“Свети Марко Отшелник

+++

 

Комплетна сутрашња Житија Светих (звучни запис):
Св. муч. Патрикије Бруски, Св. Аколут Египатски, и други Свети (1.јун/19.мај)

 

ИстиноЉубље свима Вама!

+++

Архимандрит Лазар Абашидзе

Пасха без Крста или још једном о екуменизму

Екуменизам ће остати рушилачка сила према истинитој вери било који став да се заузме према њему. То је очевидно зло, и то зло, танано-подмукло, лукаво заводљиво, које убија спасоносну веру, зло, које делује на душу неприметно, али које паралише најважније центре духовног живота хришћанина.“

obraz_tserkvi
Данас је сваки Православни хришћанин дужан да једнозначно (и недвосмислено) одговори самоме себи на питање: је ли на страни екуменизма или на пак страни Православља. Неодређена и апстрактна расуђивања о овом болном проблему све више и више задобијају карактер очигледне лажи.

Дух екуменизма, екуменистичког покрета пројавио се свмм очигледношћу, дате су сасвим конкретне изјаве, и за Православне хришћане више је недопустиво да се праве као да се „ништа страшно још увек не дешава“. Мада многи световни људи, пастири, па чак и архипастири наше Цркве и дају изјаве да екуменизам може да одигра позитивну улогу ако се заузме одређени став према њему – такав поглед је сасвим лажан.

Екуменизам ће остати рушилачка сила према истинитој вери Православне Цркве било који попустљив став да се заузме према њему. То је очевидно зло, и то зло, танано-подмукло, лукаво заводљиво, које убија спасоносну веру, зло, које делује на душу неприметно, али које паралише најважније центре духовног живота хришћанина…
Ми тврдимо, утемељени на учењу Свете Православне Цркве, ослањајући се на безбројна сведочанства Светог Писма, и Светоотачког Предања, на Правила Светих Апостола, на Номоканон Цркве, на примере из Живота Светих Отаца Православља, на преовлађујуће гледиште савремених монаха, јереја и световних лица Цркве, а такође позивајући се на свету крв великог сабора Православних Мученика као непорециво сведочанство – тврдимо да свако религиозно општење (заједничење) са јеретицима, покушаји уједињења са њима уз прећуткивање и прикривање у погледу разлика, догматске непомирљивости (неспојивости) учења Православља, са учењем било каквих јеретика и иновераца и сродне појаве, дволично, лицемерно понашање, које учи Православне хришћане да скривају најважнији темељ своје Вере, суштину свеукупног њиховог духовног живота – да је Истина само у Православљу и нигде више – све то екуменистичко јесте издаја Христа, одступање од Истинитог Бога!

Ми, Православни хришћани, непоколебиво верујемо и не сумњамо у то да је Истина само у Православљу, верујемо да само Православни хришћанин, чији је живот у складу са учењем Православне Цркве, који се причешћује Светим Тајнама, које чува наша Црква, ко је напајан њиховом благодаћу, ко стиче дух покајања, подвизава се у духу кротости и смирења Христовог, а не у духу прелести и гордости и ко следи учење Светих Отаца, може да се спасе, да наследи Цасртво Божије и да постигне главни циљ живота човека – обожење.

Ма како нам добри, уљудни, пријатни и милосрдни изгледали иноверци, чак и ако имамо са њима најпријатељскије спољашње односе и везе, ми не треба да се колебамо када је у питању нетачност и јеретичност њиховог учења о Богу. Нас не треба да заводи њихова привидна доброта: свака је доброта – друкчија. Ми често због своје духовне слепоће нисмо у стању да увидимо корене спољашњих поступака човека, из каквих дубина духа они излазе, какав узрок и какве побуде имају у себи. Овом разликовању може да нас научи само пажљиво изучавање, самим животом, духовног наслеђа наших наставника – Светих Отаца. Само они, њхова богохандахнута дела уче нас да разликујемо добро јеванђелско од прелестног добра човечијег. Сам по себи наш разум је слеп у том погледу.

Екуменизам најчешће покушава да пронађе нешто уопштавајуће, нешто што обједињује разне религије, култове, учења и све могуће токове културне делатности човечанства, користећи лукаве високопарне фразе, двосмислене изјаве, мајсторске реплике.

Чују се речи: „љубав“, „мир у целом свету“, „узајамно разумевање“, „хуманост“; чују се пароле: „подела је рана на телу Цркве“, „тражите Богом заповедано јединство“, „позив на уједињење свих верујућих нарочито је актуелан сада“, „налазимо се пред опасношћу од нуклеарне катастрофе“, „молите се за то да се уклоне поделе и да нам буде ближа узајамна, сверазумевајућа љубав“ и тако даље и томе слично. Често се наводе непотпуни и неповезани, погрешно тумачени цитати из Светог Писма, нарочито речи Господа: „да сви једно буду, ако ти, Оче, што си у Мени и Ја у Теби, да и они у Нама једно буду“ (Јован 17:21) и други.

Све оно „уједињујуће“ ако га износе на видело екуменисти, са усхићењем и ликовањем се уздиже над главама људи – као нова зстава, као још један савчадани степен(ик) раздељења, као још један доказ јединства свих вероучења. А све разлике, поделе, које је тако тешко скрити, на све начине се прекоревају и нимало не подносе, проглашавају се за плод (пород) зла, фанатизма, духовне слепоће, захтева се да се на њих не обраћа пажња, да се на сваки начин савладавају – та неугодна неслагања. Најумешнији браниоци екуменизма, чак уверавају да „зидови раздвајања мећу црквама неће достићи до самог неба, до Христа – Главе, и неће се спустити до самог срца Цркве, до Светог Духа“.

Да, заиста: ови зидови неће достићи до Неба, а такође ни до „срца“ Цркве они неће доћи. Они стварно одвајају, као непремостива преграда, истиниту Цркву од лажних цркава, Небо од пакла, Истину од лажи, Христу верне, од одступничког света! Ови „зидови раздвајања“ јесу догматске истине Православне Вере, чији је циљ да се јасно разграничи пут спасења од путева пропасти (јасно је коме може да припада идеја да их збрише и уништи – оцу лажи, човекоубици од почетка, који сам не стоји у истини (Јован 8:44) и на све начине тежи да поколеба у њој и друге!)

Свако ко квари догмате вере, не може да прекорачи праг Цркве, не може чак ни да започне пут ка спасењу. Овај „зид“ постаје за њега преграда на путу ка Небу. Уклонити се може само кад се потпуно прихвати учење Православне Цркве и тачно следи дух њеног благодатног живота.

Често присталице екуменизма приговарају на оптужбе изнете против њих: „екуменизам је нешто сасвим друго, ви не разумете шта значи – екуменизам“. Ми не намеравамо да било како чинимо уступке јеретицима у питању вере, напротив, ми желимо да их привучемо ка Православљу. Ми немамо права да се затварамо у себе, да се спасавамо ми сами, када цео свет пропада!“ Али, да ли је тако? Размотримо!

Шта нас раздваја од јеретика? Од чега је почело ово раздвајање? У чему је погубност њиховог учења? Јесмо ли се ми одвојили од њих, или су се они сами удаљили од Истине, не поверовавши гласу Цркве, који их је саборно позивао да не чине такво безумље, који им је разјашњавао њихове заблуде, подробно распознавши сваку тачку њихових погубних новотарија?

Нису ли они презрели гласни зов наше Цркве? Нисмо се ми оделили од њих, него су се они сами оделили о Истине! А ако желимо да их поново вратимо у наручје Православља, уз чему смо онда пре свега дужни да разговарамо са њима? Зар не о узроку раздвајања? Зар не о истим оним неслагањима и разликама у питањима вере о којима је некада већ био сличан разговор? Али како је то могуће када сам „устав“ екуменистичких скупова забрањује спор о догматима вере? Па и никада се нигде није чуло да је било разговора о догматима код екумениста. Ако они и проучавају догматска питања, онда је то само са једним циљем – наћи начин да се некако заобиђу разлике у њиховом разумевању.

Тако је било недавно при покушају поновног уједињења са монофизитима, када су принципијелно различито тумачење догмата о Божанској и човечанској природи Господа Исуса Христа, екуменисти покушали да представе као непосразум, који је настао због „унеколико различите богословске терминологије“.

А неки други, заиста озбиљан, неопходан разговор о догматима не чује се ни на екуменистичким скуповима, ни приликом посебних сусрета, и за време заједничког путовања на кондференције, ни на вечеринкама и банкетима за време сусрета и после скупова.

Зашто?! Јер ми знамо, ми верујемо да њихово јеретичко вероисповедање има погубан недостатак, да њихова вера искривљује учење о спасењу, да су они изгубили извор живота, да је пут спасења нестао са њиховог видика, и да они стоје на лажном путу, а ми ћутимо? Весело пијемо кафу, шампањац, љубазних лица водимо пријатан разговор о овоме, о ономе, чашћавамо једни друге човеколадом и ћутимо о најважнијем, о питању живота и смрти? Или ми заиста више не сматрамо да је то питање живота и смрти?

По свој прилици ће нам одговорити та својеврсна „дипломатија“, да спољашња (површна) дружељубивост може да привуче јеретике ка нама и затим ће им се већ открити дубина Православља. Нама ће наводити као пример Апостола Павла, који „постаде Јудејцима као Јудејац, да Јудејце придобије; онима који су под законом као под законом, да придобије оне који су под законом; онима који су без закона постаде као без закона, премда није Богу без закона, него је у закону Христову, да придобије оне који су без закона. Слабима псотаде као слаб, да слабе придобије; свима је био све, да како год неке спасе“ (1.Кор. 9:20-22).

Спомињаће нам Преподобног Макарија Египатског који је срдачним поступањем обратио незнабожачког жреца у истиниту веру. Указаће нам и на реч Самога Господа: „Ко није против вас с вама је“ (Марко 9:40). Сетиће се и савета Светог Јована Златоустог о „меком“ (попустљивом) односу према јеретицима у циљу њиховог спасења  и много, много шта ће рећи ради свога оправдања. Али тај исти Апостол Павле говори: „Човека јеретика по првоме и другоме саветовању клони се, знајући да се такав изопачио и греши; самога је себе осудио“ (Тит. 3:10-11).

Апостолска правила категорички забрањују да се молимо са јеретицима, да примамо од њих благослов, да празнујемо са њима, да примамо од њих празничне дарове, да им дозвољавамо да улазе у дом Божји (Правила Апостолска – 10, 11, 45, 46; Правила Лаодикијског Сабора – 32, 33, 37, 6). Може се навеести небројено мноштво упозорења отачких, који нас уче да се крајње опрезно односимо према иноверцима, на сваки начин се чувајући отрова њихове јереси). 

Али најважнији непсоразуме је овде у следећем: сви горе поменути „начини“ Апостола Павла, предусретљивост Преподобног Макарија, поука Господа да не одбацуемо онога ко није против нас – све то као да је удица, која привлачи човека који још увек не зна истину и чини га поверљивијим и отворенијим.

Али при том се, несумњиво, подразумева да ће после тога њему бити предано истинито учење – не само о пријтаним и радосним странама наше вере, него и учење о Крсту, о самопожртвовању, о распињању својих страсти и похота, о одрицању од своје воље, о строгом слеђењу свег учења Цркве.

Међутим, екуменисти доводе иноверне које су „уловили“, који као да су се већ сасвим спријатељили са њима, и који су добро распложени према њима, доводе их најзад до двери Цркве, уводе унутра, приводе до олтара, одводе у олтар и тамо се већ моле и размењују целив са њима, али само не започињу разговор о истинитости наше вере, о јеретичности, према томе и погубности њиховог вероучења!

Запажена је и друга карактеристична црта екумениста: када неко од римокатолика, монофизита или нека друга заблудела душа, подигнута одједном Божјим призвањем, после дуготрајног трагања и страдања искрено зажели да пређе у Православље, онда се наши „пуни љубави“ екуменисти показују, супротно свим очекивањима, крајње равнодушни према овим овцама које су им се обратиле за помоћ, које се враћају у родни дом и које су залутале у горама!

Па зашто се тада на лицима ових пастира не примећује ни радост, ни усхићење, ни некадашњи ентузијазам, већ напротив – некаква мрзовоља, неосетљивост, па чак и незадовољство! Чини се као да ће онај који се обратио из јереси још мало па чути: „Па због чега таква жртва! То уопште није тако неопходно! Вратите се, вратите се својима не чините им нажао!…“

И заиста, како се ту радовати, јер папама, кардниалима, ксендрима (римокатоличким свештеницима у Пољској – прим. прев.), пасторима, докторима неће се свидети такви пребези – њихових оваца у Православно двориште! Још се може десити да се наљуте и дигну нос на наше пстире и ствар „уједињења хришћана ради мира у свету“ ће се усложнити и одужити. Има ли смисла препирати се због једне-две јадне овчице, када је генерални циљ – врло величанствен!

Необично је, у најмању руку, што се ево још један моменат игнорише. Ми, Православни хришћани, веома се, веома саблажњавамо када за време богослужења видимо у својим храмовима како се заједно са нашим архијерејима моле иноверци, када видимо јеретике како улазе у олтар, када сазнајемо да је неко од Православних свештеника причестио иноверца.

Утолико пре – када гледамо како на екуменистичким скуповима наши пастири и архипастири узајамно размењују „искуство живота“, „миротворачко искуство“ и малтене „духовно“ – са представницима свих религија света, чак и са шаманима и врачарима. Ми се крајње саблажњавамо, тугујемо, љутимо се видећи многа и многа светогрђа екуменизма.

Због чега екуменисти, тако срдачно расположени према јеретицима, игноришу ово жалосно, веома опасно у духовном погледу, стање својих црквених чеда, за које ће они као пастири бити пре свега дужни да одговарају пред Богом?

А колико много истински Православних људи, не налазећи за себе компромисни излаз из тако непристојног стања унутар Цркве, нас напушта и престаје да живи црквено! У Православље ступа данас, не мало људи одлучних, који стреме ка чистоти вероисповедања, који не подносе лажи. Они су се већ довољно нагледали претварања у свету и сада ишту честитост, искреност – међу Православнима. Они никако не могу да повежу строго учење Цркве о догматима, Правила Апостола, Отаца и савремено, тако дволично, тако лицемерно понашање многих наших пастира и световњака.

Ми знамо приличан број случајева, када су верујући, саблазнивши се управо екуменизмом, напустили Цркву, да, њих можемо да оптужимо за гордост, за „крутост“. Али зашто су екуменисти тако спремни да тако пажљиво и са љубављу допуштају, подносе и прикривају сваку несавитљивост јеретика, показују према њима свакуврсну „гипкост“, свако бескичмењаштво – све до прећуткивања основних појмова своје вере, а за оне који желе да се строго држе Православног учења, налазе само презриво, подругљиво осмејкивање, оптужбе за крутост у мишљењу, за неразумевање „елементарних ствари“, за фанатизам, за заосталост у односу на дух времена и тако даље?

Али, нека нам екуменисти покажу списак оних, које су они својом „гипком дипломатијом“ довели у Православље, а ми ћемо им показати списак оних, који су се, саблазнивши се њиховом лицемерном делатношћу, удаљили од Цркве! А какав циљ оправдава та средства?

Можда је тај циљ – обраћење свих јеретика у Православље? Али како?

 

Ако нема разговора о догматима вере, како ће они онда поверовати да је Истина код нас? А ако пожелимо да опет полемишемо о овим питањима, онда ћемо морати да се вратимо полемици која је већ била – на Саборима! Свети Оци одавно су разобличили свако од изопачавања вере од стране јеретика, и ми више не можемо да то учинимо боље од њих. Али, ето невоље! Екуменисти се заиста тресу од самог спомињања Сабора! Они би пре желелеи да сазову нови сабор – свој, да би преиспитали све одлуке Сабора, који су били раније.

Па чак и ако допустимо да велики део иновераца благодарећи самопожртвованом труду наших екумениста реши да пређе у Православну Цркву, да ли ће у таквом случају бити обрадовани ови последњи? Тешко да ће бити! Јер обраћење великог броја иновераца у Православље, како је већ запажено раније, изазваће скандал, изазваће протест оног њиховог дела, који ће остати веран своме учењу. И значи, опет мржња, опет поделе, опет распре! А шта је тада са „миром у целом свету“?

Екуменисти се разликују по степену своје заведености идејама екуменизма: неки од њих не поричу да је „пунота“ Истине само у Православљу, али допуштају такође и делимично њено постојање и у другим конфесијама; други сматрају Православље, узвишенијим у смислу морално-аскетском, али нипошти не у смислу давања предности првенства Православној Цркви као чуварки Благодати Божије; неки други уопште не признају разлике међу вероисповестима и убеђени су да је истина делимично присутна у свим учењима и да стога уједињење религија може да доведе само до узајамног обогаћивања.

Што се тиче „православних“ екумениста они, безусловно, дају предност Православљу (мада има, ма како то било чудно, и изузетака у том редоследу), али ипак – у различитој мери. Једни би хтели да нађу у екуменизму начин решавања светских проблема, скопчаних са сталним непријатељством међу народима. Они сматрају да је, у најмању руку, потребно договорити се да људи не буду у непријатељству на основу различитих религиозних убеђења, већ напротив – да се уједине и зближе. Јер све религије уче каквом-таквом, али ипак „добру“, и зато треба покушати заобиће те „незгодне“ тананости догматских неслагања и, прећутавши све што раздељује, а одабравши све оно што је „боље“, „помирујуће“, „уједињујуће“, на основу тога градити мир и љубав.

Ти људи сматрају да је екуменизам појава нерелигиозног карактера, да су његови циљеви у погледу религије спољашњи. Али има и таквих екумениста који теже решавању управо религиозних питања.

Они виде у екуменизму зачетак „нове религије“, савршеније, универзалније, приступачније и свеппрожимајуће, која једино и може да речи светске проблеме – не привидно, не само кроз договор на речима међу људима разних вероисповести, него кроз њихово поновно унутрашње уједињење, када буде пронађен један главни свезујући центар, близак, разумљив свакој души и прижељкиван од ње, а све оно што је „случајно унесено“, што раздељује, што је другостепено, биће мудро одбачено. Тада ће, тобоже, људи оценити значај тог „главног“ у њиховом животу, и наћи кључ своје среће.

Тада ће они видети наивност и мању вредност свог фанатичког стремљења да задрже некаква посебна, ограничена, беживотна религиозна схватања, обреде, законе, забране, догмате, који, као осушена чаура свилене бубе, више не живе, већ само покривају собом и заклањају живот тог прекрасног створења. Дошло је, кажу, време да излети на слободу тај радосни лептир јарких боја, жељан живота! Треба живети, живети широко, све и сваког примати у радост нашег живота!

Нова ера! Време је да збацимо са себе усахлу љуску старих досадних схватања о Богу и човеку! Треба живети и љубити, волети и живети! Религија треба да пружа људима мир, љубав, срећу, заједничење и узајамно разумевање, братство, радост, смех и живот – и то овде, већ сада! Смех, а не сузе, не туга и страх, не препирке, крвопролиће, проклетства, забране, претње, анатеме, шизме и томе слично.

Има и таквих екумениста међу „православнима“ који су веома скромни у својим уздањима у ствар екуменизма. За њих је екуменизам само начин да изађу на светску арену, да стану пред сво образовано човечанство и да кажу нешто своје. Наравно, јер сви са ове универзалне трибине, показују своје „велико Ја“, због чега да се кријемо, остајући по страни од тако важних догађаја, по страни од људи религиозних, који заједнички траже решење светских проблема? Ми можемо кришом пронети на тај скуп нешто своје, на корист и добро страдајућег човечанства, можемо да унесемо свежу крв у покрет миротворства…

Уопште, мотиви појављивања на екуменистичким конференцијама и скупштинама „православних“ хришћана могу да буду најразличитији, од немања воље да се својим одсуством нанесе увреда уваженим и достојанственим покровитељима и приређивачима тих скупова, до примања на себе „са болом срца“ самопожртвованог подвига – да својим „благодатним“ присуством „освештају“ ту зборницу (и збор) заблуделих душа, тајно узносећи за њих пламену молитву.

Сасвим је могуће да неки „православни“ екуменисти мисле да само њихово унутрашње пламсање хришћанском љубављу, благодат, коју скривено носе, само њихово добро и пристојно, „духовно“ понашање и побожност лица могу да створе чудо, а да се људи, привлачени неким тајанственим зовом обраћају у Православље. Има данас (и они нису реткост) и таквих хришћана који „горе ревношћу“ којима се причињава да се „благодат“ само шири из њих, као миомирис тамјана, да све около освећује, да њихов молитвени, подвижнички живот преображава и уцрквењује околни свет. Таквим људима се чини да је добро и корисно што сваког и све привлаче к себи, да је већ само њихово појављивање било где, приклањање милости Божије онима који су тамо присутни и да ће неминовно бити спасоносно за њих.

Они су спремни да пролазе кроз све препреке, ништа их не плаши, они су спремни да са крстом и са светом водицом, појући Псалме, иду кроз градове и села, горе и поља; они кропе светом водицом затворе и болнице, стадионе и позоришта, улице, куће, продавнице и споменике. Као што су древни Мученици под изговором клањања идолима улазили у незнабожачке храмове и рушили их молитвом, тако и они хоће да молитвом преобразе и спасу сав данашњи, отпаднички, пагански свет.

                                                                        ***

Који су корени таквог занесењачког, тако наивно-усхићеног приступа хришћанском животу? По свој прилици узрок треба тражити у следећем: савремени људи су сувише заволели земљу, овај свет, заволели живот свој у овом свету, заволели своју делатност на земљи, своје пало стање, своје богатство, сву своју „духовну“ културу, своје уметности и свој „прогрес“, зарили се у земљу, уживели се у овај свет. Друго: човечији ум је постао рационалистички, човек је навикао да мисли само у категоријама простора и времена.

Све што се налази изван граница видивог света не уклапа се у појмове савременог човека. Да бисмо разумели, односно поверовали на реч у истине стварно духовне, неопходно је да прекорачимо своје уобичајено мишљење, да се предамо и покоримо вери, да се изменимо, да се узвисимо умом и као да изађемо из ума. Али то је за рационалисту – безумље.

Али баш претерана логичност и бојазан да се иступи из своје разумности јесу најчешће и били разлог неприхватања догматских истина од стране јеретика које је Црква осудила и које је предала анатеми. И треће: духовна слепота, недостатак реалног, непрелесног, духовног искуства у разликовању помисли, осећања, поступака, непознавање свог стварног духовног стања. А корен сва три ова зла је у окорелости човека у својој гордости, у егоизму, у самоуверености. Отуда и самоувереност савремених „проповедника Православља“.

Човек који види своје грехе, који је познао сопствену немоћ и човек који не види свој грех, могу подједнако да изгледају верујући и православни, да знају основне истине наше вере и да подједнако говоре исправне ствари, али њихова духовна разлика је крајње велика.

Сав живот човека, који примећује у дубини свог срца првенце страсти, спремне да га умртве, окренут је унутра. Сав његов начин мишљења је покајнички, делатност уздржана, скромна. Молитва му је – за опраштање својих грехова, за исцељење своје прокажене душе. Када га моле да се помоли за друге, њему је то крајње тешко, и кад се моли за другог, зној га облива и капље са његовог лица, а он би више од свих желео и да све остави и да спасе душу своју.

Таквом човеку не треба говорити шта је унутрашњи живот, какво соновно духовно делање је потребно: пред њим је његова душа, убијена грехом. Плач – које још делање може бити корисно? Њега могу да оптужују за егоизам, за закопчаност у самоме себи. Али у стварности је само његов пут истинит. Приносећи покајање и плач због грехова својих, молећи Бога да га очисти од њих, он заиста пстаје нови човек, „нова твар“ (2. Кор. 5:17).

А благодат Божија, која почива у кротком и смиреном срцу, чини да људи нехотице већ обраћају пажњу према њему и виде у њему узор истински духовног хришћанског живота, а то их привлачи ка исправљању себе самих.

А човек који не види грех свој, налази се у чудноватом, неприродном одушевљењу, он као да је пијан! Чиме себе да заокупи и испуни? Он не зна да ли за собом има некакве тешке грехове, унутра такође ништа нарочито не види, а ако и види: „Бог је милостив, свакако ће опростити! Сви смо ми грешни!“. Не схвата човек шта му ваља унутра, у себи чинити и хрли напоље.

Сва његова делатност је изван, сам он стално излива из себе своју светлост и добро: милостиња и молитва за друге тако су „радосни“ за њега! Могло би се помислити да је он беспрекоран и како се добитнички разликује од онога хришћанина који се каје и који је заокупљен самим собом. А уствари, овде је страшно завођење! Али како је тешко открити ову обману! Ту је неопходно стварно духовно виђење. Оно би показало да је у срцу уместо Христа – идол гордости, идол егоизма, који за извор сваког добра не сматра Бога, него самога себе.

И важно је схватити: виђење свог греха, није мислено знање о својим погрешкама, него је то дух покајнички, ревносна строгост према себи, мржња лукавства, лицемерја, притворности у себи, мржња човекоугађања, извештачености, сваке лажи у себи, и не само очигледних греховних жеља.

Виђење свог греха је дар Божији, први дар који дарује благодат Духа Светога, ономе ко искрено тражи Бога. Оно скрушава душу, смирује је, не даје јој да високо мисли о себи, отрежњује, уводи пажњу унутра. Ко није увидео грех свој, тај још није почео да живи духовно. Такав човек, ако и да савет, тај савет нема у себи снагу, он је преузет из маштања, из сновиђења.

Речи таквог човека су пароле, поступци – глумљење. Његова знања о духовном животу су дилетанство. Његова проповед је – одуство књижевног укуса. Његова енергичност није из ревности за истинско богоугађање, него из жудње за делатношћу у свету овом, „самопожртвовање“ није тежња да изгуби „живот свој“ ради сопственог спасења, него његово оживљавање ради избегавања смрти у Христу, који се од хришћанина тражи. Такав човек не носи Крст Христов, већ се заноси крстом, обмањујући себе самога и друге.

Споменимо причу Преподобног Петра Дамаскина: једном је умирао неки старац, кога су људи сматрали светим и својим духовним оцем, и плакали неутешно над његовим одром. А другом, истински духовном старцу, било је у то време од Бога откривено, да умирући уствари ни за тренутак у свом животу није успокојио Господа у срцу своме.

Свети Петар Дамаскин објашњава да подвижнику, тако високо поштованом од народа, нису давали да се Господ успокоји у његовом срцу – гордост и самоумишљеност, од којих у духовном животу заиста нема ничег страшнијег. И баш из незнања своје повређености грехом, неразумевања самог тока болести, из самоуверености, из разметања сопственим добрим делима и напорима, рађа се хладан, потцењивачки однос према догматима. Тако бива често са људима које занимају само морално-аскетска питања: они не виде везу догмата са животом.

И због тога често мисле: „шта ће нам догмати?“, „каква је разлика међу религијама?“, „има ли је уопште?“ и томе слично. Али понекад настаје у духовном животу такво стање када човек потпуно губи поверење у сопствене снаге и, више се не уздајући у себе, неминовно се обраћа натприродној помоћи – Богу. Управо овде се и открива сва велика, штавише, јединствено важна вредност „такозваних догмата.“

Крајње, крајње је опасна данас тако распрострањена тенденција ка адогматизму, који најчешће пориче не истинитост Божанских догмата, него саму неопходност њиховог јасног знања за морални, духовни хришћански живот. Такво гледиште сматра догмате нечим апстрактним, што нема везе са реалним животом, обезвређује их и сматра практично непотребним, пориче нераскидиву везу догмата и заповести.

Али и поред тога: када човек изгуби поверење у сопствене снаге, тада се одједном показује да „догмати“ уопште нису само „истине“, то јест, нису апстрактне идеје, нису знање, нису само предмет умног веровања, хладног уважавања, нису учење, него напротив: управо у њима је и сам истински живот, или, боље рећи, баш они и јесу живот душе, и само се на њима заснива, у њима има корен и од њих добија и снагу и сам хришћански морални живот, наше добро понашање. 

Јер живот душе и јесте учешће у том натприродном животу, о коме догмати говоре кроз формулације… Тада догмати задобијају централно значење, а „морална питања“ – изведено, условно, другостепено… Када душа ово схвати опитно, тада од занимања за морално-аскетска питања прелази на „живот догматима“ и они постају за њу најдрагоценији. Почиње, замеће се срдачни однос према догматима, а не мислени; првобитно, почетно знање прелази у заједничење, а ово заједничење, или унутрашње сједињење, даје истинско познање.

И сам Символ Вере тада више не изгледа као „хладно“ објашњење, већ као живо исповедање, ватрено сведочанство унутрашњег сједињења са Богом, срдачне љубави према Њему. И догматске истине које су се некада чиниле хладним, одједном се распаљују унутрашњим огњем и загревају срце јаче од свих других средстава, јер се живот од Бога излива у срце онога ко Га исповеда. На веру сједињену са љубављу, Бог одговара самооткривењем, или заједничењем, а на призивање Његовог Имена – Животом у Њему.

Треба разумети да Православље није само учење о Богу и човеку, није философски систем који покушава да објасни свет нестварним појмовима и апстрактним формулама мисли, него најстварнији, истински живот у Богу, непрекидно живо и делатно заједничење са Њим. Никаква друга религија нема ни појма о том стварном мистичном искуству, које поседује Православље.

Управо зато ми верујемо у светост наших догмата, да сви они јесу најнепосреднији одраз, отисак на нивоу разума, онога што је откривено људима у смитичном искуству. Богословље Цркве и догмати наше вере јесу заједнички израз онога што су опитно познали хришћани-подвижници, а то су оне богооткривене истине које може да опитно позна свеки верујући Православни. Само „хришћанско богословље је тек средство, само неки скупо знања, који треба да служи оном циљу који превазилази свако знање. Тај коначни циљ је сједињење са Богом или обожење“. [1] И стога: „хришћанска теорија има у највећој мери практични значај и што је ова теорија мистичнија, што непосредније тежи ка свом највишем циљу – ка једиснтву са Богом, тиме је она и „практичнија“.“ [2]

Учење Цркве је најтесније повезано са унутрашњим искуством, које се у различитој мери открива верујућима. „И сва сложена борба за догмате, коју је у току столећа водила Црква, нама се чини, ако на њу погледамо са чисто духовне тачке гледишта, пре свега као стална брига цркве да у свакој историјској епохи обезбеди хришћанима могућност достизања пуноте мистичког сједињења са Богом. И заиста, Црква се бори против гностика ради тога да би одбранила саму идеју обожења као васељенског свршетка: „Бог је постао човек да би човек могао да постане Бог“.

Она утврђује догмат Једносуштне Тројице против аријанаца, јер нам управо Слово, Логос, открива пут ка јединству са Богом, а ако Слово (Логос) које је постало човек, није исте суштине као Отац, ако Оно није истинити Бог, онда наше обожење није могуће.

Црква осуђује учење несторијанаца да би разрушила преграду којом су хтели да у Самом Христу, одвоје човека од Бога. Она устаје против учења Аполинарија и монофизита, да би показала: уколико је истинску природу човека у свој њеној пуноти узело на Себе Слово, утолико наша природа треба да уђе у јединство са Богом у свој својој целовитости.

Она се бори са монотелитима, јер без сједињења двају воља у Христу – воље Божанске и воље човечанске – не можемо да постигнемо обожење: „Бог је створио човека само Својом вољом, али Он не може да га спасе вез садејства воље човечије.“

Црква слави победу у борби за иконопоштовање, повтврђујујћи могућност да се Божанска реалност изражава у материји као символ и залог нашег обожења. У питањима која ће наизменично искрсавати убудуће – о Светом Духу, о благодати, о самој Цркви (догматско питање које је поставило наше доба), главна брига Цркве и залог њене борбе свагда је потврђивање и показивање могућности, начина и средстава јединства човека са Богом.

Сва историја хришћанског догмата развија се око једног те истог мистичког језгра, које је у току епоха које су следиле једна за другом, било брањено различитим врстама оружја, против великог мноштва разних противника. Богословски системи, разрађени у току све ове борбе, могу се разматрати само њиховом непосредном узајамном односу са животним циљем, чијем достизању требало да доприносе. [3] Тај циљ је сједињење човека са Богом. У том случају ми њих схватамо како треба – као сам темље хришћанског живота.

А данас су речи „догмат“ и „догматско богословље“ за неке постале готово увредљиве, као да је догмат – непријатељ живота. Али одсуство догмата јесу врата отворена за све заблуде. Адогматизам одвикава хришћане да мисле, да разликују истинско учење од лажног. Догмат или јерес јесте светлост или тама, добро или зло, љубав или мржња, живот или смрт.

Прихватање и (разумевање) догмата је једини услов познања истине и ослобођења човека од сваке лажи и од испуњавања дела „оца лажи“. Ревност без истинског, благодатног знања може да постане фанатизам, баш као што знање без ревности може да остане мртво и да не води ка спасењу.

Црквено хришћанство се бори за догмате, али ипак показује трпељивост према заблуделима. По речима Светитеља Теофана Затворника, „истинска трпељивост у вери искрено љуби и побожно поштује само своју веру (то јест веру Православну), ревнује за њену чистоту и за њену славу, радује се њеном узвишавању, али при том даје поред себе места и другим верама, не зато што их сматра равним по части и спасоносним, него из сносхођења према немоћима заблуделих.

Она не притешњује, не прогања, не протерује; али уједно и не пропушта прилику да са љубављу указује на заблуде и да предлаже слободном убеђењу и савести избор бољега. [4] Догмат извршава строго суд над оним хришћанским заједницама које игноришу дуготрајну историју Цркве и почињу да поново стварају своје сопствено „хришћанство“. У догматском богословљу изражена је суштина хришћанске вере, богооткривено знање проповедано у Јеванђељу, објављено од Апостола, откривено и преношено вековима од Отаца Цркве, потврђено у искуству живота и смрти највећих Светих.

И зато је догмат – мач херувимски, који се спушта између Духа, који је истина (1.Јован 5:6) и духа обмане (1.Јован 4:6), то јест, између христа и антихриста, између хришћанина и света. Догмати праве вере су опис услова под којима је могуће наше спасење! Може ли да наступи доба у коме би догматска неслагања између богооткривеног предања и јереси постала неактуална?

Равнодушност у питањима вере је жива рана рода човечијег. Светитељ Теофан говори:

„Ако само једна вера води ка спасењу, тако да ниједно иноверје не спасава, већ сва повлаче за собом пропаст, не погубљује ли онда онај ко задржава у њима оне које задржава? Када хара помор и вешти лекар проналази једини начин лечења, тада свако ко уверава : „не мари, и други лек је добар“, убија све, који га послушају. Такав је индиферентизам: он раслабљује и убија дух. Онај ко га има у себи скоро да је исо што и безбожник, јер је очигледно да је за њега вера споредна ствар, да је он одржава из обичаја, као опонашање других, или, што је још горе, као да је то некакво политичко средство. Сви овипрекори падају и на онога ко говори: свеједно, само да вера буде хришћанска, и то било каква. Откуда ова мисао?

Апостоли су са таквом ревношћу водили бригу о једнодушности, тако су се вредно старали да је успоставе када је она ма како нарушавана, и тако се строго подизали против оних који разлчито мисле, да су им одређивали одлучење (изопштавање, ускраћивање заједничења и причешћивања), а сада се уобичајило да говоре; свеједно, само да буде хришћанска, макар то била и јерес? А као што је Господ говорио: „Ако ли не послуша Цркву нека ти буде као незнабожац и цариник“ (Матеј 18:17)? А осим тога, како је Црква у току све свог трајања тако много ратовала и устајала против свих разномислећих? Зар је све то без последица?“ [5]

Важно је обратити пажњу на то како се екуменизам, рушећи „зидове поделе“, то јест – систем догмата, користи крајње преварантским методама: на све начине се размекшавају, замењују и подмећу, мешају (као карте) и преокрећу религиозни појмови, термини и значења навођених цитата. Из тих истих, могло би се помислити, светих и нашем срцу драгих речи, саставља се некакво сасвим нечувено учење! Тако западни богослови стављају у први план „милосрдног ближњега“, а не „милосрдног Бога“.

Померање нагласка о догмату неизбежно се одражава на духовни живот: друга заповест – о љубави према ближњем, почиње да заузима место прве – о љубави према Богу. (А када љубав према ближњем тако преовлада, онда она, како тврди Преподобни Никодим Светогорац, може да нас удаљи од љубави према Богу, да нам причини велику штету и да нас доведе до пропасти).

Речи се одабирају и подешавају једна према другој тако да обавезно угоде човеку са савременом психологијом. Више не говоре о Искупљењу , него о – ослобођењу, са свим оним што та рел садржи у својој двосмислености. Појављују се мишљења да догматски садржај и смисао може да се изражава у разним вербалним формулацијама, да нема аспсолутне истине, да нема владајуће идеологије – има много идеологија, од којих је свака делимично истинита. Нема једне Истине – има много релативних, делимичних истина.

Али то је страшна и погубна заблуда.

„Наука и философија постављају себи питање: ШТА је истина? Док је истинска хришћаснска религиозна свест свагда окренута ка истини „КО“. они не схватају сву негативност свога „ШТА“; не разумеју да Истина стварна и апсолутна може да буде само „КО“, а никако не „ШТА“, зато што ИСТИНА није апстрактна формула или идеја одвојена од стварности, него је САМО-ЖИВОТ.

У религиозном животу човек који скреће на пут рационалистичких истраживања, неизбежно запада у пантеистичко опажање (и схватање) света. Сваки пут када богословствујући ум покушава да својом снагом позна истину о Богу, увек кобно запада у једну исту грешку, у коју су погружени и наука, и философија и пантеизам, наиме – у тражење и сазерцање истине „ШТА“. Истина „КО“ разумом се никако не познаје. Бог „КО“ се познаје само заједничењем у битовању, то јест, само Духом Светим“. [6]

Запитајмо сада може ли Истина – „КО“ да се разбија на трунчице, губећи пуноту и целовитост?

За гледиште екумениста, као и уопште савремено мишљење, карактеристични су растрзаност, мозаичност, раскид са целовитим религиозним схватањем вероучења, култа и уопште свих пјава живота, како духовних тако и материјалних. Целовито догматско схватање изражава монизам, приступ свему који проистиче из једног: „У којој мери је то корисно за спасење моје душе?“Или напротив: „Колико ме то одвлачи од хришћанског пута?“

А растрзана свест не води много бригу о спасењу душе, и зато није у стању да неђе једини истинити критеријум процене. Она нема у себи јединство – целовит однос према животу, цловито опажање и схватање света, нема један (заједнички) – јеванђелски –  закон, који треба да условљава сво деловање, све мисли и душевне покрете хришћанина.

И зато „присталица хришћанског либерализма“ може да иде на богослужења, да „задовољава своје религиозне потребе“ у храму и да при том налази естетско уживање у баналности холивудских филмова, а у својој научној делатности да проповеда пантеизам, дарвинизам или друге нехришћанске погледе.

У области разума, губљење самодржавља (самовлашћа, неограничене, потпуне и независне власти) ума у споју са интуитивизмом доводи до спонтаности, до тога да се човек одвикава да промишља своје изјаве, формирајући их као „у пролазу“ („у покрету“, „онако узгред“), што постаје узрок јаке поводљивости, спремности да да дозволи да га лако убеде у ма какву глупост, ако је она увијена у лепу амбалажу и ако се проповеда са великом самоувереношћу.

Човек дозвољава себи да исказује мишљења која логички нису заснована ни на догматима, ни на рационалним доказима, већ су само плод осећања срца и секуларних вредности; у представе о Богу, уноси своје антропоморфне судове, прилагођава истину својим погледима.

Посветовњаченост свести и подређеност ума емоцијама доводе до отворене јереси, до тога да се савест и живот човека не суде по догматима, него напротив – човек прихвата и одбацује догмате у зависности од тога да ли они одговарају његовим сопственим представама о Богу и да ли вређају његову савест. Личност самим тим врши јеретички избор, делајући по „личном укусу“, а у ствари и из каприца, одабира (и извлачи) из система вероучења оне догмате и моралне захтеве, који јој „се допадају“, одбацујући друге.

Ствара се општа атмосфера двосмислености и субјективности, у чијој се мутној сумаглици расплињују критеријуми Истине и Дорба: отуда неразумевање закона духовног живота, тежња да се прескоче одређене његове етапе, жеља за хришћанском љубављу без Крста, подметање замишљене, прелеснте љубави уместо ње (хришћанске љубави), замењивање ума – маштаријама, здравог разума – субјективном произвољношћу.

Савремени свет показује запањујуће неосећање греха, не жели да види своју греховност која га разобличава, а резултат тога је и појава богословља које отворено противречи хришћанском учењу у погледу много важних питања.[7]

Екуменисти стално понављају речи „МИР“, „ЉУБАВ“, „ЈЕДИНСТВО“. Али умећу у њих смисао који ни најмање није хришћански, и не односе ли се на такве проповеднике речи Светог Писма: „… и пророк и свештеник, сви су варалице. И лече рани кћери народа мојега овлаш, говорећи: мир, мир; а мира нема. Е да ли се постидеше што чинише гад? Нити се постидеше, нити знају за стид; зато ће поапдати међу онима оји падају; кад их походим, попадаће“ (Јер. 6:13-15)?

И још говори Господ: „Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач. Јер сам дошао да раставим човека од оца његовог и кћер од матере њезине и снаху од свекрве њезине, и непријатљи човеку постаће домаћи његови. Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан…“ (Матеј 10:34-37).

„Мир Свој дајем вам; не дајем вам га као што свет даје“ (Јован 14:27)

Не сме се и недопустиво је заборављати да се у овом светустално води борба између Бога са ђаволом, Истине са грехом. Та се борба води у самом свету, на земљи и на небу, не само у срцу човека, него и у самој природи његовој, укључујући ум и тело, борба која захвата сву васељену.

Стога смо још веома, веома далеко од „мира“ и од „јединства“, докле год смо дужни да тражимо путеве помирења са Богом – и то управо кроз борбу са грехом и са свим што је греховно, кроз раздељеност са онима који погрешно уче о спасењу, који греше и уче друге да греше, кроз сталну жестоку борбу са самим собом, са свим оним што је страсно и порочно у нама. Зато се и од пастира тражи пре свега реч обличавања, реч често строга, која шиба и сасеца грех и лаж, која отрезвљује и плаши.

Ближи се Страшни Суд, није време да се говоре речи сладосне, заводљиве, које теше и поблађују, које је пријатно чути. Сетимо се недавно прослављеног Светитеља Грузије – епископа Гаврила Кикодзеа, његових пламених, разобличујућих проповеди, насталих у болу и из љубави према своме народу; он није угађао слуху пастве него је разоткривао пред њом све живеране одступничког света. Заиста су данас потребне такве речи – више него икада!

„Жесток је пут спасења“ – говорила је позната подвижница игуманија Арсенија – „сурова понекад бива и реч исказана о њему – то је мач двосекли, и он сасеца наше страсти, нашу чулност, а уједно изазива бол и у самом срцу, из кога се оне одсецају. И да ли ће доћи време када за овај мач неће остати више посла у нашем срцу?“[8]

Хришћанство „избављено“ од овог бола срца, од овог мача, који сече и раздељује, које је заволело свет овај који у злу лежи, које жели да успокојава и теши човека у његовом болесном, палом виду, које га више не подиже када падне, нити га кара, нити му прети, нити га теши са пуном влашћу (2.Тим. 4:2; Тит. 1. 13, 2, 15) – такво хришћанство без Крста, без соли – само је једна пристојна завеса, иза које спокојно живи и делује грех. Љубав према ближњем немогућа је без победе над својим страстима, без бола, без борбе, без крви, без мржње према животу своме на овом свету, без његовог губљења ради Христа.

Да би могао рећи да љубиш ближњега, њега „треба да поставиш на место на коме сам стојиш, значи: прво треба сићи са тог места на коме стојиш. А где је то место? То је сав свет, видиви и невидиви. Свуда је самољубље зграбило све за себе, ништа не жели да уступи ближњем, а како и може душа да љуби ближњега, када осећа да он одузима све од ње, имајући на све иста таква права као и она. Треба све одузети да бисмо све уступили ближњем, и тек тада ће душа заједно са ближњима наћи и Господа.“[9]

Присталице екуменизма, и само то можда не схватајући, обнављају јерес хилијазма: они већ пре Страшног Суда, пре одвајања пшенице од кукоља, хоће себи да испеку укусан хлеб од те пшенице, желе да већ сада устроје царство мира и среће на земљи, да заобиђу Крст и сва страдања и деобе, повезане са Њим. Отуда непрекидна усхићена очекивања „блистања“ духовности, вере, религиозности. Али ваља приметити да су данас сами појмови религије и Цркве крајње збркани.

Авај, али „у очима многих наших савременика разлике међу религијама губе свој значај и довољно је веровати у Бога, да би се појам Цркве растворио у општем појму религије (штавише не само хришћанске) и нестао. Пред нама је плод тога: појам Цркве је или изопачен, или расплинут, магловито спојен са појмом хришћанства уопште. Еклисиологија више није популарна.

„Секуларне“ интерпретације и разнолике форме харизматизма учиниле су еклисиологију као такву, по свему судећи, непотребном. Цркву су почели да сматрају скоро као идол и, у сваком случају, као сметњу да човек препозна и уважи своје призвање у историји и да непосредно прима духовне дарове.“

Хаос равнодушности влада како у области догматској, тако и у области канонској. Ми смо одједном „схватили“ оно што Свети Оци нису разумевали: да су канони – „човечији изум“, а не у живот претворени догмати Цркве. „Сабори, каноони – све је то застарело“, и сада прерогативе Сабора („Угодно би Светом Духу и нама“) свако преноси на себе“ [10]

О екуменизму се може говорити дуго, међутим на крају крајева ћемо бити принуђени да истакнемо сво учење Светих Отаца, не само о догматима, него и о свим странамадуховног живота. Јер страшно изопачавање, које је у темељу тог покрета, пре свега је у удаљавању од духовног центра Православног учења, у склањању од главне осе свеукупног хришћанског живота – од Крста, од духа покајања, духа смирења.

Зато се сво здање екуменизма, ма како оно било украшено, гради на другом фундаменту – на песку човечијег егоизма. То је  – „Васкрсење“ пре смрти на Голготи, „Пасха“ пре Страсне Седмице. Сво дрво екуменизма расте на тлу одступништва, сво оно јесте зло семе, онај сами кукољ који ће Анђели Божји спалити у огњу неугасивом.

Сасвим је погрешно мислити да се уз „одређену дипломатију“ са тог дрвета могу откинути за нас хранљиви и корисни плодови. „Еда ли се бере са трња грожђе, или са чичка смокве“ (Матеј 7:16)?

„Зато, браћо“ – говори Преподобни Јован Дамаскин – „да стојимо на Црквеном Предању, као на камену вере наше, не померајући међу коју су поставили Свети Оци наши, не дајући места онима који желе новотарије и рушење здања Свете, Божије, Васељенске и Апостолске Цркве, јер ако свако буде поступао по својој вољи, мало-помало ће се разрушити сво Тело Цркве!“ Амин

 

Текст објављен на сајту Борба за Веру још 2008. – али његова актуелност је свакодневна, докле год унутрашње разрушавање бића Православне Цркве подмуклим духом екуменизма и даље траје међу епископатима помесних Православних Цркава…

Са руског превео: Мирослав Голубовић – Преузето из књиге „Печат Христов и Жиг звери“ у издању библиотеке „Образ Светачки“

                                                                   ИстиноЉубље свима Вама!

 


Responses

  1. Браћи и сестрама, Монаху Антонију, и
    Светој Православној Литији, која сваке суботе
    Духовно умива несрећни, замрли Београд,
    Подршка велика,
    Троједини Православни Бог Наш,
    И Пресвета Богородица, и Сви Свети
    И Архангели и Ангели Нека Вас Чувају .
    софија

  2. Слуге Христа Бога који проходите Литијом успавани Београд, благодат Христа и Спаса нашег да вас увијек кријепи и чува на правом путу! https://www.youtube.com/watch?v=oCMRMytytyU

    • Амин .
      (има неко ометање у слању коментара)
      Бог Да те Чува , Данијела, и Нашу
      Православну Литију данас.
      софија


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: